Olivera Radic

Sjećanja- Zapisi iz Dnevnika Olivere Radić iz Orahovca

Ime: 08. 04. 2020 Dnevnickizapisi iz 1999 Olivera Radic; Opis: Zapisi iz Dnevnika Olivere Radić iz Orahovca Tip: audio/mpeg

Zapisi iz Dnevnika Olivere Radić iz Orahovca na Veliki četvrtak (8. april), Veliki petak (9. april) i Vaskrs (11. april) 1999. godine

Olivera Radic

 

Veliki četvrtak, 8. april  1999. godine

Očekujemo Vaskrs uz svakodnevne vesti o bombardovanju naše zemlje. Čujemo i zvuk aviona, a bombe padaju po našoj okolini. Svetleće kugle čitavu noć osvetljuju okolna brda. I mene ispunjava strah. Trudila sam se da decu učim različitim igrama , kako ne bi primećivala avione. Sa ocem Milenkom smo se dogovorili da dođe popodne u našu crkvu i iznese Plaštanicu. Rekao je da će doći čim obavi sahranu u Zočištu.

Miroslav Krstić (1969) poginuo je juče u selu Dobrodoljane. Ovo selo se nalazi iznad puta Zočište – Suva Reka. Tamo je naša policija bila na položaju, a on je otišao da im popravi neka vozila. Šiptarski teroristi su pucali u njega i ubili ga. Telo mu je na traktoru preneto u Zočište. Njegova mlada žena, Violeta, je izgubila domaćina i oca svoje četvoro dece koja su sve jedno drugom do uveta. Ostavio je Miroslav i roditelje i staru babu iza sebe. Njihova bol je veća jer mu je prošle godine umro i mlađi brat.

Na sahranu su otišli mnogi iz Orahovca, verovatno oni hrabriji jer prisustvovati bilo kakvom skupu dok traje bombardovanje, pa nek je to i sahrana, je opasno. Ja nisam otišla i sedela sam na terasi čekajući da se pojavi otac Milenko. Avioni su kružili nebom. Moja svekrva je poslove u uređivanju crkve za Vaskrs privodila kraju. Užurbano je iznosila ponešto iz crkve i očistivši ga vraćala se nazad, unutra. Sud sa vodom joj ispade iz ruke u trenutku kad zaglušujući prasak ispuni sav prostor oko nas.

-Ovo je negde blizu, rekoh. Utrčah u sobu i izvedoh decu van. Ponevši Stefanu u naručju i u jednoj ruci torbu sa neophodnim stvarima, trčala sam niz stepenice. Jovan je trčao za nama. Ulicom su ljudi jurili. činilo mi se bez cilja. Mi smo jurili ka tetka Ljiljinom podrumu, verujući da podrum može da nas zaštiti. U prolazu sam čula da su avioni svoj pakleni tovar ispustili na   Veliku Hoču. Ostavih decu u podrumu sa babom, pa otrčah do telefona da nazovem roditelje. Javlja se moj mlađi brat, zadihan i kaže:

– Na kraju sela…Popucala su nam stakla…Ne mogu sada da pričam…

Veza se prekide. A mene uhvati panika. Opet prasak još veći od prethodnog i za njim još nekoliko. Ćutimo u podrumu sa celim komšilukom. Čika Žarko Kujundžić, teta Ljiljin suprug sišao u podrum svoje kuće, gde smo se mi sklonili od bombi. Iskoristio je pauzu između odjeka bombi, da zapali cigaretu i obrati nam se nimalo utešnim rečima:

-A vi mislite da će podrum da vas spasi. Eeee, da ste samo videli taj krater od bombi pre par dana u selu Nogavac gde sam išao da prebacim neku robu kamionom, shvatili bi da kad te bombe padnu spasa nema. Pa kad bi jedna takva bomba pala u ovaj naš deo Orahovca, gde se kuća naslanja na kuću, to bi bilo …Al, da ne pričam pred decom…

Čika Žarko izađe iz podruma, a nas još veći  strah uhvati. A bilo nas je dvadesetak. Sabrali se iz celog komšiluka, žene i deca uglavnom.

Posle kraće pauze opet se penjem do tetka Ljiljinog predsoblja i uzimam slušalicu.

– Dobro smo mi – kaže mi mama sa druge strane žice. – Gađali su donji deo sela, izgleda kuće Micića i Gogića. Nama osim stakala nikakva druga šteta nije naneta. Pazi ti decu , ne brini za nas.

Posle sat vremena vraćamo se kući. Ispred male ambulante kamionče. Neko reče:

– Dovezli su ranjene iz Hoče: Natašu Micić, Đurđu Ilić,  i jednu bebu kojoj su geleri izrešetali ćebence.

Otac Milenko nije došao da iznese Plaštanicu. Mama mi u ponovnom telefonskom razgovoru priča da je dvadesetak ljudi sa četrdesetnice ubijenom Dobrivoju Šaveliću nakon prvih bombi pobeglo kod njih u podrum. A drugi , među kojima i Novica sa suprugom Smiljom, trudnom, bežali su u polje. Činilo im se sigurnijim. Srećom žrtava nema.

 

Veliki petak, 9. april 1999. godine

Otac Milenko je došao u 10 č. Izneo je Plaštanicu uz uobičajenu molitvu. Juče nije mogao, zbog bombi. Bili su na sahrani u Zočištu kad su avioni počeli kružiti nebom. Mislili su da će gađati ljude u pogrebnoj povorci. Ali, odjek bombi koje su udarale u tlo dolazio je iz pravca Velike Hoče. Svi su bili uplašeni.

– Ljudi su se sa sahrane brzo razišli. Jedva smo i pokopali mučenika Miroslava. Vratio sam se u selo i saznao da su gađali deo sela kod velikog seoskog igrališta, prema Brestovcu. Rekli su mi da su uništene kuće braće Micića : Živka, Zvonka i Save, kao i delovi kuća Zorana Gogića i Đurđe Ilić. Oštećene su i kuće Đuričića. O polomljenim prozorima, crepovima, uništenim voćnjacima i baštama da i ne govorim. Čitava kiša kasetnih bombi je izbačena iz aviona i pala na taj deo sela.  Ljudi iz pogođenih kuća su se posle prvih bombi razbežali po polju iza kuća. Ranjeni su Nataša Micić, Đurđa Ilić, Sanja Đuričić koja je sa tromesečnom bebom bila u Natašinom podrumu. Čitavo ćebe u koje je beba bila savijena, je izrešetano gelerima, a beba je ostala nepovređena. Ranjen je i Mlađan Mavrić koji im je posle prvih bombi pritekao u pomoć. Đurđi je , kako sam saznao geler polomio ruku pa su joj stavili gips. Joj, samo da vidite kuće, gotovo sve im je uništeno. Nije mi jasno zašto su gađali selo? Zašto ?—završio je o. Milenko i otišao kući.

 

Vaskrs, 11. aprila 1999. godine

 Vaskrs pod bombama. Liturgiji u našoj crkvi osim Orahovčana ,prisustvuju i neki vojnici koji su raspoređeni u okolini Orahovca. Jedan od njih, vojni policajac, dolazi na Liturgije, kad god može. U dvorištu skida beo opasač sa pištoljem i daje mi da ga sklonim u prostoriju kraj crkve do kraja Liturgije. Nikad ga nisam pitala ni kako se zove, a i on ne priča puno.

Ponekad sam skuvala i kafu posle službe nekim vojnicima, to im puno znači. Mobilisani iz raznih delova Srbije, strahuju za svoje živote, a brinu i za porodice tamo negde u podrumu. Mnogi od njih nose slike svoje dece u novčaniku i pričaju o tome kakva im je ćerka, sin. Neki nisu išli kući više od mesec dana. Grle dvogodišnju Stefanu i donose joj mleko u tetrapaku koje dobijaju na terenu. Žao mi je tih ljudi. Neki su im drugovi izginuli gore oko Mališeva. Kupovali su velike voštane sveće da im gore dok ih odnesu kući. Moja svekrva je nekima sašila amajliju od osvećene košulje, krstića i voska slavskih sveća.Onako kako se u našem kraju ušivalo u novčanik svakom vojniku.

Posle Vaskršnje liturgije tuga , bol. Sama sa decom u kući. Na stolu pripremljeno jelo za goste , a njih nema. Plačem. Prokleti avioni kruže i traže mesto gde će da ispuste svoj pakleni tovar. Na TV-u slike bombardovanih mesta, na putevima polupani automobili, u rekama porušeni mostovi, na grobljima sveže humke… Srbija plače, a svet ćuti. NATO nas gađa , ranjava i ubija. Krvari ranjena zemlja, reke bez mostova savijaju se od bola. Čini mi se da i one brže teku želeći da pobegnu od ovolikog zla. Ali, bežanja nema.