Протојереј Јован Пламенац: “На Ловћену се данас збива сукоб цивилизација, сукоб зла са добром”
Свештеник Јован Пламенац парох барски, одговарао је на питања слушалаца емисије “Питајте свештеника“ у недјељу 7. августа 2022. године.
Отац Јован је, на почетку емисије, тумачио зачало из Светог Јеванђеља на Осму недјељу по Духовима када наша Света Црква предлаже причу о томе како је Господ нахранио мноштво сабраних са пет хљебова и три рибе, говорећи на ову тему из угла Божијег давања, које се не ограничава само на наше тјелесне потребе.
“Бог нашој Души даје Себе, Своју љубав и Своју милост. Бог јесте милостив, а на нама је да будемо пријемчиви за љубав Његову. То је питање наше слободе. Бог нас је створио као слободна бића, са уважавањем наше личности, јединствености и непоновљивости, која такође проистиче из наше слободе. Питање употребе слободе коју нам је Бог дао је управо та наша слобода. Правилном употребом те слободе коју нам Бог даје ми можемо припремити своју душу да прими Божију љубав и благодат или обрнуто“-каже отац Јован Пламенац.
Између осталих, слушаоци су поставили питање о обнови Његошеве завјетне цркве на Ловћену и значају поштовања завјета као и последње жеље у духовном и моралном смислу, и наше обавезе да поштујемо вољу својих предака како би оставили залог потомцима?
Одговор оца Јована преносимо интергално:
Рушење цркве на Ловћену и суштаствену потребу њене обнове можемо посматрати из два угла. Један је поштовање завјета, који је морално начело у нашем народу. Не знам како је у другим народима, али у нашем народу изузетно је значајно да испоштујемо вољу онога који је отишао из овога живота као и оно што нам је оставио као завјет. И наши стари су се увијек трудили да испоштују вољу својих предака и да све буде онако како су они хтјели.
Сви знамо, а то је и записано, да је потоња (последња) воља Митрополита Петра Другог Петровића Његоша била да буде сахрањен у цркви коју је сам подигао 1845. године и посветио је свом стрицу Светом Петру Цетињском, који је, по мом дубоком увјерењу, највећи Црногорац икада.
Када се Његош упокојио на Цетињу је био снијег и нијесу могли да га изнесу на Ловћен да би га тамо сахранили. Касније су га сахранили у цркви коју је предвидио за своје гробно мјесто.
Што се све после догађало са његовим костима записано је у историји. Имамо и књигу Слободана Кљакића и Ратка Пековића ,,Седам Његошевих сахрана”. Непријатељима нашег народа изузетно је било важно да Његошеве кости не буду на Ловћену. То су показали још Аустријанци када је Аустроугарска војска 1916. године, без икакве ратне потребе, са бродова гранатирала цркву на Ловћену, оштетивши је великим дијелом. Овај догађај је имао дубљи смисао јер је црква на Ловћену била символ слободе нашег народа. Аустријску војску која је ратована на Ловћенском фронту чинили су, углавном, муслимани из Босне, из Херцеговине и Хрвати римокатолици. Радост у Загребу и Бечу била је огромна, не толико због капитулације Црне Горе колико због пада Ловћена. Окупаторско гласило “Београдске новине”, из пера његовог уредника, писало је да је радост пада Ловћена њима била већа од радости због побједе над руском војском у Галицији, већа него и због уништења српске војске краља Петра Карађорђевића и многих других побједа. Зашто их је пад Ловћена више радовао него капитулација Црне Горе. Зато што Ловћен има дубоку, дубоку символику. Требало је Ловћенску цркву, тај хришћански, православни символ, символ слободе и опредјељења српског народа за Православље, порушити и замијенити окупаторским символом.
Да није Први рат завршен тако како је завршен на Ловћену би био изграђен споменик Фрању Јосифу Првом. Чак је био расписан и конкурс на који се јавило четрнаест-петнаест вајара, а одабрано је идејно рјешење Марка Рашице. Све је урађено да се умјесто Ловћенске цркве и гроба Његошевог у њој, управо на том мјесту, кочопери споменик окупатора, као символ побједе и моћи Аустроугарске монархије и надмоћи римокатолицизма (чији је управо та монархија била заштитник) над Православљем.
Тако је то било замишљено, али је Бог хтио другачије. Први рат није завршен како су они планирали тако да је црква на Ловћену, која је тада остала оштећена, обновљена 1025. године, да би 1972. године била поново порушена од стране комуниста.
Порушили су је брутално. То је било брутално насиље. Огроман број људи се опирао, не само људи који живе у Црној Гори, већ и огроман број југословенских интелектуалаца онога времена. И сам Мирослав Крлежа, који је Хрват, се опирао настојању да се црква на Ловћену поруши и да се на њеном мјесту изгради маузолеј. Дакле, да се умјесто цркве која је хришћански символ изгради маузолеј по узору на гроб Маузала, малоазијског владара из времена паганства, у који ће бити пресељене Његошеве кости из његове завјетне цркве, кости једног митрополита, поглавара Цркве Христове у Црној Гори у вријеме теократске власти и поглавара, главног човјека саме државе Црне Горе.
Да се вратимо опет на символику ове приче која је много дуга. Рећи ћу само да је оправдање, које су користили у то вријеме, док је трајала пропаганда да се Ловћенска црква сруши, било да ,,то у ствари није Његошева већ црква Александра Карађорђевића коју је он подигао и обновио у част свог сина, за његов рођендан”.
Међутим то нема везе са мозгом. Као што имамо мејнстрим медије, имамо и “мејнстрим Црногорце” који понављају, као папагаји, оно што им пласирају, не размишљајући да ли је то истина или није. Они не желе да чују истину, већ упорно понављају лаж.
Није истина да је то била Александрова црква. Пет година прије њене обнове, иницијативу је код Светог Синода, гдје је тада сачињен записник, покренуо Гаврило Дожић, тадашњи Митрополит црногорско-приморски. Била је то акција Светог Синода Српске православне Цркве, док је краљ Александар Карађорђевић био највећи донатор цркве на Ловћену. И данас имамо донаторе, безмало свака црква има неког свог донатора. Краљ Александар је имао и личну обавезу према Ловћенској цркви. Он је унук краља Николе. Његош је био његов предак. Одрастао је на Цетињу. Имао је породичну обавезу да буде донатор ове цркве, и дао је од свог, а не од државног новца за њену обнову.
Ту лаж о “Александровој цркви”, која се сада у Црној Гори стално понавља, лансирао је Савић Марковић – Штедимлија, скутоноша вође усташтва у Другом свјетском рату Анте Павелића, 1970. године у загребачком ,,Вјеснику”.
Друга нестина, коју је лансирао Владимир Дедијер, Титов биограф, је да црква на Ловћену није оригинална, да је могла бити поправљена, да није морала да се руши (иако постоје грађевински извјештаји да то није тачно, јер је црква била толико урушена да није могла да се поправи), као и да није рађена по габаритима и на темељима старе цркве. Ту имамо свједочење инжењера Велише Поповића, који је водио радове на обнови цркве, да она јесте урађена на темељима старе цркве и да је сваки њен камен, који се горе затекао, уграђен у обновљену цркву. Дакле, имамо писана свједочења људи који су водили радове на обнови Његошеве капеле. Само је додато мало гумно око цркве и зидић висине један метар, да се не би неко оклизнуо и пао низ ловћенску литицу. Само је то додато претходној цркви. И ова лаж се стално понавља, врти као покварена плоча у црногорским мејнстрим медијима. На тај начин се настоји оправдати рушење Ловћенске цркве 1972. године. Исто тако се данас понавља и назив ,,Црква Србије” умјесто Митрополија Црногорско-приморска.
Ловћенска црква и ловћенски маузолеј данас су два страшна символа, о чему сам говорио на Округлом столу у Подгорици који је, заправо, имао формат научног скупа. Митрополит Јоаникије ме удостојио да отворим овај скуп.
Ловћенска црква символизује древну Црну Гору, њен хришћански виједносни систем уз помоћ кога је она, кроз све вјекове, опстала као држава и Црногорци као народ. Маузолеј на Ловћену је символ новог, паганског времена. Тако се данас на Ловћену води тектонска борба између двије цивилизације: источњачке, или источноправославне, и новопаганске, глобалистичке. Када видите да се неко залаже за маузолеј знајте којем јату и којој цивилизацији припада. Када се неко залаже за Ловћенску цркву опет знајте којој цивилизацији припада. Дакле, на Ловћену се данас збива сукоб цивилизација. Није то ништа ново јер је сукоб цивилизација постојао кроз читаву историју људског рода. То је сукоб између добра и зла.
Хришћански вриједносни систем јесте оно што је оличење добра. То је борба, прије свега, за породицу, борба за моралност у друштву, за етичност, за очување слободе и свега онога на чему је опстао наш народ.
Овај други, пагански, вриједносни систем је борба за убијање нерођених људи абортусима и на друге начине, борба за уништење породице, за општи разврат и наметање разних права која у ствари значе насиље мањине над већином. То је та нова цивилизација.
Да кажем још једноставније: за цркву на Ловћену су они који поријелко воде од Адама и Еве а за маузолеј они који поријекло воде од мајмуна.
У наставку емисије је отац Јован говорио о теми којом се он бави дуги низ година, темом абортуса и убијања нерођене дјеце у утроби мајки.
Колики је гријех абортус? Како да свако од нас, са своје позиције, помогнемо да се смањи број убијања нерођене дјеце, поучио нас је отац Јован.
“Покајање и само покајање је једини лијек против овог великог гријеха“- каже отац Јован.
Још једна од тема о којима смо разговарали са оцем Јованом у овој емисији је наш однос према болестима.
“Приступимо својој болести са радошћу и захвалношћу Богу јер је то наша шанса да спознамо своје слабости и промијенимо начин живота. Наша вјера мора бити дјелатна, дубоко у нама и у нашим срцима. Ако имамо страха слаба је и вјера наша. Ми Богу морамо бити благодарни. Наш однос према болести је питање нашег повјерења у Бога“-казао је отац Јован.
Емисију са оцем Јованом вам топло препоручујемо за слушање.
Слободанка Грдинић
