Новије истраживање руског филолога Анатолија Аркадијевича Турилова доноси нам податке да је мајска прослава Свете браће Кирила и Методија првобитно била везана за Методија и његово устоличење за архиепископа панонског, каже у разговору за Светигору проф. др Виктор Савић са Института за српски језик САНУ. Професор подсјећа да су Срби готово од самог почетка били дио њихове мисије.
”Ова такозвана мајска успомена која обједињује Ћирила и Методија првобитно је можда била везана за Методија и то највероватније, како тврди тај наш колега из Москве, била везана за Методијево устоличење за панонског архиепископа 873. године, а онога трена када је он устоличен на то место, он је врло брзо након тога у својој јурисдикцији имао и српску земљу, а српска земља тог времена је била негде од ушћа Врбаса у Саву, негде тамо близу Бања Луке, па све до тамо негде Обреновца, са северне стране гледано, и она је пљоштимице целим дакле својим северним делом била наслоњена на Доњу Панонију Методијеву, тако да смо ми од самог почетка са малим закашњењем од десетак година ушли у мисију равноапостолне браће, конкретно Методија јер је Кирило већ био преминуо”.
Мисија Ћирила и Методија започела је стварањем словенског писма, а све у сврху превода Јеванђеља и других важних богослужбених текстова, који ће им бити неопходни за даљи мисионарски рад.
”Они су да би проширили хришћанско слово, хришћанску реч међу тада паганским словенским народима, мада морамо да кажемо да је хришћанство почело и раније да продире међу Словене у централној Европи, они су морали дакле изградити посебно писмо, морали су створити посебан језик, дакле не само по себи већ је то све било намењено превођењу богослужбених текстова. У првом реду то је било Јеванђеље. По традицији се узима да је то било изборно Јеванђеље. Нека каснија истраживања показују да можда није било баш то као што тврде житија, али Јеванђеља јесу била у основи њиховог фонда и из тог првог корпуса који су створили равноапостолни словенски просветитељи Ћирило и Методије допрли су и неки важни текстови који се могу помало везати и за нашу историју. На пример, помало у вези са тиме је чувено Маријинско четворојеванђеље, које у великој мери чува текст који су уствари припремили за Словене 863. године Ћирило и Методије”, каже Савић.
Дјело Ћирила и Методија ипак није успјело у једнакој мјери стићи до свих словенских племена.
”Што се тиче дела Ћирила и Методија оно за њихова живота па ни касније није успело допрети баш до свих Словена. Рецимо, ми не знамо да ли је оно допрло до Пољске. Постоје некаква посредна сведочанства да је у некој мери стигло али није у једнакој мери и са оном пуноћом како је то рецимо продрло у српску земљу или како је дошло у руску земљу, или како је на крају у самој Великој Моравској са Панонијом то било. ”
Срби су се као народ разликовали од осталих Словена по језику. Хиљаду година стари српски језик упијао је у себе све оне садржаје који су излазили из народног духа. Без језика нема ни народа, каже професор Савић, те скреће пажњу да савремена преименовања или полупреименовања српског језика служе управо зато да би се могло манипулисати идентитетом.
”Језик је, колико одраз културе и нације, у исто време носилац те културе. Он је и везиво. Дакле, без језика, народ или у данашњем смислу речи нација, без језика не постоји. Неке нације, које су настајале колонизовањем великих пространстава, али нису била баш пуста, везују се језиком за неке друге и улазе у неки други културни круг. Мислим на те англосаксонске државе које су настале обједињене све данас њиховим Комонвелтом или рецимо шпански језик итд. Е, тако у нашем случају ми имамо свој језик па се на крају изродило неколико држава у којима се српски језик користи, а у исто време негде је и преименован, негде делимично преименован итд. зато што сви имају врло јасну свест о томе да се преко језика може манипулисати идентитетом. У нашем случају језик јесте део нас самих. То јест, када се изградио српски пре око хиљаду година као старосрпски језик из прасловенског, он је од почетка био само наш и ничији више. Ми смо се уствари у време конституисања етничког разликовали од осталих Словена и осталих народа који су живели у нашем окружењу пре свега преко језика, па је потом долазило све друго. Дакле, језик је кроз то хиљадугодишње трајање са својим народом уствари упијао у себе све садржаје које је у међувремену стварао тај народ и ми данас просто не бисмо могли замислити себе без тог нашег језика. Ако бисмо га изгубили овакав какав је, или не дај Боже ако бисмо остали без нашега језика, прешли на неки други, што се дешавало у историји, не би то било први пут, то би било уствари равно гашењу духа наше нације. Романтичари су почетком 19. века сматрали да се дух једног народа одсијава кроз језик као такав. И то је она идеја која је понела и Вука Караџића почетком 19. века. Он се укључио у велики романтичарски покрет. Онда читава поколења младих Срба, нарочито у јужној Угарској тог времена, и њих је понела та идеја. Они су, удружени са свима другима, изградили пре свега модерну идеју наше велике нације”.
Фото: Институт за српски језик САНУ
