Њена специјалност је историја српске средњовековне уметности, па сваког лета посећује српске манастире и истражује фреске. Нови живот фескама у капели краља Драгутина у манастиру Ђурђеви ступови дала је Саћи Шимада, историчарка уметности из Jaпана.
О овом подухвату и значају фресака за српско културно наслеђе, али пре свега о њеној необичној љубави према српској средњовековној уметности, Саћи Шимада је говорила за Студница Инфо.
Када је почело твоје интересовање за Србију и њене културно-историјске споменике?
Када сам била на трећој години факултета, студирала сам византијску уметност и упознала сам се са српским наслеђем. Тада ми се та земља чинила тако далеком. Србија је тачка додира источних и западних култура, а мене су занимале многе одличне средњовековне грађевине и фреске, у којима су се те културе спојиле. Још више сам се заинтересовала када сам чула да је мој ментор проф. Мићитака Сузуки по завршетку рата први пут после дужег времена био у Србији и манастиру Хиландар, па сам, када сам магистрирала, одлучила да следеће године наставим студије у Београду.
Пројекат рестаурације фресака Ђурђевих ступова са преко 20.000 долара помажу фондације из Јапана. Реци нам нешто о обнови фресака у манастиру Ђурђеви Ступовии и твом доприносу?
Кинчо је компанија која је настала још у 19. веку. Бави се производњом миришљавих штапића који терају инсекте и комарце, и основни састојак тих штапића је камилица из Србије. Они су још у време краља Александра увозили камилицу из Србије, и отуда та повезаност са Србијом и жеља да узму учешће у донирању нечега што је од изузетног значаја.
Сумитомо је основан у 16. веку и тренутно има више од педесет компанија. Једна од њих је Фондација Сумитомо, која сваке године изабере петнаестак објеката културног наслеђа широм света.
Размишљајући о томе шта, као странкиња која проучава историју српске средњовековне уметности, могу да учиним, дошла сам до закључка да је то сарадња на конзервацији и рестаурацији фресака. У обиласку цркава и манастира, брзо приметим у како се лошем стању налазе. У старим црквама се налазе веома вредне фреске, које ће бити теже одржавати у будућности ако се не третирају сада. Мој јапански ментор једном је имао такву сарадњу, па сам пожелела да једног дана и ја урадим нешто слично.
Ове јесени успела сам да остварим пројекат конзервације и рестаурације. То је моја захвалност свим сарадницима који су ми помогли да проучавам српску уметност. Јер мени – странкињи и неправославки – потребан је посредник приликом посета црквама и манастирима. Све цркве имају свој, другачији бонтон, и да бих се снашла потребан ми је водич, који ми олакшава и разговоре са тамошњим свештеницима и са верницима. Од њих могу много да сазнам о историји, обичајима и животу овог краја. Тако да је за мене подршка конзервацији и рестаурацији природан продужетак мог истраживања. Зато сам се изненадила колико су то људи доживели као нешто посебно и колико медијске пажње је привукао наш пројекат.
Твој утисак о Студеници, како си је доживела?
Први пут сам посетила манастир Студеницу у пролеће 2003. године. У јесен 2002. године почела сам да студирам историју уметности на Филозофском факултету у Београду, и с нестрпљењем сам очекивала одлазак у Студеницу на пролеће.
Са великим ранцима на леђима, моја јапанска другарица и ја кренуле смо аутобусом из Београда. Сишле смо у Ушћу. Тамо није било аутобуса или таксија, тако да нам није преостало ништа друго него да пешачимо. Међутим, било је предуго и прешле смо на стопирање.
Након 30 минута, зидари, који су кренули ка манастиру, зауставили су ауто и повезли нас. Спасли су нас! Немам појма ко су били ти мајстори. Импресионирало ме је то што су људи који одлазe у манастир љубазни према странцима.
Када сам први пут видела Студеницу, изгледала ми је као замак у шуми. Добро се сећам да је црква од белог мермера, била велика и величанствена. Још увек се сећам да је Студеничко распеће, које сам највише желела да видим, сијало у полумраку.
У последње време једном годишње долазим у Србију, и том приликом обавезно посећујем Студеницу. Пре три године, преко професора у Београду, упознала сам монаха који је завршио историју уметности.
Издејствовао ми је дозволу да снимам фреске и останем у конаку. Када сам стигла, сачекао ме је на аутобуској станици испред манастира и однео мој ранац до конака. Била сам усхићена његовом љубазношћу.
Када сам питала монаха за аутобус за повратак, рекао ми је да један свештеник, који је такође завршио историју уметности, иде у Чачак и да ће ме одвести у манастир Жича. Рекли су ми „Може, све што ти треба“. Остала сам без речи на толику предусретљивост. Нисам схватала шта их нагони да буду толико љубазни према мени, једној нехришћанки, али ми је постало јасно док сам путовала са оцем Александром и његовом женом. Рекао ми је да је био импресиониран јапанским филмом „Окурибито“ („човек који испраћа“, енглески назив филма је „Departures“). То је прича о традиционалном јапанском ритуалном погребнику.
У Јапану, пре сахране, покојник се купа, пресвлачи у белу посмртну одећу, лице му се шминка и тек тада тело се ставља у ковчег. То је једна церемонија и постоје стручњаци који је изводе пред породицом покојника. „Тај ритуал је био много леп. Човек који га обавља био је миран и прецизан. И више од свега, био је пун наклоности. Он је ту за последњи испраћај и помаже породици да се опрости од покојника. Сваки покрет му је елегантан“ – тaко ми је рекао отац Александар. Одговорила сам му да је и ваша Литургија таква.
Било ми је јасно зашто је отац Александар изабрао да гледа баш тај филм и могла сам да замислим како блиско га он доживљава.
Студеничко распеће покрива јапански превод британског митрополита Kallistos Ware
Случајно сам се упознала са преводиоцем који је свештеник православне цркве у Јапану и протојереј у Осаки. Питала сам га зашто је то изабрао, јер српске иконе у Јапану нису добро познате.
„Био сам са супругом на јутарњој литургији у Студеници пре неколико година. Када је прво сунце ушло из олтарског простора, некако сам се окренуо и он је био ту. Био сам убеђен да је са нама, недалеко. Осећао сам да пати са нама. То је искуство које никада нећу заборавити.“ рекао ми је отац. Драго ми је што сам чула ову лепу причу од њега.
Шта ти се посебно допада у Србији?
Имате нешто што ми Јапанци заборављамо. Вероватно духовност! И наравно, веома ми се допада српска уметност.
На свом сајту MY SERBIA пишеш о Србији. Колико је народ у Јапану упознат са нашом културом и традицијом?
Већина Јапанаца не зна за Србију, па их интригира непознат свет непознате земље. Желим да знају што је могуће више о српској култури.
У Србији си стекла пуно пријатеља. Шта ти највише недостаје?
Литургија и загрљај српских мама!
Литургија се у манастиру Ђурђеви ступови одржава скоро сваког јутра. Звук манастирских звона, звук звонца кандила и мирис тамјана, свештеничка молитва са певачима и сјај јутарњег сунца веома су лепи и суптилно се мењају сваког дана, па је свако јутро сусрет који се дешава једном у животу. Све је било прелепо. И све сам то понела са собом! Имам српске маме свуда, па ми много недостају њихови загрљаји. Љубав српских мама је широка, тиха и дубока као Тихи океан.
Како ти се допада наш пројекат Студеница Инфо и која је твоја порука нашим читаоцима?
Свиђају ми се слике предивних пејзажа манастира у сваком годишњем добу.
Ово је прелепо, дивно и мирно место, људи, дођите, посетите!
Извор: https://studenicainfo.rs/
