Srpska umetnost i Saći Šimata

Njena specijalnost je istorija srpske srednjovekovne umetnosti, pa svakog leta posećuje srpske manastire i istražuje freske. Novi život feskama u kapeli kralja Dragutina u manastiru Đurđevi stupovi dala je Saći Šimada, istoričarka umetnosti iz Japana.

O ovom poduhvatu i značaju fresaka za srpsko kulturno nasleđe, ali pre svega o njenoj neobičnoj ljubavi prema srpskoj srednjovekovnoj umetnosti, Saći Šimada je govorila za Studnica Info.

Kada je počelo tvoje interesovanje za Srbiju i njene kulturno-istorijske spomenike?

Kada sam bila na trećoj godini fakulteta, studirala sam vizantijsku umetnost i upoznala sam se sa srpskim nasleđem. Tada mi se ta zemlja činila tako dalekom. Srbija je tačka dodira istočnih i zapadnih kultura, a mene su zanimale mnoge odlične srednjovekovne građevine i freske, u kojima su se te kulture spojile. Još više sam se zainteresovala kada sam čula da je moj mentor prof. Mićitaka Suzuki po završetku rata prvi put posle dužeg vremena bio u Srbiji i manastiru Hilandar, pa sam, kada sam magistrirala, odlučila da sledeće godine nastavim studije u Beogradu.

Projekat restauracije fresaka Đurđevih stupova sa preko 20.000 dolara pomažu fondacije iz Japana. Reci nam nešto o obnovi fresaka u manastiru Đurđevi Stupovii i tvom doprinosu?

Kinčo  je kompanija koja je nastala još u 19. veku. Bavi se proizvodnjom mirišljavih štapića koji teraju insekte i komarce, i osnovni sastojak tih štapića je kamilica iz Srbije. Oni su još u vreme kralja Aleksandra uvozili kamilicu iz Srbije, i otuda ta povezanost sa Srbijom i želja da uzmu učešće u doniranju nečega što je od izuzetnog značaja.

Sumitomo je osnovan u 16. veku i trenutno ima više od pedeset kompanija. Jedna od njih je Fondacija Sumitomo, koja svake godine izabere petnaestak objekata kulturnog nasleđa širom sveta.

Razmišljajući o tome šta, kao strankinja koja proučava istoriju srpske srednjovekovne umetnosti, mogu da učinim, došla sam do zaključka da je to saradnja na konzervaciji i restauraciji fresaka. U obilasku crkava i manastira, brzo primetim u kako se lošem stanju nalaze. U starim crkvama se nalaze veoma vredne freske, koje će biti teže održavati u budućnosti ako se ne tretiraju sada. Moj japanski mentor jednom je imao takvu saradnju, pa sam poželela da jednog dana i ja uradim nešto slično.

Ove jeseni uspela sam da ostvarim projekat konzervacije i restauracije. To je moja zahvalnost svim saradnicima koji su mi pomogli da proučavam srpsku umetnost. Jer meni – strankinji i nepravoslavki – potreban je posrednik prilikom poseta crkvama i manastirima. Sve crkve imaju svoj, drugačiji bonton, i da bih se snašla potreban mi je vodič, koji mi olakšava i razgovore sa tamošnjim sveštenicima i sa vernicima. Od njih mogu mnogo da saznam o istoriji, običajima i životu ovog kraja. Tako da je za mene podrška konzervaciji i restauraciji prirodan produžetak mog istraživanja. Zato sam se iznenadila koliko su to ljudi doživeli kao nešto posebno i koliko medijske pažnje je privukao naš projekat.

Tvoj utisak o Studenici, kako si je doživela?

Prvi put sam posetila manastir Studenicu u proleće 2003. godine. U jesen 2002. godine počela sam da studiram istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i s nestrpljenjem sam očekivala odlazak u Studenicu na proleće.

Sa velikim rancima na leđima, moja japanska drugarica i ja krenule smo autobusom iz Beograda. Sišle smo u Ušću. Tamo nije bilo autobusa ili taksija, tako da nam nije preostalo ništa drugo nego da pešačimo. Međutim, bilo je predugo i prešle smo na stopiranje.

Nakon 30 minuta, zidari, koji su krenuli ka manastiru, zaustavili su auto i povezli nas. Spasli su nas! Nemam pojma ko su bili ti majstori. Impresioniralo me je to što su ljudi koji odlaze u manastir ljubazni prema strancima.

Kada sam prvi put videla Studenicu, izgledala mi je kao zamak u šumi. Dobro se sećam da je crkva od belog mermera, bila velika i veličanstvena. Još uvek se sećam da je Studeničko raspeće, koje sam najviše želela da vidim, sijalo u polumraku.

U poslednje vreme jednom godišnje dolazim u Srbiju, i tom prilikom obavezno posećujem Studenicu. Pre tri godine, preko profesora u Beogradu, upoznala sam monaha koji je završio istoriju umetnosti.

Izdejstvovao mi je dozvolu da snimam freske i ostanem u konaku. Kada sam stigla, sačekao me je na autobuskoj stanici ispred manastira i odneo moj ranac do konaka. Bila sam ushićena njegovom ljubaznošću.

Kada sam pitala monaha za autobus za povratak, rekao mi je da jedan sveštenik, koji je takođe završio istoriju umetnosti, ide u Čačak i da će me odvesti u manastir Žiča. Rekli su mi „Može, sve što ti treba“. Ostala sam bez reči na toliku predusretljivost.  Nisam shvatala šta ih nagoni da budu toliko ljubazni prema meni, jednoj nehrišćanki, ali mi je postalo jasno dok sam putovala sa ocem Aleksandrom i njegovom ženom. Rekao mi je da je bio impresioniran japanskim filmom „Okuribito“ („čovek koji ispraća“, engleski naziv filma je „Departures“). To je priča o tradicionalnom japanskom ritualnom pogrebniku.

U Japanu, pre sahrane, pokojnik se kupa, presvlači u belu posmrtnu odeću, lice mu se šminka i tek tada telo se stavlja u kovčeg. To je jedna ceremonija i postoje stručnjaci koji je izvode pred porodicom pokojnika. „Taj ritual je bio mnogo lep. Čovek koji ga obavlja bio je miran i precizan. I više od svega, bio je pun naklonosti. On je tu za poslednji ispraćaj i pomaže porodici da se oprosti od pokojnika. Svaki pokret mu je elegantan“ – tako mi je rekao otac Aleksandar. Odgovorila sam mu da je i vaša Liturgija takva.

Bilo mi je jasno zašto je otac Aleksandar izabrao da gleda baš taj film i mogla sam da zamislim kako blisko ga on doživljava.

Studeničko raspeće pokriva japanski prevod britanskog mitropolita Kallistos Ware

Slučajno sam se upoznala sa prevodiocem koji je sveštenik pravoslavne crkve u Japanu i protojerej u Osaki. Pitala sam ga zašto je to izabrao, jer srpske ikone u Japanu nisu dobro poznate.

„Bio sam sa suprugom na jutarnjoj liturgiji u Studenici pre nekoliko godina. Kada je prvo sunce ušlo iz oltarskog prostora, nekako sam se okrenuo i on je bio tu. Bio sam ubeđen da je sa nama, nedaleko. Osećao sam da pati sa nama. To je iskustvo koje nikada neću zaboraviti.“ rekao mi je otac. Drago mi je što sam čula ovu lepu priču od njega.

Šta ti se posebno dopada u Srbiji?

Imate nešto što mi Japanci zaboravljamo. Verovatno duhovnost! I naravno,  veoma mi se dopada srpska umetnost.

Na svom sajtu MY SERBIA pišeš o Srbiji. Koliko je narod u Japanu upoznat sa našom kulturom i tradicijom?

Većina Japanaca ne zna za Srbiju, pa ih intrigira nepoznat svet nepoznate zemlje. Želim da znaju što je moguće više o srpskoj kulturi.

U Srbiji si stekla puno prijatelja. Šta ti najviše nedostaje?

Liturgija i zagrljaj srpskih mama!

Liturgija se u manastiru Đurđevi stupovi održava skoro svakog jutra. Zvuk manastirskih zvona, zvuk zvonca kandila i miris tamjana, sveštenička molitva sa pevačima i sjaj jutarnjeg sunca veoma su lepi i suptilno se menjaju svakog dana, pa je svako jutro susret koji se dešava jednom u životu. Sve je bilo prelepo. I sve sam to ponela sa sobom! Imam srpske mame svuda, pa mi mnogo nedostaju njihovi zagrljaji. Ljubav srpskih mama je široka, tiha i duboka kao Tihi okean.

Kako ti se dopada naš projekat Studenica Info i koja je tvoja poruka našim čitaocima?

Sviđaju mi se slike predivnih pejzaža manastira u svakom godišnjem dobu.

Ovo je prelepo, divno i mirno mesto, ljudi, dođite, posetite!

Izvor: https://studenicainfo.rs/