Sa blagoslovom našeg arhipastira i oca Episkopa žičkog G. Justina, delagacija Eparhije žičke krenula je 09. oktobra 2020. u ranim jutarnjim časovima put bratske Crne Gore. Delagaciju su činili sekretar EUO-a arhimandrit Damjan (Cvetković), Episkopov sekretar arhimandrit Sava (Ilić), urednik „Žičkog blagovesnika“ protonamesnik Aleksandar R. Jevtić i veroučitelj Đorđe Čolović.
Miholjsko leto potrudilo se da put bude živopisan, oslikan najlepšim slikama koje je tvoračka mudrost Božija obilno izlila na predele naših prostora. Zlatarsko jezero nas je dočekalo pokriveno tankom izmaglicom koja je ceo prizor činila gotovo mističnim, dopuštajući nam samo da sozercavamo tišinu sličnu onoj koja se najverovatnije dizala nad vodom kada je Duh Božiji lebdeo nad vodom prilikom stvaranja sveta. Osenjeni blagoslovom svetinje kumaničke i Svetog Grigorija Kumaničkog, stigli smo na granicu sa Crnom Gorom. Prva rečenica koju smo čuli bila je predivni vekovni izraz našeg bratskog narodnog susretanja – „Pomaže Bog“. Ovo nam je srca ispunilo radošću i učinilo da neobična krasota tvorevine koja se sve jasnije ukazivala pred našim očima bude nekako još prisnija i bliža. Crkve, manastiri, crkvine i crkvišta koja se javljaju kao svedoci pravoslavnog identiteta ovih prostora stajali su svuda oko nas i i iznad nas podsećajući nas da smo ovde dobrodošli.
Ispred podgoričkog Hrama Vaskrsenja Hristovog dočekao nas je protojerej-stavrofor Dalibor Milaković, direktor radija „Svetigora“. Rodom iz užičke Požege, ovaj vredni pastir Crkve Hristove, izrazio nam je najsrdačniju dobrodošlicu u ime Visokopreosvećenog mitropolita G. Amfilohija i bratstva ovog svetog hrama. Hram nam se ukazao u sopstvenoj veličanstvenosti, koja je kadra da uveri da je moguće da se ne samo u devetom veku pred Svetom Sofijom carigradskom, već i ovde i sada čovek ali i ceo narod može preobražavati. Prosvećeni i genijalni um arhitekte Predraga Ristića ovde je dobio potvrdu koja govori sama o sebi. Svaki detalj bogoslužbenog prostora osmišljen je tako da pokaže kako su sveštenoradnje centar svega, a čovek u njima ima mogućnost da učestvuje svim čulima koje mu je Gospod darivao. Kompozicije i likovi fresaka svedoče večnost na koju je čovek prizvan. One istovremeno spajaju vekove, kroz mnoštvo likova i događaja koji svedoče trajanje domostroja spasenja, u kome je i naš narod udostojen značajnog mesta. Istorija ovde nije poništena, već proslavljena uvire u večnost. Kvalitetne boje i podloga freskopisa, grandiozni ikonostas, bifore i trifore, kao i drugi delovi sakralnog prostora sačinjeni od najfinijih materijala, svedoče da su ovde ispunjene reči starozavetnog proroka koji je poučavao da dom Svevišnjeg treba da bude ukrašeniji od bilo kog pojedinačnog doma ljudskoga.
Opijeni lepotom naosa i oltara, kripte, okolnih prostorija smeštenih među duplim zidovima hrama, upoznati smo i sa savremenom misionarskom delatnošću. Naime, ovde se nalaze i kancelarije i radni prostor globalnog hrišćanskog radija „Svetigora“. Uredništvo, koje sačinjavaju talentovani sveštenoslužitelji i verujući ljudi sa stručnim znanjem, čine da ovaj hram nije obična monumentalna građevina već obitalište Božije i ljudske mudrosti istovremeno – bogočovečanski. Ovde smo imali priliku da mnogo toga naučimo. Na prvom mestu da steknemo jasne uvide koliko je savremeni način misije, što podrazumeva aktivno medijsko delovanje na svim poljima tehnologije, novi način „ribarenja“ ljudskih duša. Ljudi se ovde love za večnost, za spasenje u Bogu Istinitom. To ne omalovažava važnost delovanja na svest ljudi da mogu da razluče istinu od laži, dobro od zloga, ljubav od mržnje. Uspeh naroda u Crnoj Gori da zaštiti svoje svetinje i identitet, ne može biti razumljiv bez delovanja savremenih medijskih sredstava.
Uprkos svim preprekama, bili su jedni blizu drugih na frekvencijama radija, na sajtovima, na društvenim mrežama, sve do onog trenutka kada je pobeda postala izvesna i kada su jedni drugima mogli da čestitaju na istorijskom uspehu koji je posvedočio da gde su verni sabrani tu je Gospod sa njima. A sa njima je bio zato što su decenijama unazad aktivnošću i delotvornom ljubavlju oličenom u nebrojenim pojedinačnim dobročinstvima, ali i delovanju narodnih kuhinja, učinili da se u svakom čoveku prepozna Lik Božiji. Ovaj Lik je zablistao i pokazao da je volja naroda nepotkupljiva bilo kakvim materijalnim vrednostima kada ima jasnu sliku na kojoj strani se milost i pravda susreću, a mir i istina celivaju. Jasnije od svih proglasa i deklaracija, ovde je pokazano da ljudska prava ne podrazumevaju samo pravo na goli život, već i pravo da se opredeljuje za život večni i podobije bogova po blagodati na koje smo prizvani. Ovde je na delo održana lekcija za savremene udžbenike koji se bave ljudskim pravima, odnosom Crkve i države, sekularizacijom društva, ali i nesekularizacijom crkvenog života.
U porti hrama ukazana nam je domaćinska ljubav u gostoprimnici „Arhontariki“. Savremeni enterijer i eksterijer nimalo ne skrivaju hrišćansku lepotu ovog prostora. Moderna dečija igraonica u zatvorenom prostoru ukrašena je darovitim ikonopisnim rešenjima sa porukama mladim dečijim dušama da igra nije greh, već izraz one vrline na koju je Hristos pozvao kao na ulaznicu u Carstvo Božije. Odrasli se ovde toga podsećaju: Ako se ne obratite i ne postanete kao deca nećete ući u Carstvo Nebesko. Proizvodi koji se ovde služe u najvećem delu su rezultat domaće radinosti, od koje mnogi ljudi dobijaju mogućnost da obezbede egzistenciju sopstvenu i svojih porodica. Ovde je nepobitan utisak, da nijedan dar i talanat nisu zakopani već su umnoženi. Ambijent koji je stvoren na to podstiče. To nam je posvedočio i „Duhovni Centar “ u centru Podgorice. Knjižara sa brojnim naslovima duhovne sadržine, nalazi se uz restoran u kome je u danima posta verujućem narodu dostupna adekvatna ishrana, u prostoru koji priliči jednoj urbanoj sredini ali i je doličan hrišćanskom etosu.
Manastir Svetog Simeona Mirotočivog u Staroj čaršiji, na ušću Ribnice u Moraču, bio je mesto našeg konačišta. Srdačni doček i izvanredna hrišćanska ljubaznost igumana ovog manastira arhimandrita Danila sa bratstvom, učinili su da se osetimo kao svoji na svome. Naslonjeni na zidine starog grada u kome je najverovatnije rođen Sveti Simeon Mirotočivi, zagledani u lepotu reke ispod nas, mi iz svetosimeonovske i svetosavske Eparhije žičke imali smo osećaj da smo došli na izvor odakle smo potekli. Čudesni su putevi naših svetih predaka koji nas i danas vode svojim tragovima pitajući nas stalno „Čiji si ti mali?“
Narednog dana, 10. oktobra, arhimandriti Damjan i Sava služili su Svetu Liturgiju u Manastiru Ostrogu uzevši blagoslov Svetog Vasilija i zablagodarivši mu što nas ni danas ne ostavlja same već svedoči istu onu silu sa kojom se nekada suprotstavljao svakoj nepravdi, mržnji i bogohulju. Dalje smo krenuli put grada Bara. Pred nam su se ređali divni prizori Skadarskog jezera, obrisi svetinja u daljini, vredni ribari koji poput apostola u svojim skromnim čunovima plove čekajući blagosloveni ulov u jezeru koje je domaćin čak i morskih riba koje putem reke Bojane ovde dolaze iz Jadranskog mora. I svuda spokoj i mir. A, onda, između dva kamena brda, svojim širom otvorenim i nebo plavim očima pogledalo nas je i more.
I u trajanju tog pogleda stigosmo pred velelepni barski Hram Svetog Jovana Vladimira. Sa svojim zlatnim i vizantijski plavim kupolama hram je nesvakidašnji ukras ovog lepog grada. Dočekao nas je prezviter Nikola Radović, iskazujući bratsku radost što nas vidi ovde. Priveo nas je moštima Svetog kralja Jovana Vladimira, velikog svetitelja našeg roda. Udostojeni smo da celivamo i mošti drugih divnih svetitelja, među kojima i mučenika jasenovačkih i Svetog Luke Krimskog i Vojno-Jaseneckog. Prvi korak u prostor hrama suočava nas sa horovima i zborovima svetitelja koji nas iz gornjih zona gledaju zbijeni jedni uz druge kao oni koji su svedoci istorijskog nasleđa Crkve, ali i večne pobede Božije nad silom ljudskom. Najnoviji primeri iz istorije dvadesetog veka, kao što je ubistvo carske porodice Romanovih, ovde su tako plastično opisani da na margini zida – kao na margini istorije koja nije nasledila večnost, stoji vojnik sa pištoljem, koji na kapi ima petokraku koja svedoči o bogoborstvu jedne narodne ideologije koja nikad više ne bi smela da se ponovi.
Oslikani bogatstvom različitih stilova, likovi Hrista, Bogorodice i bezbroj svetitelja i angela, sa medaljonima stotine novih sveštenomučenika stradalne Crne Gore, svedoče da od Boga niko nije jači i da je Božija Reč poslednja. Posebno nas je impresionirala krstionica. Ukrašena hrišćanskim motivima spolja, ona je i u unutrašnjosti, štedrom rukom ktitora i priložnika, ukrašena motivima različitih morskih riba i stvorenja koja su deo bogomstvorenog sveta u koji se novokrštavani posvećuje za sveštenika sve tvari. U porti hrama obišli smo repliku Njegoševe lovćenske kapele, ispred koje stoji spomenik kralja Nikole sa rečima iz dramskog dijaloga Pjesnik i vila, koje govore same za sebe za pouku mnogima danas: „Gdje si mi se zametnula, u peštere i u gore, il’ se viješ iznad Bara, da u srpsko gledaš more.“ U nastavku, bili smo ugošćeni na posluženju u prostorijama pri hramu. Imali smo prilike i da prošetamo obalom predivnog mora. Prepuni utisaka vratili smo se u Podgoricu gde smo ugodno veče proveli u društvu ovdašnjih sveštenika i sveštenomonaha.
Kruna svega bila je divna Liturgija u podgoričkom Hramu Vaskrsenja Hristovog, u jutarnjim časovima 11. oktobra. Načalstvovao je arhimandrit Damjan (Cvetković) uz sasluživanje bratstva ovog hrama, arhimandrita Save (Ilića) i protonamesnika Aleksandra Jevtića. Besedio je o Damjan. U pozdravnom slovu on je preneo blagoslove Episkopa žičkog Justina. Naglasio je da je Vladika sve vreme u molitvi i na svaki mogući način bio sa narodom Crne Gore i da se neizmerno raduje pobedi koja je došla pomoću Božijom i istrajnošću sveštenstva i naroda. Preneo je blagoslove divnih svetitelja i svetinja koje krase drevni žički svetosavski tron. Izrazio je sopstvene utiske u vezi sa poslednjim događajima u Crnoj Gori, koje je opisao rečima: „Sloboda koju ste izvojevali, najveće je čudo milosti Božije koje sam doživeo!“ U nastavku protumačio je jevanđelsko čitanje, podstičući sve da se ugledamo na veru apostola i budemo učesnici čuda Božijih, među kojima je nesumnjivo i ova pobeda koje smo postali radosni svedoci i učesnici.
Vrednom rukom i pažljivim okom brata Đorđa Čolovića zabeleženi su mnogi trenuci iz ovog sveštenog slavlja. Kadrova je bilo u izobilju, jer sve blista lepotom Božijom. Njome blistaju i lica ljudi koji su ispunili ovaj hram, koji je svedočanstvo da mladi naraštaji predstavljaju budućnost koja će tek da pokaže veličinu vernog naroda Božijeg u Crnoj Gori. O tome svedoči i činjenica da veronauku pri ovom hramu slobodnom voljom pohađa preko dve hiljade podgoričke dece. Nakon pričešćivanja mnoštva vernih i blagodarstvenih molitava, o. Dalibor Milaković je u ime mitropolitovo, sveštenstva i i ovdašnje liturgijske zajednice pozdravio nas goste iz žičke Eparhije. Uputio je pozdrave Episkopu žičkom i izrazio želju da se što češće susrećemo i u Crnoj Gori i u Srbiji. Potom se zajedničenje nastavilo za trpezom ljubavi koja je protekla u prijatnom razgovoru i razmeni korisnih iskustava. Obostrano su darivani pokloni kao podsetnik na ove dane susretanja pune bratske ljubavi. U njoj smo se i pozdravili, obećavajući jedni drugima nove prilike za viđenje i uzajamnu međusobnu izgradnju u slavu Božiju.
Put nas je dalje vodio ka Beranama. Stigli smo pred divni nemanjićki Manastir Đurđeve Stupove. Poklonivši se svetinji, bili smo dočekani od strane Njegovog Preosveštenstva Episkopa budimljansko-nikšićkog G. Joanikija i ovdašnjeg monaštva. Imali smo čast da Vladiki Joanikiju prenesemo pozdrave Vladike žičkog Justina, kao i čestitke za dostojanstveno držanje i uspeh koji je ostvaren u slavu Božiju i na radost svih nas koji „Ne damo svetinje“. U prijateljskom razgovoru mogli smo čuti dragocena iskustva i živo svedočanstvo sile Božije koja se ne da sakriti. Vladika je pohvalio sveštenstvo i narod koji su mu činili nepokolebljivi oslonac, pokazujući da su svesni čiji su naslednici i kakve su istorijske uloge udostojeni. Razmenili smo korisna iskustva u vezi izazova savremenog društva koji se pred Crkvu postavljaju, promišljajući načine koji su blagotvorni i dejstveni da svedočanstvo reči Božije bude živo i aktuelno na prostoru i u vremenu koje živimo. Nakon okrepljenja u trpezariji pri Episkopskom dvoru, uzeli smo blagoslov od Vladike Joanikija i zamolili ga za molitveno zastupništvo. Krenuli smo dalje ka Srbiji. Niz vrletne predele, spustili smo se paralelno sa tokom brzog Ibra i „Dolinom jorgovana“ vratili se u večernjim satima u Kraljevo.
Blagodarimo Gospodu i Vladiki Justinu, kao i našim domaćinima, i svim ljudima sa kojima smo se na ovom putu susretali što su nas udostojili ovog putovanja koje je u našim srcima i umovima ostavilo jake utiske prepune pouka koje pozivaju na posvećenu službu Bogu i narodu.
Protonamesnik Aleksandar R. Jevtić
Izvor: Eparhija žička
