“Стазама радости“- Млади Никшићани обрадовали посјетом Радио “Светигору“
“Стазама радости у земљи живих“ млади Никшићани, велика породица која слави Бога Који их благосиља, поклонили су се гробу блаженопочивпег Митрополита Амфилохија, који је и благословио њихово сабирање у овој организацији и наш Радио “Светигору“.
Наши драги гости били су Драгутин Лалатовић, Владана Митровић, Маринко Јовановић, Ивана Лајовић, Даринка Чуровић и Ранко Весковић.
Драгутин нам је испричао како су ,,Стазама радости“ најприје кренули он и Маринко а онда су им се придружили и остали чланови, са благословом Митрополита Амфилохија, тако да ова организација сада броји и до пет стотина младића и дјевојака чији је духовник отац Василије Брборић.
Са овом дивном православном омладином разговарали смо и о самим почецима њихових поклоничких путовања, шта их је подстакло да ходочасте ,,Стазама радости у Земљи живих“, због чега су и како одлучили да им крсна слава буде Свети великомученик Димитрије Солунски, о томе да баштине завјет да обнове Светињу посвећену овом Светитељу манастир Светог Димитрија у Попама гдје је столовао Свети Василије Острошки а сјетили су се и лијепих, незаборавних тренутака које носе са својих путовања.
Драгитин каже да су њихове ,,Стазе” почеле у првом разреду основне школе.
,,Брат Маринко и ја смо се већ тада спријатељили и постли, како то дјеца умију да кажу, најбољи другови. Учили смо заједно у истом одјељењу, а касније пријатељство наставили и у средњој школи. И ето у четвртом разреду средње школе, 2018 године почели смо мало дубље да улазимо у вјеру. Редовно смо ишли недељом на литургију а онда смо почели да идемо и на вечерња богослужења. Ту смо запазили да веома мали број омладине долази у цркву и некако је нешто прорадило у нама, и ми смо почели да размишљамо како би ми могли и на који начин да допринесемо томе да омладина долази у вушем броју.
Пошто живимо неких пет километара даље од града, идући пјешке у храм, увијек смо ишли пјешке до храма, зспут смо причали о Христу и о идејама. Једним док смо се враћали кући после вечерње службе кући, причали смо како би добро било да своје посјете светињама објављујемо на друштвним мрежама, и на веб сајту договарали се како да дамо име страници, Ка сам предложио да се зиве ,,Стазама”, а он је додао радости.
И ето од тада се ми зовемо Стазама Радости. У почетку је било тешко, салазили смо се за превоз. А баш у ти вријеме су почеле и литије тако да је, Богу хвала, омладина почела се окупља у великом броју.
Већ следећу стазу нас је било више, омладина је почела да се више интересује за вјери у да долази на вечерња богослужења.
Отац Василије је почео да путује са нама. Први пут је пн аутобус отишао на устоличење нашег Митрополита Јоаникија.
Хвала Богу док посјеђујемо светиње, а посјетили смо их преко стотини, ми се утврђујемо и у вјери, радујемо се животу, однисно Христу. У Стазама Радости иамо и доста умејтника, који свирају, пјевају, сликају и када се иде негдје у неку светињу увијек неко од омлаидне наслика неку икону, дјевојке спреме храну, момци направе радну акцију да се помогне ако је то потребно, обавезно заиграмо и коло и запјевамо ,,Весели се српски роде”.
Заборавио сам да кажем да има омладине која иде са нама и из других градова Црне Горе а и из Србије и Хрватске. Позвао бих омладину из читаве Црне Горе да нам се придруже да сви заједно славимо Христа, и Његово славно Васкрсење”- каже Драгутин.
Владана је испричала како су њена сестра Ксенија и она, на један сасвим необичан начин постале дио Православне омладине Стазама радости.
,,Живимо у једном брзом, модерном, савременом свијету и времену. Многе ствари у овоме свијету нас жалосте, сусрећемо се са многим патњама и разним мукама и невољама. Многа дешавања умију да нас баце у очајање, дижемо се против свога живота и не проналазимо наду и утјеху ни у чему.
Често смо ограничени временом и заборављамо да без Бога не можемо чак ни сами себе на адекватан начин да волимо. Вођени смо брзином модерног времена и живимо у увјерењу да ће бити времена за одлазак у цркву, на Свету литургију, па знамо да кажемо: ма отићи ћу сигурно следећег пута кад будем овуда пролазио, сад баш и немам времена. И то се тако понавља из случаја у случај и полако прелази у навику. Међутим, ваљало би да будемо свјесни да без недјеље и Свете литургије можемо много да лутамо, а отац Василије Брборић увијек напомиње да се одласком на Литургију недјељом, задобија благослов за читаву наредну седмицу.
Циљ Стаза радости је сједињавање са Живим Богом, па се отуда и наше стазе крећу земљом живих. Стазе су нас привеле трпези љубави. Научиле су нас да здравије размишљамо. Истргле су нас из зависности од друштвених мрежа, која представља један од већих проблема данашњице. За нас је сада најважнија недјеља и Света литургија. Свака стаза је јединствена и непоновљива. Осјећај је идентичан оном који смо имали током литија, као да нас је све једна мајка родила. Сва света мјеста, манастири, храмови и цркве ће нам заувијек остати урезани у сјећању.
Отац Василије Брборић улива снагу и доноси сунце. Научили смо да прихватамо туђе слабости и опраштамо свима, да мање осуђујемо. Да се уздржавамо од дјела која могу да повриједе друге.
Виђех брата свога, виђех Бога свога – то нас је научио отац Василије, да се опходимо према свакоме онако како би вољели да се други опходе према нама. Света Литургија недјељом, као и задобијање хришћанских врлина је оно чему тежимо. Да постанемо и будемо бољи људи.
Научили смо како да кажемо: волим те и извини. Да су сузе љековите колико и смијех. Да погрешне одлуке рађају праве, животне лекције.
Људи из стаза радости имају моћ да вам утопле срце, окријепе душу и допуне батерије. Заједничке дане биљежимо фотоапаратом, а по повратку кући данима препричавамо породици које светиње смо обишли и гдје смо се Богу молили. Бесједе оца Василија су нешто што са неистрпљењем ишчекујемо. Браћа Драгутин и Маринко увијек имају нешто душекорисно да испричају.
Захвалне смо Богу што нам се отворила ова прилика, јер све ове светиње које смо обишли, самостално, искрено вјерујем, не би имали прилику да посјетимо. Не би упознали све дивне људе, који су нам постали пријатељи, за читавав живот” каже Владана.
Ивана Лајовић издвајаа бих своју прву посјету Косиву и Метохији за Видовдан, 2020. године.
,,Читаво то путовање било је чудесно јер имали смо неких малих искушења и препрека због којих смо мислили да само неколика сата прије поласка ми нећемо ићи. Али брат Драгутин је инсистирао да ми будемо на Газиместану за Видовдан па смо одлучили да се препуштимо руци Божијој да нас води и испало је чудесније него што смо очекивали. Неописив је тај први сусрет са светињама као што су Високи Дечани, Грачаница.
Подсјећамо да смо о овим младим Никшићанима већ извјештавали приликом њихове посјете нашој Светој земљи Косову и Метохији 31. децембра и 1. јануара, када је на гробу цара Душана, по благослову оца Василија, Немања запросио своју дјевојку Нађу.
Слободанка Грдинић
