Sveti evanđelist Marko beše poreklom Jevrejin, iz plemena Levijeva, učenik svetog apostola Petra i njegov ljubljeni sin u Duhu Svetom. Sveti Petar ga spominje u svojoj poslanici, govoreći: Pozdravlja vas crkva s vama izbrana u Vavilonu, i Marko sin moj (1. Petr. 5, 13). Sin ne po telu nego po duhu, rođen blagovešćem i banjom svetog krštenja. Sveti Marko beše uvršten u lik svetih Sedamdeset apostola Hristovih. Najpre je pratio svetog Petra, i bio postavljen od njega za episkopa. A kad je s njim bio u Rimu, on na molbu vernih napisa Sveto Evanđelje. Jer hrišćani u Rimu moliše ga da im napiše ono što im je sa svetim Petrom usmeno kazivao o Gospodu Hristu. On se odazva njihovoj molbi i napisa Sveto Evanđelje, i prvo ga pokaza samom apostolu Petru. Sveti Petar ga pročita i posvedoči kao istinito, i preporuči ga svima da ga čitaju i da veruju onome što je napisano u njemu. Zatim od svetog apostola Petra bi sveti Marko poslat najpre u Akvileju na propoved Božje reči, a potom u Egipat. I tako u Aleksandriji sveti Marko bi i prvi propovednik Evanđelja i prvi episkop.
Egipat sav beše pritisnut gustim mrakom neznaboštva, i idolopoklonstva, gatarstva i zloće. No s pomoću Božjom sveti Marko uspe da poseje seme nauke Hristove po Libiji, Amonikiji i Pentapolju, i da ih prosvetli svetlošću svete vere i Hristu privede. Čudotvoreći svuda, on crkvama postavi episkope, sveštenike i đakone, i mnoge ljude nauči tako vrlinskom životu, da su se i nevernici tome divili i hvalu odavali. Dostoverni crkveni istoričari, Jevsevije Kesarijski i Nikifor Ksantopul, beleže kako znameniti jevrejski filosof Filon, koji se dobro upoznao sa svetim Petrom u Rimu, pišući mnoge pohvale o aleksandrijskim i uopšte egipatskim hrišćanima, koje je sveti Marko uputio, kaže i ovo: Ovi hrišćani ostavljaju privremena bogatstva i sva svoja imanja, i ne žele da išta svoje imaju na zemlji. I na kom god se mestu oni nalaze, svuda imaju za molitvu svoje posebne i osvećene hramove. U tim hramovima oni pobožno i čisto vrše svoje tajne, ne baveći se u njima nikakvim svetovnim poslovima. Oni tamo samo čitaju Svete Knjige, i po svom običaju slave Boga pojanjem. Neki od njih napuštaju gradove i, odbacivši sve svetovne brige, žive u poljima, u gradovima, u pustinjama, čuvajući sebe od zajedničkog boravljenja s ljudima, jer znaju da je druženje s ljudima drukčijeg života smetnja za vrlinu. U njih je uzdržanje i umrtvljenje tela temelj, na kome zidaju ostala dobra dela. Nijedan od njih ne jede pre sutona, niti pije; a neki tek četvrtoga dana uzimaju hranu. Najiskusniji pak među njima u tumačenju i razumevanju Svetog Pisma, ne mogući da se zasite tom duhovnom hranom bogorazmišljanja u Božanskom Pismu, po čitavih šest dana se i ne sete za telesnu hranu. Niko od njih ne pije uopšte vina, niti jede mesa, niti išta od živih stvorova. Za njih je naslada hleb sa solju i vodom. Ima i hrišćanskih žena koje su navikle na takav život. Mnogo je njih već ostarelih u devstvu. Čuvajući dobrovoljno i pobožno čistotu tela, i učeći se onoj mudrosti, osvećuju se ne samo srcem nego i telom, i smatraju da je nepristojno da sladostrašću služi sasud, ugotovljen za primanje mudrosti, i da služi telesnom rađanju ono lice, koje želi netruležno i besmrtno seme Božje reči, od koga se rađa plod koji nikada ne umire. Tumačenje Svetog Pisma oni dobijaju od svojih najstarijih. U Svetom Pismu oni traže duhovni smisao i sakrivene tajne, jer smatraju da je samo Sveto Pismo kao vidljivo telo, a njegov tajni smisao kao nevidljiva duša. Oni rano ustaju na slavoslovlje Božje i molitvu, na pojanje i slušanje Božje reči, posebno muškarci, a posebno žene. Neki od njih provode po sedam nedelja u neprekidnom pošćenju. Kod njih je sedmi dan u velikom poštovanju. Pripremajući se za ovaj dan i ostale svoje praznike, oni spavaju na zemlji. Božju službu vrše sveštenici i đakoni; a nad svima njima je starešina episkop (Crkv. Istorija II, 17).
Tako piše Filon Jevrejin o učenicima svetog Marka i o svetim običajima Crkve Božje, prvenstvujuće u Duhu Svetom i u predanjima apostolskim. Tako sveti Marko mnogostradalnim trudovima svojim obradi u Egaptu vinograd Hristov, imajući svoj episkopski presto u Aleksandriji, gde mučenički skonča.
O stradanju svetog evanđelista Marka blaženi Simeon Metafrast piše ovo: U vreme kada se sveti apostoli raziđoše po svetu radi propovedi Evanđelja, sveti Marko po Božjoj volji dođe u Egipat. A božanstveni kanoni svete apostolske Crkve nazvaše ga evanđelistom, jer on beše prvi propovednik Evanđelja Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista u celom Egiptu, u Libiji, Marmarikiji, Amonikiji i Pentapolju. Svi žitelji tih zemalja behu neobrezana srca i okoreli idolopoklonici, ispunjeni svake nečistote i služitelji nečistih duhova. Po svima gradovima, i selima, i raskršćima oni podizahu idolišta i postavljahu idole; i u njih behu čaranja, gatanja, vradžbine, i sva demonska sila, koju Gospod naš Isus Hristos razruši i uništi dolaskom Svojim. Kada božanstveni evanđelist Marko propovedaše nebesko carstvo Hristovo u pentapoljskom gradu Kirineji, on satvori velika čudesa: rečju božanske blagodati bolesne isceljivaše, gubave očišćavaše, nečiste i zle duhove izgonjaše. Prosvećeni tom apostolskom propoveđu i čudotvorstvom, mnogi poverovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista, porazbijaše svoje idole, porušiše idolišta, i krstiše se u ime Oca i Sina i Svetoga Auha.
Tamo mu bi naređeno Duhom Svetim da ide u Aleksandriju i seje dobro seme Božje reči. Kao silan i sjajan podvižnik, sveti Marko se svesrdno pripremi da krene na taj podvig. Pošto se oprosti sa bratijom, on im reče: Gospod moj naredi mi da idem u grad Aleksandriju. Bratija ga ispratiše sve do lađe, i pošto jedoše hleb sa njim, oni ga otpustiše govoreći: Neka ti Gospod Isus Hristos ustroji dobro putovanje!
Otplovivši odatle, sveti Marko stiže drugog dana u Aleksandriju. Pošto se iskrca iz lađe, on dođe u mesto zvano Mendion. I kad uđe na gradsku kapiju, njemu se raspade sandala. Videvši to, apostol reče sebi: Zaista mi je ovaj put srećan. I ugledavši obućara koji je krpio staru obuću, dade mu svoju sandalu. Šijući sandalu obućar slučajno probode šilom svoju levu ruku i, jauknuvši, prizva Boga, kao što to biva u takvim slučajevima. Čuvši ime Božje, apostol se obradova duhom, i reče u sebi: Moj put Gospod učini srećnim. – A rana na ruci obućarevoj beše velika, i silna krv iđaše iz nje. Sveti Marko pljunu na zemlju, načini kal od pljuvačke, i pomaza obućarevu ranu, govoreći: U ime večito živog Isusa Hrista budi zdrav! – I odmah se izleči rana, i ruka postade zdrava.
Kad obućar vide takvu silu ovoga čoveka i dejstvo njegovih reči, i kad po licu poznade čisto i vrlinsko žitije njegovo, reče mu: Molim te, čoveče Božji, hajde mojoj kući i provedi dan kod mene sluge tvoga, da zajedno hleb jedemo, pošto si mi ukazao ovu milost. Apostolu to bi milo, i odgovori: Gospod neka da tebi nebeski hleb života!
Obućar sav radostan, odvede apostola domu svome. A sveti Marko, ušavši u njegov dom, reče: Neka blagoslov Gospodnji bude ovde! Pomolimo se, brate, Bogu! – I satvoriše molitvu zajedno. Po molitvi sedoše da jedu, i stadoše s ljubavlju razgovarati među sobom. U razgovoru obućar upita svetitelja: Oče, ko si ti, i otkuda tvoja reč ima toliku silu? Sveti Marko mu odgovori: Ja sam sluga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjeg. Čovek na to reče: Želeo bih da vidim tog Sina Božjeg. Sveti Marko mu odgovori: Ja ću ti Ga pokazati.
I stade mu kazivati Evanđelje Isusa Hrista, i pokazivati iz Proroka što je o Gospodu našem bilo pretskazano. Obućar na to reče: Ja nikad nisam čuo za Sveto Pismo o kome ti govoriš, već za Ilijadu i Odiseju, i što mudruju egipatski mladići. – Sveti Marko mu onda izloži učenje o Hristu, i dokazivaše mu da je mudrost ovoga sveta ludost pred Bogom.
I verova obućar rečima svetoga Marka, videći njegova znamenja i čudesa, i krsti se sav dom njegov i veliko mnoštvo žitelja toga mesta. Ime pak obućaru beše Anian. A pošto iz dana u dan rastijaše i uvećavaše se broj vernih, čuše starešine grada da je k njima došao neki galilejanin i huli bogove njihove, i zabranjuje da im se prinosi žrtva. Stoga tražahu da ga ubiju; i pravljahu zasede, ne bi li ga kako uhvatili.
Saznavši za ovu zaveru, sveti Marko postavi vernima za episkopa Aniana, i tri prezvitera: Maleona, Savina i Kerdona, i sedam đakona, i drugih jedanaest klirika, da služe Crkvi. A sam pobeže odatle, i dođe opet u Pentapolj. I provede u Pentapolju dve godine, gde produži utvrđivati svoje ranije delo. I postavi u okolnim pokrajinama i gradovima episkope, prezvitere i klirike, pa se ponovo vrati u Aleksandriju. I nađe da se bratija umnožila u blagodati i veri Gospodnjoj, pa behu i crkvu sagradili u primorju, u mestu Vukula. I pravednik se veoma obradova tome i, preklonivši kolena, proslavi Boga. I provede u toj crkvi dugo vreme. A hrišćani se umnožavahu, i potsmevahu se neznabošcima, i idole njihove ružahu.
A kad neznabožni gradonačelnici doznadoše da je sveti Marko došao u njihov grad, i živi u njemu, ispuniše se ljubomore i zavisti pošto čuše da on tvori mnoga čudesa: isceljuje bolesne, gluvima daje sluh a slepima prozrenje. I stadoše ga tražiti, i ne nalazeći ga oni škrgutahu zubima, i po idolištima svojim poganim i pirovima idolopokloničkim oni ljutito vikahu: Veliku nam muku zadaje onaj mađioničar i čarobnjak!
Uto nastade presvetli praznik Uskrs, dan Hristova Vaskrsenja, dvadeset četvrtog aprila. U isti dan pade i nečestivi praznik neznabožačkog poganog boga Serapisa. Na Uskrs sveti Marko služaše u crkvi božanstvenu službu. Ogromna rulja neznabožaca napade iznenada na crkvu, uhvatiše svetitelja, vezaše ga čvrsto oko vrata, i počeše vući po kaldrmi vičući: Povucimo ovog vola u obor! A sveti Marko blagadaraše Hrista Boga govoreći: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste što si me udostojio da stradam za ime Tvoje! – A vučen bi svetitelj po zemlji punoj oštrog kamenja, i iz izranavljenog tela njegovog lijaše se krv celim putem.
Kad pade veče, neznabožni idolopoklonici vrgoše u tamnicu svetog apostola, dok se dogovore kojom smrću da ga umore. A u ponoći, dok vrata behu zaključana i stražari spavahu pred njima, nastade veliki zemljotres, jer Anđeo Gospodnji, sišavši s neba, kosnu se apostola govoreći: Slugo Božji Marko, vrhovni među svetima u Egiptu, eto upisano je ime tvoje u knjizi života na nebesima, i uvršćen si među svete apostole, i spomen tvoj na zemlji neće se zaboraviti nikada, i ti ćeš likovati s Višnjim Silama, Arhangeli će primiti na nebu duh tvoj, a mošti tvoje biće sačuvane na zemlji.
Videvši ovo viđenje, sveti Marko pruži k nebu ruke svoje govoreći: Blagodarim Ti, Gospode moj Isuse Hriste, što me nisi ostavio nego si me uvrstio među svetitelje Svoje. Molim Ti se, Gospode, primi u miru dušu moju, i ne liši me blagodati Tvoje! – Kada on to izgovori, Gospod Isus Hristos dođe k njemu u onom obličju u kom je bio sa učenicima svojim pre Krsta i pogrebenja, i reče mu: Mir tebi, Marko, evanđeliste moj!
– Sveti Marko mu odgovori: Mir i Tebi, Gospode moj Isuse
Hriste! – I otide Gospod od njega.
Sutradan dođoše k tamnici mnoštvo građana, izvukoše svetitelja iz tamnice, ponovo ga konopcem vezaše za vrat, i opet ga vukoše po ulicama sa istom vikom: Povucimo vola u obor!
– A sveti Marko vučen, blagodareći Boga i moleći se, reče: U ruke Tvoje, Gospode, predajem duh moj! – I rekavši to, predade duh svoj Bogu. A rulja poganih neznabožaca, želeći da spali telo svetiteljevo, naloži oganj. na mestu koje potom bi nazvano:Anđelsko. I tog časa silom Gospoda našeg Isusa Hrista spusti se mrkli mrak, jer sunce sakri svoje zrake, i bi strašna grmljavina, i veliki zemljotres, i kiša sa silnim gradom padaše sve do večera. I narod pobeže od straha, ostavivši svetiteljevo telo. Od kiše pak ugasi se oganj, a od zemljotresa srušiše se mnoge zgrade i pobiše mnoge. A neki od neznabožaca drznuše se reći da preblaženi bog njihov Serapis posetom svojom počini te strahote.
Pobožni hrišćani onda dođoše, spremiše za ukop telo svetiteljevo, i odnesoše na mesto, gde su oni tvorili svoje molitve i psalmopjenija, i sahraniše česno svete mošti na istočnoj strani u kamenoj grobnici. I spomen njegov vršahu revnosno i pobožno, počitujući prvog aleksandrijskog svetitelja; i za njih ništa ne beše česnije i skupocenije od njegovih svetih moštiju.
Sveti apostol i evanđelist i mučenik Hristov Marko skonča u Egiptu, u gradu Aleksandriji, dvadeset i petog aprila, za Neronova carovanja u Rimu, oko 68 godine, a za carovanja među nama Gospoda našeg Isusa Hrista, kome čast, slava i moć sa Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.
