Seti Mucenici Romanovi

Sveti carski mučenici Romanovi

Blagoverni car Nikolaj rodio se 6/19. maja 1868. godine, kao sin cara Aleksandra III i carice Marije Fjodorovne. Vaspitan u duhu pobožnosti i uzdrživosti, on se svagda sećao da na dan njegovog rođenja Crkva slavi Svetog Mnogostradalnog Jova starozavetnog, koji je već stolećima uzor i simbol smirenog podnošenja patnji i iskušenja, uzdanja u Boga i vere nepokolebive. U jednom razgovoru sa predsednikom vlade Stolipinom, desetak godina pre svoje mučeničke končine, car je izrazio uverenje da se on nije nimalo slučajno rodio na taj dan, i da je to znamenje njegovog budućeg stradalništva. Pa ipak, bio je svagda spreman da pogine za svoju veru i svoj narod, smatrajući to dužnošću monarha.

Nakon kraće bolesti, 1894. upokojio se njegov otac, Aleksandar III. Bio je odlučan i hrabar čovek, iskreni hrišćanin. Kraj njegove postelje sve vreme bdio je Sveti Jovan Kronštatski koji je kasnije priznao da, po neispovedivom Promislu Božjem nije mogao da isprosi život carev iz ruke Svevišnjeg.

Nikolaj je preuzeo vlast sa smernom svešću o svojoj mladalačkoj neiskusnosti, pa ipak, uzdao se u Sina Božijeg, premudrost i silu Očevu, govoreći: „Čvrsto sam uveren da je sudbina Rusije, kao i sudbina moja i moje porodice, u rukama Boga koji me je postavio ovde gde sam. Šta god da mi se desi, ja ću se pokoravati Njegovoj volji, svestan da nikad nisam mislio ni na šta drugo osim na službu zemlji koju mi je On poverio“. Gospod mu je poslao veliku utehu – suprugu Aleksandru. Ova plemenita žena, unuka kraljice Viktorije, bila je kneginja hesen–darmštatska, po rođenju i vaspitanju Nemica – protestantkinja. Ona je svim srcem primila pravoslavlje i udubila se u život Crkve – do te mere da je učila crkvenoslovenski, da bi mogla da čita i peva u hramu. Zbog ovakve revnosti, ruski plemićki krugovi, poodavno obezboženi i odnarođeni, podsmevali su joj se, smatrajući je „zatucanom“. Suprug i ona redovno su pohađali službe Božje i usrdno se molili, a njihov dvor je bio otvoren za duhovnike i pobožne starce u svako doba. Nikolaj i Aleksandra krunisani su maja 1896, u velikoj Uspenskoj sabornoj crkvi moskovskog Kremlja. Među služaščima je bio i Sveti Jovan Kronštatski, koga su poslednji Romanovi veoma poštovali. Tada se car pred svima prisutnim pomolio Bogu da mu podari mudrosti i snage da bi čestito upravljao pravoslavnim narodom ruskim i da bi, revnujući u carskom služenju, dao dobar odgovor na Strašnom sudu Hristovom.

Car je vladao u teške dane revolucija i pobuna. Na sve strane ratovalo se protiv pravoslavne monarhije. Pa ipak, on je verovao da je izlaz iz lavirinta savremenog bezbožja u Svetom pravoslavlju. Naročito je nastojao da se u Rusiju vrate kanonske forme crkvenog života i umetnosti. Obnavljajući hramove, on je želeo da se u njih unose pravoslavne ikone, a ne zapadnjačke nazovipobožne slike, koje su postale „moderne“ od vremena Petra Velikog. Za njegove vlade, u Rusiji je podignuto 10 000 hramova, i preko 750 manastira. Naročito se starao ovaj blagoverni i hristoljubivi gospodar i samodržac ruskog prestola da učestvuje u proslavljanju svetih ugodnika Božijih. Od 1894. do 1916. kanonizovani su Sveti Teodosije Černigovski, Sveti Isidor Jurjevski, Sveta Efrosinija Polocka, Sveta Ana Kašinska, Sveti Joasaf Belgorodski, Sveti Germogen Moskovski, Sveti Pitirim Tambovski i Sveti Jovan Tobolski – više svetaca nego za dva prethodna stoleća (od Petra Velikog do Nikolaja II kanonizovana su samo četiri svetitelja, što jasno svedoči o duhovnom padu Rusije, koju je Petar uveo u vode zapadnjačkog sekularizma). Najveće, pak, usrđe imao je car prema Svetom Serafimu Sarovskom, novojavljenom ugodniku Božjem. Pošto je odluke o kanonizaciji Sveti sinod uvek podnosio na uvid i potpis imperatoru, to je bilo učinjeno i kada je kanonizaciona komisija, ispitavši i proverivši veliki broj čuda koja su se desila molitvenim zastupništvom Sarovskog čudotvorca, odlučila da i Serafima Bogom znamenovanog uvede u mesecoslov pravoslavnih Svetih. Pročitavši predlog, Car je uskliknuo: „Proslavite ga odmah!“ U avgustu 1903. sa suprugom i četiri kćeri – Olgom, Tatjanom, Marijom i Anastasijom učestvovao je u svenarodnom slavlju. Zajedno s ostalim članovima carskog doma i arhijerejima nosio je Serafimov ćivot, duhovno se radujući, kao negda Bogootac David, koji je igrao pred Kovčegom zaveta. Tu su mu predali i pismo koje je Sveti Serafim ostavio onom caru koji će učestvovati u njegovom proslavljanju. Pismo je bilo proročanstvo o budućnosti Romanova; kada ga je Nikolaj II pročitao, izgledao je, svedoci vele, „bled, ali odlučan“. Takođe, svi su pamtili obećanje divjejevskog gorostasa: „Cara koji me proslavi – ja ću proslaviti“. Odmah posle ovih dana, carica Aleksandra je začela i rodila prestolonaslednika, lepo i napredno dete, carevića Alekseja, koji je, na žalost, bio hemofiličar. Ova strašna bolest, koju su Nikolaj II i njegova supruga smireno podnosili, pripremala je malog carevića za potonju mučeničku končinu, kao što će se kasnije vidjeti.

Nikolaj II se svagda sećao Hristovih reči da je mirotvorstvo – put ka Bogosinovstvu. 18. maja 1899, na njegovo insistiranje, održana je prva svetska mirovna konferencija u Hagu; na toj konferenciji regulisano je mnogo štošta iz međunarodnih odnosa, već poodavno zamućenih ratnim pretnjama velikih sila. Naravno, ova careva zasluga kasnije je zaboravljena, i on je prepušten na milost i nemilost svojim ubicama, boljševicima. Takođe, iako su mu vojni vrhovi i političari često predlagali da zarati sa oslabljenom i iz Evrope gotovo proteranom Turskom imperijom, da bi ostvario drevni cilj ruske države – osvajanje Carigrada i stavljanje krsta na podžamijanu crkvu Svete Sofije, on je to odbijao, izbegavajući svetski rat u koji bi takav postupak neminovno vodio. To mu, naravno, nije smetalo da pomaže napore Srba i Bugara koji su 1912. vodili borbu za konačno oslobođenje svojih zemalja od osmanlijskog ropstva.

Posle poraza u ratu s Japanom 1904 – 1905. koji je, po rečima Svetog Jovana Kronštatskog, došao zbog otpadanja Rusije od zaveta vere, izbila je revolucija 1905. Mnogobrojne bande koje su narodu obećavale raj na zemlji, ali raj bez Boga i raj protiv Boga, nasrnule su na same temelje Rusije, pre svega na ustanovu monarhije. Tom iskušenju se odolelo. Rusija je ušla u novi period duhovnog i privrednog rasta i obnove. Predsednik vlade Petar Stolipin, sposoban i hrabar čovek, zaveo je red u Carstvu i počeo sa velikom agrarnom reformom – podelom zemlje seljacima. Svuda su nicale škole i bolnice, pruge i putevi: mnogi strani posmatrači tvrdili su da će Rusija uskoro postati vodeća privredna i politička sila sveta. Međutim, večiti nenavidnik dobra, đavo, podsticao je neprijatelje ruskog naroda i u inostranstvu i u samoj zemlji. Stolipin je ubijen u kijevskoj operi 1911; pre no što je izdahnuo, pomolio se Bogu za cara. Na žalost, posle njega nije bilo tako sposobnih političara. Bližio se sumrak Ruskog carstva. Pa ipak, 1913. kada je slavljena tristagodišnjica dinastije Romanova (1613. u Ipatjevskom manastiru veliki crkveno–narodni sabor zakleo se na vernost Mihailu Romanovu, prvom vladaru ove loze), Nikolaj II i Aleksandra bili su svuda dočekivano sa oduševljenjem koje je cara, okruženog vlastoljubivim plemstvom i zapadnjački usmerenim političarima, uverilo da je narod uz njega upravo kao pomazanika Božjeg i svedoka da je Gospod, Car nad carevima, onaj koji vlada, a da je zemaljski monarh, po meri svoje vere, samo sluga Njegov.

Rusija je ušla u rat 1914. da bi zaštitila male pravoslavne kraljevine, Srbiju i Crnu Goru, koje su ugrozile dve moćne germanske imperije Austro–Ugarska i Nemačka. Mada je Car Nikolaj imao izvrsne veze sa austrijskim i nemačkim dvorom, a sa kajzerom Vilhelmom bio lični prijatelj, on je smatrao da je njegova dužnost zaštita male braće, makar po cenu najvećih ličnih gubitaka. Iako su ga mnogi upozoravali na nedovoljnu spremnost ruske vojske za borbu, on je smatrao da će Gospod pomoći pravoslavnima. Čim su sukobi počeli, njegova supruga i kćeri su, kao milosrdne sestre, krenule da neguju ranjenike po bolnicama; pošto su prošle kurs i stekle potrebnu praksu, pomagale su i pri najtežim operacijama. Iako je bila Nemica, carica Aleksandra se svim srcem osećala kao pravoslavna Ruskinja, Matuška čitavog mnogostradalnog naroda, a njene kćeri su u te dane pokazale veliku požrtvovanost i molitvenost.

Godine 1917, iskoristivši pobunu u Petrogradu, grupa izdajnika – političara i generala – ubedila je cara Nikolaja II da čitava Rusija traži od njega abdikaciju. Da bi se izbegao građanski rat, car se odrekao prestola – prvo u korist sina Alekseja, a zatim u korist brata Mihaila. Međutim, tzv. februarskim revolucionarima, na čijem čelu je stajao zapadni plaćenik Kerenski, cilj je bio ukidanje same ustanove monarhije. Car, koji je govorio da je spreman da se odrekne ne samo krune, nego i života, za dobro svog naroda, Novog Izraila, uhapšen je s čitavom porodicom, i privremeno smešten u Carsko Selo. Na dan njegovog odrečenja od prestola, 4./17. marta 1917, u selu Kolomenskoje kod Moskve javila se čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Deržavne, koja je u rukama nosila znake carskog dostojanstva – skiptar (žezal) i deržavu (kuglu koja označava carsku vlast). Rusi su shvatili da je Nebeska Carica sada na prestolu njihove zemlje, pogružene u stihiju revolucionarnog užasa. Kasnije joj je akatist i molitvu sačinio Svjatjejši Tihon Ispovednik, Patrijarh moskovski. Ona ikona se sačuvala do dana današnjeg i pravoslavni hrišćani veruju da je ona pouzdani znak da će se Rusija obnoviti pod omoforom Prečiste Bogomajke.

U zatočenju je nočelo stradalništvo poslednjih Romanova. Kerenski je optužio caricu Aleksandru da je nemački špijun. Uprkos pristrasnoj istrazi, dokazano je da je carica potpuno nevina i sasvim odana svojoj novoj Otadžbini. To nije smetalo vojnicima – čuvarima Romanova da se izruguju caru, pokazujući mu da je sada „običan građanin“, koji ima „ista prava kao i drugi“. Nikolaj II je ostao krotak i smiren – na Uskrs 1917, recimo, pozvao je stražare da zajedno s njim i njegovom porodicom proslave Praznik nad praznicima. Vojnike je to veoma ganulo.

Dok je Car bio u ropstvu, među pobožnim Rusima širila su se proročanstva o njegovoj skoroj mučeničkoj smrti. Mnogi su se sećali reči Svetog starca Avelja, zatvornika koji je još Pavlu I Romanovu prorekao šta će biti s njegovom lozom. Ovaj Avelj je poslednjeg ruskog monarha video kao žrtvu koja će biti prineta za očišćenje ruskog naroda. Mitropolit moskovski Makarije imao je 1917. viđenje cara Nikolaja II koji od Gospoda Isusa Hrista prima i ispija čašu stradanja namenjenu Rusiji, posle čega se čuje glas: „Car je narodnu krivicu uzeo na sebe, i Rusima je oprošteno.“ Četrnaestogodišnja poslušnica Ržiščevog manastira Olga iste, 1917, četrdeset dana i četrdeset noći nalazila se u stanju obamrlosti. Za to vreme Gospod ju je udostojio viđenja kako nebeskih obitelji, tako i adskih muka grešnika. Olga je videla gonjenja koja čekaju pravoslavne zbog vere u Hrista; takođe, imala je priliku da ugleda cara Nikolaja koji je sedeo za velikom trpezom u Carstvu Božijem, u čijem je čelu bio sam Spasitelj. Sva ova viđenja i otkrivenja svedočila su verujućima da će se njihov svenarodni Baćuška uskoro uzeti sa zemlje i preseliti u nebeske obitelji.

Lenjin je u Rusiju stigao u aprilu 1917. Poslali su ga Nemci, opremivši ga novcem i uputstvima za rušenje ruske države. Ovaj krvožedni zlikovac je, zahvaljujući izdajničkom ponašanju tzv. Privremene vlade, u oktobru 1917. izvršio prevrat koji je njega i boljševike ustoličio na vlasti. Kerenskije pobegao iz Rusije, ostavivši Romanove u rukama komunističkih hordi. Carska porodica vođena je po zabitima Rusije, samo da ne bi bila oslobođena. U to vreme, „saveznički“ Zapad okrenuo je leđa Nikolaju II. Kajzer Vilhelm je pokušao da kod boljševika izdejstvuje puštanje Romanova na slobodu; kada je carica Aleksandra čula da Vilhelm to nudi zato što je ona – Nemica, odlučno je odbila njegovu pomoć, govoreći da bi pre volela da umre, nego da pristane na pomoć od neprijatelja Rusije, njene nove Otadžbine. Posle Tobolska, gde su izvesno vreme bili smešteni, Carski Strastoterpci odvedeni su u uralski grad Jekatirinburg. Njihovo tamnovanje je bilo sušta svetlost: molili su se Bogu, čitali žitija svetih, a naročito mučenika, i pripremali se za Nebesko carstvo. Naročito je carica pokazala primer veličanstvenog podnošenja patnje: molila se puno za Rusiju i ruski narod, u pismima hrabrila svoje maloverne prijatelje i svedočila kako u duši neprekidno oseća pashalnu radost.

Najstarija kći, Olga, u jednom od pisama prenela je poslednju poruku krotkoga i blagovernog ruskog imperatora: „Otac moli da poručim svima, koji su mu ostali verni, i onima, na koje može imati uticaja, da se ne svete za njega jer je on svima oprostio i za sve se moli, a da se ne svete ni zbog sebe, nego da pamte da će ovo zlo, koje je sada u svetu prisutno, biti još silnije, ali da zlo ne može biti pobeđeno zlom, nego samo ljubavlju“… U beležnicama carevih kćeri ostala je zapisana pesma pod naslovom „Molitva“, u kojoj su, između ostalog, i ovakvi stihovi: „A kad i grob već pred nama zine, / nadljudska snaga, od Tebe data, /s usana naših u visine/ moliće krotko za dželata…“ Naročitu trpeljivost i smirenost pokazao je maloletni carević Aleksej, koji je svojom nezlobivošću i dobrotom plenio i surove boljševike. Jednom prilikom je rekao majci: „Mama, voleo bih da umrem. Ne plašim se smrti, samo se bojim šta će ovi da nam urade“. Ovo jagnje prineto je, u ime svih pravoslavnih Rusa, na žrtvenik Božiji – kao žrtva za grehe naroda, ogrezlog u tamu i bezbožje, naroda koji skoro ništa nije učinio da bi zaštitio pomazanika Gospodnjeg i njegovu porodicu.

1/14. jula 1918, po dopuštenju Jurovskog, komandanta boljševika koji su čuvali cara, u dom Ipatjeva, gde su Romanovi bili smešteni, došao je sveštenik Jovan Storožev sa đakonom, da bi odslužili službu. Pošto je protojerej Storožev i ranije je dolazio, primetio je neku čudnu promenu kod carske porodice: oni, koji su skupa pevali u toku bogosluženja, sada su ćutali. A kada su, umesto da pročitaju molitvu „So svjatimi upokoj“, sveštenik i đakon, ni sami ne znajući zašto, istu zapevali, sa zaprepašćenjem su ustanovili da su car i njegovi klekli i da se na kolenima, s dubokim umilenjem, mole. Tek kasnije, kad je čuo za ubistvo, otac Jovan je shvatio: Romanovi su znali da se ova molitva peva za njih.

Po direktnom naređenju Lenjina i Sverdlova, u noći 4. 17. jula streljana je carska porodica: Nikolaj II Romanov, njegova supruga Aleksandra, carević Aleksej, carevne: Olga, Tatjana, Marija i Anastasija, kao i sluge koje su ostale verne pomazaniku Gospodnjem do smrti: lekar Botkin, sobarica Demidova, lakej Trup i poslužnik Haritocov. Streljanje su obavili stranci – Jurovski, Jevrejin, još prethodno je svim Rusima oduzeo oružje ili ih poslao na druge dužnosti. Boljševici su pucali iz revolvera, nimilosrdno. Velika kneginja Anastasija bila je samo ranjena. Nju su zverski ubili bajonetima. Kad se ovaj krvavi pir završio, tela su spaljena i bačena u Ganinsku jamu, a zatim je na njih sipan kreč, da bi se zatrli tragovi zločina. Ubice su novost javile Lenjinu i Sverdlovu. Boljševici su kasnije saopštili da je, zbog „kontrarevolucionarne delatnosti“, ubijen samo car Nikolaj II; ali istina se brzo pročula.

Kad su trupe belih, koje su se borile protiv boljševičkih hordi, ušle u Jekatarinburg i oslobodile ga, tragovi zločina bili su još sveži. U prizemlju Ipatijevog doma, u sobi u kojoj je ubistvo izvršeno, nađeni su carskom krvlju ispisani crnomagijski simboli koji su ukazivali na činjenicu da je ubistvo imalo ritualni karakter – obezglavljivanja Rusije kao pravoslavnog Carstva, poslednjeg u svetu. Takođe, nije bilo ni malo slučajno što su Romanovi streljani u kući izvesnog Ipatjeva: 1613. se ruski narod, preko svojih najboljih crkvenih i društvenih delatnika, zakleo na vernost lozi Romanova upravo u Ipatjevom manastiru. Što se Jekaterinburga tiče, on je dobio ime naredbodavca ubistva – Sverdlovsk. Trag zla nečoveštvom smrdi i do naših dana. Onaj koji je srušio kuću u kojoj je ubijen poslednji ruski car, zato što je postala pokloničko mesto gde su se sabirali pravoslavni sa svih strana Rusije, zvao se Boris Jeljcin. Rušenje je obavio kao šef uralskog oblasnog komiteta KP SSSR 1977. godine.

Što se ubica tiče, oni su kaznu doživeli još na zemlji. Sverdlov je otrovan šest meseci posle ubistva Romanova, a Lenjin je umro u mukama sifilističnog ludila.

Zbog velike pobožnosti i čestitosti, kao i zbog hrišćanski podnete žrtve za dobro ruskog naroda, Ruska zagranična crkva kanonizovala je Carske Strastoterpce (Mukotrpce) 1981. godine. U samoj Rusiji, oni su kao mesno poštovani sveti, kanonizovani na teritoriji nekih eparhija Moskovske patrijaršije, od kojih je jedna Jekaterinburška. U narodu je, pak, poštovanje cara Nikolaja i njegove porodice izuzetno veliko, i pravoslavni se mole Svetim Carskim novomučenicima da ih zastupaju pred prestolom Božjim. Od čuda koja su se tim molitvenim zastupništvom zbila navešćemo samo jedno, koje se nije desilo Rusu, no Špancu (1989). 48–godišnji Španac iz Barselone, Mateo Gratakos Venderel, nekoliko godina teško je patio od bolova u predelu bubrega. Sva ispitivanja su pokazivala da je “zdrav“, i lekari su ga ubeđivali da umišlja. Jedne noći, kad su bolovi postali neizdrživi, on je, na granici očajanja, počeo da se moli Caru –Mučeniku da bi ga ovaj zastupao pred Gospodom. Iako još nije bio pravoslavan, Mateo je u svom domu imao Carevu ikonicu, znao je njegov život i poštovao ga. Te noći bilo mu je lakše, a sutradan je, na novom pregledu, otkriveno da je zaista bolestan, i da ima kamen u bubregu, koji do tada lekari nisu bili u stanju da nađu. U toku narednih mesec dana Mateo se molio Caru i kamen je bio izlučen bez ikakve hirurške intervencije. Posle ovog događaja, Mateo je prešao u pravoslavlje.

Sabravši se, kao usrdni mučenikoljupci oko novozasjale zvezde Ruske crkve, o onome koji se svojom verom i trpljenjem upodobio Svetima Borisu i Glebu, recimo i sledeće: Veliki slugo i ugodniče Boga živoga, novomučeniče care Nikolaje! Kao car sveruski i samodržac, ti beše skroman i smeran životom svojim. Hoteći ispuniti zapovest Hristovu, ti, prvi od sviju, javio si se svima sluga, i, divom duhovnim budući, srcem se nađe kao dete, eda bi priobreo Carstvo nebesko. Stoga i mi, diveći se blaženom smirenju tvome, kličemo ti ovako:

Raduj se, krotki i tihi Care!
Raduj se, pred Gospodom smerio si hodio!
Raduj se, životom svojim gordost demonsku pobedio si!
Raduj se, presto zemaljski prestolom nebeskim zamenio si!
Raduj se, dušo golubija, nezlobivi i blagi!
Raduj se, jer se zemaljskog odreče da bi nebeskim živeo!
Raduj se, stradalniče sve zemlje ruske!
Raduj se, Sveti care Nikolaje, verni slugo Boga živoga!

Na kraju, odmucavši ovo nekoliko reči o životu i podvizima blagovernog ruskog cara Nikolaja II Romanova, zablagodarimo Gospodu, Caru nad carevima, Koji nas je Krstom svojim naučio da se Carstvo Njegovo, Carstvo večne ljubavi i pravde, zadobija žrtvom. Amin.