Postojbina ovog čudesnog Spiridona beše ostrvo Kipar.[1] Sin prostih roditelja, zemljoradnika, on i sam beše prost, smiren i vrlinski. Od detinjstva on beše pastir ovcama. Oženi se u mladosti, i imađaše dece. Vođaše on čist i bogougodan život, podražavajući Davida u krotosti, Jakova u prostosrdačnosti, Avraama u gostoljublju. Posle ne mnogo godina njemu umre žena, i on stade još slobodnije i usrdnije služiti Bogu dobrim delima, svu svoju imovinu trošeći na zbrinjavanje stranaca i ishranu ništih. Živeći na takav način u svetu, on toliko ugodi Bogu, da se udostoji od Njega dara čudotvorstva: on isceljivaše neizlečive bolesti i rečju izgonjaše đavole iz ljudi. Zbog toga on bi postavljen za episkopa grada Trimitunta u vreme cara Konstantina Velikog i sina mu Konstancija.[2] I na episkopskom prestolu on produži činiti velika i divna čudesa.
Jednom na ostrvu Kipru bi bezdaždije i velika suša, iza koje nastade glad, iza gladi pomor, i mnoštvo ljudi umiraše od gladi. Nebo se zatvori, i beše potreban drugi Ilija, ili sličan njemu, da molitvom svojom otvori iebo. I takav se pokaza sveti Spiridon: jer on, videći nevolju koja snađe ljude i roditeljski žaleći one koji umirahu od gladi, usrdno se pomoli Bogu, i nebo se odmah pokri oblacima sa svih strana, n udari veliki dažd na zemlju, i ne prestade obilno padati nekoliko dana, dok se svetitelj ponovo ne pomoli Bogu, i razvedri se. Zemlja se bogato nadoji, i dade izobilan rod: njive rodiše obilato, bašte i gradine se prelivahu od plodova; i posle te gladi bi izobilje veliko, molitvama ugodnika Božjeg Spiridona.
Međutim, nakon nekoliko godina zbog grehova ljudskih, po dopuštenju Božjem, opet nastade glad u toj zemlji. I bogati žitoprodavci radovahu se skupoći, jer imađahu žito skupljando u toku nekoliko godina; i otvorivši žitnice svoje počeše ga prodavati po visokoj ceni. Beše tada u gradu Trimituntu jedan žitoprodavac, nenasito srebroljubiv i neutoljivo slastoljubiv. On u mnogim mestima zakupi mnoštvo žita, prenese ga lađama u Trimitunt, ali ga ne hte prodavati po tadašnjoj ceni pijačnoj, nego ga smesti u žitnice sa namerom da sačeka još strašniji pritisak gladi, i onda skuplje proda žito, i tako što više zaradi. Kada glad postade gotovo sveopšta i s dana na dai sve jače moraše ljude, ovaj žitoprodavac stade prodavati žito po veoma visokoj ceni. Utom k njemu dođe jedan siromašak, proseći i moleći ga i sa suzama klanjajući mu se: da se smiluje na njega i podari mu malo žita, da on sa ženom i decom ne bi umro od gladi. No nemilosrdni i zlatoporobljeni bogataš ne hte da se smiluje na siromaška, nego mu reče: Idi, donesi novac, i dobićeš onoliko koliko budeš platio.
Siromašak, teturajući se od gladi, ode k svetom Spiridonu, i kroz plač mu ispriča svoju muku i bogataševo nemilosrđe. Svetitelj mu reče: Ne plači! nego idi doma, jer Duh Sveti kaže mi, da će sutra tvoj dom biti pun žita, a bogataš će te moliti i daće ti žito zabadava.
Siromašak uzdahnu i ode doma. A u prvi sumrak, po naređenju Božjem, udari srahovita kiša, i silovita voda poruši mnoge žitnice nemilosrdnog srebroljupca i razpese svo žito. Nemilostivi pak žitoprodavac sa svojim ukućanima trčaše io celome gradu, pozivajući i moleći sve da mu priteknu u pomoć, da ne bi od bogataša postao prosjak. A siromašni ljudi, videvši žito razneseno vodom po putevima, stadoše ga skupljati, i napuniše žitom kuće svoje. Takoće obilno nakupi sebi žita i onaj siromašak, koji juče moljaše bogataša da mu udeli malo žita. Videći na sebi očiglednu kaznu Božju, bogataš ugledavši ovoga.siromaška poče ga moliti da nakupi sebi žita besplatno koliko hoće. – Tako Bog kazni bogataša za nemilosrđe, i, po proročanstvu svetiteljevom, izbavi siromaška od bede i gladi.
Jedan poznati svetitelju zemljodelac dođe k tom istom nemilosrdnom bogatašu u vreme te gladi, moleći ga da mu da u zajam žito i obećavajući da će mu ga u vreme žetve vratiti sa velikom kamatom. Bogataš, pored žitnica oborenih poplavom, imaćaše još i druge žitnice pune žita. Ali on, prvim svojim gubitkom ne urazumivši sebe i ne izlečivši sebe od tvrdičluka, ispolji svoje nemilosrđe i prema ovom paćeniku, pa čak ne hte ni da sluša njegovu usrdnu molbu, nego mu reče: Bez novaca nećeš dobiti od mene nijedno zrno.
Čuvši to, jadni zemljodelac zaplaka i ode k svetitelju Božjem Spiridonu, i kaza mu svoju muku. Svetitelj ga uteši i otpusti kući. No sutradan izjutra on sam ode k zemljodelcu i odnese mu ne mali grumen zlata, ne govoreći mu otkuda mu zlato. Predavši zemljodelcu to zlato, on mu reče: Nosi, brate, ovo zlato onom bogatom žitoprodavcu i daj mu ga u zalog, a on neka ti za to da onoliko žita koliko ti je potrebno za prehranu. Kada pak stigne žetva i u tebe bude u izobilju žita, ti onda otkupi ovaj zalog i opet ga donesi meni.
Ubogi zemljodelac uze iz svetiteljevih ruku zlato i hitno ode k bogatašu. Kada zlatoljubivi bogataš ugleda zlato, obradova se, i odmah dade siromahu u zajam žita koliko mu beše potrebno. A kada stiže žetva i berićet se pokaza dobar, i nestade gladi, zemljodelac taj odnese sa velikom kamatom žito bogatašu, uze od njega zlato založeno kod njega, i odnese ga s blagodarnošću svetom Spiridonu. Svetitelj uze zlato i krenu u svoju gradinu zajedno sa zemljodelcem, rekavši mu: Hajde, brate, sa mnom, da zajedno vratimo ovo Onome koji nam je milosrdno dao u zajam. – A kad sa zemljodelcem uće u gradinu, on položi zlato pokraj ograde, podiže oči k nebu i kliknu: Gospode moj Isuse Hriste, Ti voljom Svojom sve stvaraš i pretvaraš! Ti si nekada pred očima cara Egipatskog Mojsijev štap pretvorio u zmiju,[3] – naredi i sada ovome zlatu, koje Ti ranije pretvori iz životinje, da se ponovo pretvori u svoj prvobitni oblik, da bi i ovaj čovek saznao koliko Ti promišljaš o nama i samom stvarnošću naučio se onome što je rečeno u Svetom Pismu: „Gospod čini sve što hoće“ (Psal. 134, 6)
Kada se svetitelj tako moljaše, zlato odjednom dobi životnu silu i poče se kretati pretvorivši se u zmiju i gmizeći. – Tako dakle, na svetiteljevu molbu zmija se najpre pretvori u zlato, pa zatim na čudesan način iz zlata opet postade zmija. Gledajući ovo čudo, zemljodelac drhtaše od straha, pa pavši na zemlju govoraše da je nedostojan takvog čudesnog dobročinstva. Zmija pak odgamiza u svoju rupu; a zemljodelac se pun blagodarnosti vrati kući svojoj, zapanjen veličinom čuda učinjenog Bogom na svetiteljeve molitve.
Jedan vrlinski čovek, prijatelj svetoga Spiridona, bi iz zavisti oklevetan od strane prljavih ljudi pred gradskim sudijom i posađen u tamnicu, a zatim i na smrt osuđen bez ikakve krivice. Doznavši za to, blaženi Spiridon pođe da prijatelja svog izbavi od nezaslužene smrti. No u to vreme dogodi se poplava u tom kraju, i potok koji beše na svetiteljevom putu silno nadođe, i izlivši se iz svoga korita postade neprelazan. Međutim čudotvorac se opomenu kako Isus Navin sa kovčegom zaveta po suhu pređe nabujali Jordan,[4] pa verujući i sada u svemogućstvo tog istog Boga, reče potoku naređujući mu kao sluzi: Stani! tako naređuje tebi Gospodar svega sveta, da ja pređem i spase se čovek radi kojega žurim. – Čim on to reče, potok tog trenutka stade, zaustavivši tečenje vode, i otvori suvi put ne samo svetitelju nego i ostalima koji putovahu s njim. Svedoci čuda pohitaše k sudiji i izvestiše ga o dolasku svetitelja i o čudu koje učini putem. Čuvši to, sudija odmah oslobodi osuđenoga i predade ga svetitelju zdrava.
Prozorljivim očima svojim prepodobni viđaše i tajne grehe ljudske. Tako jednom, kada se on odmaraše od puta kod jednog stranoprimca, žena jedna koja beše telesnom strašću zarobljena i tajno činjaše greh s nekim čovekom, htede oprati noge svetitelju. Ali on, znajući greh njen, reče joj: Ne dotiči me se, ženo! – I to joj on reče, ne što se gnušao grešnice i odbacivao je, jer kako se može gnušati grešnika učenik Gospoda koji je s carinicima i grešnicima jeo i pio.[5] Ne, nego on to reče, da bi podstakao ženu da se opomene grehova svojih i da se postidi nečistih pomisli i dela svojih. A kada ta žena produži uporno nastojavati da se dotakne nogu svetiteljevih i opere ih, tada svetitelj, želeći da je spase od pogibli, izobliči je s ljubavlju i krotko, podsećajući je na grehe njene i pobuđujući je Na pokajanje. A žena, udivljena i zaprepašćena time što njena nepoznata i tajna dela i pomisli nisu sakriveni od prozorljivih očiju čoveka Božija, postide se i skrušena srca pade k nogama svetitelju, mijući ih ne vodom nego suzama i otvoreno ispovedajući svoje grehe, za koje beše izobličena. Ona postupi kao nekada evanđelska bludnica, a svetitelj, ugledajući se na Gospoda, samilosno joj reče: Ne boj se, kćeri! opraštaju ti se gresi; eto si zdrava, više ne greši.[6] – I od toga časa ta žena ispravi potpuno život svoj, i, primerom svojim bi mnogima na korist.
Dovde se govorilo samo o čudesima koja sveti Spiridon počini za života, a sada valja obznaniti i revnost njegovu za veru pravoslavnu.
Za carovanja Konstantina Velikog, prvog cara – hrišćanina, sastade se 325. godine u Nikeji Prvi Vaseljenski sabor, radi opovrženja bezbožnoga Arija, koji bogohulno nazivaše Sina Božija stvorenjem a ne Tvorcem svega, i radi ozakonjenja: ispovedati da je Sin Božji jednosuštan sa Bogom Ocem. Arija u njegovom bogohulstvu podržavahu episkopi značajnih onda crkava: Jevsevije Nikomidijski, Maris Halkidonski, Teognije Nikejski. A pobornici pravoslavlja behu ljudi, ukrašeni životom i učenjem: veliki među svetima Aleksandar, koji u to vreme bejaše još prezviter i ujedno zamenik svetog Mitrofana, patrijarha Carigradskog,[7] koji zbog bolesti ne bejaše na Saboru, i slavni Atanasije,[8] koji još ne beše ukrašen prezviterskim činom pego kao đakon služaše u crkvi Aleksandrijskoj. Ova dvojica izazivahu kod jeretika naročito negodovanje i zavist osobito time što druge prevazilažahu u razumevanju istina vere, a još ne behu počastvovani episkopskim činom. Sa njima bejaše i veliki sveti Spiridon, čiji život i boraveća u njemu blagodat behu korisniji i silniji pri ubeđivanju, negoli govori drugih, dokazivanja i krasnorečivost. Sa dopuštenjem cara, na saboru prisustvovahu i grčki filosofi, zvani peripatetici;[9] najistaknutiji među njima podržavaše Arija, i gorđaše se svojom govorničkom veštinom, starajući se da ismeje učenje pravoslavnih. Blaženi Spiridon, čovek neškolovan, koji je znao „samo Hrista, i toga raspeta“ (1 Kor. 2, 2), moli oce da mu dozvole da stupi u prepirku sa tim filosofom; ali sveti oci, znajući da je on čovek neškolovan, sasvim neupoznat sa grčkom filosofijom, zabranjivahu mu to. Međutim sveti Spiridon, znajući kakvu silu ima višnja mudrost i kako je nemoćna pred njom mudrost ljudska, obrati se tome filosofu i reče: Filosofe, u ime Isusa Hrista saslušaj što ću ti reći. – Filosof mu odgovori: Govori, saslušaću te.
Svetitelj stade govoriti: Jedan je Bog koji stvori nebo i zemlju, i sazdade čoveka od zemlje, i ustroji Rečju Svojom i Duhom sve ostalo, vidljivo i nevidljivo; i mi verujemo da ta Reč jeste Sin Božji i Bog, koji sažalivši se na nas zabludele, rodi se od Djeve, požive sa ljudima, postrada i umre radi našega spasenja i vaskrse i sa Sobom savaskrse rod ljudski; mi čekamo da On dođe i sudi svima po pravdi i uzvrati svakome po delima; verujemo da je On jedne prirode sa Ocem, ravne s Njim vlasti i časti. Tako mi to ispovedamo bez ikakvog radoznalog ispitivanja, i ti – ne usuđuj se ispitivati kako sve to može biti, jer ove tajne prevazilaze tvoj razum, i daleko previšavaju svako ljudsko znanje. – Zatim, poćutavši malo, svetitelj ga upita: Ne izgleda li i tebi ovo tako, filosofe?
Međutim filosof ćutaše kao da nikada znao nije preti se. I ne mogaše ništa reći protivu svetiteljevih reči, u kojima dejstvovaše neka Božanska sila, te se tako ispuni rečeno u Svetom Pismu: Carstvo Božje nije u reči nego u sili (1 Kor. 4, 20). Najzad filosof reče: I ja držim da je stvarno sve tako kako ti kažeš. – Tada starac reče: Onda idi i primi znamenje svete vere. – A filosof, obraćajući se svojim prijateljima i učenicima reče: Čujte me! Dok se prepirka vodila sa mnom rečima, ja sam rečima protivstavljao reči i prepiračkom veštinom nadvlađivao ih. Ali kada umesto reči iz usta ovoga starca poče izlaziti neka sila, reči postadoše nemoćne protivu nje, pošto čovek ne može protivstati Bogu. Stoga, ako ko od vas može misliti tako kao ja, onda neka poveruje u Hrista i neka zajedno sa mnom posleduje ovome starcu, kroz čija usta govori Bog.
I filosof taj, primivši pravoslavnu hrišćansku veru, radovaše se što u prepirci bi pobeđen od svetoga starca na svoju korist. Radovahu se tome i svi pravoslavni, a jeretici biše veoma postiđeni.
Kada se završi ovaj Sabor svetih Otaca, na kome Arije bi pobeđen i osuđen, učesnici se svi raziđoše, kao i sveti Spiridon. U to vreme umre njegova kći Irina, koja vreme cvetne mladosti svoje provede tako u čistoj devstvenosti, da se udostoji Carstva Nebeskog. Međutim k svetitelju dođe jedna žena i kroz plač mu ispriča, da je ona njegovoj kćeri Irini dala na čuvanje neki zlatan nakit, no pošto ona uskoro umre, to niko ne zna gde je ona ostavila taj nakit. Sveti Spiridon pretraži po celoj kući nakit, ali ga ne nađe. No videvši ženine suze i ridanje svetitelj se sažali na nju, pa sa domašnjima svojim otide na grob svoje kćeri, i obraćajući joj se kao živoj kliknu: Kćeri moja Irino, gde je zlatni nakit što ti je poveren na čuvanje? – Irina, kao probudivši se od tvrdoga sna, odgovori: Gospodine moj, sakrih ga na tom i tom mestu u kući. – I ona tačno ukaza gde je to mesto. – Svetitelj joj onda reče: Sada spavaj, kćeri moja, dok te Gospod svih ne probudi pri sveopštem vaskrsenju. – Sve prisutne obuze divljenje i strah gledajući ovo neobično čudo. Svetitelj pak pronaće na ukazanom mestu sakriveni nakit i predade ga toj ženi.
Posle smrti Konstantina Velikog carevina se razdeli na dva dela. Istočna polovina pripade njegovom starijem oinu Konstanciju. Boraveći u Antiohiji car Konstancije pade u tešku bolest, koju lekari ne mogahu izlečiti. Ostavivši lekare, bolesni car priteče molitvom k Bogu koji može isceljivati duše i tela, i usrdno moljaše od Boga isceljenje svojih boljki. I u noćnom viđenju car ugleda anđela koji mu pokaza skup mnogih svetih episkopa, pri čemu mu ukaza među njima na dvojicu izuzetno divnih, koji, izgledalo je po svemu, behu voće i starešine ostalima; pritom anđeo kaza caru da jedino ta dva episkopa mogu isceliti bolest njegovu.
Probudivši se iz sna i razmišljajući o viđenom, car se ne mogaše dosetiti ko behu ta dva episkopa koje on vide: njihova imena i zavičaj behu mu nepoznati, a jedan od njih tada još ne beše episkop. Dugo vreme car beše u nedoumici, i najzad po nečijem dobrom savetu on sazva k sebi episkope iz svih okolnih gradova, i tražaše među njima ona dva episkopa koje vide u viđenju, ali ih ne nađe. Tada on pozva k sebi episkope u daleko većem broju iz dalekih i najudaljenijih pokrajina, ali ni među njima ne pronađe onu dvojicu. Naposletku on sazva kod sebe episkope iz cele svoje carevine. Takav carev poziv, ili bolje reći molba, stiže i na ostrvo Kipar blaženom Spiridonu, episkopu Trimituntskom kome sve već beše otkriveno Bogom odnosno cara.
Sveti Spiridon odmah krenu na put k caru, uzevši sa sobom učenika svog Trifilija,[10] koga car vide u viđenju zajedno sa svetim Spiridonom i koji u to vreme još ne beše episkop. Kada stigoše u Antiohiju oni pođoše u dvorac k caru. Blaženi Spiridon beše bedno odeven, u rukama imađaše palmov štap, na glavi mitru, a na grudima mu visijaše glinen sudić, kao što to beše običaj u žitelja Jerusalimskih, koji su obično u tom sudiću nosili jelej od svetoga Krsta. Kada svetitelj u takvom vidu ulažaše u dvorac, jedan od dvorskih službenika, bogato odeven, pomisli da je to neki prosjak, nasmeja mu se, i ne dozvoljavajući mu da uđe udari ga po obrazu. A prepodobni, budući nezlobiv, i pamteći reči Gospoda Hrista,[11] okrenu mu i drugi obraz. Tada dvorski službenik razumede da je to episkop, i uvidevši svoj greh, smireno zamoli episkopa za oproštaj, i dobi ga.
Kada svetitelj uđe kod cara, car ga odmah poznade, pošto ga upravo takvoga vide u snu. I ustavši, car priđe k sluzi Božijem i pokloni mu se, moleći ga sa suzama da se pomoli Bogu za njega i isceli ga od bolesti. Sveti Spiridon se dotače glave careve, i car odmah ozdravi; i radovaše se svome isceljenju, koje dobi molitvama svetiteljevim. I ukaza car velike počasti svetitelju, i provede s njim u radosti sav taj dan, zasipajući izuzetnim poštovanjem i ljubavlju svog dobrog lekara.
Za to vreme Trifilije se veoma divljaše carskom sjaju, lepoti dvorca, velikašima koji stajahu pred carem koji sećaše na prestolu, i svukolikom čudesnom i zlatastom izgledu, i veštom služenju slugu, raskošno odevenih. Sveti Spiridon ga upita: Čemu se diviš, brate? Eda li carska veleljepnost i slava čine cara pravednijim od drugih? Eda li car ne umire kao i svaki prosjak, i biva pogreben? Eda li on neće podjednako sa drugima predstati Strašnome Sudiji? Zašto ti ono što je prolazno ceniš kao da je neprolazno? I zašto se diviš onome što je ništavno, kada treba svom dušom iskati ono što je neveštastveno i večno, ljubiti neprolaznu slavu nebesku?
Prepodobni dade mnoge pouke i samome caru: da ima u pameti dobročinstva Božija, da i sam bude dobar prema podanicima svojim, da bude milosrdan prema onima koji greše, da bude blagonaklon prema moliocima, da bude darežljiv prema potrebitima, i da svima bude kao otac, pun ljubavi i dobar i milosrdan, jer ko tako ne caruje, treba ga zvati ne car nego mučitelj. Naposletku svetitelj naloži caru da strogo drži i čuva pravila i običaje pobožnosti, nipošto ne primajući ništa što je protivno Crkvi.[12]
Car, hoteći da zablagodari svetitelju za svoje isceljenje njegovim molitvama, nuđaše mu mnogo zlata, ali on odbijaše da primi, govoreći: Nije lepo, care, uzvraćati mržnjom za ljubav, jer to što sam ja učinio za tebe jeste ljubav. Ostaviti dom, preploviti toliku pučinu morsku, pretrpeti žestoke zimske mrazeve i silovite vetrove, zar to nije ljubav? I za sve to zar da primam kao uzdarje zlato, koje je uzrok svakome zlu i lako pogubljuje svaku pravdu?
Tako govoraše svetitelj, ne želeći primiti ništa. No na velike i uporne molbe careve on pristade: da zlato samo primi od cara, ali da ga ne drži kod sebe. I primivši zlato, svetitelj ga odmah razdade sirotinji.
Osim toga, po savetu ovog svetitelja, car Konstancije oslobodi danka sveštenike, đakone i sve klirike i službenike crkvene, smatrajući da ne dolikuje da služitelji Besmrtnoga Cara daju danak smrtnome caru.
Rastavši se s carem i vraćajući se u svoj zavičaj, svetitelj bi na tom putu primljen u kuću od nekog hristoljupca. Tu k njemu dođe jedna žena neznaboškinja koja ne umejaše govoriti grčki. Ona donese na rukama svog mrtvog sina, i gorko plačući položi ga kraj svetiteljevih nogu. Niko ne znađaše njen jezik, ali same suze njene svedočahu da ona moli svetitelja da vaskrsne mrtvo čedo njeno. Međutim svetitelj, izbegavajući taštu slavu, odbijaše da to učini. No, budući žalostivan, on podleže gorkom ridanju matere i upita svoga đakona Artemidota: Šta da radimo, brate? – Ovaj odgovori: Zašto me pitaš, oče? Šta ćeš drugo raditi sem da prizoveš Hrista Životvorca, koji je tako mnogo puta ispunio tvoje molitve. Jer kada si iscelio cara, zar ćeš odbaciti nište i uboge?Još jače podstaknut na milosrđe ovim dobrim savetom, svetitelj se rasplaka, i preklonivši kolena usrdno se pomoli Gospodu. I Gospod, koji preko proroka Ilije i Jeliseja povrati život sinovima udovice Sareptske i Somanićanke,[13] usliši i molitvu ugodnika Svog Spiridona i povrati duh života u neznabožačko detence, koje oživevši odmah poče plakati. A majka, ugledavši svoje dete živo, od silne radosti pade mrtva. Jer ljudi umiru ne samo od silne patnje i prevelike žalosti nego i ponekad od prevelike radosti. Tako, ova žena umre od radosti, a gledaoce njene smrti, posle neočekivane radosti njihove zbog vaskrsenja detenceta, vrgnu u neočekivanu žalost i suze. Tada svetitelj opet upita đakona: Šta da radimo? – Đakon ponovi svoj pređašnji savet. I svetitelj opet pribeže molitvi: podigavši oči k nebu i uznevši um k Bogu, on se moljaše Onome koji udahnjuje duh života u mrtve i jednim htenjem Svojim sve i sva izmenjuje. Zatim on reče pokojnici ležavšoj na zemlji: Ustani i stani na noge svoje! – Ona ustade, kao probudivši se iz sna, i uze u ruke svog živog sinčića. Tada svetitelj zapreti ženi i svima prisutnima, da nikome ne pričaju o ovome što se zbilo. Tek posle svetiteljevog prestavljenja đakon Artemidot objavi ovo vernima, da se ne bi prećutale veličine i sile Božje, javljene kroz velikog ugodnika Božjeg Spiridona.
Kada se svetitelj vrati kući, k njemu dođe jedan čovek sa željom da iz stada njegovog kupi sto koza. Svetitelj naloži kupcu da ugovorenu cenu isplati i onda uzme koze. Kupac odbroja novac za devedeset i devet koza, a utaji za jednu, misleći da svetitelj neće to primetiti, koji u prostodušnosti svojoj beše daleko od svake žitejske brige. Kada oni obojica odoše u tor, svetitelj naloži kupcu da uzme onoliko koza za koliko je platio. Kupac izdvoji sto koza, i istera ih iz tora. No jedna od njih, kao da je razumna i dobra robinja, znajući da je gospodar njen prodao nije, brzo se vrati i utrča u tor. Kupac je opet uze i vucijaše je za sobom, no ona se istrže i ponovo pobeže u tor. Tako se triputa koza otimaše iz njegovih ruku i begaše u ogradu, a on je silom odvlačaše, pa je najzad natovari na svoja ramena i ponese svojoj kući; no koza silno vrečaše i rogovima ga bodijaše u glavu, previjaše se i otimaše se, tako da se tome čuđahu svi koji to gledahu. Tada sveti Spiridon, shvativši u čemu je stvar, i ne želeći da lukavog kupca izobliči pred ovima, reče mu tiho: Razmotri, čedo, da možda nije bez razloga što ova životinja ne želi da bude odvedena tvome domu: nisi li utajio svotu koju duguješ za nju, te se ona zbog toga otima iz tvojih ruku i beži ka toru? – Kupac se postide, ispovedi greh svoj i moljaše za oproštaj. Zatim on isplati kozu i povede je, i tada ona sama krotko i mirno iđaše ka domu kupca, i to iđaše ispred novog gospodara svog.
Na ostrvu Kipru beše jedno selo, zvano Eritra. Otišavši tamo Pekim poslom, sveti Spiridon uđe u crkvu i naredi jednome od tamošnjih đakOna da obavi kratku molitvu, jer se svetitelj beše zamorio od dugog putovanja, naročito što to beše vreme žetve i silna vrućina. No đakon stade polagano vršiti molitvu, i naročito razvlačiti, oholo izvijajući i pevajući, i ponoseći se svojim glasom. Svetitelj ljutito pogleda na njega, mada beše po prirodi blag, a prekoravajući ga reče mu: Umukni! – I tog trenutka đakon oneme: on izgubi ne samo glas nego i govor, i stajaše nem, kao da nema jezika. Sve prisutne spopade strah. I glas o tome odmah se pronese po celome selu, i svi se žitelji slegoše da vide to čudo, i užasavahu se. Bakon pak pade k nogama svetiteljevim, znacima ga moleći da mu razdreši jezik; a moljahu ga ujedno i đakonovi prijatelji i srodnici. I svetitelj se jedva dade umoliti, jer on beše surov prema gordima i sujetnima; i najzad oprosti đakonu, razdreši mu jezik i povrati mu govor. Ali mu pri tome ostavi tragove kazne: ne povrati jeziku njegovom potpunu jasnoću, nego ostavi da oI celog života imađaše slab glas, zamuckivaše i zapinjaše u govoru, da se više ne bi gordio svojim glasom i hvalio razgovetnošću svoga govora.
Jednom ovaj božanstveni muž u gradu svom uđe u crkvu na večernje. Dogodi se da tada u crkvi ne beše nikoga sem crkvenih poslužitelja. Svetitelj naredi da se zapale mnoge sveće i kandila, i sam stade prema oltaru veseleći se duhom. I kada on u određeno vreme reče povišenim glasom: „Mir ovima!“ – i ne beše naroda da bi na svetiteljevo davanje mira dao uobičajeni odgovor, iznenada se ču odozgo ogromno mnoštvo glasova koji kliktahu: „i duhu tvome!“ – Hor taj beše veliki, divan i skladan, i prevazilažaše svako ljudsko najlepše pevanje. Đakon koji proiznošaše jekteniju užasnu se čuvši posle svake jektenijske molbe božanstveno pevanje odozgo: „Gospode pomiluj!“ – To se pevanje čulo daleko od crkve, te m^nogi pohitaše usrdno k crkvi na tako čudesno i predivno pevanje; i što se više približavahu crkvi čudesno pevanje sve više i više očaravaše sluh i naslađivaše srce. No kada oni uđoše u crkvu, ne ugledaše nikoga sem svetitelja sa nemnogo crkvenoslužitelja, i ne čujahu više to nebesko pevanje, što ih veoma zapanji.
U drugo vreme kada svetitelj takođe stajaše u crkvi na večernjem bogosluženju, u kandilu nestade zejtina i ono se već stade gasiti, pošto tom prilikom u crkvi uopšte ne beše zejtina. Svetitelja to ožalosti, jer se bojao da će se sa gašenjem kandila prekinuti večernje bogosluženje, te se na taj način neće dovršiti uobičajeno pravilo. Međutim Bog koji tvori volju onih koji ga se boje, učini te u kandilu navre zejtin i stade se prelivati, kao nekada sud udovični u dane Jelisejeve.[14] Crkvenoslužitelji donesoše sudove, podmetnuše ih ispod kandila i napuniše ih tim zejtinom. A taj veštastveni zejtin u kandilu beše jasan dokaz preizobilne blagodati Božije koje sveti Spiridon beše prepun i koja se obilno izlivaše iz njega na njegovo slovesno stado.
Na ostrvu Kipru postoji grad Kirina. Jednom krenu u taj grad nekim poslom iz Trimitunta sveti Spiridon zajedno sa učenikom svojim Trifilijem, koji u to vreme već beše episkop Levkusijski, na ostrvu Kipru. A kada oni prolažahu kroz goru Pentadaktil, i obretoše se na mestu zvanom Pirimna, divnom i veoma bogatom biljem i rastinjem, Trifilije se oduševi tim mestom i požele da za svoju crkvu kupi neko imanje u tom kraju. O tome Trifilije dugo razmišljaše u sebi; no njegove misli se ne utajiše od prozorljivih očiju velikoga oca koji mu reče: Zašto, Trifilije, neprestano misliš o ništavnim stvarima, želeći imanja i vinograde, koji u samoj stvari nemaju nikakvu vrednost i samo izgleda da je imaju, i svojom prividnom vrednošću zavode srca ljudska? Naše nepropadljivo imanje je na nebesima,[15] i mi imamo kuću nerukotvorenu“.[16] Njih išti, njima se i zaranije kroz bogomislije naslađuj. Oni ne mogu prelaziti od jednoga k drugome, već ko jednom postane posednik njihov, taj dobija nasleće koje ostaje zauvek njegovo.
Ove reči biše od velike koristi za Trifilija, i notom on svojim istinskim evanđelskim životom pokaza da je postao izabrani sasud Hristov, kao nekada apostol Pavle, i udostoji se bezbrojnih darova od Boga. Tako sveti Spiridon, budući sam veoma vrlinast, upućivaše na vrlinu i druge. Jer njegovi saveti i pouke bivahu od pomoći onima koji ih primahu, a one koji ih odbacivahu sustizaše rđav kraj. O tome evo dokaza.
Jedan trgovac, žitelj grada Trimitunta, otplovi u tuđu zemlju radi trgovine, i zadrža se tamo dvanaest meseci. Za to vreme žena njegova učini preljubu, i zatrudne. Vrativši se kući trgovac primeti da mu je žena u drugom stanju, i po tome poznade da je ona u njegovom odsustvu učinila preljubu. To njega silno razjari i razgnjevi i on je stade tući; i ne želeći da živi s njom, gonjaše je iz svoje kuće. Zatim ode i ispriča sve arhijereju Božjem Spiridonu i moljaše ga za savet. Svetitelja duboko potrese ženin greh i muževljev gorki jad, pa dozva ženu, i ne pitajući je je li stvarno zgrešila pošto o grehu njenom svedočahu sama bremenitost njena i plod u njoj začet od bezakonja, upita je otvoreno: Zašto si oskvrnavila postelju muža svog i osramotila kuću njegovu? – Međutim žena, izgubivši svaki stid, drznu se otvoreno lagati, da ni od koga drugog začela nije već od samog muža svog. Prisutni uznegodovaše na nju zbog te laži još više nego li zbog same preljube, i govorahu joj: Kako ti to govoriš da si začela od muža, kad tvoj muž dvanaest meseci nije bio kod kuće? Zar može začeti plod ostati u utrobi dvanaest meseci i više? – No ona uporno tvrđaše da začeti plod čekaše povratak oca svoga iz daleke zemlje, pa da se u njegovom prisustvu rodi. Braneći tu i druge laži i prepirući se sa svima, ona podiže veliku viku i galamu što je klevetaju i vređaju. Tada sveti Spiridon, želeći je pobuditi na pokajanje, reče joj krotko: Ženo, ti si pala u veliki greh, zato i tvoje pokajanje mora biti veliko, jer i za tebe postoji nada na spasenje, pošto nema greha koji prevazilazi milosrđe Božje. Međutim ja vidim, da je preljubočinstvo porodilo u tebi očajanje, a očajanje bestidnost, i bilo bi pravedno da ti podneseš zasluženu i brzu kaznu. No i pored toga, ostavljajući ti mesto i vreme za pokajanje, mi javno unapred objavljujemo tebi: plod neće izaći iz utrobe tvoje dok ne kažeš istInu, ne prikrivajući lažju ono što i slepac, kako se veli, može videti.
Ove svetiteljeve reči ubrzo se zbiše. Kada ženi dođe vreme da rodi, na nju naiđe ljuta bolest, pričinjajući joj strahovite bolove i zadržavajući joj plod u utrobi. No ona, ogorčena i uporna, ne hte da prizna svoj greh; i u tom grehu umre strašnom smrću, ne mogući roditi. – Doznavši za to, arhijerej Božji se rasplaka, i kajaše se što je osudi takvim sudom, i govoraše: Neću više izricati sud nad ljudima, kada se moja izgovorena reč tako brzo zbiva na njima u stvarnosti.
Žena jedna, po imenu Sofronija, dobronaravna i pobožna, imađaše muža neznabošca. I ona se ne jedanput obraćala svetitelju Božjem Spiridonu i usrdno ga molila, da se postara obratiti njenoga muža k svetoj veri. Muž njen bejaše sused arhijereja Božjeg Spiridona i uvažavaše ga; a kao susedi bivahu ponekad jedan drugome u kući. Jednom kod svetog Spiridona behu za trpezom mnogi njegovi susedi, među njima i taj neznabožac. I gle, najedared sveti arhijerej Božji govori glasno jednome od slugu svojih: Napolje pred kapijom stoji glasnik, poslan od sluge što čuva moje stado da mi javi, da mu je sva stoka, dok je on spavao, propala, zalutavši u gorama. Idi dakle i reci tome glasniku: da je sluga moj, koji ga je poslao, već našao svu stoku čitavu u jednoj pešteri, i nijedno marvinče ne pogibe iz stada. – Sluga ode i predade glasniku svetiteljeve reči. Uskoro zatim, kada gosti još ne behu ustali sa trpeze, dođe drugi glasnik od pastira sa vešću: da je celo stado nađeno. Čuvši to, onaj neznabožni sused bi neizmerno zadivljen time što sveti Spiridon vidi ono što se zbiva u daljini kao da se događa pred njegovim očima. I on, pomislivši da je sveti Spiridon jedan od bogova, htede da učini ono što i Likaonci nekada apostolima Varnavi i Pavlu[17] tojest: dovesti junce, doneti vence i prineti žrtve. No svetitelj mu reče: Ja nisam bog, već samo sluga Božji i čovek, u svemu sličan tebi. A da znam ono što se događa daleko od mojih očiju, – to mi daruje Bog moj; a i ti, ako poveruješ u Njega, poznaćeš kako je svemoguća Njegova krepkost i sila.
I Sofronija, hristoljubiva žena ovog neznabošca, ulučivši priliku, ubeđivaše muža mnogim rečima, da se odrekne mnogobožačkog bezbožja i pozna Jedinog Istinitog Boga i poveruje u Njega. I blagodaću Hristovom bi ovaj nevernik obraćen u svetu veru i prosvećen svetim krštenjem. Tako se spase muž nevernik pomoću žene verujuće, kao što govori sveti apostol Pavle (1 Kor. 7, 14).
Pričaju takođe o smirenju blaženoga Spiridona, kako se on, toliki svetitelj i čudotvorac, nije gnušao pasti beslovesne ovce i sam se truditi oko njih. Jedne noći lopovi se uvukoše u tor, ukradoše nekoliko ovaca, i htedoše izaći iz tora. Ali Bog, ljubeći ugodnika Svog i čuvajući ubogu imovinu njegovu, nevidljivim uzama čvrsto sveza lopove tako da oni ne mogoše izići iz tora, i behu držani tako do svanuća. U svanuće pak svetitelj dođe k ovcama, i ugledavši lopove silom Božjom svezane po rukama i nogama, razdreši ih molitvom, i mnoge im pouke izgovori o tome kako ne treba želeti tuđe nego se hraniti trudom ruku svojih. Zatim im dade jednoga ovna, govoreći: „Primite ovo, da vam ne bi bio uzaludan vaš trud i besana noć“, – pa ih otpusti s mirom.
Jedan Trimitunteki trgovac imađaše običaj uzimati u zajam novac od svetitelja radi svojih trgovačkih poslovanja, i kada se vraćao s puta, on je pozajmljeni novac vraćao i, po nalogu svetitelja, stavljao ga u kovčežić, iz kojega je uzeo. Tako on ne maraše za vremensku imovinu, da se čak ni interesovao nije da li je dužnik vratio koliko treba. I trgovac činjaše tako mnogo puta: sam uzimaše novac iz kovčežića, sa blagoslovom svetitelja, i sam ga pri vraćanju opet metaše u kovčežić; i poslovi mu cvetahu. No. jednom on, ponesen zlatoljubljem, ne metnu doneseno zlato u kovčežić već ga zadrža sebi, a svetitelja slaga da je metnuo. U skorom vremenu trgovac taj osiromaši, pošto mu utajeno zlato ne samo ne donese zaradu nego liši uspeha svu njegovu trgovinu i kao oganj tajno pojede njegovo imanje. Osirotevši, trgovac opet ode k svetitelju i zamoli ga da mu pozajmi novac. Svetitelj ga posla u svoju spavaonicu da tamo iz kovčežića uzme sam. Pritom mu reče: Idi i uzmi, ako si sam metnuo. – Trgovac ode, i ne našavši u kovčežiću novac, vrati se k svetitelju praznih ruku. Svetitelj mu onda reče: Ali brate, moj, u kovčežić se do ovoga časa nije uvlačila druga ruka sem tvoje. Znači: da si tada metnuo novac, ti bi ga sada opet mogao uzeti. – Trgovca obuze stid, i on odmah pade k nogama svetiteljevim, moleći za oproštaj. Svetitelj mu odmah oprosti, ali ga pritom pouči, da ne želi tuće, niti da oskvrnavljuje svest svoju obmanom i lažju. Jer nepravedno stečeni dobitak nije dobitak, već sigurni gubitak.
U Aleksandriji bi jednom sazvan sabor episkopa: patrijarh Aleksandrijski sazva sve podčinjene mu episkope i htede da opštom molitvom poobara i uništi sve neznabožačke idole, kojih tamo beše još vrlo mnogo. I kada se prinošahu mnogobrojne usrdne saborne i posebne molitve Bogu, popadaše svi idoli u gradu i okolini, samo jedan znameniti idol ostade čitav na svom mestu. Pošto se patrijarh dugo i svesrdno moljaše o razrušenju ovoga idola, njemu se noću kada stajaše na molitvi javi neko Božansko viđenje, i bi mu naređeno da ne tuguje što idol ne pada nego da što pre pošalje na Kipar i pozove episkopa Trimituntskog Spiridona, jer taj idol je ostavljen njemu, da ga on molitvom sruši. Patrijarh odmah napisa pismo blaženome Spiridonu, u kome ga moljaše i pozivaše da dođe u Aleksandriju, objasnivši mu da ga poziva zbog viđenja koje je imao. To pismo patrijarh hitno posla na Kipar. Dobivši i pročitavši pismo, sveti Spiridon odmah sede na lađu i otplovi u Aleksandriju. Kada se laća zaustavi u aleksandrijskom pristaništu, zvanom Neapolj, i svetitelj se iskrca na zemlju, tog trenutka idol u Aleksandriji sa svojim mnogobrojnim žrtvenicima pade i razbi se. Po tome u Aleksandriji i poznadoše da je doputovao sveti Spiridon. Jer kada patrijarhu javiše da je idol pao, patrijarh reče ostalim episkopima: Prijatelji, Spiridon Trimituntski približava se. I svi se oni spremiše, i izađoše u susret svetitelju, i primivši ga česno radovahuse što im dođe tako veliki čudotvorac i svetilnik sveta.
Crkveni istoričari Nikifor[18] i Sozomen[19] pišu i o tome da se sveti Spiridon veoma starao o strogom održavanju crkvenog poretka i o neprikosnovenom čuvanju do poslednje reči svega onoga što je napisano u sveštenim knjigama Svetoga Pisma.
Jednom se dogodi ovakva stvar. Na ostrvu Kipru bi sabor svih episkopa sa ostrva radi crkvenih poslova. Meću episkopima beše sveti Spiridon i već spominjani Trifilije, čovek veoma učen i načitan, pošto u mladosti beše proveo mnogo godina u Beritu[20] izučavajući Sveto Pismo i ostale nauke, svetske i sveštene. Njega moliše oci da izgovori u crkvi pouku narodu. Kada on govoraše pouku, dogodi mu se da on spomenu reči Hristove, rečene raslabljenome: „ustani i uzmi odar svoj“ (Mk. 2, 11). No Trifilije reč „odar“ zameni rečju „postelja“ i reče: „ustani i uzmi postelju svoju“. Čuvši to, sveti Spiridon ustade s mesta, ne podnoseći zamenjivanje reči Hristove, i reče Trifiliju: „Zar si ti bolji od Onoga koje je rekao „odar“, te se stidiš reči koju je On upotrebio? – Rekavši to, on na očigled svih izađe iz Crkve. I on postupi tako ne iz zlobe i ne što sam beše neškolovan: posramivši malko Trifilija, koji se ponosio svojom krasnorečivošću, on ga nauči smirenosti i krotosti. A sveti Spiridon uživaše veliki ugled među episkopima kao najstariji po godinama, najslavniji po životu, prvi po episkopstvu i preveliki čudotvorac, pa je stoga svaki iz uvaženja prema njegovoj ličnosti lako uvažavao i njegove reči.
Na prepodobnom bejaše tako velika blagodat i milost Božja, da u vreme žetve pri najvećoj žegi njegova sveta glava pokaza se pokrivena hladnom rosom koja silažaše odozgo. To bi u poslednjoj godini njegova života: zajedno sa žeteocima on izađe na žetvu, jer beše smiren i rađaše sam, ne gordeći se visinom svoga čina; i kada žanjaše svoju njivu, iznenada, u vreme najveće žege njegova glava bi orošena rosom, kao nekada Gedeonovo runo.[21] I svi koji tamo behu s njim videše to i divljahu se. Potom se vlasi na glavi njegovoj odjednom izmeniše: jedne postadoše zlataste, druge – crne, treće – bele. I jedini Bog zna radi čega to bi i šta predskazivaše. Svetitelj opipa glavu rukom i reče onima što behu s njim, da se približilo vreme razlučenja duše njegove od tela; i pouči ih sve dobrim delima, a prvenstveno ljubavi k Bogu i bližnjemu.
Posle nekoliko dana sveti Spiridon u vreme molitve predade svoju svetu i pravednu dušu u ruke Gospodu svome,[22] kome je u svetosti i pravednosti služio celoga života svog. I bi najsvečanije sahranjen u crkvi svetih Apostola u Trimituntu.[23] Tamo se i ustanovi praznovati spomen njegov svake godine, i na grobu njegovom bivaju mnogobrojna čudesa u slavu Boga, divnoga u svecima Njegovim, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome i od nas neka bude slava, blagodarenje, čast i poklonjenje vavek. Amin.
Korisno je po dušu spomenuti i ova dva čuda svetog Spiridona.
1) Kada je sveti Spiridon putovao na Sveti Prvi Vaseljenski sabor, valjalo mu je usput prenoćiti u jednoj gostionici. Jeretici arijanci noću tajno zaklaše njegova dva konja odsekavši im glave. U svitanje sluga svetog Spiridona vide kakvu su pakost jeretici priredili svetitelju, i obavesti o tome svetog Spiridona. A on, uzdajući se u Gospoda, naredi sluzi da odrezane glave pripoji konjskim trupovima. Sluga postupi po naređenju: no u brzini on glavu beloga konja priloži k trupu vranca, a vrančevu glavu k trupu belca, i tog trenutka konji oživeše, i stadoše na svoje noge. I sveti Spiridon produži svoj put na tim konjima, i svi ljudi koji ga sretahu na putu čuđahu se vrancu sa belom glavom i belcu sa vranom glavom. Tako jeretici biše posramljeni.
2) Na svetom Prvom Vaseljenskom saboru sveti oci vođahu duge sporove o Jednome Bogu u Svetoj Trojici. Da bi pokazao Jedinstvo Svete Trojice sveti Spiridon učini ovo: uze ciglu, stisnu je, i iz cigle iziđe oganj uvis, voda naniže, a blato ostade u ruci. I reče svetitelj: Eto tri stihije a jedna cigla. Tako je i u Svetog Trojici: tri Lica a jedan Bog.
Prepodobni Justin (Popović) Ćelijski
________
- Kipar – veliko ostrvo u istočnom delu Sredozemnog mora, na jugu od Male Azije.
- Sveti ravnoapostolii Konstantin Veliki carovao u zapadnoj polovini Rimske carevine od 306. godine, i celom carevinom od 324-337.godine. Sin njegov, car Konstancije carovao na Istoku od 337. godine, a celom carevinom od 353. do 361. godine.
- 2. Mojs. 7, 10.
- Isus Nav. 3, 14-17.
- Mat. 9, 11.
- Lk. 7, 48; Jn. 5, 14; 8, 11.
- Sveti Mitrofan – patrijarh Carigradski od 315 – 325. godine. Sveti Aleksandar, njegov prejemnik, patrijarhovao od 325 – 340. godine.
- Sveti Atanasije Veliki – arhiepiskop Aleksandrijski, znameniti zaštitnik Pravoslavlja, na Prvom Vaseljenskom saboru vodio sporove kao đakon Spomen njegov praznuje se 18. januara i 2. maja.
- Peripatetici – sledbenici Aristotelove filosofije. Ustvari: peripatetici znači šetači; grčka reč περιπατοι znači: tremovi na stubovima, kolopade; Peripatetička škola – osnovana od Aristotela, koji je imao običaj poučavati pod takvim tremovima. Ova škola osnovana krajem četvrtoga veka pre Hrista i trajala osam vekova
- Trifilije, kasnije episkop Levkusijski; uvršćen u red svetitelja. Spomen njegov Crkva praznuje 13. juna.
- Mt. 5, 39.
- Treba spomenuti da je car Konstancije bio naklonjen jereticima – arijancima.
- 3 Car. 17, 21; 4 Car. 4, 35
- 4 Car. 4, 2.
- Sravni: 1 Petr. 1, 4;
- 2 Kor. 5, 1.
- D. A. 14, 11-15.
- Nikifor Kalist – crkveni istoričar, živeo u XIV veku. Njegova „Crkvena istorija“, u 18 knjiga, obuhvata vreme do smrti Vizantijskog cara Foke (t 611 godine).
- Sozomen – crkveni istoričar petoga veka; napisao Istoriju Crkve, koja obuhvata vreme od 323. do 439. godine.
- Berit – današnji Bejrut – drevni grad Finikije na obali Sredozemnog mora; naročito cvetao u petom veku i slavio se visokom školom retorike, poezije i prava. Danas – prestonica države Libana.
- Knjiga o sudijama: 6, 37-38.
- Sveti Spiridon upokojio se u Gospodu 348. godine.
- Česne mošti svetog Spiridona, netljene i čudotvorne, blagodaću Božijom imaju tu osobenost što je koža na tom telu meka kao kod živih ljudi. U Trimituntu svete mošti njegove počivale su do polovine sedmoga veka, pa su zbog najezde varvara prenesene u Carigrad. Godine 1453. maja 29. neki sveštenik Georgije Kaloheret prenese svete mošti ove iz Carigrada u Srbiju, a iz Srbije 1460. g. na ostrvo Krf. I ove, uvek čudotvorne mošti, počivaju i sada na Krfu, i dan-danas proslavljajući Boga mnogim čudesima.
