Prepodobni i bogonosni otac naš Joanikije, veliki čudotvorac Božji u našem narodu, rodio se u predelima Srpske Dioklitije (ili Duklje),[7] od roditelja pobožnih i imućnih, no koje on potom prevaziđe pobožnošću i bogatstvom duhovnim. Rodio se u drugoj polovini 14. veka i živeo na zalasku slavnog Srpskog carstva i slobodne države, pred početak strašnog i mnogovekovnog ropstva agarjanskog, u koje potom zapade Srpski rod. Sigurno da je Promisao Božji hteo kroz Svetog Joanikija da nagovesti i pokaže verujućem narodu Srpskom i svima pravoslavnim hrišćanima na Balkanu, da je glavna i bitna sloboda ona duhovna sloboda, kakvu je stekao Sveti Joanikije svojim životom pred Bogom i u Bogu, i da svi mi pravoslavni hrišćani na zemlji treba da se najpre borimo za tu duhovnu, Hristovu slobodu, bez koje svaka druga sloboda nije prava ni potpuna.
Još je kroz Svetog Joanikija Čudotvorca Bog hteo da pokaže vernim ljudima Svojim da je Duh Božji svagda prisutan među hrišćanima, i da Bog nikada ne napušta narod svoj ako Mu on ostane veran do kraja. I zaista je tako i bilo. Jer su pravoslavni Srbi, potpomagani kroz mnogobrojna iskušenja predugog ropstva Turskog blagodatnim i čudotvornim prisustvom i dejstvom Božjim i Svetitelja Njegovog Joanikija Devičkog, sačuvali svoju veru i duhovnu slobodu u Bogu, a onda su sa verom i pomoćju Božjom stekli ponova i svoju nacionalnu i državnu slobodu.
Slobodu svoju u Gospodu, koja se sastoji u vernom hođenju i življenju pred Bogom u pravdi i istini i u neodstupnom tvorenju svake zapovesti Božje, stekao je Sveti Joanikije kroz mnogobrojne bogougodne podvige svoje, koji su samo jedinom Bogu bili poznati. Jer od rane mladosti svoje on sebe svet posveti Bogu i životu za Boga, zbog čega i napusti svet i vrevu svetsku i udalji se u pustinju, to jest u jednu zabačenu klisuru Crne Reke (na Ibru), gde molitveno samovaše i tihovaše u jednoj tamošnjoj tesnoj pešteri. Tu svoju tamnu pećinu Prepodobnik Božji ubrzo pretvori u svetli hram Božji, jer u duši svojoj izgradi sveti i nerukotvoreni hram Božji u Duhu, a zatim i samu tu pećinu pretvori u hram Svetih Arhanđela Božjih.
Kada se zatim slava podviga Svetiteljevih pronese po okolnim krajevima i među svim verujućim ljudima, koji zbog toga u velikom broju počeše dolaziti Prepodobnome, Joanikije tada napusti svoje mesto podviga i odbeže u neprohodne krajeve Dreničke, gde se sakri u gustu šumu zvanu Devič, po čemu kasnije i bi nazvan Devički. Tamo se skloni u dolinu jednog šumskog potoka, i prebivaše u šupljem stablu jedne bukve. I ovdašnji njegovi veliki i bogougodni podvizi poznati su jedinome Bogu Svevidećem, ali se iz dara čudotvorstva Svetiteljevog vidi koliko su oni bili veliki i ugodni Bogu. O njima se delimično govori u starim Žitijama i Službama napisanim Svetom Joanikiju (o čemu se može nešto više videti pod 26. aprilom, kada se po drugi put slavi spomen ovoga Prepodobnog). Kroz te svoje mnoge i naporne podvige, kroz raznovrsna iskušenja pričinjavana mu od demona, Svetitelj Joanikije izašao je kao iskusan i slavan pobednik, što se vidi i iz toga što mu je Bog dao čudotvornu moć i vlast nad nečistim dusima i njihovim pagubnim dejstvima.
Na ovom novom mestu svojih novih podviga Sveti Joanikije je uskoro podigao crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, i tako postao prvi ktitor novog manastira Deviča,[8] koji i do danas postoji. Nešto kasnije, drugi ktitor manastira Deviča postaje i tadašnji Srpski vladar, despot Đurađ Branković (1427-1456. g.), u znak zahvalnosti Svetom Joanikiju za čudesno isceljenje njegovim molitvama despotove bolesne kćeri Mare. Kasnije je manastir Devič stekao ne malo monaško bratstvo, pa su manastirska bratija još dograđivala manastir i manastirsku crkvu. Po prestavljenju pak Prepodobnog Joanikija, a to je bilo 2. decembra 1430. godine, podignuta je mala crkvica na njegovom grobu, koja i do danas stoji nepovređena, dok su ostala manastirska zdanja mnogo puta bila rušena i ponovo obnavljana, blagodatnom pomoću Svetog Joanikija i trudom blagočestivih žitelja manastira Deviča i okolnih vernika.[9]
Odmah po blaženom prestavljenju i česnom pogrebenju Svetog Joanikija, počela se projavljivati njegova bogodana čudotvorna i celebna moć. Zbog toga je pobožni narod obližnjih i daljnih krajeva počeo priticati njegovim svetim moštima i prositi od Svetoga blagodatna isceljenja za duše i tela svoja. A divni Čudotvorac Devički bogodarežljivo isceljivaše sve bolesti i nemoći onih koji mu sa verom i ljubavlju pribegavahu. Ali, isto tako, Svetitelj ponekad i kažnjavaše, i to one koji Boga ne poštovaše i sveti manastir Svetiteljev napadaše. Evo jednog takvog primera, koji je zabeležio sveti vladika Ohridski i Žički Nikolaj, u svom „Ohridskom Prologu“.
Za vreme Prvog svetskog rata i austrijske okupacije dođe u manastir Devič jedan oficir, Mađar, s odredom vojske. On dovede igumana, Damaskina, u grobnicu pred ćivot Svetog Joanikija, i upita ga šta ima pod kamenom pločom? „Svetinja“, odgovori mu iguman. „Kakva svetinja“, nasmeja se oficir, „tu su nekakve stvari skrivene“. I naredi odmah vojnicima, da pijucima lupaju i odvaljuju ploču. No dok se to vršilo, oficira spopadne muka po sredini tela. On legne u postelju, i pred veče toga istog dana umre. Uplašeni vojnici napuste i započeti posao i manastir, pa pobegnu. Tako se Sveti Joanikije pokaza strašan neprijateljima svetinje Božje i neodoljiv pobornik pravoslavnih.
Slično čudesno delo učini Svetitelj i za vreme Drugog svetskog rata, kada u njegov manastir navališe muslimanski nasilnici i tlačitelji pravoslavnih, takozvani balisti. Oni napadoše na manastir Devič i razoriše skoro sva njegova zdanja. No kada htedoše da razruše i crkvu nad grobom Svetog Joanikija, biše sprečeni na taj način što se nekima od njih ukočiše ruke i prsti zalepiše za drške od budaka i pijuka, tako da ostadoše na mestu nepokretni i skoro okamenjenih ruku i prstiju. Tek posle mnogih molbi i molitava Svetitelju, on im se smilova i oslobodi uzetosti ove bezbožnike. Tako se, i ovde pokaza sila vere hrišćanske pravoslavne i svetiteljska moć i čudotvornost Svetog oca Joanikija.
Divna su i mnogobrojna čudesa Svetog Joanikija, učinjena od vremena njegovog preseljenja sa zemlje na nebo pa sve do naših dana. Neka od najnovijih čuda njegovih opisana su pod 26. aprilom, a ovde ćemo spomenuti još neka koja tamo nisu izneta.
U neko vreme turskog ropstva beše zapusteo manastir Devič, te se u njemu ne pojaše pesma Bogu. Tada neki pravoslavni hrišćanin po imenu Miloš, iz Hercegovine, spremaše se da ide u Jerusalim na poklonjenje tamošnjim svetinjama. I baš kad je mislio krenuti na put, javi mu se Sveti Joanikije u snu i reče mu, da ne ide u Jerusalim. Bolje ti je, objasni mu Svetitelj, da ideš u Devič i tamo moju crkvu počistiš i urediš nego da ideš u Jerusalim. Miloš posluša i dođe u zapušteni Devič, počisti ga, uredi, i učini te ponovo propoja. Tu se onda Miloš zamonaši i ostane do kraja svoga života, služeći Bogu i Svetitelju Božjem Joanikiju.
Čudotvornost Svetog Joanikija privukla je u njegovu obitelj manastir Devič još jednu dušu, koja se potom predala bogougađanju. Reč je o prepodobnoj podvižnici Efimiji monahinji, u narodu poznatijoj pod imenom blažena Stojna.[10] Stojna je živela u prošlom veku. Rođena je u selu Lopižima kod Sjenice, u kući Zarića, sada sasvim raseljenoj zbog zuluma turskog i agarjanskog u Srbiji. Stojna je od detinjstva bila čobanica ovaca. Kao čobanica ona je jednom udarila jednu nemirnu ovcu, no udarila je tako da je taj udar naneo više bola savesti i srcu Stojninom negoli telu ovčijem. Taj udar nije bio smrtonosan za ovcu, ali je Stojna zbog toga mnogo plakala. Uveče je Stojna doterala ovce domu oca svoga, ali ih ujutru nije više isterala na pašu, jer se te noći razbolela. U bolesti svojoj Stojna umoli braću, da je odvedu Svetom Joanikiju u Devič. I braća je zaista i odvedu Svetitelju. Kada je stigla do hrama ovog Božjeg Čudotvorca, Stojna položi lice svoje na njegov ćivot, i nije se mogla lako rastaviti od ćivota i od mnogih suza. Kroz nekoliko dana, njoj se u Deviču potpuno povrati zdravlje, i ona od tada ostane u manastiru, gde se zatim i zamonaši i ostane pod imenom monahinja Efimija.
Mnogobrojna su i neprekidna sve do danas čudesa Svetog Joanikija, činjena Bogom preko njega mnogim i mnogim ljudima, i to ne samo pravoslavnim Srbima, nego čak i inovernim Šiptarima i muslimanima. Tako je Svetitelj učinio i sledeće divno čudo. U potoku ispod manastira Deviča nalazi se sveta vodica, agiazma. Na tu vodu odvode bolesnike i umivaju ih radi isceljenja, jer se tu u blizini podvizavao Sveti Joanikije i podvizima svojim osvetio i prirodu vode. Kraj te vode stajao je jedan bakreni tas, gde su zahvalni ljudi metali novac. Neki Arnautin ukrade taj tas i odnese ga svojoj kući. No on zbog toga polude, i bi od srodnika donesen pod ćivot Svetiteljev. I sluga Boga Čovekoljupca Joanikije milostivo isceli ovog Arnautina i povrati mu izgubljeni razum i pamet.
Najzad, da spomenemo i ovo čudo Svetog Joanikija. Za vreme poslednje obnove manastira Deviča (posle Drugog svetskog rata), neki roditelji dovedoše u manastir svoju sumasišavšu devojčicu, moleći od Svetog Joanikija isceljenje za nju. I zaista, posle molitava u manastiru, po blagodati Svetoga, devojčica bi sasvim isceljena. Ona je potom odrasla i udala se, i sa svojim zdravim dečačićem, koga je u braku dobila, redovno otada dolazi u manastir Devič na poklonjenje i blagodarenje Svetitelju Božjem Joanikiju Čudotvorcu.
Tako je divan Bog u Svetima Svojima, i u ovom Svetom Joanikiju, novom Čudotvorcu. Njegovim svetim molitvama neka Gospod Svemilostivi i nas pomiluje i spase. Amin.
