Stefan Decanski

Sveti kralj Stefan Dečanski

Ime: 24. 11. 2020 MOLITVA SVETOM KRALJU DECANSKOM; Opis: Molitva Svetom kralju Stefanu Dečanskom Tip: audio/mpeg

Sveti Stefan Dečanski beše sin kralja Milutina i otac cara Dušana. Čedo pobožne kraljevske porodice, Stefan od najranijeg detinjstva bi vaspitan u hrišćanskoj pobožnosti. No njemu pade u deo da u ranim godinama svojim preživi mnoge teške nevolje. U ta vremena u Srbiji bivahu česte smutnje i međusobice, a i ratovi sa neprijateljima.

Neprijatelji Pravoslavlja Tatari, pokorivši pravoslavnu Rusiju, ustremiše se na druge slovenske pravoslavne zemlje. Naročito velika opasnost stade groziti slovenskim državama Balkanskog Poluostrva od strane Krimskog hana Nogaja. Tatarska vojska, šiljana od Nogaja, opustoši Bugarsku, pa stade upadati i u Srbiju. Bugarska na neko vreme pade pod vlast Tatara; a takav udes pretio je i Srbiji. Ali srpski kralj Milutin preduze odlučne mere. Pošto nije bio u stanju da se vojnom silom odupre moćnom tatarskom hanu, on stupi s njim u pregovore, i spreči najezdu Tatara, ali bi prinuđen da hanu da kao taoca svog desetogodišnjeg sina Stefana, i sa njim nekoliko znatnih srpskih velmoža. No Gospod pomagaše pobožnom dečaku kraljeviću Stefanu u njegovim nedaćama, jer se on sav beše predao pomoći svemilostivog Gospoda i ka Njemu jedinome gledaše. I uskoro među Tatarima izbiše međusobice, koje se završiše ubistvom Nogaja. Stefan iskoristi te smutnje, i nakon tri godine vrati se u otadžbinu.

Kada postade punoletan Stefan bi oženjen ćerkom bugarskog vladara Marijom. I dobi na upravu Zetu, jednu od važnih oblasti ondašnje Srbije. Umiljat, dobar, krotak, milosrdan prema sirotinji, kraljević Stefan uživaše veliku ljubav i poštovanje. No Stefanova maćeha, druga supruga kralja Milutina, Simonida, ćerka Vizantijskog cara Andronika Starijeg, želeći da njen sin Konstantin nasledi presto, a ne kraljević Stefan, njen pastorak, ona stade lukavo i vešto raditi kod kralja Milutina da ocrni u njegovim očima kraljevića Stefana. Pri tome ona se posluži čak i klevetom, kako Stefan hoće da mu otme presto.

U to vreme neki od srpske vlastele stadoše upozoravati Stefana na opasnost koja mu preti, i savetovahu mu da izbegne tu opasnost na taj način što bi digao ustanak protiv oca i oteo mu kraljevsku vlast. Na nesreću, neki od te vlastele, ljuti na spletke protiv kraljevića Stefana, otkazaše poslušnost kralju. To bi predstavljeno kralju Milutinu kao da je u vezi sa zaverom njegovog sina Stefana protiv njega. Kralj ode sa vojskom u Zetu, i uguši metež. Stefan izađe pred oca sa potpunom sinovljom pokornošću, i otac ga u početku primi lepo. Ali potom pristalice Simonidine toliko pometoše dobroga oca da on, ne proverivši stvar kako valja, naredi da Stefana okovana odvedu u zamak, u Skopskoj oblasti, i tamo oslepe.

To bi učinjeno. Na Ovčem polju, gde bejaše hram svetog Nikolaja Čudotvorca, Stefanu biše izvađene oči. Oslepljeni Stefan osećaše strašne bolove i krepljaše sebe jedino molitvom. Svu noć u strašnim mukama skoro mrtav, on pred zoru malo zaspa. I vide u snu ovo: pred njim stoji divan svetitelj u arhijerejskom odjejanju, lice mu sija blagodatnom svetlošću, i on drži na svom desnom dlanu oba njegova izvađena oka, i govori mu: “He tuguj, Stefane! Evo tvojih očiju na mome dlanu”. I govoreći to on mu pokazuje oba oka. A Stefan, kao razmišljajući, upita ga: “A ko si ti, gospodine moj, što pokazuješ toliko staranje o meni?” A Pojavljeni odgovori: “Ja sam Nikolaj, episkop Mirlikijski”. – Probudivši se od sna, stradalac smernim srcem uznošaše blagodarnost Bogu i Njegovom ugodniku. A osećaše i neko ne malo olakšanje bolova.

No gonjenje Stefana ne završi se time. Kralj Milutin, pod uticajem izmišljene zavere svoga sina, želeći da osigura sebe, protera Stefana iz otadžbine i posla ga na zatočenje u Carigrad k svome tastu caru Androniku Starijem sa dva maloletna sina njegova: Dušanom i Dušicom. No i u izgnanstvu Bog ne ostavi trpeljivog stradalca Stefana. Istina, u Carigradu Stefan bi lišen slobode. U početku njemu bi dat zaseban dvorac, sa potpunim izdržavanjem od cara, ali mu beše zabranjeno izlaziti iz dvorca. Potom Stefan bi sa svoje dvoje dece premešten u carigradski manastir Pantokratora (= Svedržitelja) pod nadzor igumana, bez čije dozvole Stefan nije smeo nikoga primati niti s kim razgovarati. No divni Stefan hrabro podnošaše tegobe zatočenja; i često govoraše sebi: Trpi, Stefane! jer je Gospod rekao: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21, 19). I ne prestajaše blagodariti Boga, opominjući se reči svetog Apostola: “i bivajte blagodarni” (Kol. 3, 15). I često se moljaše i mnoga metanija pravljaše. A kada se manastirska bratija skupljala na bogosluženje, on je prvi dolazio i nepomično stajao do kraja službe, tako da su se njegovoj bodrosti i revnosti divili i nastojatelj i sva bratija. Zato svi ljubljahu Stefana i ukazivahu mu pažnju. I često dolažahu k njemu na duhovne razgovore. Sve to ne ostade nepoznato i samome caru. Slušajući o pohvalnom življenju zatočenika, car ga je često prizivao k sebi u carski dvor, razgovarao s njim o dušekorisnim stvarima, i zajedno s njim obedovao.

U to vreme vispreni pristalica Zapada “načelnik akindinatske jeresi”, Varlaam, uzbuđivaše Carigrad svojim sholastičkim ispadima o Tavorskoj svetlosti. Blaženi patriJarh Atanasije osudi Varlaama na saboru, ali prepredeni Varlaam nađe sebi pristalice na dvoru i uznemiravaše prestonicu. Pri jednom razgovoru između cara i kraljevića Stefana o dušekorisnim stvarima i državnim poslovima, povede se reč i o jeretiku Varlaamu. Car upita Stefana šta misli o Varlaamu. Stefan odgovori: Care, nepravedno je i nedolično da ti, počastvovan carskim prestolom i postavljen od Hrista za pastira tako velikom stadu, držiš neprijatelje Njegove u svome gradu: njih treba da odgoniš kao vukove koji upropašćuju duše, i da pevaš sa Davidom: Omrznuh, Gospode, one koji tebe mrze (Is. 138, 21).

Car se udivi mudrim rečima Božjega čoveka, i odmah zapovedi da mu Varlaama dovedu svezana, i da se izagnaju njegovi jednomišljenici iz carskoga grada, i da ih ne primaju gradovi i sela njegove države. No Varlaam, hitno obavešten o tome od jednog dvorjanina, svog jednomišljenika, tajno se ukrca u lađu i pobeže u Rim. – I tako Bog savetom svoga ugodnika očisti zemlju naroda svoga od zlovernih jeretika.

Takova bejaše Stefanova revnost za pobožnost, takova mržnja prema jereticima, takova vera ka Hristu. Od tada car još više zavole ljubitelja vrline Stefana, i još više mu se divljaše. Pa ne samo car i manastirska bratija, nego i patrijarh i sve sveštenstvo, i svi znatni ljudi u Carigradu i velmože, veoma ljubljahu i uvažavahu Stefana zbog njegovih vrlina i mudrosti. On smernošću i govorom privlačaše srca sviju; n neka blagodat sijaše iz lica njegova; a ljubav što beše u njemu, sve je privlačila k njemu.

I on, pun plamenog hristoljublja, uvek hitaše ka Božjoj ljubavi, upražnjavajući molitvu, post, smirenje, slušanje sveštenih knjiga, a svrh svega milostinju. Jer on milostinje ne ostavljaše. Od onoga što mu car davaše i oni oko cara, on malo ostavljaše sebi, radi najpotrebnije potrebe, a ostalo predavaše u ruke igumanu radi razdavanja sirotinji.

Jedan velmoža srpski, stari poznanik i poštovalac Stefanov, posla Stefanu po poverljivom sluzi znatnu količinu zlata, želeći da mu olakša zatočeničko zlopaćenje. Poslanik predade zlato Stefanu i isporuči pozdrav sa mnogo prijateljskih reči i lepih želja od pošiljaoca. Stefan zablagodari dobrotvoru, pomoli se za njega Bogu, pa dozva igumana i dade mu sve zlato da ga razdeli sirotinji. Iguman moljaše Stefana da bar jedan mali deo zlata zadrži za svoje potrebe, ali on odbi govoreći da mu je sam Bog dosudio da živi u tuđini i da ga tuđinci hrane, zato poslano zlato treba dati onima koji stvarno oskuđevaju – sirotinji. Donosioca pak s ljubavlju zadrža kod sebe neko vreme, pa ga onda otpusti da se vrati u otadžbinu. Pri ispraćaju on sa mnogo suza zahvaljivaše svome prijatelju – dobrotvoru, i moli donosioca da mu prenese ovu njegovu usrdnu molbu: da će njemu biti radost i uteha, ako novac, koji bi ubuduće namenio njemu, razda tamošnjoj sirotinji.

Pri kraju pete godine zatočenja, za vreme bdenija uoči Svetog Nikole, Stefan stajaše na svome mestu u crkvi, i skrušena srca moljaše se iz dubine duše. A kada za vreme čitanja

Svetiteljeva žitija i čudesa on sede u sto i zadrema, njemu se opet javi Sveti Nikola, a reče mu: Sećaš li se šta sam ti rekao kada sam ti se prošli put javio? – Stefan pade na zemlju i reče: Poznajem da si ti veliki svetitelj Nikolaj, ali se ne sećam šta si mi rekao. – Sveti Nikola mu reče: Rekao sam ti da ne tuguješ, jer su oči tvoje u mojoj ruci, i pokazao sam ti ih. – Stefan se stade prisećati toga, i pripavši k nogama Svetiteljevim, moljaše ga da se smiluje na njega. – Svetitelj mu reče: Što ti tada obećah, evo sada sam došao da ispunim.

I osenivši krsnim znamenjem Stefana, dotače se očiju njegovih i reče: Gospod naš Isus Hristos, koji slepome od rođenja podari vid, daruje i tvojim očima njihov pređašnji vid. – I pri tim rečima Svetitelj postade nevidljiv. A Stefan se prestrašen trže iz sna; i došavši sebi stade jasno videti kao i ranije. I uzevši svoju palicu, on izađe iz crkve hodeći kao što je kao slep i dotada hodio, ode u keliju, i pavši na zemlju on se dugo sa suzama moljaše i uznošaše blagodarnost Bogu za svoje isceljenje. Posle duge molitve, povezavši oči ubrusom kao ranije, on se ponovo vrati u crkvu, i stajaše kao i obično na svom mestu. A utaji od svih čudo koje se desilo s njim, i niko ne saznade da mu je vid vraćen, sve do dana kada Bogu bi ugodno da ga vrati u otadžbinu i postavi za kralja Srpskog.

He prođe mnogo dana posle ovog čudesnog progledanja Stefanovog, a njegov mlađi sin, maloletni Dušica, teško se razbole, i za kratko vreme umre. Stefan to podnese trpeljivo, bez roptanja, ponavljajući reči blaženoga Jova: “Gospod dade, Gospod uze” (Jov. 1, 21), A predajući grobu telo svoga deteta, on podiže ruke k nebu i reče: Tebi, Gospode, predajem svoje dete. Blagodarim i slavim Tvoje čovekoljublje, Promislitelju dobri, što si izvoleo primiti plod utrobe moje koji još nije iskusio zlo.

Posle toga blaženi Stefan provede još dve godine u zatočenju. Iako je on trpeljivo i blagodarno podnosio svoje izgnanstvo kao krst, dodeljen mu promislom Božjim, ipak je želeo da se vrati u svoje otačastvo. I sa tom željom on piše dirljivo pismo u Hilandar, gde se u to vreme nalazio srpski episkop, kasnije arhiepiskop Danilo, prema kome je ranije Stefan svagda gajio ljubav i prijateljstvo. U tom pismu on živim bojama opisuje svoje paćenje, i moli episkopa Danila da zajedno sa svojim svetogorskim velikim starcima posreduje pred njegovim ocem, kraljem Milutinom, i izdejstvuje mu milost i povratak u otadžbinu.

Episkop Danilo u Svetoj Gori sazva sabor česnih staraca, na kome s ljubavlju u Gospodu većahu o ovoj stvari. I rešiše, te napisaše molebna pisma: jedno kralju Milutinu, a drugo arhiepiskopu Nikodimu. I izabraše neke od tih česnih staraca, da ta pisma odnesu u Srbiju i posreduju o povratku kraljevog sina Stefana i unuka Dušana. Izaslanici otputovaše u Srbiju, i odoše preosvećenom arhiepiskopu kir-Nikodimu i predadoše mu s usrdnom molbom i ljubavlju oba pisma. Preosvećeni Nikodim ih pažljivo sasluša, i kao vaistinu muž dobrih želja i revnitelj istinite ljubavi, ode sa njima hristoljubivom kralju, predade mu pismo i sam od sve duše moljaše kralja da usliši molbe sviju njih. Krasnorečivo pismo i govori arhiepiskopa Nikodima i svetogorskih česnih staraca tronuše srce oca, i on im reče: Molbu vašu usvajam, i zapovedam da bude vaša volja u svemu što se tiče moga sina

U to vreme doputova u Srbiju iz Carigrada kao carev iza slanik iguman manastira Pantokratora, u kome provođaše svoje zatočenje Stefan sa sinom. Ovog igumana, čoveka mudrog i krasnorečivog, vizantijski car Andronik posla k svome zetu, srpskom kralju Milutinu, da ište od njega vojnu pomoć protiv neprijatelja grčkoga carstva. Pošto kralj svrši pregovore o tome, on pozva igumana k sebi na razgovor nasamo, i stade ga raspitivati o svome sinu Stefanu. Iguman podrobno ispriča ocu o vrlinama, podvizima, trpljenju i mudrosti njegovog sina: i tvrđaše da Stefan više vredi nego sve carske riznice. I završi blagočestivi iguman ovim rečima: Ako hoćeš poslušati mene: vrati s čašću sebi svoga sina, koji je viši od čovečanske časti.

Sve to veoma potrese kralja Milutina. Pored toga nedavno beše umrla njegova tašta, Simonidina majka, carica Irina, glavna vinovnica neprijateljstva oca prema sinu. Zbog svega toga kralj Milutin donese odluku da vrati sina. I posla izaslanstvo caru Androniku sa molbom: da sina njegova Stefana sa unukom Dušanom uputi natrag u Srbiju. Car se veoma obradova tome, jer beše zavoleo Stefana i visoko ga je cenio. I dozvavši ga k sebi, on se oprosti sa Stefanom, grleći ga sa suzama i darujući ga bogatim darovima. No Stefan sve te darove dade manastiru u kome je proveo godine svoga zatočenja. Sva bratija manastirska sa tugom, suzama i molitvama ispratiše Stefana, osećajući se kao da se rastaju sa dušom.

Tako posle osam godina zatočenja u tuđini, Stefan se vrati u svoje otačastvo sa svojim poodraslim sinom Dušanom. Susret sa ocem je bio potresan. Sin je pao pred noge ocu, otac je sa suzama grlio sina. I u ljubavi Hristovoj pomiri se otac sa sinom. I dade Stefanu na upravu Budimljansku oblast u Zeti, a unuka Dušana ostavi kod sebe. Od toga vremena bogoljubivi Stefan postade veći u ljubavi Hristovoj, i hranjaše se u duši nekom božanstvenom sladošću, i imađaše dobre nade u svemu.

Nakon tri godine, 29. oktobra 1320. godine, umre blaženi kralj Milutin. Pristalice maćehe Stefanove Simonide, izazvaše metež u korist njenog sina Konstantina, ali većina srpskih velmoža stade na stranu zakonitog naslednika prestola, starijeg sina Stefana. I na Bogojavljenje 1321. godine Stefan bi u Prizrenu u sabornoj crkvi krunisan za kralja od strane arhiepiskopa Nikodima i celog sveštenog sabora srpskog. Zajedno sa ocem, po vizantijskom običaju, krunisan bi na kraljevstvo i njegov sin – “Stefan mladi kralj”, kome beše ime Dušan. Stefan stade vladati pod imenom Uroša III. A pred krunisanje Stefan skide zavoj sa očiju, i svima bi očigledno objavljeno i pokazano čudesno povraćenje vida Stefanu molitvenim posredovanjem velikog čudotvorca Svetog Nikole. I tako se svi uveriše da Stefan vidi kao i ostali ljudi.

Međutim brat Stefanov, sin Simonidin, Konetantin sabra vojsku većinom od tuđinaca, i krenu protiv Stefana, zahtevajući od njega da mu ustupi hraljevski presto. Stefan sa svoje strane skupi vojsku i krenu u susret Konstantinu. Ali pre no što je došlo do bitke, Stefan uputi bratu pismo, moleći ga da ne ratuje protiv svoje otadžbine. U pismu Stefan pisaše Konstantinu: “Stefan, po milosti Božjoj kralj Srba, veoma željenom bratu naše moći Konstantinu želi zdravlje. Čuo si šta se dogodilo sa mnom po promišljanju Boga koji sve udešava na dobro. Pomilovan Bogom, postavljen sam za kralja otačkom nasleđu, da narodom vladam strahom Božjim i pravdom, po primeru predaka. Zato prestani sa onim što si preduzeo; dođi da se vidimo; primi drugo mesto u kraljevini, kao drugi sin, a ne ratuj sa tuđinima protiv svoga otačastva; prostrana je zemlja naša, ima u njoj dosta mesta i za mene i za tebe. Ja nisam Kajin bratoubica, već drug bratoljubivom Josifu. Rečima Josifovim govorim tebi: He boj se, ja sam Božji. Vi ste mislili zlo po mene, ali je Bog mislio dobro po mene (1 Mojs. 50, 20)”. – Međutim Konstantin ne hte da prihvati poziv ljubavi, nego krenu na Stefana i sukobi se sa njegovom vojskom. U žestokoj bitci sam Konstantin bi ubijen, a njegovi ljudi pređoše Stefanu.

Protiv Stefana ustade sa namerom da mu otme presto i njegov brat od strica Vladislav, sin Sremskog kralja Dragutina, brata Milutinova. Ali se i ova pobuna završi dobro po Stefana: Vladislav bi primoran da se pokori Stefanu, kada uvide da Srbija nije za njega već protiv njega. – A kralj Stefan, ukoliko mu Bog više pomagaše, on utoliko bivaše sve smireniji i smireniji; često postelju svoju kvasaše suzama, ne samo noću, nego i svakoga dana savest svoju omivaše suzama, nazivajući sebe crvom a ne čovekom, i smatrajući sebe zemljom i pepelom. U kralja Stefana sve odisaše strahom Božjim i pobožnošću; i vladaše on mudro i bogougodno, čovekoljubivo i bogoljubivo.

Posle smrti svoje prve supruge, bugarske princeze, kralj Stefan je još dvaput stupao u brak: sa Blankom, ćerkom Filipa Tarentskog, hercoga Ahajskog; i posle smrti ove druge žene, sa Marijom, ćerkom Solunskog namesnika Jovana Paleologa.

U mirno vreme kralj Stefan se staraše o blagostanju svojih podanika i o Crkvi, jer sijaše vrlinama kao sunce. On potvrđivaše pređašnje povelje; staraše se o čistoti vere i uništenju jeresi u granicama svoje države. Jedan savremenik piše o njemu ovo: “Gospod ga izabra i proslavi za otadžbinu, kao zvezdu svetlu i jarku; on utvrdi otačastvo svoje; osvoji mnoge gradove i oblasti; razveja neprijatelje svoje. On posla sina svoga protiv bezbožnih i nečestivih babuna. On Božjom pomoću odnese pobedu nad njima”. – Babunima su se nazivali bogumili, opasni jeretici, koji su živeli u planinskom kraju Babuni, kod Prilepa, i odonud činili razbojničke napade na pravoslavne.

Pod kraljem Stefanom Srbija je ne malo godina uživala potpun mir; nije bilo unutrašnjih meteža, ni ratova sa susedima. Blagočestivi kralj Stefan bavio se delima dobrotvorstva i podizanjem i ukrašavanjem hramova Božjih, kako u svome otačastvu tako i van njegovih granica. Međutim pri kraju njegovog kraljevanja buknu žestoki rat sa susednim jednovernim Bugarskim carstvom. Za vreme Milutinova kraljevanja u Srbiji Bugarska, razdirana unutrašnjim metežima i razoravana upadima, beše znatno oslabila i nije se mogla ravnati po moći sa Srbijom. Kada vidinski despot Mihail postade bugarskim carem, on ujedini razjedinjene bugarske oblasti, i pritom željaše da povrati neke gradove koje Srbija beše zauzela. A kad ojača, car Mihail nanese gorku uvredu kralju Stefanu. Oženjen rođenom sestrom Stefanovom, ćerkom kralja Milutina Nedom, car Mihail bez ikakvog razloga otera od sebe svoju ženu Nedu sa malim sinom Stefanom, zatvori je u manastir, a oženi se Teodorom, sestrom pretendenta na vizantijski presto Andronika Mlađeg, udovicom bugarskog cara Svetoslava. Neprijateljstvo između dva susedna vladara bi još više pojačano time što srpski kralj držaše stranu zakonitog vizantijskog cara Andronika Starijeg, koji srpskog kralja Stefana beše zavoleo još za vreme njegovog zatočeništva u Carigradu; bugarski pak car Mihail zbliži se sa suparnikom Andronika Starijeg, njegovim unukom Andronikom Mlađim, kome i pođe za rukom da otme carski presto svome dedi. Andronik Mlađi i Mihail bugarski sklopiše odbrambeni i napadni savez protiv Srbije. I ova dva saveznika rešiše da jednovremeno napadnu Srbiju u 1330. godini.

Kralj Stefan je znao za ove pripreme, pa se i sam postepeno spremaše za odbranu otadžbine, snabdevajući se oružjem i vojskom. U to vreme Stefanov sin Dušan beše već potpuno zreo čovek i pomagaše ocu u vojnim pripremama.

Bugarski car Mihail krenu u ratni pohod na Srbiju u leto 1330. godine. Njegova je vojska brojala osamdeset hiljada ljudi; u njoj beše vrlo mnogo najamnih Tatara i Moldovana. U to isto vreme, prema dogovoru, na Srbiju krenu sa svojom vojskom i vizantijski car Andronik Mlađi. Vojska u njega beše mala. On rasporedi svoju vojsku duž južne granice Srbije, i odluči da ne čini nikakav napad dok ne vidi čime će se završiti bugarski sudar sa Srbima.

Obavešten o svemu, kralj Stefan, želeći kao hrišćanin da izbegne krvoproliće, uputi pismo bugarskome caru moleći ga da odustane od prolivanja krvi. U tom pismu on pisaše: “Zašto si krenuo da pogibiji izlažeš bugarski i srpski narod? Što je Bogom darovano tebi, to ti imaš u svojim rukama, i budi zadovoljan time, a tuđe ne želi, ne želi ono što je Bog darovao drugima. Ako si pak toliko ratoboran, onda idi u rat protiv inoveraca, a ne na Hristove ljude, čiji sam po blagodati Hristovoj pastir, koji te ničim nije uvredio. Pomisli, koliko se krvi ima proliti, koliko majki ucveliti, kolika telesa sa obe strane biti izložena pticama i zverima za hranu? Opomeni se, koliko će odgovarati Bogu onaj koji ih je pogubio! Ostavi nas na miru. Sam vladajući onim što tebi pripada, vrati se k svojima. Jer oni koji žele da otmu tuđe, izgubiće i svoje. Tako sudi Svevideće Oko”.

Pročitavši pismo, car Mihail se strahovito razjari, i preteći Stefanu odgovori osiono: “Ako sutra, kada sunce grane, srpski kralj ne dođe k meni i ne padne pokorno preda mnom, da nogu nepobedive moći naše stavim na njegov vrat, onda ću narediti da ga sa sramom dovedu vezana i predaću ga najstrašnijoj smrti”.

Kada kralj Stefan ču ovakvu poruku, uzdahnu i reče: Gospod mi je pomoćnik; ne bojim se. Šta će mi učiniti čovek? Slobodno ću gledati u neprijatelje svoje (Ps. 117, 6-7). I dozvavši vojvode zapovedi im da urede vojsku i spreme za borbu. A sam ostade u svome šatoru, i svu noć provede u molitvi. Sutradan izađe iz šatora ozarena lica, poveri vojsku svome sinu Dušanu, i govoraše im: Idite, deco, u ime Hristovo; neka se izvrši Njegov pravedni sud. Budite hrabri! U Svetom Pismu piše: Jedni na bojnim kolima, drugi na konjima, a mi imenom Gospoda Boga našega (Ps. 19, 8). Neka se ne ustraši srce vaše gledajući na množinu naših protivnika. Uzdam se u Gospoda, da će On i sada, kao nekada, poslati anđela Svog, da sruši gordeljivca pred vama. Jer Bog se suproti gordima, a smirenima daje blagodat (1 Petr. 5, 5).

Ovakvim svojim bogomudrim rečima kralj udahnu u srce svima neku božansku silu, i posla ih u borbu. A sam, ostavši u šatoru, pade licem na zemlju i roneći suze moljaše se Bogu, darodavcu svake pobede. Vojska pak srpska, predvođena hrabrim kraljevim sinom Dušanom, krenu na Bugare, i kod Velbužda se vojske sukobiše. Nastade strahovita bitka, u kojoj Dušan pokaza primer lične hrabrosti. Bugarska vojska bi razbijena i pometena, i dade se u bekstvo. I sam car Mihail naže begati, ali ga srpski vojnici uhvatiše, privedoše Dušanu, i tu mu bi odsečena glava. Posle ovog poraza, sva se bugarska vojska predade Srbima.

Bitka kod Velbužda odigrala se u subotu 28. jula. Sutradan, u nedelju, kralju Stefanu svečano bi pokazan ratni plen: oružje, skupocene carske haljine i ostale prinadležnosti, i divni konji. Pred kralja biše dovedene i zarobljene bugarske velmože. Kada ove velmože ugledaše leš ubijenog cara Mihaila, oni moliše kralja Stefana, i kralj naredi da se ubijeni bugarski car sa svima počastima sahrani u srpskom Nagoričanskom manastiru svetog Georgija, zadužbini kralja Milutina.

Pošto uznese blagodarnost Gospodu Bogu za darovanu pobedu, kralj Stefan izvesti o tome svoju suprugu Mariju i srpskog arhiepiskopa Danila sa celim srpskim saborom ovom poslanicom: “Neka se zna da pomoću Božjom i molitvenim posredovanjem svetog gospodina našeg, prepodobnog Simeona i svetitelja Save, i molitvama vašim, zauzimanjem i ukrepljenjem i silom Svetoga Duha naoružavan i štićen, ja, srpski kralj, sa milim sinom našim Dušanom, i sa našim vojnicima, decom moga otačastva, zlobnog neprijatelja našeg, cara bugarskog, koji osiono nasrnu sa mnogo tuđinaca na naše otačastvo, pobedih u bitci kod Velbužda na našem zemljištu; i samog cara ubih i veliko bogatstvo i sjaj njihov uzeh pomoću Božjom. Radujući se zbog ovoga, uznesite dužnu hvalu Bogu. A mi krećemo na daleki put u Bugarsku zemlju”.

I kralj Stefan, zajedno sa svojim sinom, praćen zarobljenim bugarskim velmožama, krenu u Bugarsku da zavede poredak. U susret njemu iziđoše velmože, koji behu ostali upravljajući gradovima i pokrajinama; na čelu njihovom nalažaše se Bjelaur, brat ubijenog cara Mihaila. U ime cele Bugarske oni nuđahu da budu pod vlašću srpskoga vladara, i behu gotovi na stapanje Bugarske i Srbije u jednu državu. No Stefan to ne htede. Njegova je želja bila da na bugarski presto dovede svoju uvređenu i osramoćenu sestru Nedu sa njenim sinom Stefanom. Zato uputi naročito izaslanstvo k sestri u manastir, u kome beše zatvorena, pozivajući je da zajedno sa sinom dođe u bugarsku prestonicu Trnovo. Kada ona dođe sa sinom, kralj Stefan objavi bugarskim velmožama, da se on lično odriče od bugarskog prestola, a postavlja za bugarskog cara sina svoje sestre Stefana (Šišmana II), koga su oni dužni slušati, dok svaki od njih može ostati na svojoj ranijoj dužnosti.

Po povratku iz Bugarske, kralj Stefan sa sinom Dušanom ubrzo krenu sa vojskom na granice Južne Srbije, da kazni vizantijskog cara za savez sa Mihailom bugarskim. Ovaj pohod je trajao nedelju dana. Ali car Andronik i ne sačeka dolazak Stefana i njegove vojske, već pobeže sa svojom vojskom. Srbi kazniše Andronika: oduzeše od Vizantije gradove: Veles, Prosek, Štip, Treštu i Dobrun. Pošto postaviše u njima vojvode, obe vojskovođe se vratiše: kralj u svoj dvor Nerodimlje, a sin u Skadar.

Posle pobeda nad spoljnim neprijateljima, kralj Stefan se sav predade dobrotvornim delima, podizanju i ukrašavanju hramova Božjih, i drugim bogougodnim pregnućima, koja su svagda sačinjavala radost njegovog života. Revnostan ljubitelj pravoslavnih svetinja, ne samo u svome otačastvu nego i van njega, hristoljubivi kralj je i ranije, a naročito sada, slao raskošne i bogate darove u Jerusalim i u svu Svetu Zemlju, u Egipat i Aleksandriju, na Sinaj, u Tesaliju, u Carigrad, osobito u tamošnji manastir Pantokratora. Izuzetno bogate darove on je slao Svetoj Gori Atonskoj, posebno slavnoj lavri Hilandaru.

Svi raniji srpski vladari, pretci kralja Stefana, gradili su zadužbine. Tako i sveti kralj Stefan odluči da sagradi hram Gospodu Hristu iz blagodarnosti za sva dobra koja mu je dao, naročito posle pobede nad Bugarima. Za savetnika i saradnika u ovom pothvatu on uze svog srpskog arhiepiskopa Danila, koga je veoma uvažavao i voleo. Sa njim i najprisnijim velmožama on izabra divno mesto Dečane na reci Bistrici što se uliva u Beli Drim, tri sata hoda od Peći. Taj izbor blagoslovi arhiepiskop Danilo, i osveti mesto. I odmah se pristupi građenju manastira.

Bogoljubivi kralj pozva umetnike i majstore iz svih krajeva svoje prostrane kraljevine. I poče se sa radom. Sam kralj prebivaše tu u šatoru, i nadgledaše poslove. Na ogromnom prostoru, izmerenom za manastir, najpre se unaokolo podiže tvrđava sa visokim bedemima i kulama na njima; sa južne strane nalažaše se manastirska kapija, i na njoj najviša kula. Sa unutrašnje strane na zidovima bedema unaokolo biše načinjene kelije za monahe, kao neka ptičija gnezda. Bi sagrađena i ogromna trpezarija, naročito umetnički ukrašena. Načinjena bi kujna i pekara. Za igumana bi podignuto posebno velikoljepno zdanje. No izuzetna pažnja i glavna briga bi posvećena građenju veličanstvenog hrama Vaznesenja Gospodnja usred manastirskog dvorišta unutar tvrđave. Ogromni hram bi sazidan od raznobojnog tesanog mermera, ukrašen izvrsnom rezbarijom, mermernim stubovima i svodovima čudesne umetnosti i lepote. I spolja ceo hram beše sastavljen od veoma divnog mermera crvenog i belog, ali tako umetnički spojenog, da se dobija utisak kao da je lice celoga hrama jedan kamen. U svemu i po svemu bi podignut čudesan i veličanstven bogodoličan hram.

Veličanstvenosti i krasoti spoljašnjeg izgleda hrama odgovarala je unutrašnja ukrašenost hrama: sve od tesanog kamena, zlata i drugog skupocenog materijala. Hram bi bogato snabdeven crkvenim bogoslužbenim potrebama, zlatnim i srebrnim sasudima, skupocenim odeždama, ukrašenim biserom i dragim kamenjem, svilenim tkaninama.

Završivši građenje i ukrašenje bogodoličnog hrama i manastira, bogoljubivi kralj Stefan odredi za nastojatelja ravnoangelnog po životu isposnika Arsenija. I hram bi svečano osvećen saborom srpskog duhovništva, na čelu sa arhiepiskopom Danilom. A za izdržavanje manastira kralj poveljama svojim pokloni manastiru mnoga imanja u raznim mestima svoje prostrane kraljevine.

Osim maloga oltara s južne strane velikog oltara u čast svog pokrovitelja i zaštitnika svetitelja Nikolaja, sveti kralj podiže zatim posebnu crkvu svetom Nikolaju izvan manastira u blizini, za svagdašnje slavljenje ovog svetog oca.

Sveti kralj Stefan Dečanski uvek se odlikovao ljubavlju prema sirotinji i žalostivošću prema jadnicima, a sada se on svom dušom predade toj vrsti briga i staranja. Na tri kilometra od Dečanske obitelji on podiže poseban manastir za negovanje bolesnika, bogalja i prestarelih iz cele njegove kraljevine. Ogromna odeljenja ove bogougodne ustanove behu snabdevena krevetima i svima ostalim potrebama. Sabrana bi mnogobrojna bratija za negovanje jadnih stradalnika. Sam kralj je često posećivao ovaj manastir. Za njega beše radost pomagati tim jadnicima. Nekada se pojavljivao tamo kao kralj, i tešio te paćenike; a nekad je dolazio kao prerušeni vojnik i delio bogatu milostinju. Žalostive duše, on je često grlio te stradalnike i sa suzama ih celivao. I ovu ustanovu kralj je bogato izdržavao svojim ogromnim prilozima. Iz svih krajeva Srbije tamo su se sticali bolesni i bogalji. I jedni su, po ozdravljenju, ustupali mesto drugim bolesnicima, a mnogi su ostajali tu do kraja svog paćeničkog života.

Na kratko vreme pred smrt, svetom kralju se javi u snu njegov svagdašnji zaštitnik i pomoćnik, sveti Nikolaj Čudotvorac, i reče mu: “Stefane, pripremaj se za odlazak, jer ćeš ubrzo predstati Gospodu”. – Probudivši se od sna, on se sa suzama radosnicama baci na zemlju i blagodaraše Boga i vesnika dobroga preseljenja. Jer je čeznuo da se oslobodi zemaljske vreve i ka Hristu otide. Zatim dozva nastojatelja manastira, napred spomenutog Arsenija, predade mu mnogo zlata, i reče mu: “Časni oče, moj život se bliži kraju, uzmi ovo zlato i čuvaj ga za manastirske potrebe”. – Onda mu dade drugo zlato za potrebe onih blaženih stradalaca. I od tada on sve noći do časa molitvenog pravila provođaše hodeći po gradu i deleći milostinju nevoljnima.

No končina svetog kralja Dečanskog bi mučenička, jer on postrada od svoga sina Dušana. Dušan je vladao Zetom. Sebične velmože, koje su služile kod njega, stadoše ga nagovarati da ocu otme presto i postane kraljem cele Srbije. Oni plašahu Dušana da će on doživeti da bude oslepljen, kao što i njegov otac bi oslepljen od njegovog dede Milutina. Dušan poverova njihovim klevetama, i u njegovoj oblasti diže se pobuna protiv kralja – oca.

Sveti kralj preduze mirne mere da utiša pobunu, i posle dugih pregovora on se vide sa sinom, koji obeća da neće preduzimati ništa protiv njega. Ali velmože su drugo mislili i druto želeli. Oni stadoše govoriti Dušanu da mu otac sprema zamku, i da će ga pogubiti. Verujući tome, Dušan naumi da beži iz otačastva u tuđinu, ali mu velmože ne dozvoliše, i ponovo nagovarahu Dušana da svrši sa ocem.

Posle sastanka sa sinom, sveti Stefan življaše mirno čas u jednom čas u drugom zamku, posvećujući se delima dobrotvorstva, i ne preduzimajući nikakve mere za svoju bezbednost. U vreme kada se on nalažaše u usamljenom planinskom zamku Petriču, blizu Nerodimlja, iznenada naiđoše tamo zetske velmože sa Dušanom na čelu, opkoliše zamak i uhvatiše svetog kralja sa celom porodicom. Dušan naredi te kralja odvezoše u daleki, usamljeni i nepristupačni zamak Zvečan, a ženu i decu u drugo mesto.

No time se stvar ne okonča. Odluka bi donesena da kralj Stefan bude pogubljen. Po naređenju Dušana, u Zvečan biše upućeni neki od najpoverljivijih ljudi njegovih, i oni udaviše svetoga kralja u zamku, 11. novembra 1336. godine.

I tako sveti kralj skonča mučenički. Blaženu dušu njegovu sveti anđeli Božiji prihvatiše i Gospodu Hristu uznesoše. A mnogostradalno česno telo svetog mučenika bi dovezeno u zadužbinu svetoga kralja, manastir Dečane, i svečano sahranjeno u crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u grobnici koju sveti kralj za života svog beše sebi načinio. I tako on kao neko sunce telom zađe pod zemlju. Govorilo se onda da je sveti kralj umro prirodnom smrću, ali su ubrzo svi doznali istinu i gledali na pokojnoga kralja kao na mučenika.

Nakon sedam godina eklesiarhu manastira Dečani javi se u snu neki neobičan i neiskazanom svetlošću ozaren čovek i naredi da izvadi iz zemlje telo pokojnog kralja stradalca Stefana. – Eklesiarh u strahu ispriča svoje viđenje igumanu, Oprezni iguman uspokoji eklesiarha, uverivši ga da je to običan san. No posle nekoliko dana eklesiarhu se ponovi to isto viđenje. I eklesiarh opet izvesti igumana. Najzad, treći put tajanstveni čovek se javi ne samo eklesiarhu nego i igumanu, strogo im naredivši da urade što im zapoveda. Tada iguman izvesti o tome arhiepiskopa. Arhiepiskop sazva arhijerejski sabor, i crkveni klir, i sa njima dođe u Dečane. Posle molepstvija otvoriše grob kralja Stefana, i iz njega se po celome hramu, a i oko hrama, razli divan miomir; i svi ugledaše netljene mošti svetog mučenika. Tada se dogodiše nekoliko čuda: slepac jedan jedva se kroz narod probi do svetih moštiju, i kada lice svoje položi na grudi svetiteljeve, progleda. I mnogi drugi: hromi, raslabljeni, nemi i gluvi, isceljivahu se, dotičući se sa verom svetih moštiju svetoga kralja.

Kako tada, tako kroz vekove sve do sada, sveto telo svetoga kralja i danas potpuno celo počiva u kivotu pred ikonostasom u čudesnom hramu manastira Dečana, i čini čudesa neizbrojna, isceljujući ne samo pravoslavne nego i inoverce. Takva je milost, takvo čovekoljublje, hristonosnog i hristoljubivog kralja Srpskog, svetog Stefana Dečanskog, čijim bogoprijatnim molitvama neka Gospod blagi i nas grešne pomene u Carstvu Svome. Amin.

Molitva Svetom velikomučeniku Stefanu Dečanskom

O Sveti care i hristoljubivi Velikomučeniče, od ranog detinjstva voleo si Gospoda Hrista i stradanja za Njega, – nauči i nas mnogogrešne voleti Njega i radosno stradati za Njega, jer bi nas to obnovilo, očistilo, osvetilo, i za Carstvo Nebesko pripremilo. Gresi naši odbaciše nas daleko od Boga našeg, no ti nas bogoprijatnim molitvama svojim privedi Bogu, što pre privedi, da nam se duše ne uguše u gresima i strastima. Svega si sebe priveo nezamenljivom Bogu i Gospodu našem Isusu Hristu živeći Njega radi i stradajući Njega radi, – nauči i nas, živeti Njega radi i stradati Njega radi. Znamo, Istina Njegova oslobađa od greha, i od robovanja đavolu kroz robovanje grehu. Ti nas, samilostivi Svetitelju, molitvenim posredovanjem svojim ka Gospodu nauči i zagrej ljubiti Istinu Njegovu i živeti njome, eda bismo se oslobodili robovanja đavolu kroz naše sitne i krupne grehe. Svaki greh je lažov; obećava med a daje otrov i jed, obećava raj a stvara pakao, obećava slasti a proizvodi strasti. Kroz svaki greh mi lažemo sebe. Zato te molimo, bogoljubivi care, nauči nas mrzeti greh, jer se i u najmanjem grehu krije đavo; i oduševi nas svom dušom voleti Gospoda Hrista, jer On jedini spasava ljude od greha i đavola.

Tvoj život na zemlji, sveti care, bio je – molitveno stajanje pred Gospodom, i svesrdno služenje Gospodu; nauči i nas molitveno stajati pred Gospodom i svesrdno mu služiti u sve dane života našeg. Mnoga iskušenja napadaju na nas; no ti nas, samilosni Pravedniče, spasavaj od njih, da ne poginu duše naše – od lenjosti naše, od lakomislenosti naše, od pohotljivosti naše, od vlastoljublja našeg, od gordosti naše, od slastoljubivosgi naše, od praznoslovlja našeg, od srebroljublja našeg, od gnevljivosti naše, od čovekougodništva našeg, od nerazumnog straha našeg, od maloverja našeg, od poluverja našeg, od neverja našeg. Spasavaj nas od svega toga, utvrđujući nas blagodatnom pomoću svojom: u Evanđelskoj ljubavi, u evanđelskoj veri, u evanđelskoj nadi, revnosti, postu, smirenosgi, krotosti, trpljenju, ispovedništvu, u evanđelskoj Istini, Pravdi, Neustrašivosgi, i u svakom dobru evanđelskom.

O, bogočežnjivi care, revnovao si za Isginu Hrisgovu mučenički, i postradao za nju velikomučenički. Zapali i nas svetom revnošću, da i mi junački stradamo za nju, i kad ustreba – mučenički radosno postradamo za nju, te da se i u nama grešnima i nedostojnima proslavi svesveto i svespasonosno Ime nezamenljivog Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista = Večne Sveglosti naše, Večnog Života našeg, Večne Radosti naše u obadva svega.

Mi mnogogrešni potomci tvoji, sveti care, patimo ili od maloverja, ili od poluverja, ili od krivoverja, ili od neverja. Molimo te i preklinjemo, dok nam savesti naše nisu sasvim izdahnule, pritekni nam u pomoć: molitvama i suzama svojim ka Gospodu spasavaj nas maloverne – od maloverja, nas poluverne – od poluverja, nas krivoverne – od krivoverja, nas neverne – od neverja, i utvrdi na s u svetoj i svespasonosnoj veri tvojoj pravoslavnoj: da po ugledu na tebe i mi njome i radi nje živimo, nju svim srcem ljubimo, u njoj heruvimski stojimo, nju svim bićem ispovedamo, za nju radosno stradamo, žrtvujući sve za nju, pa i samu dušu svoju.

Znamo, iz tvoga života i mučeničkog stradanja znamo, bogoslavni Velikomučeniče i care, da je najviša vrednost, i jedina svevrednost tvoga zemaljskog carstva, bio Jedini Istiniti Bog svih svetova – Gospod Isus Hristos, i služba Njemu i ljubav k Njemu. Svima i svemu ti si pretpostavljao ljubav k Njemu; zato si i velikomučenički radosno postradao ispovedajući Božansku Istinu Njegovu, Božansku Pravdu Njegovu, Božansku Veru Njegovu. Nauči i nas, hristočežnjivi Ispovedniče: da i mi Gospoda Hrista pretpostavimo svima i svemu; da i mi Njega ljubimo iznad svega; da i mi Njega neustrašivo ispovedamo i pred ljudima, i pred Anđelima, i pred đavolima; da i nas nikakvo stradanje za Njega, nikakva smrt za Njega, ne uplaši i ne odvoji od Njega. O, daj nam svete sile i svete snage da budemo Njegovi, samo Njegovi u svima svetovima, u kojima živi ljudska duša. Jer znamo, jer osećamo, svim srcem i svom dušom znamo i osećamo, da je On: večna radost naša – Radost iznad svih radosti; večna Istina naša – Istina iznad svih isgina; večna pravda naša – Pravda iznad svih pravda; večna ljubav naša – Ljubav iznad svih ljubavi; večni život naš – Život iznad svih života; večno blaženstvo naše – Blaženstvo iznad svih blaženstava. Za Njega živeti, za Njega po hiljadu puta na dan umirati, – o! daj nam te revnosti, tog ushićenja, tog umilenja, hristoljubljeni care i hristočežnjivi Velikomučeniče! Njega moli, Njega umoli, da se i u nama, tvojim mnogogrešnim potomcima, vrši Njegova svega Božanska vola, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.