Jovan Kronstatski Ikona

Свети Мардарије Љешанско-либертвилиски: “Кронштатски пастир отац Јован, служи најбољим примјером пастирима Христове Цркве и најбољим компасом за њихову пастирску дјелатност“

Име: 02.01.2021Sveti Mardarije Uskokovic Besjeda na trecu godisnjicu upokojenja Sv. Jovana Kronstatskog; Опис: Кронштатски пастир отац Јован, служи најбољим примјером пастирима Христове Цркве и најбољим компасом за њихову пастирску дјелатност Тип: audio/mpeg

Mardarije UskokovicЈа сам први пут чуо за оца Јована када ми је било дванаест година, за вријеме свога учења у гимназији. Ја и сви моји другови замишљали смо га некако неземаљским човјеком, окруженим некаквом тајанственошћу, а у народу и новинама говорило се да у сјеверној престоници Русије живи свештеник – чудотворац, око кога се народ масовно сабира, добијајући исцјељења од његове молитве. Често смо у кругу својих блиских пријатеља, који су као и ја вјерски настројени, говорили о овом светом човјеку. Сваки од нас је на свој начин описивао његов изглед, приписујући му надљудске силе и својства, маштајући како би отишли у Русију и угледали га макар издалека, овог живог светог човјека, који живи међу простим људима, који се није гнушао њихових порока и греховности; ми смо га замишљали како са бескрајном љубављу у своје очинско наручје прихвата све људе, а нарочито дјецу.

 

Бесједа на трећу годишњицу упокојења оца Јована Кронштатског, произнесена у цркви Кишињевске Духовне Семинарије 20. децембра 1911. године.

Sveti Jovan Kronstatski Сви народи свих времена, на страницама своје историје, златним словима су записивали имена најгенијалнијих својих синова, и у дане њихове кончине устројавали су торжествена сабрања, посвећена спомену на њих. И на страницама историје руског народа, руског црквеног и грађанског живота записано је златним словима не мало руских синова –генија, чије благодарно потомство је у дане њихове кончине устројавало торжествене књижевне вечери, молитвена сабрања и са осјећајем дубоке захвалности сјећа се њихове благотворне и бесмртне дјелатности, која је донијела Цркви и народу несумњиву, суштинску корист. У новијој историји руског народа, руског црквеног и грађанског живота, таквих генијалних синова је све мање и мање, и ето због чега се њихов недостатак осјећа силније од стране срца и ума народа.

На небу руског црквеног и грађанског живота за минули вијек силно је свијетлила звијезда најмилијег човјека, бесмртног генија, идеалног, узорног пастира и савршитеља Тајни Божијих, свенародног страдалника и топлог молитвеника оца Јована Кронштатског. Руском народу је било суђено да прије три године остане без овог великог човјека, у чијем је постојању он имао потребу, посебно у последње вријеме, у године невјерја, сумње и одступништва. И овај губитак народ је дубоко осјетио. У свим градовима, селима и у сваком кутку необухватне Русије, руски народ је заплакао, јер је био свјестан да је изгубио једну од свијетлих, личности чистих као кристал, оданих православној вјери, отаџбини и Руском Цару, какав је био блаженопочивши отац Јован Кронштатски. Заплакао је читав многомилионски руски народ, јер су га свуда знали, цијенили и поштовали. Његово име се свуда поштовало, и у градовима, селима, и најудаљенијим крајевима Русије. И како је онда могло бити руском народу да не плаче, изгубивши тако им драгог човјека. Милиони људи су осиромашили, остао је сирот читав Богоносни руски народ, осиромашили су стотине и хиљаде духовних чада, остали су сирочад као дјеца која су изгубила рођену мајку. Свијетла звијезда слетјела је са руског неба, и по читавој руској земљи раширила се тужна вијест о тешком удару за руски народ, о кончини свенародног страдалника и молитвеника. Благодарна Русија ће благосиљати његову блажену успомену, и хиљаде оних којима је он учинио добро носиће у срцима свијетли лик кротког баћушке Јована, током цијелог свог живота, са жалошћу и тугом што су остали без њега, с љубављу и благодарном успоменом што су га познавали, што су га видјели, и што су из његове руке примили благослов, назидање и утјеху. Ко је још од вјерујућих људи који је знао оца Јована а да га није љубио? Ко је икада тражио од њега помоћи а да је био одбијен? Ко је од оних који су се налазили у његовој близини а да нијесу осјетили његове духовне дарове, да нијесу осјетили раст духовне бодрости? Кад би смо само могли да призовемо све те људе који су осјетили на себи његова доброчинства, колики ред људи би стајао поред његовог гроба! Колико сиротана би пало кољенопреклоно пред његовим свијетлим почившим ликом! Колико невјерујућих људи, које је он обратио на пут истине, би благословило његово блажено име! Проповједати благу вијест Христову, чинити добро, спасавати оне који духовно гину, помагати сиромашнима, утјешавати оне који плачу у њиховим жалостима, молити се о процвату православља и благостања Русије, молити се о зацарењу мира и љубави у човјечанству – све је то представљало постојану потребу и духовну насладу његове благородне душе, и само Господ зна колико признања, колико срдачних суза и најдирљивијих осјећања је он пробудио у душама и срцима свих оних који су имали срећу да га виде и да слушају његове бесједе, да присутствују његовим богослужењима, да се исповједају код њега, и да се из његових руку приопште Светим Христовим Тајнама.

О, када би све те стотине и хиљаде људи, који су били тајно или јавно усрећени и облагодаћени њиме, могли сада да стану пред његов гроб, каква би то била умилна, дирљива и прелијепа слика, и колико бројних молитава и благодарности би било узнешено ка Престолу Свевишњега са његовог гроба! Кронштат је постао средиште духовног процвата руског друштва, центар његовог интелектуалног развитка, тихо пристаниште метежних душа и разбијених срца. Руски народ је поражен страшном вијешћу зато што га је напуштио Кронштатски пастир, дуго проливајући своје сузе и не могавши се утјешити. Душа многомилионског руског народа слила се са његовом душом, толико драгој Русији. Ко хоће да се убједи у љубав и духовне везе народа свих слојева друштва са почившим оцем Јованом нека оде у Петроград у Јовановски манастир, и тамо поред његовог гроба, орошеног сузама благочестивих људи, видјеће како свакодневно хиљаде људи окружују његоб гроб, и како хиљаде људи пристижу из свих крајева Русије. Ово је разумљиво и потпуно природно. Отац Јован је заузимао јединствен положај када је у питању блискост ка руском народном срцу.

Умирали су велики философи, мислиоци, генији, писци, поете, али њихова смрт стварала је утисак у невеликој културној сфери, апсолутно не проничући у народне дубине. Умирале су велике војсковође Суворов и Скобељев – ти уистину носиоци народног херојства, али њихова смрт и имена остали су непознати цијелој половини руског народа –женском полу. Један такав отац Јован Кронштатски познат је свима и свакоме, чак и очајним затвореницима далеког Сибира. Отац Јован је заузимао духовни центар руског живота, што се не може рећи за велике геније. Ето због чега се цијела Русија, од сјевера и југа, истока и запада, обукла у жалост. И наше многобројно сабрање у овом светом храму, међу зидовима наше almae matris, данас у обични непразнични дан служи добрим свједочанством о великој привезаности наших срца ка почившем светилнику Цркве Христове.

Проникнимо љубљена браћо и дјецо у живот овога необичног, посебног, несвакидашњег човјека, и макар у блиједим сликама и ријечима рецимо у чему је то он био посебан у нашој Православној Цркви, и поучимо се од овог праведног и светог човјека најтежој и најмудријој науци, науци над наукама, науци – живјети по Богу и учити друге том светом животу.

Ја сам први пут чуо за оца Јована када ми је било дванаест година, за вријеме свога учења у гимназији. Ја и сви моји другови замишљали смо га некако неземаљским човјеком, окруженим некаквом тајанственошћу, а у народу и новинама говорило се да у сјеверној престоници Русије живи свештеник –чудотворац, око кога се народ масовно сабира, добијајући исцјељења од његове молитве. Често смо у кругу својих блиских пријатеља, који су као и ја вјерски настројени, говорили о овом светом човјеку. Сваки од нас је на свој начин описивао његов изглед, приписујући му надљудске силе и својства, маштајући како би отишли у Русију и угледали га макар издалека, овог живог светог човјека, који живи међу простим људима, који се није гнушао њихових порока и греховности; ми смо га замишљали како са бескрајном љубављу у своје очинско наручје прихвата све људе, а нарочито дјецу. У народу се говорило како он и по ноћи иде и учи људе, храни стотине сиромашних, отпушта грјехове хиљадама људи, једном својом ријечју изазива сузе и зауставља их, тјеши оне страдајуће и унесрећене, својом ријечју обраћа невјерујуће, препознавајући својом прозорљивошћу оне који се нијесу искрено покајали и на одређено вријеме одлучује их од светог причешћа. У Његовој близини могли су се срести људи свих звања и сталежа, код његовог дома сабирале су се масе и биједних и богатих и простих и учених, који су пристизали из разних крајева Русије, како би од њега добили благослов. Чак се и велики руски цар дубоко клањао при сусрету са њим.

Ето каква је била слава кронштатског пастира оца Јована ван граница, у далекој мојој отаџбини, у српском народу у Црној Гори, на обалама Средоземног – Јадранског мора.

Погледајмо пак сада, љубљени, какву славу је стекао отац Јован у својој отаџбини, у родној Русији. Ваистину и сада се испуњују ријечи Божанственог Писма, да ниједан пророк нема части у својој постојбини, међу својим најрођенијим.

Велики праведник и пламени ревнитељ родног Православља отац Јован у току своје полувјековне апостолско-пастирске животне борбе и постојаног труда стално је био подвргнут гоњењима и то са стране кога? О, страшно је чак и рећи да је то било од стране његових најближих, који су са свом адском силом устајали на кротког пастира стада Христовог, имајући за циљ да униште и угасе овај светионик, који тако јарко свијетли на светилнику православног руског народа. Од свих тих година најсуровија су била два: једно гоњење је било на почетку његове дјелатности, на почетку нарастајуће славе у народу, од стране злобом на њега дишућих људи, а друго гоњење у његовим последњим годинама живота, подигнуто непријатељима православља, који су хтјели под било коју цијену да замраче тај ореол његове славе и величине, којим је била окружена свијетла, вољена руским народом, личност драгог баћушке оца Јована.

Од свега је најгоре било, а достојно сваког презрења и порицања, непријатељски однос дијела свештенства према оцу Јовану.

Овдје се у свој својој пуноћи пројавила најмрачнија, најнедостојнија црта свештенства – завист. Свештеници нису могли, или боље рећи нијесу хтјели да разумију како је љубав народа тако узвеличала баћушку Јована.Они су се са недоумицом питали, због чега оца Јована тако прослављају, и он носи свечане мантије, вози се у кочијама, креће се у високим круговима Петроградског друштва, док су му туђе муке народа, он уопште није аскета, праведник, подвижник и молитвеник, већ нама сличан смртан човјек. И дио свештенства се ставио на страну непријатељски настројених према оцу Јовану.

Бура, која од првих дана служења оца Јовананије јењавала, пријетила је да се рашири над његовом главом. Но Господ је заволио свог вјерног служитеља, и заштитио га је до краја. Ја као пастир Цркве, разумијем у потпуности положај и душевно стање оца Јована. Сва гоњења од стране свијета нијесу тако горка и болна као незадовољства, интриге, зависти од стране свештенства, од стране истих оних пастира Цркве! И није само отац Јован ходио по таквом трновитом путу, за њим су ишли, и сада иду, и ићи ће многи пастири, сви они којима је Бог даровао природне дарове, који су од утробе матере своје призвани на високо служење олтару Христовом. Мени је то добро познато. Идеални пастир на свим јерархијским степенима, чим стреми да пројави своје стваралачке силе, своје духовне дарове и таланте, који су му дати од Господа Бога, чим он стреми да достигне своју високу идеју, неизоставно бива подвргнут од стране своје братије – служитеља олтара Христовог, ако не гоњењима, то онда незадовољству и зависти. Понављам, мени је то познато, ја говорим из властитог искуства из свога живота. Раскошне одежде оца Јована многима се нијесу свидјеле, многи нијесу могли да замисле да може бити светац а да није у дроњцима. Али у тим раскошним одеждама скривало се велико смирење. Сјетимо се ријечи Сократа, које је изрекао цинику Антисфену: „Твоја гордост гледа из рупа одртих хаљина“.

Народ је продужио да се сабира на обалама Кронштата, да би видио и примио благослов од дивног служитеља олтара Христовог. Светост ријечи овог посебног јереја, постојаност његовог карактера, начин његовог светог живота, испуњен непрестаним трудовима, бдењима, постом и молитвама, његова привезаност ка Цркви и своме народу, учинили су да његово име заувијек постано свето, праведно и драго у очима православног руског народа.

За руски народ није могао да остане непознат човјек, чији је живот био ништа друго него потпуно оличење правде, љубави, светости и милосрђа. Отац Јован је могао слободно да каже непријатељима који су га окруживали: „Ко од вас ме разобличава у гријеху“? Он се цијелом својом душом предао страдањима за ближње. Он је својом душом предано заволио читав руски народ, сву Свету Русију, за коју је дао читав свој живот. Он је искрено и ватрено заволио и оне заблудјеле људе, који су ходили по свијету као стадо без пастира, и њима је хтио да приђе са Јеванђелском ријечју, али га они нијесу примили. Нијесу били у праву они који су тврдили да је отац Јован живио искључиво за богате и познате. Он се превасходно обраћао ка сиромашнима, биједнима, страдајућима, и онима који су имали потребу за ријечју утјехе, укратко речено ка свима онима који су били последњи, жалосни и несрећни људи.Он није живио за себе самога, већ је читав свој живот посветио другима. Противници оца Јована су добро знали за његова добра дјела, и о његовом светом и добром животном настројењу, али без обзира на све то били су спремни да стану пред кротком појавом оца Јована, и слично књижевницима, фарисејима и првосвештеницима јудејским, који су искушавали Христа, и они су питали оца Јована: „Каквом власти то чиниш, или ко ти даде власт да ово чиниш!“ (Мк. 11, 28). Његове непријатеље није могло ништа зауставити, често су га клеветали Светом Синоду и Петроградском митрополиту, смишљено изврћући чињенице са циљем да омраче славу народног љубимца.Нажалост, често се дешавало да су представници црквене власти вјеровали тим интригама и клеветама, што је узнемиравало душевни мир оца Јована. Често би га позивали у Петроград на испитивање. Свештеници су ловили сваку новосмишљену интригу, и радовали се њеном успјешном распрострањивању међу простим петрограђанима. У ову категорију не треба наравно стављати онај дио свештенства који је ишао заједно са народом руку под руку, који је ходио духом и животом по стопама оца Јована, и видјела у његовом лицу знамење времена, и сијајућу благодат свештенства, која се пројављивала у његовим дивним дјелима. Њима је било јасно, да свештеник који је изолован од друштва и своје пастве не може да утиче на религиозно-морално стање народа. Осим тога, такав пастир кога се не дотичу потребе народа, који се удаљава од општења са људима, такав свештенослужитељ у очима народа постаје ништа друго него обични чиновник –извршитељ треба. Тај дио истинских пастира достојно је разумио своје високо призвање. Ето због чега је за такве пастире дјелатност оца Јована постала покретачка сила у њиховом животу, дајући им вољу, енергију и снагу да иду по стопама Кронштатског пастира. Они су у њему видјели идеалног свештеника. Отац Јован није чекао на позив да изврши свештеничку требу. Он је и дању и ноћу куцао и људи су му отварали, он је улазио у домове и њега су са радошћу примали, он је проповједао и разобличавао и сви су га са пажњом слушали. Жељно су га ишчекивали, да га виде и чују, сви и свуда, од убогих и старих кућа до раскошних царских палата. Његова личност и појава доносила је неисцрпну ризницу отачких поука, милосрђа и утјехе, које су помагале моралном процвату палих људи, загријавале и умекшавале хладна и закржљала срца сурових блудних синова.

Тако је почела, продужавала се, и завршила се обилна љубављу, безрезервна дјелатност власника срдаца многих милиона благочестивих и духовног обновљења жедних људи.

Како сам већ рекао, не мало искушења морао је да претрпи смирени и самопожртвовани служитељ олтара Христовог. Многи људи нијесу признавали искреност његовог пастирског настројења, већ су га дуго исмијавали, клеветали су га и усмено и преко новина. Међутим, та исмијавања која су долазила до баћушке нијесу уносила никакво смућење у његову свијетлу, и као кристал чисту душу. Ево шта је једанпут он рекао, када су до њега дошле те интриге и клевете: „Јуродиви Христа ради својим чудним понашањем и односом према људима били су сметлиште цијелом свијету, но њихова дјела су била таква да их је био недостојан читав свијет“.

Без преувеличавања могу рећи, и ја говорим по свом крајњем и дубоком увјерењу, Кронштатски пастир отац Јован служи најбољим примјером пастирима Христове Цркве и најбољим компасом за њихову пастирску дјелатност. Треба само погледати на његова велика доброчинства и љубав према биједнима и страдајућима, да би се у човјеку разгорјела таква љубав и одлучност да и он пође тим самопожртвованим путем милосрђа.

А каква је само била његова пожртвованост у дјелу спасавања ближњих, најбоље говори догађај устанка и бунта кронштатских морнара и обичних људи, који је био чини ми се 1905. године.

Руској флоти пријетила је опасност, до оца Јована долазили су ридање и плач, и топли матерински уздаси, пуцњи из оружја, по улицама Кронштата проливала се невина крв, разјарена и озлобљена, звјерска маса у пориву страсти бацила се на све свето и неприкосновено, на животе мирних грађана, на животе својих ближњих. Отац Јован је истог часа сазвао свештенство и народ, предложивши им да пођу да се сретну са револуционарима како би спасао безумне.

Баћушка, баћушка, драги наш баћушка, чуо се глас са свих страна, куда ти идеш, разјарена маса ће те убити, не иди већ спаси свој живот, који је тако потребан Русији и Цркви. Без обзира на све наговоре, молбе и ридања народа, није било те силе која би могла задржати ревнитеља и пастира стада Христовог, док није био против своје воље стављен у кочије и одвезен на другу обалу.

Ваистину, он се јавио у смутним и тешким годинама за Русију као истински апостол. У дане сумње, лажи, неправде и богохулства, када се безумни и озверењени свијет купао у крви он је проповједао љубав, мир и братство. И само његова силна, убједљива ријеч, испуњена Јеванђелском љубављу и састрадавањем могла је да унесе мир и спокојство међу зараћене стране. У наш сурови вијек, када је толико разних вјетрова и учења, када је свуда заборављен завјет Христов, постојање таквог човјека, тако свијетле личности, заиста је вриједно за Цркву и Отаџбину. Губитак који је поднио руски народ, у лицу оца Јована, а заједно са њим и читав православни свијет, сва Васељенска Христова Црква, сувише је осјетљива и ненадокнадива.

Али ми вјерујемо, љубљена браћо и дјецо, да Кронштатски пастир и после своје смрти неће заборавити нас, и читав руски народ, као и цијели православни свијет пред престолом Господњим. А да сјећање на овог праведника никада не би изблијеђело из наших срца наша дужност је да што чешће читамо његово завјештање-књигу „Мој живот у Христу“, гдје ћемо увијек за себе наћи утјеху у дане туге и жалости.

Учи се, православни руски роде, учи се из ове књиге како се испуњава закон Христов и како треба живјети по Богу. У овој књизи он је изложио читав свој полувјековни пастирски живот, све што је доживио, све животне радости и туге.

Учите и ви, благочестива дјецо, из овог завјештања, црпите за себе потребна свједочења, која су вам потребна на вашем будућем пастирском попришту.

Драга дјецо! Отац Јован нам је оставио образац и најбољи примјер доброг пастира, оваплотивши у себи идеал служитеља Христовог и савршитеља Светих Тајни Његових. Ако ви желите да будете со земљи, свјетлост свијету, ако желите да водите руски народ ка савршенству и великој мисији његове свијетле будућности, и ако желите да будете достојне вође народа, идите право по стопама оца Јована.

Браћо! Вјерујмо да наш драги баћушка, отац Јован, са престанком свог земног живота неће престати с нама духовно општење и везу, и да ће опростити чак и оним синовима Русије који су га тешко увриједили, и да ће са небеске висине послати свима свој благослов, уразумљење и обраћење, а Господ ће услишити молитве и молбе милиона православних хришћана руског народа да присаједини к лику Светих Својих, да ће га прибројати ка страдалницима и молитвеницима земље Руске, и да ће га показати заступником за Русију, за нашега Цара, за цијели православни свијет и за нас грешне.

Поклони се, православни руски роде, приклони своју главу и кољена пред свијетлим ликом и великом личношћу Кронштатског пастира, и побожно у страху Божијем одај му свој дуг и признање свога срца.

Молитвама Твојим, молитвениче наш и праведниче Божији, да пребродимо ову буру житејског мора и да срећно и успјешно достигнемо у вјечности, тихо пристаниште Христово. Амин!

Јеромонах  Мардарије Ускоковић

 

Из књиге „Завјет руском народу“, издатој у Одеси 1912. године, са руског језика превели:

Сабрат манастира Острог јеромонах Владимир Палибрк, кандидат богословља Петроградске духовне академије и Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре

Бесједа је у преводу на српски језик првобитно објављена у часопису Видослов, бр. 79. Божић 2020. г.