Življaše u gradu Ikoniji Likaonske oblasti jedna mlada žena plemićskog porekla, od roda ranijih careva rimskih, po imenu Julita, po veri hrišćanka. Malo poživevši u zakonitom braku ona rodi muško dete, pa obudove. Ona prosveti dete svetim krštenjem i nadenu mu ime Kirik. U to vreme neznabožni rimski car Dioklecijan podiže silno gonjenje na hrišćane u svima krajevima rimske carevine; i postavi za kneza u Likaonskoj oblasti nekog komita Dometijana, čoveka surova i nečovečna i zveropodobna, koji se radovao prolivanju krvi hrišćanske. Došavši u Ikoniju, Dometijan stade ljuto mučiti verujuće u Hrista i brižljivo istraživati one koji se tajno držahu hrišćanske vere.
Videći to i znajući da se sa svojom pobožnošću ne može sakriti od mučitelja, verna sluškinja Hristova namisli da beži, jer se bojala da neće biti u stanju otrpeti ljute muke, pa će se odreći Hrista. Stoga ona radi ljubavi Hristove ostavi sva svoja imanja, koja u nje behu mnogobrojna, i kuću i srodnike i robove i svaku lepotu ovoga sveta i slavu i nasladu, pa uzevši svoga trogodišnjeg sinčića Kirika i dve najodanije robinje, iziđe noću iz grada Ikonije i otpoče stranstvovati, sećajući se rečenoga u Svetom Pismu: Nemamo ovde grada koji će ostati, nego tražimo onaj koji će doći (Jevr. 13, 14). Tako ona dođe u Selevkiju kao putnica i sirotica, skrivajući svoje visoko poreklo. Ali i tamo nađe isto takvo gonjenje hrišćana: jer neki Aleksandar, primivši od cara igemonsku vlast, doputova u Selevkiju i bez milosti ubijaše sve koji ispovedahu ime Isusa Hrista. Tada blažena Julita, opomenuvši se pisanoga: Podajte mesto gnjevu (Rm. 12, 19), tojest bežite od gnjeva; i: Kada vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi (Mt. 10, 23), – otputova iz Selevkije u Kilikijski grad Tars, i življaše tu među ubogima. No nakon izvesnog vremena taj isti igemon Aleksandar dođe i u Tars da muči hrišćane. Sveta Julita bi prepoznata od nekih i dostavljena igemonu. Ovaj naredi odmah da je uhvate, a sam sede na otvorenom narodnom sudištu. Kada vojnici uhvatiše Julitu sa njenim sinčićem, obe robinje pobegoše od nje; ali izdaleka iđahu za njom, da vide stradanje njeno i kraj. I mučenica bi privedena pred igemona, držeći na rukama trogodišnje dete svoje Kirika. Upitana od igemona za ime, poreklo i otačastvo, ona smelo odgovaraše ispovedajući ime Gospoda našeg Isusa Hrista i nazivajući sebe hrišćankom. I govoraše: Moje ime, poreklo i otačastvo jeste nebesko carstvo Hrista mog!
Razljutivši se, igemon naredi da joj uzmu dete, pa da je svuku, povale na zemlju i nemilice biju sirovim žilama. Kada mučenicu bijahu, dete gledajući to plakaše, i otimaše se iz ruku onih što ga držahu, da bi otrčalo k majci svojoj. Igemon, videći kako je dete lepo, naredi te mu ga doneše. On ga uze na krilo i stade ga tešiti da ne plače, i milovaše ga po glavi i ljubljaše, i tepaše mu; no dete se opiraše, i otimaše iz njegovih ruku, i sklanjaše svoju glavicu od njega, nedajući mu ni da ga miluje niti da ga ljubi svojim poganim ustima; i neprestano gledajući u svoju majku koju su bili, ono plakaše i vikaše: “Hrišćanin sam, pustite me k majci!” I otimajući se ručicama od igemona, ono mu noktima grebaše lice.
Igemon se razjari, tresnu dete o zemlju i oturi nogom, a dete se skotrlja niz kamene stepenice, sva mu se glavica razbi i zali krvlju svo to mesto, i ono predade Bogu svoju svetu i nevinu dušicu. Tako se ovenča sveto dete Kirik.
Mati pak njegova blažena Julita žestoko i dugo bijena, kao u tuđem telu stradajući i kao bezosećajni stub ne osećajući, ništa drugo ne govoraše sem ovo: “Hrišćanka sam i neću prineti žrtvu besovima!” A kada je prestadoše tući i podigoše sa zemlje, ona ugleda pred sudištem svoje milo čedo mrtvo u krvi, i ispunivši se radosti reče: Hvala Ti, Gospode, što udostoji sina mog takve blagodati Tvoje, da pre mene mučenički skonča za sveto ime Tvoje i primi neuvenljivi venac u slavi Tvojoj!
Posle toga igemon naredi da mučenicu obese na mučilištu i da joj železnim grebenima stružu telo, pa da joj onda vrelom smolom zalivaju rane. Tako mučenoj svetiteljki glasnik vikaše: Smiluj se na sebe samu, Julito! poštedi mladost svoju! pokloni se bogovimi, da bi se izbavila od muka i da ne bi ljuto poginula strahotnom smrću kao tvoj sin! – Sveta mučenica odgovaraše: Neću se pokloniti đavolima i njihovim gluvim i nemim idolima! Ja se poklanjam Gospodu mom Isusu Hristu, Jedinorodnom Sinu Božjem, kojim Otac Nebeski satvori sve, i staram se dostignuti sina mog, da se sa njim udostojim carstva nebeskog.
Videvši nepobedivo trpljenje i junaštvo mučenice, igemon je osudi na posečenje mačem. Onda je vojnici uzeše i povedoše van grada na gubilište, gde su pogubljivaii osuđeni na smrt. Svetiteljka iđaše radosno kao na venčanje. Kada stigoše na gubilište, ona izmoli malo vremena za molitvu; i preklonivši kolena pomoli se govoreći: Blagodarim Ti, Gospode moj Isuse Hriste, što si sina mog prizvao pre mene udostojivši ga da postrada za sveto i strašno ime Tvoje, i što si dao večni život sa svetima njemu, ostavivšem ovaj tašti život, – primi dakle i mene nedostojnu sluškinju Tvoju, i udostoji me da dobijem blagodat pred Tobom: da budem pribrojena mudrim devojkama koje uđoše u tvoj neprolazni čertog, da bi duh moj blagoslovio Tebe, Sazdatelja svog, i bespočetnog Oca Tvog, i savečnog Duha Svetog, vavek, Amin.
Pošto se sveta mučenica tako pomoli Gospodu, dželat naoštri mač, udari mučenicu po vratu i odseče česnu glavu, ostavivši telo njeno na tom mestu bez pogrebenja da ga pojedu psi i zveri. Tako isto i telo svetog Kirika izvukoše iz grada i baciše pored tela njegove majke pa otidoše. A kada se spusti noć, dođoše one dve gorespomenute robinje, uzeše telo svoje gospođe i njenog sina, odneše ih daleko i pogreboše u zemlju. Jedna od tih robinja dožive do dana Konstantina Velikog, prvog hrišćanskog cara, u čije vreme zasija istina i blagodaću Hristovom Crkva Božja dobi slobodu. Tada ta robinja pokaza vernim hrišćanima mesto gde behu pogrebene česne mošti svetih mučenika, Kirika i Julite, i ispriča o njihovom stradanju.
Oni onda izvadiše iz nedra zemlje njihove svete mošti netljene, ispunjene miomira; i one davahu isceljenja od bolesti. Stradanje ovih svetih mučenika bi opisano u spomen i čast njihovu, na korist vernima, a u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek. Amin.
