Sveštenik Boga višnjega, sveti prorok Jezekilj bejaše iz jevrejskog grada Sarira, sin Vuzija, iz plemena Levijeva. U vreme drugog osvajanja Jerusalima on bi Navuhodonosorom odveden u ropstvo u Vavilon zajedno sa carem judejskim Joakimom, nazvanim Jehonija drugi. Jerusalim je bio triput osvajan carem Navuhodonosorom.
Prvi put u dane cara judejskog Joakima, sina Josijina, brata Joahazova i Sedekijina, a oca Jehonije Drugog; njega prvog okovanog u lance odvede Navuhodonosor u Vavilon; tada bi odveden u ropstvo i sveti prorok Danilo sa tri mladića: Ananijom, Azarijem i Misailom. No posle kratkog vremena Navuhodonosor otpusti Joakima u Jerusalim da ponova caruje, ali kao njegov vazal. Pošto carova tri godine u Jerusalimu pod vlašću Navuhodonosora, Joakim se odmetnu od njega i ne hte mu davati danak. Zbog toga ponova dođe na Jerusalim vavilonska vojska, sveti grad bi zauzet, car Joakim ubijen i bačen psima izvan grada da ga pojedu.
Na njegovo mesto po naređenju Navuhodonosora bi postavljen za cara njegov sin, takođe po imeiu Joakim, koji bi prozvan i drugim očevim imenom – Jehonija, te tako on postade Jehonija Drugi. I on bi učinjen vazalom vavilonskog cara, kao što i otac njegov ranije beše. No pošto i ovaj Jehonija činjaše što je zlo pred Gospodom, to, po popuštenju Božjem, nakon ne mnogo vremena Navuhodonosor opet dođe na Jerusalim i odvede u ropstvo Jehoniju sa celim domom njegovim, a odvede i mnoštvo znatnih ljudi, hrabrih muževa, svih koji behu sposobni da nose oružje, raznih umetnika, i uze zlatne sasude crkvene. To bi drugo osvajanje Jerusalima. Pri ovom osvojenju biše odvedeni u ropstvo: sveti prorok Jezekilj, Mardohej i Josedek, otac Isusa koji potom sa Zorovaveljem obnovi razoreni Jerusalimski hram. A treće i poslednje razorenje i opustošenje Jerusalima od strane Navuhodonosora bilo je u dane cara Sedekije, koga Navuhodonosor postavi za cara namesto Jehonije, naloživši na njega danak. Ali kada i Sedekija zbaci sa sebe Navuhodonosorov jaram tada isti Navuhodonosor dođe sa svom haldejskom vojskom, razori Jerusalim potpuno uništivši ga ognjem i mačem, a preostali narod odvede u ropstvo. I od toga vremena prestade postojati kako carstvo Judejsko tako i celo carstvo Izrailjsko. Ovo treće razorenje Jerusalima od Navuhodonosora opširno je opisano u žitiju svetog proroka Jeremije.
Nalazeći se u Vavilonskom ropstvu, jerej Božji Jezekilj življaše na reci Hovaru. Njemu se javi čudesno viđenje u tridesetoj godini njegova života, a u petoj godini po odvođenju Jehonije u ropstvo, u četvrti mesec, u peti dan toga meseca. On vide gde se otvoriše nebesa; sa severa duvaše silan vetar, i otuda dolažaše velik i presjajan oblak; usred oblaka dizaše se oganj. i oko njega blistaše svetlost; usred tog oblaka pokazaše se kao četiri životinje, koje izgledahu kao čist bakar rastopljen u ognju; svaka životinja imađaše po četiri lica: lice čoveka, lice lava, lice teleta i lice orla; osim toga u svake beše po četiri krila, a pod krilima čovečije ruke; dva krila behu raširena za letenje, a sa druga dva pokrivahu tela svoja; oganj se vijaše između životinja, i munje izlažahu iz ognja. Vidna behu takođe i četiri velika točka, po jedan uza svaku životinju; ti točkovi behu na izgled kao kamen hrisolit, boje plave kao more, sa zlatnim odbleskom, izazvanim zracima sunca. U tim točkovima viđahu se kao neki drugi točkovi; svi ti točkovi, kao živi, imađahu u sebi životnu silu, i odasvud behu puni očiju. Četiri pak životinje, izgledalo je, behu upregnute u te točkove, kao u kola; i kada iđahu životinje, kretahu se zajedno s njima i točkovi; a kad stajahu životinje, stajahu i točkovi. Kada iđahu, huka krila njihovih beše kao huka velike vode, kao graja mnogoljudne vojske. A kada stajahu, ćutahu i krila njihova. Stajahu pak i ćutahu onda, kada glas Božji dolažaše ozgo iz neba. Jer nad tim životinjama i točkovima viđaše se kristaloliki nebeski svod, i na svodu presto kao od safira, i na prestolu presvetlo obličje čovečije, i oko njega sijanje slično duginom, kada duga sija u oblacima u kišoviti dan.
Takvo viđenje slave Božje imade sveti prorok Jezekilj. U njemu, po tumačenju bogomudrih i bogonadahnutih ljudi, presvetlo obličje čovečije praobrazovaše ovaploćenje Sina Božjeg u utrobi Prečiste Djeve, koja bi živi presto učovečivšem se od Nje Bogu, i onaj safiroliki presto beše praslika njena.
Jer dragoceni kamen safir koji je presvetlom bojom svojom sličan nebu i sadrži u sebi zlataste deliće kao nebo zvezde, jeste praslika Presvete Djeve Marije, u kojoj, kao u nebeskoj prirodi, nema ni jedne mrlje, i utroba koja se pokaza prostranija od neba, smestivši u sebi Nesmestivog, i koja je kao zvezdama ukrašena mnogam darovima blagodati Božje. Četiri životinje sa četiri lica praslikovahu četiri sveta evangelista, od kojih svaki, opisujući Hristov život sa ljudima na zemlji, izobrazi Njegovo čovečanstvo, praslikovano kod onih životinja licem čovečijim; Božanstvo Hristovo praslikovano je licem lavovim; stradanje Hristovo pokazano je licem teleta; vaskrsenje i vaznesenje Hristovo izobraženo je licem orla. Četiri točka sa mnoštvom očiju, u kojima behu vidni i drugi točkovi, praobrazovahu četiri dela vaseljene, koja ima u sebi razne narode; zašavši među njih, propoved apostolska otvori mnogim narodima duhovne oči za poznanje i viđenje Boga. Oganj pak koji se vio usred viđenog otkrivenja i veliko blistanje oko njega, pokazivaše veličanstvo nepristupne slave Božje. I druga tajanstva behu praslikovana u tom divnom i strašnom viđenju, koje sveti Jezekilj videvši pade od užasa ničice na zemlju, i ču odozgo glas Onoga što u obličju čovečijem seđaše na prestolu, glas koji govoraše: “Sine čovečji, ustani na noge da govorim s tobom”. I uđe u njega neka nevidljiva sila, koja ga podiže sa zemlje i postavi na noge.
Kada prorok sa trepetom stade pred slavom javivšeg mu se Gospoda, reče mu Gospod: Sine čovečji! ja te šaljem k domu Izrailjevu, k ljudima koji me ogorčiše i ožalostiše; oni i oci njihovi odmetnuše se od mene do današnjeg dana, ljudi tvrda obraza i uporna srca; k njima te šaljem, i ti im kaži reči moje; nemoj se uplašiti lica njihova, makar se razbesneli na tebe i opkolili te kao skorpije (Jezek. 2, 3.4.6).
Kada Gospod govoraše to, Jezekilj ugleda ruku pruženu k njemu i u njoj knjižni svitak; i ta ruka razvi pred njim taj svitak, i beše u njemu napisano iznutra i spolja: “Plač i naricanje i jaoh”. I reče mu Gospod: Sine čovečji! pojedi ovaj svitak, pa idi i reci sinovima Izrailjevim što ti budem naredio (Jezek. 2, 9.10;3, 1).
Jezekilj otvori usta svoja, pojede svitak, i beše mu u ustima sladak kao med. I od toga vremena Jezekilj se ispuni proročkoga duha i blagodati, i sve što mu potom govoraše Bog on primaše u srce svoje. A kada se to čudno viđenje stade udaljavati od očiju njegovih, on ču glas kao glas mnogobrojnog naroda koji govoraše: “Blagoslovena slava Gospodnja s mesta njegova!” – Pritom i lupa krila životinja i huka točkova behu slični tutnjavi velikog zemljotresa. I tako ona strašna kola slave Božije otidoše uvis iz vidika njegovih očiju; i viđenje se završi.
Posle ovog viđenja prorok provede sedam dana u đutanju, razmišljajuđi o onome što vide i ču. I ponova mu dođe reč Gospodnja govoređi: Sine čovečji, postavih te stražarem domu Izrailjevu, da slušaš reči iz mojih usta i opominješ ljude od mene. Kada rečem bezakoniku: “smrću đeš umreti” a ti ga ne opomeneš i ne progovoriš mu da bi odvratio bezakonika od bezakonog puta njegova, da bi on ostao živ, taj đe bezakonik umreti u bezakonju svom, ali ću ja krv njegovu iskati iz tvojih ruku. No kad ti opomeneš bezakonika, i on se ne vrati od bezakonja svoga i sa zloga puta svoga, onda će on umreti u bezakonju svom, a ti ćeš sačuvati dušu svoju (Jezek. 3, 18-19).
Zatim, izveden Duhom u polje, Jezekilj ponova vide slavu Gospodnju, kao i ranije, i bi mu naređeno da se zatvori u kuću svoju i provede u ćutanju dok mu Gospod ne naredi da otvori usta na kazivanje i propovedanje reči Božjih. U vreme tog ćutanja njemu bi otkrivena poslednja opsada i razorenje Jerusalima od Haldejaca, koja se ima dogoditi posle nekoliko godina, i pogibija naroda, da bi on obavestio ljude o tome ne samo rečju nego da bi to predstavio i delom: njemu bi naređeno od Gospoda do obrija glavu svoju i bradu, i da vlasi svoje izmerivši razdeli na tri dela: onda, jednu trećinu da sažeže ognjem pred ljudima koji bejahu s njim u ropstvu, drugu trećinu da isecka mačem, a treću – da razveje u vetar, pokazujući time da gnev Božji, hoteći da kazni ljude Izrailjske u Jerusalimu i u celoj Palestini zato što ne žele da se obrate istinskom pokajanju i ostave gadosti idolopokloničke, razdeli ih pravednim sudom svojim na tri dela, da bi svaki deo poneo svoju kaznu: tako, trećina ljudi u vreme opsade Jerusalima pomreće od gladi i pomora, druga trećina pašće od mača haldejskog, a treća – biće rasejana po svetu.
Sve se ovo potom i zbi, pošto narod jevrejski beše silno razgnevio Boga. Jer iako Jevreji u ta vremena služahu Bogu nebeskome koji praoce njihove izvede iz Egipta rukom krepkom i mišicom uzdignutom, ipak oni behu navikli od vremena Solomona da se klanjaju idolima; i oni ih ne ostavljahu, prelašćavani njihovim bogomrskim praznicima, u vreme kojih nije im zabranjivano priređivati pogane gozbe i činiti sramna i bezakona dela, jer im u tom bezbožju sami carevi, i knezovi, i sudije, i starci behu kolovođe. I tako se Jevreji klanjahu i Bogu nebesnome, i držahu se idolopokloničkog bezbožja, i postavljahu idole u hramu Božjem. I gde se ranije prinosila žrtva samo Jedinom Bogu Višnjem, tamo se potom istovremeno stadoše prinositi pogane žrtve đavolima. To beše veoma ne po volji Gospodu, jer to upodobljavaše taj narod preljubočinki, koja ne čuva vernost svome pravom mužu, nego čini preljubu sa drugima. Zbog toga kasnije i u Evanđelju Gospod reče o ovom narodu: rod zli i preljubotvorni (Mt. 12, 39). No i ranije u proročanstvu Jeremije Bog uporedi ovaj rod sa ženom preljubočinkom (Jerem. 3, 1), i dugo vreme opominjaše ga na pokajanje preko svetih proroka. A pošto se oni ne pokajaše, On ih predade Haldejcima na konačno razorenje i zemlju njihovu obrati u pustoš na sedamdeset godina (sr. Jerem. 25, 12). No iako po isteku sedamdeset godina Jerusalim i hram biše obnovljeni Zorovaveljem, ipak ne imađahu pređašnju lepotu, bogatstvo i slavu. I premda se Jevreji, osloboćeni od vavilonskog ropstva, preseliše ponova u svoju zemlju, ipak nad njima vladahu ne njihovi carevi, nego se oni nalažahu pod tuđim i teškim jarmom, služeći inostranim carevima, najpre vavilonskim, zatim egipatskim, najzad rimskim, od kojih i propadoše potpuno. O ovom konačnom razorenju Jerusalima sam Gospod proreče, govoreći: Neće ostati ovde ni kamen na kamenu koji se neće razmetnuti (Mt. 24, 2). A o ranijem opustošenju od Haldejaca prorokovao je sveti prorok Jezekilj, kao i ostali sveti proroci.
Kada se sveti prorok Jezekilj nalažaše u ropstvu u Vaviloniji, u zemlji Haldejskoj, u to vreme življaše u Jerusalimu sveti Jeremija. Mada ova dva proroka behu udaljeni jedan od drugoga velikim rastojanjem, ipak oni jednodušno prorokovahu o opustošenju Jerusalima i o mnogim drugim stvarima, što se vidi u njihovim knjigama: jer u obojici proroka delovaše Duh Božji. I neki Jerusalimljani šiljahu proročke reči Jeremijine u Vavilon k zarobljenoj braći, a iz Vavilona slahu se Jezekiljeve reči u Jerusalim. I svedočaše Jezekilj u Vavilonu pred narodom svojim, da je proroštvo Jeremijino istinito, a u Jerusalimu Jeremija davaše svedočanstvo o istinitosti Jezekiljevog proroštva. Ali pokvareni i maloverni Jevreji ne poklanjahu vere ni jednom ni drugom, jer zavedeni idolopokloničkom zabludom, oni svu veru svoju položiše u lažne proroke, a one svete proroke koji uistini prorokovahu Duhom Božjim, oni smatrahu za lažne. Stoga Jeremiju zlostavljahu Jerusalimljani, a Jezekilja mučahu okovima oni što se nalažahu u Vavilonskom ropstvu, kao što mu i Gospod beše predskazao, govoreći: Metnuće na tebe okove, i svezaće te njima (Jezek. 3, 25).
Sveti Jezekilj beše tako prozorljiv, da je ono što se dešavalo na velikoj daljini video kao da se dešava pred njegovim očima: nalazeći se u Vavilonu, on je video ono što se događalo u Jerusalimu, i to kazivao narodu koji beše s njim u ropstvu. Jednom on bi prenesen angelom iz Vavilona u Jerusalim i postavljen u hramu Solomonovom; tamo on vide idole gde stoje i napolju i unutra, kao gadost opustošenja na mestu svetom, i mrska bogosluženja koja se vrše u njihovu čast; vide on kako starešine izrailjske vrše kađenja pred kipovima, kako su sveštenici okrenuli lica svoja od prestola Božija i klanjaju se suncu, i kako žene sede i plaču za Tamuzom, izmišljenom od Jelina Adonisu, ljubavniku skaredne Venere, ubijenom divljim veprom, koga neznabošci uvrstiše među bogove, a pokvareni ga Jevreji primiše kao boga. Vide on i slavu Božju, sličnu onoj koju ranije vide na reci Hovaru: razgnevljena, ona se spremaše da izađe iz hrama, ostavljajući ga pust. I ču on Gospoda koji mu govoraše: Sine čovečji, zar je malo ovo bezakonje koje, kao što vidiš, čine ovi ljudi? oni napuniše zemlju bezbožjem, i dogovoriše se da me razgneve i razdraže; zato ću im i ja odmazditi u gnjevu svom, i neće ih žaliti oko moje, niti će se smilovati na njih; i kada stanu vikati iza glasa u uši moje, neću ih uslišiti. – Potom se ču još jači glas Božji, koji grozno i strahotno vikaše i ovako govoraše proroku: Približi se osveta i pogibao gradu, i neka svaki ima u rukama svojim smrtno oružje.
Kada to Gospod reče, iziđoše šest strašnih naoružanih ljudi sa isukanim mačevima; među njima bejaše jedan čovek obučen u bele svešteničke odežde sa opremom pisarskom uz bedricu. I njemu reče Gospod: Prođi posred grada Jerusalima, i napiši znak na čelima onih ljudi, slugu mojih, koji pate u srcima svojim, uzdišu i plaču zbog bezakonja što se čine u ovome gradu; te izbranike moje sačuvaću od kazne.
I pođe taj blagoliki čovek sveštenički odeven i stavi znak na čela onih ljudi koji verno služahu istinitome Bogu. Znak taj beše grčko slovo T, koje liči na časni krst. A kad taj sveštenoblagoljepni muž prohođaše po gradu i obeležavaše znakom sluge Božje, za njim biše poslani onih strašnih šest ljudi, koji sobom praslikovahu šest vojvoda haldejske vojske, koji su imali doći sa Navuhodonosorom radi razorenja Jerusalima. Ovoj šestorici ljudi reče razgnevljeni Gospod: Idite, secite, ne štedite! nemojte se smilovati ni na starca, ni na mladića, ni na devojku, ni na dete, nego sve pobijte i istrebite, počevši od osveštanih jereja i starešina; a na kojima je moj znak, njih ne dirajte.
I vide sveti prorok u tom viđenju kako ubijaju svaki stalež i svih uzrasta žitelje Jerusalima oba pola, kao što se potom u samoj stvari imalo zbiti. I pade prorok ničice pred Gospodom, vapijući: Jaoh! jaoh! o, teško meni, Gospode silni, jer Ti istrebljuješ ostatak Izrailja izlivajući gnjev Svoj na Jerusalim!
Posle toga sveti prorok ponova ugleda onog blagolikog muža u svešteničkoj odeždi koji, vrativši se Gospodu, reče: Učinio sam kako si mi zapovedio, Gospode. – I opet mu bi naređeno od Gospoda, da uđe među točkove pod heruvimima i uzme pune pregršti žeravice, pa da je razaspe na sav Jerusalim, da bi time pokazao da će Haldejci ne samo mačem istrebiti Jerusalim nego ga i ognjem spaliti. – Posle tog ushićenja i viđenja prorok se ponova obrete u Haldeju na svom mestu, a ono što on vide uskoro se zbi.
Sveti Jezekilj je takođe prorokovao i o susednim neznabožačkim narodima koji su se podsmevali kažnjenom od Boga Jerusalimu: o Amonićanima, Moavićanima, Edomljanima, Filistimcima, o Idumeji, Tiru i Egiptu, objavljujući im takvu istu kaznu Božiju, koja ih je imala postići preko Haldejaca, zato što su se obradovali razorenju i opustošenju Jerusalima. A kada se sve to zbi, on onda prorokova o prestanku gneva Božjeg na Jevreje, o njihovom povratku iz Vavilona u svoju otadžbinu i o izgrađenju i obnovljenju grada i hrama. Jer on po drugi put bi rukom Gospodnjom prenesen u zemlju Judejsku, pošto Jerusalim već beše razoren i opustošen, i vide u otkrivenju da se mesto na kome beše Jerusalim, po Božjem naređenju, razmerava, grad i hram Gospodnji se zidaju, i slava Božja ispunjuje hram svoj, kao što o tome opširno piše u njegovoj proročkoj knjizi.
Sve ovo viđenje bejaše tajanstveni praobraz našeg oslobođenja od ropstva đavolu i ustrojenja Crkve Hristove, što se imalo izvršiti javljenjem u telu Boga, rođenog od Prečiste Djeve, koju ovaj prorok nazva “vratima zatvorenim”, kroz koja niko ne može proći sem samoga Boga (Jezek. 44, 2). Svetom proroku Jezekilju bi dato od Boga otkrivenje i odnosno vaskrsenja mrtvih (Jezek. 37, 1…): on vide gde ga ruka Gospodnja podiže i postavi usred polja, koje beše puno kostiju ljudskih vrlo suvih; sve one na reč Božju obukoše se u telo, i kada uđe u njih duh oživeše i stadoše na noge svoje, i beše ih vrlo mnogo. I reče Gospod: Otvoriću grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših (Jezek. 37, 12).
Pored toga i o mnogim drugim tajnama Božjim, koje su se imale jasno ispuniti u poslednja vremena, behu data otkrivenja proroku Božjem, koja on sva unapred objavi i zapisa u svojoj knjizi. Ko želi, neka ih tamo pročita. A mi, skraćujući svoju povest, spomenućemo samo to, oslonjeni na svedočanstvo verodostojnih kazivača, da je sveti prorok Jezekilj bio i veliki čudotvorac; slično Mojsiju on je bio razdvojitelj voda. Naime, jednom kada se kod njega na reci Hovaru behu sabrali mnogi Jevreji, razbojnički ih napadoše Haldejci. Ali on molitvom svojom učini te se voda u reci razdvoji i pruži suv put gonjenim ljudima, da prebegnu na drugu stranu. I prođoše ljudi Jevreji po suvu, a drski Haldejci koji pojuriše za njima istim putem, biše pokriveni vodom i izgiboše. – Budući u Vaviloniji sudijom nad plemenom Danovim i Gadovim i videći da oni ne poštuju Gospoda i gone one koji drže zakon Gospodnji, on posla na njih zmije i gadove, koji ujedahu njihovu decu i stoku. Zatim, sažalivši se na njih on molitvom odagna od njih te zmije i gadove. – U vreme pak gladi on molitvama svojim k Bogu obilno umnoži hranu ljudima i povrati od vrata smrti k životu smrtno iznemogle od gladi.
Potom sveti prorok Jezekilj skonča mučeničkom smrću. Videći gde njegov jevrejski narod, koji s njim beše u ropstvu, sudeluje sa Haldejcima u idolosluženju i navikava se na sva njihova neznabožačka dela, on ih izobličavaše i savetovaše da ostave ta bezakonja, i prećaše im gnevom Božjim. Usled toga jevrejski starešina, odan haldejskom neznabožju, ispuni se gneva i ubi ga rastrgnuvši ga konjima. Narod pokupi njegovo iskidano telo i pogrebe ga na polju Maur, u porodičnoj grobnici Sima i Arfaksada, praroditelja Avramovih. I skupljaše se na njegovom grobu mnoštvo Jevreja i uznošahu oni tamo svoje molitve Bogu Savaotu, kome slava kroza sve vekove. Amin.
