U dane neznabožnog cara rimskog Dekija Crkva Hristova beše gonjena, i mnoge sluge Hristove: prezviteri, klirici i drugi verni, bojeći se ljutog mučitelja, krijahu se gde je ko mogao. Kada Dekije, strahovito kivan na hrišćane, doputova iz Kartagene u Efes, on izdade naređenje da se svi žitelji iz okoline saberu radi prinošenja žrtava idolima. Zaluđen gordošću, car postavi usred grada idole, načinivši pred njima žrtvenike, i naredi da zajedno s njim najpre starešine gradske prinesu žrtve bogovima. Pri ovom svenarodnom prazničnom žrtvoprinošenju zemlja se natapaše krvlju klanih životinja i vazduh se ispunjavaše dimom i smradom žrtava.
Trećega dana car izdade naređenje da se pokupe svi hrišćani i prisile na prinošenje žrtava idolima. Tada stadoše tražiti hrišćane svuda: izvlačahu ih iz domova i peštera, i u gomilama s porugom dovođahu na trg gde je sabrani narod prinosio žrtve idolima. Neki od hrišćana koji behu strašljivi i slabodušni, bojeći se muka, otpadahu od vere i na očigled sviju poklanjahu se idolima. Drugi pak hrišćani, gledajući to ili slušajući o tome, tugovahu dušom oplakujući otpale od Hrista i pale u idolopoklonstvo. A oni koji behu jaki u veri i hrabri, oni neustrašivo iđahu na sve muke, i junački polagahu duše svoje za Gospoda svog umirući od raznovrsnih mučenja. Mučenih beše tako ogromno mnoštvo, da je iz njihovih rastrzanih i kidanih tela krv tekla kao voda i natapala zemlju. Tela mučenika ili bacahu kao đubre pored puteva ili vešahu po gradskim bedemima unaokolo, a glave im na kolje nabijahu i pred kapijama gradskim postavljahu. Vrane, kobci i druge mesožderne ptice sletahu na gradske bedeme i jeđahu tela mučenika. I velika žalost razdiraše potajne i krijuće se hrišćane što ne mogahu uzeti i pogrepsti tela braće svoje koja ptice jeđahu. I podižući ruke svoje k nebu, oni ridahu i moljahu se Gospodu da izbavi Crkvu Svoju od takvog mučenja.
U to vreme behu u Efesu sedam mladića, sinovi uglednih starešina gradskih, i služahu u vojsci kao oficiri; imena im behu: Maksimilijan, Jamvlih, Martinijan, Jovan (Konstantin), Dionisije, Eksakustodijan i Antonin. Iako behu deca raznih roditelja, oni behu jednodušni u veri i ljubavi Hristovoj, i zajedno se moljahu i pošćahu, saraspinjući se Hristu umrtvljivanjem tela svojih i strogim čuvanjem devstva. Posmatrajući svaki dan zlostavljanje i svirepa ubijanja hrišćana, njima se srce kidaše, i oni uzdisahu i plakahu. Kada neznabošci zajedno sa carem odlažahu da prinose žrtve, sveti mladići se sklanjahu od ljih, odlažahu u hrišćansku crkvu, bacahu se na zemlju pred Gospodom, i posipajući prašinom glave svoje moljahu se s ridanjem. To primetiše neki motritelji, jer u to vreme svaki je motrio na drugoga kakvom se bogu moli, i predavao je na smrt brat brata, otac sina, sin oca, i niko nije skrivao bližnjeg svog ako bi primetio da se moli Hristu. Ti motritelji odoše k caru i rekoše: Care, živi vavek! Ti pozivaš izdaleka hrišćane i privolevaš ih da prinose žrtve, Međutim oni što su oko trebe potcenjuju tvoju carsku vlast, ne slušaju tvoja naređenja i ismevaju ih, a drže se hrišćanske vere.
Razgnevivši se, car upita ko se to protivi njegovim naređenjima. Potkazivači rekoše: Sin upravitelja grada Maksimilijan i šest drugih mladića, sinovi boljara efeskih; svi oni već imaju oficirske činove u vojsci. – Car odmah naredi da ih uhvate, okuju u lance i dovedu k njemu. Sveti mladići biše brzo dovedeni pred cara još sa suzama u očima i sa prahom na glavama. Pogledavši na njih, mučitelj im reče: Zašto se vi ne javiste zajedno s nama o prazniku u čast bogova, kojima se klanja sva vaseljena? Hajde sada prinesite bogovima dužnu žrtvu, kao što i drugi prinesoše. – Sveti Maksimilijan odgovori: Mi ispovedamo Jednog Boga i Cara Nebeskog, čije je slave puno nebo i zemlja, i Njemu svaki čas prinosimo duhovnu žrtvu vere i molitve, a idolima vašim, da ne bismo oskvrnili duše svoje, nećemo prineti žrtve koje se sastoje iz spaljivanja životinja, praćenog smradom i dimom.
Kada ču ovakav odgovor, car naredi da im se oduzmu vojnički pojasi, ti znaci njihovog visokog položaja, rekavši da su oni nedostojni da budu među carskim vojnicima, pošto se ne pokoravaju ni bogovima ni caru. No ipak, posmatrajući njihovu lepotu i mladost, car se sažali na njih i reče: Bilo bi nepravedno takvu mladost odmah pogubiti mukama, stoga evo, divni mladići, dajem vam vreme za razmišljanje, da biste, urazumivši se, prineli bogovima žrtve, i ostali u životu. – Rekavši to, car naredi da im skinu lance, pa ih pusti na slobodu do određenog vremena, a sam otputova u drugi grad, sa namerom da se ponova vrati u Efes.
Dobijeno slobodno vreme sveti mladići upotrebljavahu na činjenje dobrih dela vere svoje: uzimajući zlato i srebro iz domova roditelja svojih oni ga tajno i javno razdavahu siromasima. Zatim se posavetovaše između sebe, govoreći: Udaljimo se na neko vreme iz grada, dok se car ne vrati, i ućimo u onu veliku pećinu što se nalazi u gori na istoku od grada, i tamo u tišini pomolimo se usrdno Bogu, da nas ukrepi u ispovedanju presvetog imena Svog, da bismo neustrašivo predstali mučitelju i junački podnevši muke dobili od Gospoda našeg Isusa lrista neuvenljivi venac slave, pripravljen vernim slugama Njegovim.
Dogovorivši se tako, oni poneše sa sobom onoliko srebrnika koliko im beše potrebno da se mogu prehraniti nekoliko dana, pa krenuše k istočnoj gori, zvanoj Ohlon. Došavši tamo oni uđoše u tamošnju pećinu i provedoše u njoj dosta dana, neprestano slaveći Boga i moleći se za spasenje svojih duša. Odlaženje u grad radi nabavke potrebnoga beše povereno Svetom Jamvlihu, kao najmlađem. A Sveti Jamvlih, mladić veoma razuman, odlazeći u grad, menjaše svoje odelo i oblačaše se u dronjke, da ga ne bi poznali. Od ponesenog pak novca on jedan deo razdavaše siromasima, a sa ostalim kupovaše hranu. Pri jednom takvom dolaženju svom u grad Sveti Jamvlih, skrivajući svoje ime, raspitivaše se da li će se car skoro vratiti u grad. Nakon dosta dana, kada Sveti Jamvlih prerušen kao prosjak dođe u grad, sam vide dolazak cara koji se vraćao s puta i ču za njegovo objavljeno u gradu naređenje, da svi gradonačelnici i vojenačelnici budu idućeg dana spremni za prinošenje žrtava bogovima. Tako veliki revnitelj beše car u služenju idolima. Osim toga Jamvlih ču da je car naredio da pronađu i njih sedmoricu mladića, puštenih privremeno na slobodu, da bi i oni sa ostalim građanima prineli žrtvu idolima na njegove oči. Silno uplašen, Jamvlih žurno ode k braći u pećinu, noseći malo hleba. I ispriča im sve što vide i ču, a kaza im i to da i njih traže radi prinošenja žrtava.
Čuvši to, sve ih spopade strah, pa pavši ničice na zemlju oni se s plačem i jecanjem pomoliše Bogu, poveravajući sebe Njegovoj pomoći i milosrđu. Ustavši s molitve Jamvlih spremi trpezu, postavivši ono malo donesenog hleba; a sunce već zalažaše i suton nailažaše; posedavši, Sveti mladići se potkrepiše hranom, očekujući predstojeća mučenja. I razgovarahu među sobom, tešeći i sokoleći jedan drugoga na junačko stradanje za Hrista. I dok im tako bogohvalne reči behu u ustima, oni zadremaše, jer od tuge srca oči im behu otežale. A milostivi i čovekoljubivi Bog, promišljajući uvek o Crkvi Svojoj i brinući se o slugama Svojim, naredi ovoj sedmorici Svetih mladića da zaspe divnim i neobičnim snom, jer je želeo da u budućnosti učini preko njih preslavno čudo i uveri one koji sumnjaju u vaskrsenje mrtvih. Sveti dakle zaspaše snom smrtnih: duše njihove čuvahu se u ruci Božjoj, a tela njihova kao zaspala ležahu u pećini netljena i neizmenljiva.
Sutradan car naredi da traže sedam visokorodnih mladića; i pošto ih ne pronađoše on reče velmožama: Žalim te mladiće, jer su plemenitog roda i vrsni lepotom. Držim da su oni, bojeći se našeg gneva, pobegli nekuda i kriju se; ali naša carska dobrota gotova je da poštedi one koji se kao pokajnici opet obrate bogovima našim. – Na to velmože odgovoriše caru: Nemoj se, care, žalostiti zbog tih mladića, jer čusmo da se oni ne samo ne pokajaše nego još gori hulitelji bogova postadoše, i razdavši siromasima po gradskim ulicama mnogo zlata i srebra oni iščezoše bez traga. Ako pristaješ, mogu se njihovi roditelji dozvati i mukama primorati da kažu gde im se sinovi nalaze.
Car odmah naredi da se pozovu njihovi roditelji, i reče im: Kažite mi pravo, gde su vaši sinovi, ružitelji moga carstva? Inače, narediću da umesto njih pogube vas, pošto im vi dadoste zlato i srebro i odaslaste ih nekuda, da se ne bi javili pred lice naše. – Roditelji odgovriše: Molimo tvoju dobrotu, care, saslušaj nas bez gnjeva. Mi nismo protivnici tvoga carstva, ne narušavamo tvoja naređenja, i ne prestajemo prinositi žrtve bogovima. Zašto nam onda pretiš smrću? A ako se sinovi naši pokvariše, mi ih nismo tome naučili, niti smo im davali zlata i srebra; oni ga sami krišom uzeše, razdadoše sirotinji, pa pobegoše i sakriše se, kako čujemo, u onoj velikoj pećini na gori Ohlon. Već je prošlo mnogo dana, a oni se ne vraćaju; i mi ne znamo jesu li živi tamo, ili su pomrli.
Saslušavši roditelje, car ih otpusti, pa naredi da se ulaz u tu pećinu zazida velikim kamenjem, govoreći: Pošto se ne pokajaše, i ne obratiše se k bogovima, i ne javiše se meni, onda neka više ne ugledaju lica čovečijeg, nego neka u tami pećinskoj pomru od gladi i žeđi. – Car i žitelji Efesa držahu da su mladići još živi, ne znajući da Sveti mladići već behu usnuli u Gospodu. Pri zazidavanju pećine, dva carska komornika, Teodor i Rufin, potajni hrišćani, opisaše na dvema olovnim pločama stradanje ovih sedam Svetih mladića, zabeleživši i njihova imena, položiše ploče u kovčežić od bakra, zapečatiše ga, i uzidaše među kamenjem u zazidanom ulazu pećine. Pri tome ovi dvorjani govorahu među sobom: Ako Gospod poseti sluge Svoje pre drugog dolaska Svog, i pećina bude otvorena, i tela Svetih budu nađena, onda će iz ovog opisa našeg doznati njihova imena i dela, i razumeće da su ova tela – tela mučenika, koji u zazidanoj pećini umreše zbog ispovedanja Hrista. – Tako bi pećina zazidana, i usto pečatima utvrđena.
Ubrzo posle toga umre neznabožni car Dekije. Posle njega izređaše se mnogi drugi neznabožni carevi, koji su takođe gonili Crkvu Božju, i pomreše. Tek sa Konstantinom Velikim nastupi vreme hrišćanskih careva. U dane blagočestivog cara Teodosija Mlađeg, kada već beše prošlo dosta vremena od smrti Konstantina Velikog, pojaviše se jeretici koji odricahu vaskrsenje mrtvih, mada je sam Gospod Hristos predao Crkvi Svojoj učenje o nesumnjivom vaskrsenju mrtvih. Međutim mnogi posumnjaše u to, ne samo mirjani nego čak i neki episkopi, i padoše u tu jeres. I nastade gonjenje na pravoslavne od strane dvorskih velikaša i episkopa, koji behu zalutali s pravoga puta, među kojima predvodnik svega zla bejaše episkop eginski Teodor. Neki od tih jeretika govorahu da posle smrti nema nikakve nagrade, jer zajedno sa telima umiru i duše, i oboje se uništava. Drugi pak tvrđahu da će samo tela u grobu istruleti i propasti, a duše će imati svoju nagradu bez istrulelih tela; i govorahu: Kako mogu nakan čitavih tisućleta oživiti i ustati ona tela, kada od njih nema već ni praha?
Tako umovahu bedni jeretici, zaboravljajući reči Hristove u Evanđelju: Mrtvi će čuti glas Sina Božjega, i čuvši oživeti (Jn. 5, 25), i reči iz knjiga proroka Danila: Mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život večni a drugi na sramotu i prekor večni (Dan. 12, 2), i reči koje govori Bog preko proroka Jezekilja: Evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, ljudi moji (Jezek. 37, 12). Ne opominjući se ovog učenja Svetoga pisma, jeretici stvarahu silne pometnje u Crkvi Božjoj. Videći to, cara Teodosija razdiraše ogromna tuga, i on se usrdno moljaše Bogu u postu i mnogim suzama, da sam On, Tvorac svega, izbavi od pagubne jeresi Crkvu Svoju. I milosrdni Gospod, ne želeći da ko od prave vere zaluta i propadne, usliši molitvu carevu i suzna jecanja mnogih vernih i javno otkri svima tajnu očekivanog vaskrsenja mrtvih i večnoga života. I to otkri na sledeći način. Neki čovek po imenu Adolije, vlasnik gore Ohlon, u kojoj beše zazidana pećina sa spavajućim mladićima, namisli da na jednom slobodnom prostoru načini tor za ovce. Pri pravljenju tora sluge Adolijeve uzimahu kamenje kojim beše zazidan ulaz u pećinu, i ni slutili nisu da se tu nalazi pećina. Odvaljujući kamenje i odnoseći ga na mesto gde su pravili tor, oni načiniše na ulazu pećine rupu, kroz koju se mogao provući čovek. U to vreme Gospod naš Isus Hristos, koji vlada životom i smrću, koji nekada vaskrse četvorodnevnog Lazara (Jn. 11, 1-45), ožive i sedam Svetih mladića koji već mnogo godina spavahu, i po Njegovom Božanskom naređenju ti Sveti mučenici vaskrsnuše, kao probudivši se od sna. Ustavši oni najpre uznesoše jutarnje slavoslovlje Bogu, zatim se, po običaju, pozdraviše među sobom, držeći da su se probudili od običnog noćnog sna, jer im ništa nije ukazivalo na to da su se probudili od smrti: odelo na njima beše sasvim celo, tela im se ni najmanje ne behu izmenila, krasila ih je kao i ranije mladost, zdravlje i lepota, i po svemu behu takvi kao da su sinoć zaspali, a jutros od sna ustali. Stupivši u razgovor među sobom, oni sa tugom govorahu o nasilničkom služenju idolima i o gonjenju na hrišćane, i o tome kako ih Dekije traži da ih muči. Obrativši se Jamvlihu, oni ga zamoliše da im ponovo ispriča šta je juče čuo u gradu. Sveti Jamvlih im odgovori: Što vam rekoh juče, to ću vam reći i danas: car je naredio svima građanima da u današnji dan budu gotovi za prinošenje žrtava, i u isto vreme izdao naređenje da i nas traže, da bismo se zajedno sa svima poklonili idolima na oči njegove, a ako to ne uradimo, onda će nas staviti na muke.
Tada Sveti Maksimilijan reče svima: Braćo, hajdemo da se neustrašivo javimo Dekiju; dokle ćemo ovde sedeti kao plašljivci? Iziđimo, i neustrašivo pred carem zemnim ispovedimo Cara Nebesnog, istinitog Boga, Gospodina našeg Isusa Hrista, i u slavu Njegovu prolijmo i samu krv svoju, položimo i duše svoje za Njega. Nemojmo se uplašiti smrtonosnog mučitelja i privremenih muka! Nemojmo otpasti od večnog života koji očekujemo po veri u Hrista Isusa! Ti pak, brate Jamvliše, postaraj se da nam spremiš hranu za uobičajeni obrok: uzmi srebrnik i idi u grad, pa nam kupi hleba više nego juče, jer si juče doneo malo, te smo sada gladni; doznaj šta je naredio Dekije odnosno nas, pa se brzo vraćaj, da se potkrepimo hranom, i onda dobrovoljno izađemo odavde i predamo sebe na muke za Gospoda našeg.
Sveti Jamvlih uze srebrnik i krenu u grad vrlo rano, u praskozorje. Izlazeći iz pećine, Sveti Jamvlih se začudi videći na ulazu kamenje i pomisli u sebi: šta ovo znači, kada su položeni? u jučerašnji dan ih ne beše tu. – Spustivši se s gore, on iđaše sa strahom, bojeći se da uđe u grad, gde ga mogu prepoznati i odvesti k caru. No približivši se gradskoj kapiji, on na svoje zaprepašćenje ugleda na njoj divan časni krst. I kud god je očima pogledao, on je na svoje iznenađenje svuda video druge građevine, druge kuće, druge zidove. Sveti Jamvlih onda ode ka drugoj kapiji gradskoj, no i tamo ugleda na zidu izobraženje krsta, i beše u nedoumici. Onda on obiće sve kapije gradske, pa videvši svuda svete krstove, on bi kao van sebe. Zatim se ponovo vrati k prvoj kapiji, i mišljaše u sebi: šta ovo znači? Juče nigde ne beše izobraženja časnoga krsta, sem onih koje potajno čuvahu vernici, a sada se javno nalaze na kapijama i zidovima grada; da li ih ja stvarno vidim, ili mi se priviđa? Da ne sanjam ja? – Zatim, ohrabrivši se Duhom, on uđe u grad. I prošavši malo, on ču gde se mnogi kunu imenom Hristovim. Njega spopade užas, i on razmišljaše u sebi: juče se niko ne usuđivaše da javno izgovori ime Hristovo, a sada tolika usta proslavljaju Hrista; po svoj prilici ovo nije Efes već neki drugi grad, jer su i sve zgrade drugačije, a i ljudi drugačije odeveni. – Pošavši malo dalje, Sveti Jamvlih upita jednoga čoveka: Kako se zove ovaj grad? – Efes, odgovori ovaj. Ali, Sveti Jamvlih mu ne poverova, nego i dalje mišljaše u sebi: nema sumnje ja sam zalutao u neki drugi grad; treba da kupim hleba i brzo izađem iz ovog grada, da ne bih potpuno zalutao. – Onda priđe prodavcu hleba, izvadi srebrnik i dade mu da ovaj uzme koliko treba za hleba i da mu vrati kusur. Srebrnik beše vrlo velik i imađaše na sebi lik i natpis davnašnjih careva. Hleboprodavac uze srebrnik i pokaza ga drugome, ovaj ga pokaza trećem i četvrtom: utom priđoše i drugi što behu tamo; i svi ga razgledahu i čuđahu se njegovoj starini; pogledajući pak na Svetog Jamvliha oni šaputahu među sobom: Sigurno je ovaj mladić našao neko blago od davnih vremena sakriveno.
Primetivši ih kako se sašaptavaju, Sveti Jamvlih se uplaši, držeći da su ga poznali pa se dogovaraju da ga uhvate i predadu caru Dekiju, i reče im: Molim vas, uzmite sebi srebrnik, ja neću nikakav kusur. – No oni uhvatiše Svetog Jamvliha i zadržaše ga, govoreći: Kaži nam odakle si i kako si pronašao blago drevnih careva; odvoji nam jedan deo toga blaga, da te ne prokažemo; a ako ne pristaješ na to, mi ćemo te predati sudiji. – Slušajući to, Sveti Jamvlih se u nedoumici čudio i ćutao. A oni produžavahu: Nemoguće je utajiti to blago; bolje je kaži nam dobrovoljno gde se ono nalazi, da te na to ne primoramo mukama.
Ne znajući šta da im odgovori, Sveti Jamvlih ćutaše kao nem. Tada mu ti ljudi skinuše pojas, i vezavši mu ga oko vrata držahu ga nasred trga; među narodom se pronese glas da je uhvaćen neki mladić koji je pronašao blago; mnogi se slegoše oko Svetog Jamvliha, i zagledajući ga u lice govorahu: Ovaj čovek nije ovdašnji, mi ga nikada viđali nismo. – A Sveti Jamvlih, iako je želeo da im kaže da on nije našao nikakvo blago, od silnog zaprepašćenja nije mogao progovoriti ni reči. Gledao je u gomilu, ne bi li ugledao koga bilo od svojih poznanika ili od svojih ukućana, oca ili majku ili nekog od posluge. No nikoga ne nalazeći niti poziavajući, on zapadaše u sve veće čuđenje: juče su ga svi poznavali, kao sina znamenitog oca, a danas niti njega ko raspoznaje, niti koga on poznaje.
Glas o hvatanju Svetog Jamvliha pronese se po gradu i dođe do ušiju gradonačelnika i episkopa Stefana. U tom času, po Božjem promislu, oni behu zajedno i razgovarahu se među sobom. Oni obojica narediše da im dovedu mladića, uhvaćenog sa srebrnikom. Vođen putem, Sveti Jamvlih mišljaše da ga vodi k caru Dekiju, i još pažljivije gledaše u narod, ne bi li ugledao koga poznanika, ali to beše uzalud. A kad ga privedoše gradonačelniku i episkopu, oni uzeše srebrnik, i razgledajući ga divljahu se, jer beše iz vremena veoma davnašnjih careva. Zatim gradonačelnik upita Svetog Jamvliha: Gde je blago što si našao? Nema sumnje, ti si ovaj srebrnik otuda uzeo. – Sveti Jamvlih odgovori: Ja ne znam ni za kakvo blago. Samo znam ovo da sam ovaj srebrnik uzeo od mojih roditelja i da se oni ni po čemu ne razlikuje od srebrnika koji se upotrebljavaju u ovom gradu. Ja se čudim i u nedoumici pitam, otkuda me snađe ova napast. – Odakle si ti? – upita ga gradonačelnik. – Mislim da sam iz ovog grada, odgovori svetitelj. – Na to ga gradonačelnik upita: Čiji si sin? Ima li nekoga ovde koji te poznaje? Neka takav neko dođe i posvedoči za tebe, pa ćemo ti verovati. – Sveti Jamvlih onda izređa po imenu oca, mater, dedu, braću i druge srodnike; ali njih neko ne poznavaše. Tada gradonačelnik reče: Ti ne govoriš istinu već suštu laž, jer ređaš neka čudna i neobična imena kakva mi nikada ni čuli nismo.
Zbunjen, Sveti mladić ćutaše oborene glave. Neki od prisutnih rekoše: On je jurodiv; – a drugi govorahu: Nije jurodiv, nego se pravi jurodiv, da bi se izvukao iz klopke. – Tada mu gradonačelnik poče strahovito pretiti, i govoraše mu: Kako ti možemo verovati, kada ti kažeš da si ovaj srebrnik uzeo od tvojih roditelja, a na njemu je lik i natpis drevnog cara Dekija, od čije je smrti prošlo mnogo i mnogo godina, i ovaj srebrnik ne liči na srebrnike što su sada u prometu. Eda li su tvoji roditelji toliko stari da pamte cara Dekija i imaju njegove srebrnike? Ti si još mlad, nema ti ni trideset godina, i hoćeš lukavstvom svojim da obmaneš starce i mudrace efeske. Ja ću te baciti u tamnicu, staviću te na mnoge muke, i neću te pustiti dok ne kažeš istinu i ne otkriješ gde je blago što si pronašao.
Čuvši ove gradonačelnikove reči, Sveti Jamvlih se uplaši njihovih pretnji, i ujedno se začudi rečima o Dekiju da je živeo u davna vremena, pa pavši na kolena reče: Molim vas, gospodo moja, odgovorite mi na ovo što ću vas pitati, a ja ću vam dobrovoljno ispričati sve: car Dekije nalazi li se u ovom gradu, i je li on živ ili nije? – Episkop mu odgovori: U sadašnje vreme, čedo, u ovim zemljama nema cara po imenu Dekije, mada je u staro vreme bio takav car; a sada caruje blagočestivi car Teodosije.
Tada Sveti Jamvlih reče: Molim vas, gospodo, pođite sa mnom i ja ću vam u pećini na gori Ohlon pokazati svoje drugove, od kojih ćete doznati da je istina što vam govorim. Jer se mi, stvarno bežeći odavde od Dekija pre nekoliko dana, sakrismo u onoj pećini; a Dekija ja videh juče kada je ulazio u Efes, no sada ne znam da li je ovaj grad Efes ili neki drugi grad. – Slušajući ove reči, episkop pomisli u sebi: “hoće Bog da nam preko ovog mladića otkrije neku tajnu”, pa se obrati gradonačelniku i reče mu: Hajdemo s njim da vidimo, jer se nešto čudesno ima dogoditi.
Ustavši, episkop i gradonačelnik pođoše sa mladićem, i za njima krenuše sve gradske vlasti i mnoštvo naroda. Kada dođoše do gore, Sveti Jamvlih prvi uđe u pećinu, a episkop sa ostalima sledujući mu nađe na ulazu u pećinu između dva kamena kovčežić od bakra, zapečaćen sa dva srebrna pečata. Otvorivši kovčežić pred svima, episkop i gradonačelnik nađoše u njemu dve olovne ploče, na kojima beše napisano da, bežeći od mučitelja Dekija, sakriše se u ovoj pećini sedam Svetih mladića: Maksimilijan, sin upravnika grada, Jamvlih, Martinijan, Jovan, Dionisije, Eksakustodijan i Antonin; po naređenju pak Dekije pećina bi zazidana, i u njoj ovi Sveti mladići mučenički skončaše za Hrista.
Pročitavši to, svi se udiviše i gromko proslaviše Boga. A kad uđoše u pećinu nađoše Svete mladiće koji divno izgledahu; lica im sijahu svetlošću blagodati Božje i izražavahu radost. Episkop, gradonačelnik i narod pripadoše k nogama Svetih mladića klanjajući im se ničice, pa uzneše hvalu Bogu što ih udostoji da vide takvo preslavno čudo. Sveti mladići ispričaše im sve o sebi, i o Dekiju mučitelju, kakvo pod njim beše gonjenje na hrišćane. Episkop i gradonačelnik odmah poslaše pismo blagovernom caru Teodosiju, u kome pisahu: Neka moć tvoja naredi da što pre dođu od tebe ugledni ljudi da vide čudo koje Gospod javi za carovanja tvoga: jer u naše dane Gospod pokaza sliku budućeg sveopšteg vaskrsenja vaskrsnuvši sada tela Svetih mladića.
Dobivši ovo pismo, car Teodosije se obradova velikom radošću, i odmah krenu sam iz Carigrada u Efes, praćen velikašima i mnoštvom naroda, i Efešani ga dočekaše svečano. Episkop, gradonačelnik i ostale gradske vlasti odvedoše cara k pećini. Kada car uđe u pećinu i ugleda Svete mladiće, kao anđele Božje, on pade k nogama njihovim klanjajući im se; a oni, pruživši ruke, podigoše ga sa zemlje. Ustavši, car s ljubavlju zagrli Svete mladiće i, celivajući ih, ne mogade se uzdržati od suza. Zatim sede na zemlju prema njima, i gledajući ih slavljaše Boga, i srce mu se silno radovaše. I govoraše im: Gospodo moja, u licu vašem ja vidim samoga Cara Gospoda Hrista, koji nekada podiže Lazara iz groba; a sada svemoćnom rečju Svojom On vaskrse vas, da bi nas očigledno uverio odnosno budućeg vaskrsenja mrtvih, kada će oni koji su u grobovima, čuvši glas Sina Božja, oživeti i izići iz grobova netljeni. – Sveti Maksimilijan reče caru: Od sada carstvo tvoje zbog čvrste vere tvoje biće jako, i Isus Hristos, Sin Boga živoga, sačuvaće ga u sveto ime Svoje od svakoga zla. Veruj, Gospod nas tebe radi vaskrsnu pre opšteg vaskrsenja.
U toku dugog razgovora Sveti mladići govorahu caru i mnoge druge dušekorisne istine, a car sa episkopom, velikašima i narodom slušaše ih radosno. (Grčki opisatelj crkvenih događaja Nikifor Kalist dodaje, da car cele sedmice svaki dan s njima obedovaše i služaše im). Posle pak tih razgovora, Sveti mladići, na oči svih koji se naslađivahu gledajući ih, ponovo prekloniše glave svoje na zemlju i, po Božjem naređenju, zaspaše snom smrti. Car silno plaka nad njima, a plakahu s njim i svi prisutni. I naredi car da se načine sedam sanduka od zlata i srebra, da se u njih polože tela Svetih mladića. No tu noć oni se javiše caru u snu, naređujući mu da ih ostavi da počivaju na zemlji, kao što i ranije počivahu. Potom se na mesto usnuća Svetih mladića steče mnogo episkopa; satvorivši svetli praznik, oni odadoše dostojno poštovanje Svetim mučenicima. Car razdade obilne milosti ništima i ubogima te pokrajine i otpusti sužnje na slobodu, pa se vrati u Carigrad, radujući se i slaveći Hrista Boga našeg, kome i od nas grešnih neka bude čast i slava sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
