“Čitava Hercegovina je hram Božiji, prostor i mesto kojem je u svakom detalju ove zemlje filigranski uobličena i ucrtana misao Božija i sve zajedno slavi ime Njegovo a to jeste smisao, povod i cilj postojanja sveta i u svetu nas ljudi”, istakao je Patrijarh Porfirije nakon svete arhijerejske Liturgije u Sabornom hramu Preobraženja Gospodnjeg u Trebinju u sredu 11. maja
Drugog dana posete Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj u sredu 11. maja na praznik Svetih apostola Jasona i Sosipatra Njegova Svetost Patrijarh srpski G. Porfirije služio je svetu arhijerejsku Liturgiju u Sabornom hramu Preobraženja Gospodnjeg u Trebinju.
Njegovoj Svetosti sasluživali su Njegovo Visokopreosveštensto Mitropolit crnogorsko-primorski Joankije, Preosvećena gospoda episkopi: žički Justin, mileševski Atanasije, diseldorfski i nemački Grigorije, kruševački David, istočnoamerički Irinej, timočki Ilarion, zahumsko-hercegovački Dimitrije, valjevski Isihije, budimljansko-nikšićki Metodije i remezijanski Stefan, sveštenstvo i svešenomonaštvo iz više eparhija Srpske Pravoslavne Crkve, uz molitveno prisustvo mnogobrojnog vernog naroda među kojima i veliki broj najmlađih sveotosavaca koji su ispunili hram u Trebinju.
“Mi znamo braćo i sestre, kako nas uči Sveto Pismo da smo stvoreni po slici i prilici Božijoj, a šta to znači. To znači da svim imamo darove Božije, to su potencijali, mogućnosti, sinonim snage koje smo dobili od Boga da možemo da rastemo, da se usavršavamo do mere da budemo podobni Bogu”, naveo je Patrijarh Porfirije u svom obraćanju nakon svete arhijerejske Liturgije.
“I dar, kao što sama reč kaže, ne može se kupiti. Ne može se Bog prevariti, dar se ne može oteti. Dobili smo ga besplatno od Boga i samo je važno i to je potrebno da svi darovi koje imamo budu utemeljni na daru vere.”
“Ima li išta što je od ovoga sveta a da može da zadovolji dubinsku potrebu za punoćom, za radošću koja nema kraja. Može li to zadovoljiti bilo šta što je od ovoga sveta. Istorija ljudske kulture a i mi svako od nas, znamo da ma šta postigli, ma šta jesmo uvek ostaje dubinski nemir jer savršenstvo, punoća, glad koja postoji u nama i koja osmišljava svaku drugu hranu, svaku drugu lepotu jeste živi Gospod naš Hristos, zato On podseća ono što mi u dubini svoga bića znamo jesmo ikone Božije”.
Na kraju svetog evharistijskog sabranja Patrijarh Porfirije je proveo vreme u razgovoru sa najmlađim svetosavcima ispred Sabornog hrama u Trebinju, blagoslovivši ih.
***
Povodom 350. godina od upokojenja Svetog Vasilija Ostroškog u Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj biće organizovan niz svečanosti dok će Njegova Svetost posetiti Miropoliju crnogorsko-primorsku i Eparhiju budimljansko-nikšićku u sredu 11. maja, kada će u 19. časova prisustvovati prazničnoj večernjoj službi sa petohlebnicom u manastiru Ostrogu.
Sutradan, 12. maja, na dan kada molitveno proslavljamo Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, Njegova Svetost će služiti svetu arhijerejsku Liturgiju u manastiru Ostrogu sa početkom u 8. časova.
Izvor: TV Hram
U nastavku prenosimo Patrijarhovu besedu u celosti:
Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse Gospod! Nema lepšeg pozdrava, nema lepšeg i radosnijeg kliktanja od radosnog pozdrava i radosnog usklika Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse!, a naročito onda kada te reči izlaze iz duše, iz srca, iz usta dece koja su, slava Bogu, ovde u Trebinju, u Hercegovini, u humskoj Savinoj zemlji, u Šantićevoj Hercegovini, u Dučićevom Trebinju itekako ne samo prisutna nego živa istinski Duhom Svetim, Gospodom, do mere, kako smo već sinoć rekli, da je čitava Hercegovina ono što i treba da bude i na šta je pozvana svaka zemlja – hram Božji, prostor i mesto u kojem je u svakom detalju ove zemlje filigranski uobličena i ucrtana misao Božja i sve skupa, sve zajedno, slavi ime Njegovo. To jeste smisao, povod i cilj postojanja sveta i u svetu nas ljudi kao sveštenoslužitelja, kao onih koji su pozvani da neguju svet, da služe Bogu služeći svetu i obrnuto, da uznose čitavu tvorevinu kao uzdarje za sve darove koje smo dobili od Boga.
Mi znamo, braćo i sestre, a tako nas uči Sveto Pismo, da smo stvoreni po slici i prilici Božjoj. Šta to znači? To znači da, kao što smo čuli u odeljku iz Apostola, svi imamo darove Božje. Šta su darovi Božji? To su potencijali, mogućnosti, sile i snage koje smo dobili od Boga da možemo da rastemo, da se usavršavamo do mere da možemo da budemo podobni Bogu, da se upodobimo Hristu, a to znači da budemo osposobljeni da učestvujemo u svemu onom što jeste božansko i što nam je dato u Hristu. Dar, kao što i sama reč kaže, ne može se kupiti. Ne može se Bog prevariti, dar se ne može oteti. Dar je dar, dobili smo ga besplatno od Boga. Samo je važno i to je potrebno da svi darovi koje imamo budu utemeljeni na daru vere i budu rezimirani, sažeti, obuhvaćeni u daru ljubavi. Kada imamo vere i ljubavi prema Bogu i prema drugom čoveku, prema svakom čoveku, počevši od onog najbližeg, onda sarađujući sa blagodaću Božjom, ili bolje reći usvajajući blagodat Božju, pristajući da blagodat Božija deluje sa nama i u nama, mi onda razvijamo darove koje smo dobili od Boga. Onda ne zakopavamo darove, ne prisvajamo ih, ne mislimo da imamo bilo šta da nismo dobili kao dar bilo direktno od Boga, bilo kroz bližnje, a opet od Boga. Uvek i na kraju, svi su nam darovi dati da bismo projavili i potvrdili sve-dar, jedan jedini dar, dar ljubavi. Dakle, stvoreni smo, braćo i sestre, po slici Božjoj, a to znači da imamo mogućnost da učestvujemo u svemu što je božansko, da rastemo. U nama postoji potreba za tim, postoji glad, da rastemo do savršenstva, nesavršivog savršenstva, jer savršenstvo u Hristu i u ljubavi nema svoj kraj. Ono ima samo utvrđenje, jedamput za svagda, u našoj odluci da hoćemo da živimo u ljubavi, da hoćemo Boga i da živimo u Bogu. Zato, da li je moguće doživeti savršenstvo i utoliti glad i žeđ za savršenstvom u bilo čemu što je od ovoga sveta? Trebali da nabrajamo? Dovoljno je da svako pogleda u sebe da li je želeo bogatstvo, i ako ga je dobio i došao do nekog svog vrhunca da li je utolio glad i žeđ u sebi za nečim što mu je možda nepoznato ili dalje postoji nemir u dubini duše. Koliko često hoćemo aplauze, hoćemo da nas ljudi hvale, da kažu kako smo bolji, pametniji i uspešniji od drugih? Sigurno je da je svako u svome životu bar ponekad u svojim okvirima to doživeo. Što su veći okviri, što je veća scena, utoliko može biti veći uspeh na tom planu, ali da li je neko zadovoljio svoju neutoljivu glad za savršenstvom, da li se umirio ili onda kad je dotakao i same granice onog što je želeo samo se u njemu otvorio još grublji krater nemira… I ne treba nabrajati dalje. Ima li išta što je od ovog sveta, a što može da zadovolji dubinsku potrebu za punoćom, za radošću koja nema kraja? Može li to pronaći ili zadovoljiti u bilo čemu što je od ovog sveta istorija ljudske kulture, civilizacije? Mi, svako od nas, gledajući u sebe i oko sebe znamo da ma šta postigli, ma šta jesmo, uvek ostaje dubinski nemir, jer savršenstvo, punoća i glad koja postoji u nama i koja osmišljava svaku drugu hranu, svaku drugu lepotu, pa i ove koje smo pobrojali, jeste živi Gospod naš Hristos. Zato nas On podseća, a mi u dubini svog bića znamo, jer jesmo ikone Božje: Ja sam hleb života. Zato kada govorimo Oče naš, hleb naš nasušni daj nam danas potvrđujemo da hoćemo Hrista, da hoćemo da nam On donese radost, punoću, lepotui savršenstvo, ali i da nas reč Hristova opominje da ne možemo ne samo ovo što smo pobrojali, nego i u ocu, i u majci, i u bratu i u sestri, naći punoću i smisao ako nema Hrista. Reč Hristova je istinita: Ko voli oca ili majku ili brata ili sestru više nego mene nije mene dostojan. To dostojan znači da neće zasititi svoju glad, neće naći dubinski i unutrašnji nemir, ako ta ljubav prema onom kog volimo nije utemeljena na hlebu života koji je Hristos, na neprolaznoj ljubavi u odnosu na Njega. Što je naša ljubav veća u odnosu na bilo kog, to je naš nemir veći, to je naša glad veća, to je naš strah veći. Na kraju krajeva, preti kraj. Sve ima svoj početak i svoj kraj ovde u istoriji. Zato, braćo i sestre, u ove dane kada slavimo Vaskrsenje Hristovo, Gospod pokazuje da je došao da spasi čoveka, kako sam kaže, ništa da izgubi kao što je izgubio prvi Adam. Izgubivši Boga izgubio je sve. Gospod je došao da pobedi radi nas sve ono što mu preti kao prolaznost, kao smrt, kao greh, da na daruje život večni, a to jeste prostor upodobljenja Njemu živome Bogu. To jeste prostor smisla. Došao je da nam donese smisao u svemu što je u nama i oko nas. Nama je ostala samo vera, nada i ljubav, ali ne verbalno, ne apstraktno, ne psihološki, nego realno u svom životu. Ulažimo trud i napor, slabi jesmo, padamo… Znamo da smo grešni. To je dovoljan početak – da znamo. U toj spoznaji već je Gospod sa nama. Vera kao poverenje pretače se i pretvara u ljubav, jer ljubav je ono što donosi ultimativnu radost. To je jedini znak našeg ispravnog izbora, naše istinske i prave slobode. U veri i poverenju može biti kolebanja kao što je pokazao apostol Toma, ali u ljubavi, kao što su pokazale mironosice, nema straha, nema nepokolebljivosti. Zato Gospod Vaskrsli kada se javlja apostolima veli: Ne bojte se, jer može biti kolebanja u veri, ali mironosicama kaže: Radujte se, jer je u njima i kod njih ljubav. To je onda radost bez kraja.
Neka bi Gospod dao braćo i sestre da se i mi radujući se Vaskrsenju Hristovom radujemo egzistencijalnom ljubavlju koja nema definicije i nema objašnjenja, koja je beskrajna, ali koja počinje ovde i sada kao početak našeg života u večnosti, gde se slavi Jedan u Trojici Bog, ovde Ga predokušamo i sa Njim opštimo najpre u svetoj Luturgiji. On Jedan u Trojici Bog, Otac i Sin i Sveti Duh neka je uvek sa nama, sada i uvek i u vekove vekova. Amin!
