Историчар Свјетлана Самарџија изјавила је да су Срби Сарајеву уткали душу, дали му карактер, оживјели га и изградили, а да је овај град ту душу изгубио њиховим егзодусом 1996. године.
Она је подсјетила на непрегледну колону залеђених лица, гладне дјеце и старачких руку, промрзлих од фебруарске зиме, које чврсто држе дрвене ковчеге са посмртним остацима својих синова, истичући да је то слика Сарајева које је тада изгубило оно што га је заиста чинило посебним – своју душу.
„Тај град и данас носи печат Јефтановића, Деспића, Хаџиристића, Цековића, печат светог Петра Сарајевског и Дабробосанског, свештеномученика, онога чија је жртва примјер Христове жртве и Његове голготе“, рекла је Срни Самараџија, самостални стручни сарадник за меморијализацију и културу памћења у Градској управи Источно Сарајево.
Она је истакла да је омиљени митрополит сарајевских Срба у народ својим примјером усадио појам жртве као највишег вида љубави и да је на жртви изградио судбину Сарајева.
„А српски народ Сарајева је кроз 20. вијек показао немјерљиву љубав, ону непролазну, чији су темељи настајали на жртви“, рекла је Самарџија.
Она истиче да се често сјети митрополита Амфилохија који је, говорећи о српском народу, увијек истицао жртвовање за истину, правду, за ближње, гдје је мјера жртве – мјера љубави.
Самарџија је нагласила да је тог фебруара и марта 1996. године жртва сарајевских Срба уткана у темеље Републике Српске, у први пут створену српску државу са лијеве стране Дрине.
Према њеним ријечима, овај „остатак остатака српског народа“, како је говорио академик Милорад Екмечић, опстао је и остао захваљујући жртви сарајевских Срба – а што је већа жртва то је већа љубав.
„И данас, мислећи на ове догађаје, враћају ми се приче из дјетињства, изразито плаве очи мога дједа и тешка мушка суза у углу док говори о граду своје младости, о лијепој кући изнад Врбања моста са чије терасе се пружао најљепши поглед на Маријин двор“, подсјетила је Самараџија.
Инспирисана сјећањем на некадашње Сарајево, дјетињство и погром сарајевских Срба, Самараџија је написала пјесму под насловом „Слике из 1996“.
Слике из 1996
Једне очи тихо говорише тада
док промрзле руке дрхташе у крилу
да одлазе заувијек из тог лијепог града
носећи у наручју унучицу милу.
И капну суза из тог плавог неба
као печат покваси стари кућни праг
узети им и ту сузу треба
одлучио тада, бијаше, сами враг.
Остадоше само трагови у снијегу
кућа стара, угашена свијећа
док се крећу ка посљедњем збјегу
туга им је у срцу све већа!
Задње звоно уз топове се чује
магла сакри поглед ка том граду
само кости војника брује
„што дадоше снове да им украду“…
Колона се скупља све већа и већа
ка истоку крећу и те очи плаве
из џепа му вири слика сина и свијећа
и помисао гдје ће Васкрс да славе.
Следило му срце поглед мале Ане
па очи ка небу упери он тада
молио је Бога да страдање стане
да крст стави поново изнад тога града!
Да се врате дани срећом обасјани
да угледа сина крај Врбања моста
како трчи кћери као лани;
од свега му само успомена оста…
Док са истока свиће нова зора
знале су тада те бијеле косе
да се даље корачати мора
а Сарајево ће у души да носе…
Завео је снијег све трагове старе
покрио бијелим гробове војника
за тужне приче сад многи не маре
само још нека остала је слика.
Бијеле се крстови мермерни у пољу
мирише тамјан кроз мартовске дане
посипају и даље незарасле ране сољу
не дајући Сарајеву да из пакла устане!
И ту крај гроба стајаше дјевојка
косу јој вјетар с Романије мрси
остаће она да прича довијека
док жива врагу и даље пркоси!
(palelive.com / Срна)
