Умјетност фрескописа и иконописа припада начину гледања који тражи стрпљење и унутрашњу мјеру. У том раду, најважније је оно што се у тишини гради између човјека, материје и смисла. Зато и рука иконописца носи и тежину за коју се не може рећи да је само занатска, него она са собом носи и одговорност према ономе што остаје након што се боја осуши.
На ову тему, као и о свом животном и стваралачком путу у Теми јутра говорио је ђакон Никола Лубардић – академски сликар и иконописац, роријеклом са Романије, који данас живи и ствара у Београду. Дипломирао је примијењено сликарство на Академији примијењених умјетности у Београду у класи професора Миодрага Вујачића Мирског, а магистрирао фрескопис.
Током свог умјетничког рада учествовао је у осликавању шеснаест храмова. У Београду дјелује као самостални умјетник, посвећен иконопису, као и апстрактном сликарству. У разговору је истакао да се у његовом животу и позиву не раздвајају ђаконска служба, умјетност и иконопис, већ да чине једну цјелину. Говорио је о искуству рада на живопису храмова, када се након година труда сагледа цјелина осликаног простора, што доноси и радост и осјећај одговорности према ономе што остаје у времену Цркве.
Посебно се осврнуо на свој завичај Романију, крај који је, како је навео, чврсто обликовао његов карактер и однос према ријечи и поштовању човјека. Такође се присјетио тренутака проведених са владиком Атанасијем, који су оставили посебан траг у његовом животу.
У једном дијелу разговора говорио је о промјенама које су обиљежиле свакодневни живот и међуљудске односе. Према његовом мишљењу, некадашњи ритам живота остављао је више простора за уважавање, пристојност и поштовање старијих, док савремено доба доноси убрзаност и немир који се одражавају и на начин на који људи комуницирају.
„То је било господско вријеме“, рекао је, присјећајући се времена у којем су, како је навео, поздрав, лијепо обраћање и поштовање били дио свакодневне културе.
Говорећи о свом стваралаштву, Лубардић се враћа на суштину односа према икони и њеном унутрашњем смислу. Све то, у коначници, чини његов свијет у којем се умјетност, вјера и живот прожимају у једну цјелину.
