Катарина Шарић: „Човек је жив онолико колико даје себи могућности да се развија и шири своје видике“
Шта човјека чини оствареним и шта остаје иза њега када се склоне дипломе, професионални успјеси и признања? Може ли се лични развој одвојити од вриједности, породице и односа према другима?
О овим питањима разговарали смо са Катарином Шарић, оснивачицом и предсједницом Уније националног развоја, афирмације и друштвеног дијалога – УНРАД.
По образовању дипломирана правница, Катарина је завршила Дипломатску академију, а наставила је усавршавање на мастер студијама политичких наука. Њен професионални пут пратили су бројни програми и едукације, док су право, политика, новинарство, психологија и умјетност постали различити путеви ка ономе што је, како је рекла, њено трагање за разумијевањем појединца и друштва. Посебно мјесто у њеном животу има стваралаштво. Пише поезију и припрема прву збирку, а говорећи о умјетности, истакла је да човјек без ње не може у потпуности да уздиже и развија своју душу. Из те потребе за разумијевањем човјека и друштва настала је и Унија националног развоја, афирмације и друштвеног дијалога – УНРАД, основана 1. августа 2024. године. У првој години рада организација је реализовала више од десет пројектних активности и кроз њих окупила више од хиљаду људи.
УНРАД своје дјеловање усмјерава на афирмацију универзалних вриједности, ментално здравље младих и подршку породици. Шарић посебно наглашава важност психолошке превенције и доступности подршке. Она упозорава на изазове са којима се млади суочавају при усклађивању породичног живота и каријере. Према њеним ријечима, знање и таленат не смију остати заробљени у оквирима личног ега. Појединац има дужност да своје дарове усмјери ка општем добру.
„За мене, чинити добро и давати љубав јесте највећи могући траг који може да се остави у животима других, али и у животу заједнице“ – поручује Шарић. Она јасно указује на то да човјек никада није коначна, завршена прича. Ми се константно мијењамо, учимо и растемо. Коначна вриједност тог раста не мјери се висином до које смо стигли, већ легатом који свјесно остављамо генерацијама које долазе.
