Svestenik Miro Bozovic

У прилог одбране Цркве Светог великомученика Георгија у дробњачком селу Дубровско

Име: saopstenje za javnost clanova porodice pok. svestenika mira bozovica; Опис: У прилог одбране Цркве Светог великомученика Георгија у дробњачком селу Дубровско Тип: audio/mpeg

Саопштењем за јавност, ових дана, обратили су се чланови најуже породице покојног свештеника Мира Божовића, рођеног и упокојеног у дробњачком селу Дубровско, који је био надлежни парох у овом крају до шездестих година  прошлог вијека. Отац Миро, поред осталих храмова, предатих му на старање, бринуо је и о храму Светог великомученика Георгија у родном селу Дубровско до упокојења 1992. године. Сахрањен је у порти овог светог храма, подигнутог љубављу и вјером мјештана, који су били вјерници СПЦ, те су је, као такву, оставили у аманет потомцима.

Недавно је група недобронамјерних људи покушала да оспори власништво нам овим светим храмом.

Прилог припремила Сенка Чоловић Шумић

 

Kао најужа породица покојног свјештеника СПЦ, Мира Божовића, рођеног и упокојеног у дробњачком селу Дубровско, са жаљењем и невјерицом дочекасмо вијести да је Црква Светог великомученика Георгија у нашем селу Дубровско умјесто светог мјеста хришћанског и братског молитвеног окупљања, и братског саборовања, постала повод за братску неслогу, омразу, раздор и отимање…

Svestenik Miro Bozovic Sa MajkomИмајући у виду да је наш покојни отац, ђед, прађед и свекар, свјештеник СПЦ , Миро Божовић, крај другог свјетског рата дочекао као надлежни парох ове цркве, као и већине околних цркава у дробњачком крају; и на тој дужности је био све до почетка педесетих година прошлога вијека; и да је од свог пензионисања шездесетих година прошлог вијека до свог упокојења 1992.године о овој цркви бринуо и у чијој порти је и сахрањен, и то уз саслужење тадашња три епархијска свештеника СПЦ и уз звона која су се том приликом после више црних деценија у селу огласила… сматрамо се међу најпозванијим да се поводом ове пометње огласимо и посвједочимо и пред Богом и пред родом и свим људима да је Црква Светог Великомученика Георгија у дробњачком селу Дубровско једино и неоспорно црква СПЦ, дакле црква Епархије Будимљанско-Никшићке. Да није тако, наш покојни отац, ђед, прађед и свекар, свјештеник СПЦ, Миро Божовић, отшколован на Цетињској богословији СПЦ не би ни био постављен за пароха ове цркве у свом родном селу.

Даље, у вријеме када је љубављу и вјером мјештана нашег села ова црква саграђена, у нашем селу су једино Срби живјели, а није било ни других вјерника осим вјерника СПЦ, те су они ову цркву за себе и своје вјерске потребе одвајајући од своје сиротиње и сазидали, и томе је намијенили, и у аманет свима нама такву оставили. Уколико се у међувремену етничка, или каква друга структура у селу Дубровско промијени; уколико неки мјештани ову цркву и вјеру више не буду сматрали својом, и имају потребу за својим црквеним објектом, нека сада они том својом љубављу и вјером себи своју цркву у селу сазидају, а не да улазе у сукоб са својим и нашим прецима и да се отимају за ову прађедовску и ђедовску муку и сиротињу…

Даље, у вријеме када је саграђена, мјештани нашег села су очигледно знали да грађевину цркве Црквом устројава Епископ, по прадавно устројеним и необоривим канонима и да никаквим прилозима нико, па ни село, ни цар, ни богаташ, не постаје власник, ни посједник Цркве, већ једино ктитор, добротвор, или приложник цркве. Дакле, ти наши преци су се сабрали око те жеље да имају своју цркву у свом селу, прикупили су све што су могли и имали, саградили, али она није самим тијем постала црква, него су се морали обратити надлежном у то вријеме црквеном великодостојнику.

Наравно, желимо да верујемо да у свему овоме нема само зла и погубних намјера – имамо на уму да смо ми ипак прилично збуњени и често дезоријентисани људи овог претешког времена и још тежих бремена, која нас наводе и заводе на разне странпутице, недостојне нашијех најбољих предака и на погубну саблазан нашијем потомцима.

Још увијек вјерујемо и надамо се, да ћемо као потомци оних који су и непријатељска гробља устројавали и поштовали, ову жалосну и срамотну пометњу окончати и да ће нас братска и хришћанска љубав поново сабирати и окупљати у миру око наше прађедовске цркве и прађедовских гробова.

 

Најужа породица пок. свјештеника СПЦ Мира Божовића:

Милутин, Томислав, Лука и Љубомир Божовић

са својим породицама

(са фејсбук профила Дубровско Наше)