У понедељак, 29. новембра 2021. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, упокојио се у Господу протођакон Момир Лечић (1936-2021), дугогодишњи главни секретар Канцеларије Патријарха српског.
Протођакон Момир Лечић је рођен 30. марта 1936. године у селу Бресници код Чачка од родитеља Властимира и Василије. Основну школу је завршио у Чачку 1950. године. Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену завршио је 1954. године. На Православном богословском факултету у Београду дипломирао је 1960. године, а у међувремену је одслужио војни рок. Постдипломске студије је похађао на Универзитету у Бону (Немачка) у периоду од 1960. до 1962. године.
Патријарх српски Герман је рукоположио теолога Момира Лечића у чин ђакона на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 1962. године. Одлуком патријарха Германа унапређен је у звање протођакона на празник Светог Василија Великог, 14. јануара 1973. године. У храму Светих цара Константина и царице Јелене служио је до 1984. године када је, на своју молбу, премештен на службу у храм Светог Александра Невског. Одлуком Светог Архијерејског Синода постављен је за чиновничког приправника у Канцеларији Патријарха српског 1962. године, затим је 1965. године именован за писара, а за секретара је постављен 1975. године. Упоредо је обављао дужност референта Великог црквеног суда. Службу у Канцеларији Патријарха српског окончао је 2009. године, када му је Свети Архијерејски Синод доделио орден Светог Саве II степена.
Аутор је научног рада „Изградња и обнова цркава и манастира од 1920. до 1941. године“, објављеног у „Споменици Српске Православне Цркве 1920-1970“.
Предано и одговорно је водио рад Канцеларије патријарха Германа, а затим и Канцеларије патријарха Павла.У више наврата био је члан посланстава Српске Православне Цркве током званичних посета помесним Православни Црквама. Учествовао је у заседањима међуцрквених конференција широм света.
Заупокојена Литургија са опелом биће служена 2. децембра 2021. године са почетком у 8 часова у храму Светог Александра Невског у Београду.
ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ
УСНУО ЈЕ У ГОСПОДУ ВИСОКОПРЕЧАСНИ ПРОТОЂАКОН МОМИР ЛЕЧИЋ
29. новембар л. Г. 2021.
Свако ко је део наше парохијске заједнице, ‘невске’ Литургије поистовећивао је са ђаконовањем оца Момира Лечића, протођакона.
Деценијама је отац Лечић, како смо га звали, предстојао на службама и узносио јектеније господствено, отмено, разговетно, смирено, молитвено – ђаконски.
Верујем да не постоји нико кога заувек није дотакла нарочита, јединствена мелодика ђаконовог чтенија Јеванђеља. Једноставно, а узвишено, тако да у том тренутку као да све стаје и трепери звонким његовим гласом, а он сам – као да нам је преносио призоре којима је сам сведочио.
Изузетан појац, зналац и љубитељ црквеног појања, члан некадашњег славног Хора београдских свештеника, из времена Патријарха Германа, припадник ‘старе школе’ свештенослужитеља који су са пажњом и посвећеношћу служили свим својим бићем – у покрету, појању, мелодици и метрици сваког возгласа. Подразумева се да је пратио напредовање и живот хорова наше цркве, увек био на располагању за питање и савет, увек похвалио и приметио кад нешто ново научимо.
Осамдесетих, када је у нашој цркви почео да се окупља у оквиру Мисионарске школе млађи свет и тако постепено обновио и подмладио и мешовити и певнички хор, отац ђакон је био задужен да своје појачко знање пренесе певничком хору.
Са колико само радости је ишчекивао да отпоји химну „Тебе Бога хвалим“ са овим или оним мелодијским украсом, са пуно одушевљења и поштовања према нотном запису.
Једна од слика коју увек видим кад помислим на оца ђакона је како он и његова супруга Боса, коју је пре само неколико месеци испратио, у недељно јутро улазе у порту, пред Литургију и, руку под руку, корачају према цркви; отац ђакон старовремски елегантан, са шеширом. Као образ брачника који жудимо да досегнемо.
И кад смо у једном тренутку добили, хвала Богу, два млада ђакона, отац Лечић је, иако увелико пензионер, редовно долазио и служио, докле год му је снага допуштала, одан храму у којем је толике године провео на својој ђаконској служби.
Деценије и догађаје које је отац ђакон памтио као први човек Кабинета два Патријарха српска, можемо само да наслутимо. О томе ће, надам се, имати ко да пише.
Небеска певница је добила појачање – пристигао им је Лека, како су га звали његови ‘саплеменици’ из Хора свештеника.
Прилажем као сећање – слику са првог путовања Хора на Косово (1997), са тадашњим диригентом Павлом Јанковићем, испред манастира Високи Дечани. Уз оца Лечића, ту су још и, тадашњи игуман Теодосије, и о. Вајо.
Господ да насели у царство небеско душу дивног нашег протођакона Моме Лечића.
Ј. А. Тонић
