Manstir Pecka Patrijarsija

Ваистину звони!

Ако те људи у Црној Гори питају звони ли звоно у Патријаршији, ти их обрадуј, и кажи да звони

 

Данас смо у Фејсбук-групи “Не дамо светиње” остали нијеми пратећи дешавања на Косову и Метохији, која су нам на прагу од куће, као прво, а о емотивним односима да не говоримо. Слушали смо беспомоћне људе у Рашки како се обраћају предсједнику Србије, осјећали се исто тако немоћно, са једне и изиритирано са друге стране, хушкањем и псовкама на групи.

Не сумњамо да су Срби на Косову на страни истине и правде, и да их Бог неће оставити. Ондашња полиција је сузавцима и шок-бомбама, а затим и мецима отимала кока-колу, фанту и лијекове. Јасно нам је какве су намјере. Оно што једино можемо да тражимо у овом трену, као први корак, јесте – да се црногорске власти са званичних позиција огласе поводом ванредног стања на Косову и Метохији! Цијели дан се нико није огласио, као да су дешавања негдје на Новом Зеланду, миљама далеко, а не уз наше границе, али и уз наше светиње и нашу браћу и сестре.

Одбијамо стање немоћи, макар се “наша моћ” састојала само до тих ријечи. Јер те ријечи које носимо о Космету – дивотне су, као ове које је записао пок. Гаро Јовановић у књизи “Звона Пећаршије” (2009), а које дијелимо у наставку с читаоцима. Јер “У почетку бијаше Ријеч”.

(Администратори Фејсбук-групе “Не дамо светиње”)

Ваистину звоне!

И овдје, у Пећкој Патријаршији, како је то Пјесник један уредио, славуји пјевају пред зору. А можда и није црни пјесник толико крив. Од његових стихова, послије осам прања, стигло се до оног што се у тем Сомбору назива старом градском пјесмом, а све то будибогснама…

Нешто другачије звучи пјесма о булбулу, а то је још једно славујево име, ономатопејско, ваљда арапско, коју сам слушао од Староподгоричана. Никад нијесам вјеровао много пјевачима, ни њиховом такозваном карасевдаху, али ни јадо-лирици вина и гитара, и слично, слично и, али ме чистота ове пјесме тицала увијек, и знао сам какво је срце које пјева, и да личи на македонске, и старокосовске. А најбоље сам знао, за себе сам знао, да је моја пјесма она којој не треба кафана и пијанство, па да ме пробуди.

Јечам жњела, Косовка Дјевојка

јечам жњела, јечму говорила…

Нијесам желио да баш овако нешто напишем, и не знам што ми би. Али, нека. За писмо је најважније да је спонтано, нека оловка клизи, а ово је моје писмо, мало писмо, некоме ко буде хтио да чита. Ето, замрсио сам се, оловка увијек мислила умјесто мене, и мој дух је пратио њен траг каснећи увијек за коју ријеч. Хтио сам да кажем, неспретно помињући славује, како је Патријаршија мир који је тешко пореметити. Дубока је то вода за овоземаљске вјетрове.

Истина, иако пред зору пјевају славуји, Патријаршију опкољава зло, само је високи манастирски зид дијели од много, много мржње. И оне праве, заоштреног ножа, и оне естрадне. Јер на Косову и Метохији постоји, вјеровали или не, и неки облик надметања у показивању ко жешће мрзи Србе. Онај од Шиптара који жешће шкрипи зубима помињући их, је правовјернији и бољи родољуб од других.

А све то, наравно, на живот, на слободе патријаршијског сестринства, утиче много и страшно, али не и на њихову душу, једва мало, да не кажем баш ни мало.

Да поновим: говорим о души, о унутрашњем животу. Велика је сила у молитви. Друга је ствар онемогућеност кретања или рада на имању. Хтио сам рећи да се и окупација, и шиптарска пошаст, узима као елементарна непогода, као земљотрес, или поплава, рецимо… а ја бих је радије назвао кугом.

– А хоће ли проћи ово зло, често сам питао.

– Хоће ли? А хоће, како неће, све се то мијења. Што рече један старохришћански мудрац, кад су га на запрежним колима тјерали на губилиште: један точак у блато, други из блата. Тако је он тада рекао, да не зна ноћ што носи дан, да су муке данашње, награда сјутрашња, и да никоме није до зоре горјела – један точак у блато, а други из блата.. велика је била његова вјера, и брзо се видјело колико је био у праву. Па ће и овдје тако… И Шиптаре ће просвијетлит Бог.

– Тешко је чекати.

– Није, ако си хришћанин.

– Како то?

– Као дијете мајци, тако се препусти Богу. Мајка може и да покара, може и прут да узме, а нина те на грудима ако си добар. Пусти нека Он мисли, нека Он брине, и све ће бити како треба. а ако нешто не разумијемо, то је тако, ни неразумна дјеца не схватају увијек одрасле…

Највише ме занимало, и најчешће сам питао, како су се оцјећале на почетку косовскометохијског безакоња, када су биле потпуно без заштите. (А сада их штите они који су их бомбардовали!) Када се сваког тренутка могло очекивати да на капију, и преко капије, хрупе хорде са пјеном на устима, они исти људи који су у свом походу не само клали и мучили, него и срушили стотину и више цркава и манастира српских.

– А како се нисмо плашиле, брате мој, много смо се бојале. А било је код нас и много дјеце, немоћних је било, био је збјег у Патријаршији. Али, од свега нам је било теже – причала ми је сестра монахиња, одговарајући на моја питања – кад би стигле вијести, обично преко радија, из Црне Горе. Увијек је неко имао транзистор, па каже, оставила нас је Црна Гора.

Овдје је много Црногораца, скоро цијела Метохија је у другом или трећем кољену из Црне Горе. Како смо се страшно стидјели када чујемо што говоре министри подгорички, кад је власт за Шиптаре навијала, и за бомбардере… можда није било баш тако, али тако је тада изгледало… па се црни људи затворе негдје, скрију негдје, и плачу. Колико сам их пута видјела, иза Цркве, са челом на зиду, одрасли човјек, а рида, срам га је, каже, оваквих Црногораца. Бомбе падају, бомбе ору умјесто плугова, дјеца нам умиру, болнице се руше, манастири горе, па бар да пожале, да кажу да им је тешко… Сад је мало другачије, је л тако? Све смо чекале, распитивале се, и, ево, чујемо лијепих ријечи…неће се обрукати Црногорци, браћа моја, род мој, и нијесу никад. А биће и боље, даће Бог! А и овдје ће бити боље. Па кад се вратиш у лијепу Црну Гору, ако те добри људи питају, звони ли звоно у Патријаршији, ти их обрадуј, и кажи да звони.

– И хоћу – рекао сам сестри монахињи чистој, па се обрадовали, или не обрадовали. А звони ли – ваистину звони!

Извор: Етос