Света литургија служена је на Велики четвртак у подгоричком Храму великомученика Ђорђа.

Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин – старјешина храма уз саслужење протојереја-ставрофора Гојка Перовића архијерејског намјесника подгоричко-колашинског, протојереја-ставрофора Милете Кљајевић, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, протојереја Јована Радовића, јереја: Леке Вујисића, Блажа Божовића, Ивана Црногорчевића и ђакона Луке Павићевића.

За пјевницом одговарали су појци Цркве Св. Ђорђа.

Током Литургије словом поуке сабранима у храму Господњем, обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Шљиванчанин:

,, Дођосмо до Великога дана у коме вршимо спомен Христове Тајне вечере; сјећамо се онога што је Господ урадио, сабравши своје ученике и предавши им Тијело и Крв своју да би могли бити једно са Њим за живот вјечни;

Чули смо данас ову пјесму, – Прими ме данас Сине Божији за причасника Тајне вечере Твоје, јер нећу казати тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати цјелив као Јуда – већ као разбојник исповедам Те: помени ме Господе, када дођеш у Царство Твоје.

Сваки пут када служимо Свету литургију ми се сјећамо те Вечере, сједињујући се са Њим, бивамо причасници Његовога царства.

То је оно за чим сваки човјек чезне, Царство Божије; а то значи да живот никад не престаје, да се наслађујемо животом, да имамо пуни живот – то је оно због чега смо створени.

Човек је створен као литургијско биће; у рају га је створио тако да комуницира с Богом и наслађује се Његовом ријечју, да једе од плодова дрвета живота – да би тако потврђивао свој живот; да би имао живот.

Човјека је Бог створио тако да кроз заједничарење с Богом испуњава живот, има живот; све мимо тога није живот; јер је Бог Живот и Животодавац.

Иако су се наши прародитељи окренули својој вољи, саможивости, која води у смрт, Бог нас није оставио. Како смо чули, посјећивао нас је на разне начине, слао пророке, чинио чудеса, преко светих који су Му у сваком покољењу угодили; а када је дошла пуноћа времена, послао нам је Сина Свога, који нам је дао Себе. Који нам је кроз ову Тајну вечеру дао могућност да будемо Његови и то је оно што су хришћани свих времена чинили.

Господ нам је дао да у Тајној вечери окушамо од Царства Божијега, докле не дође у свој пуноћи.

Сјећамо се да је немогуће Богу приступити без смирења. Христос је својим ученицима опрао ноге, показао нам је како то бити први; Он нам је примјер – да само служећи другима, живећи у овоме свијету показујемо смирење, да себе не истичемо, не стављамо на прво мјесто, мислећи само о себи.

Данас помињемо и издајство Јудино. Што значи да имамо два пута: пут Христов и пут Јудин – од када је створен, човек бира између та два пута; ако изабере пут Божији, доспјеће у славу васкрсења у Славу Божију; ако изабере пут Јудин, пропашће.

Сав овај пост и службе које смо служили нас уствари помажу, дају снагу и благодат да идемо тим Божијим путем.

Распеће Христово није крај већ васкрсење, нека нас Бог удостоји да будемо Христови, Божији, да никад не будемо Јудини, а то постижимо учешћем у Христовој Тајној вечери.

Завршавајући своје обраћање, отац Мирчета је подсјетио да ћемо вечерас у 18 сати читати 12 одељака Јеванђељских о Његовом страдању; док ће на Велики петак у 8 сати бити Царски часови а у 16 сати Вечерња служба са изношењем Плаштанице, док је у 19 сати Статија са Опијелом и опходом око цркве са Плаштаницом.

Потом су сви они који су се припремали за примање Свете Тајне причешћа, приступили Светој чаши.