Новинар Весна Девић говорила о утисцима које носи са поклоничког путовања светињама Егине
У организацији цркве Светих новомученика момишићких, на вишедневно поклоничко путовање светињама Егине група од педесетак поклоника из парохије момишићке предвођена протојерејем Николом Пејовићем кренула је у четвртак 12. септембра из Подгорице.
Међу поклоницима била је и наша колегиница новинар Весна Девић, која је са слушаоцима нашег Радија подијелила утиске које носи са овог поклоничког путовања.
Трка, обавезе, позиви са свих страна.. треба ово, види оно …. Шта је ово, као да је све чекало овај дан! Глава ме боли… Па ја имам температуру! Само ми је још она фалила.
Са таквим осјећајем терета и притиска, са великим ранцем на леђима, торбом у руци и претешком главом, скоро да трчим према зборном мјесту – Храму Христовог Васкрсења (Подгорица).
Улазимо у аутобус, моја пријатељица Сашка и ја, тражећи слободно мјесто пошто су сви већ на својим мјестима. Само да сједнемо, послије ће све ићи мирнијим током, искуство је којем смо се научиле са последњег путовања, такође, у организацији Момишићке цркве.
Запажамо да има нових, па и непознатих лица, али и оних која су нам добро позната. Смјештамо се и сам полазак дочекујемо са видним олакшањем. Одједном, све се брише, умор, нервоза. Хвала Богу, у 18:15 часова (четвртак, 12. септембар) крећемо за Егину.
Пут нам је мање више познат, али не и све грчке светиње које су обухваћене програмом путовања.
Послије вишечасовног путовања и краћих задржавања, у јутарањим часовима стижемо у Патру. Прво одредиште нашег ходочашћа је Црква Светог Андреја Првозваног, гдје се чувају мошти овог угодника Божијег, као и крст на коме је разапет.
Каква радост и лепота! Сликање, размјењивање информација, подсјећање на Светог Андреја Првозваног, који је прије свих апостола пошао за Христом, сина Јониног, брата Светог Петра.
Прво улазимо у централни храм, који је један од највећих европских православних храмова, цјеливамо мошти Св. Андреја и крст у облику слова „X“ на коме је био разапет наглавачке. Послије идемо у стару цркву гдје нам црквењак на грчком, уз помоћ геситикулације, појашњава у каквој светињи се налазимо, поучавајући нас да се закрстимо уљем из кандила Светог Андреја…
Радосни излазимо из цркве, размишљајући гдје даље. Остало је још мало времена да се прије наставка пута, освјежимо. Улица поред цркве води право у центар града.
Шетња Патром је посебан доживљај. Уске улице, лијепе кафитерије, весео и љубазан народ. Гдје год сједнете хладна вода за путника намјерника, широк осмјех…лијеп осјећај заједничкој припадности.
Окријепљени, наставаљамо пут ка следећем одредишту – Цркви Св. Варваре, гдје нас је раширених руку са пуно љубави дочекао наш о. Никола Гарчевић са својом породицом.
Ова црква се налази недалеко од манастира Дафни који је основан почетком 6. вијека. Позната је и по томе што су у њој 2017. године на поклоњење вјернима биле мошти Св. царице Јелене, мајке Константина Великог, које су по први пут донесене у Грчку из Венеције.
Отац Никола нас је упознао са историјатом цркве, подсјећајући да она припада организацији Αποστολική Διακονία која се бави великом мисионарском и хуманитарном дјелатношћу, тако да је и сав њен приход усмјерен ка томе.
Сазнавши које ћемо бисере православља да посјетимо, о. Никола, који већ 10 година живи ту, указао нам је на шта треба посебно да обратимо пажњу, као и угледу који наш Високопресовећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије има у Грчкој. Посебну пажњу привукао нам је дио у којем нас је упознао са праксом да у Грчкој цркви не може да бесједи сваки свештеник, нити да исповједа. А наш Митрополит је у вријеме свог служења овдје, иако млад, већ препознат као велики и даровити бесједник и проповједник.
Уљуљкани причом и гостопримством, вјероватно бисмо се још мало задржали, да нас отац Никола Г. шаљивим тоном није опоменуо: Није да вас тјерам, али ако мислите да стигнете на вријеме, треба да кренете!
Његовом љубазношћу, тако што нас је „провукао“ кроз уличице, стижемо на вријеме у атинску луку Пиреј, гдје се ужурбано укрцавамо на трајект. Послије скоро двочасовне вожње, преко узбурканог мора, стижемо у Егину, мало лијепо мјесто чувено по узгајању пистаћа, али прије свега и изнад свега по Светом Нектарију Чудотворцу.
Пут до чувеног светилишта даље настављамо асфалтираним, али уским путем. Пролаз нам прави љубазни полицајац који зауставља саобраћај и помаже да се, упркос великој гужви, брже крећемо, јер су у току припреме за сјутрашњи фестивал пистаћа у Егини.
Успут наш поглед испуњавају бројне цркве, које су Грци морепловци правили послије сваке пловидбе из благодарности Богу што су се својим домовима вратили живи и здрави.
Послије 10-ак минута на самом врху, са лијеве стране открива нам се нова Црква Светог Нектарија, а за који минут долазимо испред капије порте старе цркве и конака гдје је Свети Нектарије живио.
Захваљујући томе што је сестра Наталија, која живи у Грчкој, а придружила нам се у Пиреји, најавила наш долазак, бивамо одмах смјештени у својој једноставности лијепим собама конака. Остављамо ствари и убрзаним корацима у миру, којим вас овај манастир испуњава и који дуго по одласку из њега носите у себи, идемо на вечерњу.
Сви смо узбуђени, са љубављу и страхопоштовањем прилазимо, поклањамо се и цјеливамо мошти Светога Нектарија у првој црквици Свете Тројице. Кажу да у овај манастир не долази нико кога Св. Нектарија не позове. Ми смо, дакле, позвани да учествујемо у радости Господа свога и Његовог угодника!
Приносимо свијеће и молитве за сроднике своје, али и за оне којима је помоћ Светог Нектарија преко потребна: бездетним породицама, обољелима од тешких и медицином неизлијечивих болести.
Некако по инерцији у колони улазимо и у капелу гдје се налази гроб Светог Нектарија. Прислањамо главу на мермерни гроб, ни сама не знам због чега. Од узбуђења, пола ствари које нам је сестра Наталија рекла, нисам чула.
Умивамо се водом са чесме Светог Нектарија која се налази испред капеле и враћамо у цркву да осјетимо још мало овог парчета неба на земљи. Дишемо пуним плућима.
Лица свих су озарена, пуна задовољства. Умор се не осјећа, иако је већ прошао један дан.
Монахиње припремају цркву за сјутрашње богослужење, прави је благослов за све нас да баш овдје прославимо Крстовдан (14 /27).
Сабирамо се у манастирској трпезарији, скупа једемо и уз добро расположење једни другима преносимо утиске.
Више нисмо странци, однос је приснији и спонтанији него са многима које годинама знамо. То је изненађујуће само за оне који први пут крећу на ходочашће, за све остале, то је потпуно природан редослед ствари.
Још неко вријеме сједимо у порти и тихујемо, свако у својим мислима и молитвама, а онда одлазимо у собе, на починак. Треба се одморити и припремити за Свето причешће.
У 4 часова ујутро, по нашем времену, а у 5 по грчком, устајемо и полако се, без журбе, припремамо за јутрење и Литургију.
Иако је рано јутро, потпуно смо будни, умора нема. Јутро почињемо молитвом, поклоњењем моштима Светог Нектарија и благодарењу Господу што нас је удостојио оваковог дана.
Наш отац Никола (Пејовић) са оцима служи на грчком. Након изношења и цјеливања крста и добијања гранчице босиљка, негдје око 7 часова (по нашем времену), почиње Литургија. Жене су у другој цркви, физички одвојене од мушкараца, који су првој црквици, гдје су светитељеве мошти. Иако на грчком, са лакоћом пратимо и учествујемо у богослужењу. Причешћујемо се Хљебом живота, постајемо једно са Господом и једно – једни са другима, у Оцу и Сину и Духу Светом.
Послије Литургије сабирамо се на послужење у гостопримници, а потом се пакујемо. У продавницима (двије су) узимамо уље, иконице, бројанице, сипамо воду и опет се враћамо молитви. Упијамо сваки тренутак како би са собом понијели што више ваздуха удахнутог на мјесту гдје смо најбилижи Св. Нектарију.
Предвођени оцем Николом и Наталијом, полукружним степеништем се спуштамо из порте старе у нову цркву гдје се налази саркофаг са мошитима Светог Нектарија.
Какав поглед! Врт рајски. Помијешани мириси разноврсног цвјећа нас опијају. Боже драги, све си премудрошћу створио! Тешко да можете одољети, а да се овдје не усликате и са собом не понесете овај нестварни призор и мир који свуда осјећате.
Улазимо у велику и прелијепу цркву. Поред моштију Св. Нектарија, отац чита акатист. Молимо се скоро па клечећи. Цијела група дише једним срцем и одговара једним устима….У тишини свако за себе приноси молитву, благо, на растанку, додирујући саркофаг са моштима.
Напуштамо манастир Св. Нектарија носећи његове благослове са надом да ћемо се вратити.
Следеће одредиште је на пар километара – Манастир Св. Екатарине, гдје се налази чудотворна икона Св. Спиридона са Крита која отвара очи и благо вас погледује и милује.
Сестра Наталија нас је упознала са житијем Св. Екатарине ранохришћанске мученице из 3. вијека, која је иконописана са прстеном на руци, због чега јој се моле сви они који желе да ступе у Тајну браку.
Топао дочек и послужење ни овдје нису изостали. Пут настављамо према луци Пиреј, гдје сат времена паузе користимо да прошетамо, али и понешто купимо.
Укрцавамо се на трајект и послије вожње нешто мирнијим морем, стижемо у Атину. Смјештамо се у хотел „Анета“ и послије два сата крећемо на Ареопаг – брдо гдје је проповједао апостол Павле.
Пењемо се на брдо. Отац Никола објашњава да је са тог мјеста, гдје су постојали олтари посвећени различитим боговима, апостол Павле почео проповјед Атињанима са олтара који је био посвећен тада „непознатом“ Богу.
Правимо фотографије са тог брда, на које се није лако било попети, што због успона, што због излизаности камена. У позадини слика се види Атина, али и чувени Акропољ – њен симбол.
Након тога прошетали смо чувеним квартом Плака и Синтагма тргом, мало „презалогајили“, а ко је стигао и „шопинговао“. Прилично изморени вревом и живошћу ове метрополе, гдје се људи око вас мењају брзином рингишпила, полазимо на заслужени починак. Ваља ујутро устати.
У недељу ујутро, 15. септембра, напуштамо хотел и крећемо ка манастиру Пантократор који се раније звао и „Неспавајући“, зато што се у њему некада, на 8 различитих олтара, служила Литургија свих 24 сата.
Манастир датира из једанаестог вијека. Прије страдања бројао је 400 монаха. Наиме, у 17. вијеку Турци су посјекли више од стотину монаха за вријеме Литургије и последњег игумана, Преподобномученика Нила, у олтару након што се причестио. Његове свете мошти данас се налазе одмах на улазу у стару цркву и како нас је поучила сестра Наталија, ко год му клечећи завапи за помоћ, са вјером и срцем чистим, не одлази „празних руку“.
Овај манастир и сестринство на све је оставио најавећи утисак, иако нам се чинило да послије Егине, ништа не може да нам одузме дах и да нас тако из дубине „протресе“.
Литургија је служена у новој цркви препуној народа. Сви, од најмлађих до најстаријих Грка, су тихо, молитвено учествовали у радости сабрања а након тога и у хришћанској трпези љубави коју је сестринство припремило и послужило испред манастирског конака. Да ли је све било толико укусно, или се нама, који смо били опијени том љубазношћу и љубављу, учинило, не знам, али уживали смо у свему.
Након што смо се упознали са историјатом манастира, обишли катакомбе, поклонили се моштима оних који су Христа посвједочили животом и смрћу, помолили и запалили свеће, примила нас је мати Стилијани, духовно чедо Св. Порфирија.
Дивна весела старица чије лице зрачи радошћу и љубављу, којом нас је све закрилила. Каква снага – благодатна сила излази из тог крхког тијела, чије вас очи живо гледају и свједоче радост живота:
„Овдје је долазио и ваш Митрополит, код старца Порфирија, који му се радовао и волио га. Какав благослов за вас и радост за нас. Морамо да се држимо заједно, јер нас је тако мало.“
Старац Порфирије је боравио у Пантократору и први посвједочио о каквој светињи се ради, тврдећи да је овај манастир највећа светиња у Грчкој. Корачајући по овом мјесту великог исповједничког страдања, плакао је говорећи да нема ниједан педаљ земље у њему који не зрачи светошћу.
Мати нам је говорила о љубави старца и бризи коју је имао за ову светињу, као и његовој жељи да брине о манастиру и разним догодовштинама из тог периода:
„Стално је говорио (старац Порфирије), зашто ја нисам добио овај манастир, него ви“, причала нам је сва насмијана мати.
Након ове кратке, али надахнуте бесједе, у малом ковчегу су изнијете мошти на поклоњење. У миру смо прилазили и цјеливали их, а мати нас је њима закрштавала.
Осјетили смо такву благодатну силу, све земаљско је стало. Нема више брига, болести…Само присуство Божије у нас и око нас. Пуни вјере молимо се Господи помилуј. Готово је немогуће описати те емоције, сузе, јецај: Господе Исусе Христе, Сине Божије, помилуј нас грешне!
Око наше групе окупио се и један број Грка, питају одакле су ови вјерујући. Погледом нас грле и шаљу сву љубав овог дивног православног народа.
Вријеме предвиђено за обилазак Пантократора одавно је прошло, али нико на то и не помишља.
Мати и њено сестринство желе да нам поклоне пјесму на дар. Пјевају двије, које је сама игуманија написала, таквим гласовима, да један из групе моли водича Наталију да не преводи. Не треба превод, све осјећамо и разумјемо, желимо да уживамо у хвали коју сестринство узноси Господу.
Пуни утисака, емоција, причи о разним исцјељењима која су се догађала у ове наше дане и у групи наше сестре Наталије, узимамо још једном, благослов игуманије и ове светиње и настављамо пут ка Манастиру Светог Јефрема Неамакријског.
Овај мученик који је пострадао за Христа у 15. вијеку на гори Амомон, поред Неа Макрија, по свједочењима многих, јавља се и помаже свима, а нарочито младима. То је вјероватно и разлог да смо у овом манастиру видјели много младих људи, породица.
У манастиру је и мјесто, мада стакленим вратима затворено, гдје је страдао Свети Јефрем тако што је од Турака био наглавачке везан за дрво и распорен, јер није хтио да се одрекне Господа. Пострадао у великим мукама, примљен је у наручје Господа свога коме се молио и служио.
Готово 500 година, страдање Св. Јефрема је било сакривено, све до 3. јануара 1950. године.
На мјесту старог манастира подигнут је женски манастир. Тада је игуманија Макарија (упокојена 1999. године) лутала рушевинама манастира, размишљајући чије мученичке кости су биле расуте по земљи, и чија крв је залила дрво Православља. Схватила је да је то било свето мјесто, и молила је Бога да јој дозволи да открије једног од отаца који су ту живјели. Слиједећи унутрашњи глас, ископала је светитељеве мошти и од њега је сазнала како његово име, тако и страдање.
Господ је Светом Јефрему дао милост чињења чуда и веома брзо одговара на молитве онима који га призивају. Посебну љубав има за омладину, те је у Грчкој изузетно поштован код младих и њихових родитеља.
Молитвама Светога Јефрема да нас Господ помилује!
Обиласком Манастира Светог Јефрема, завршавамо наше ходочашће светињама Грчке и пуни благодати, у добром расположењу, распјевани настваљамо пут ка Подгорици, гдје испред Храма Христовог Васкрсења стижемо у понедељак, 16. септембра око 10 часова ујутро.
Пуни смо утисака, међусобно се поздрављамо, онако како то чините са најближима. Сва искушења, и оно што би се неком са стране чинило да није било добро, нема значаја, изблједело је, није ни постојало.
Постоји само мир и радост коју смо понијели из Грчке и донијели у своје домове, јер како нам на крају пута рече наш отац Никола Пејовић ништа не бива а да није по Божијој вољи и допуштењу, па тако ни ово што смо доживјели за свега неколико дана у Грчкој:
„Зато Њему – Господу нашем, дародавцу живота, ХВАЛА!
Ако би у једној ријечи требали да опишемо живот човјеков на земљи, онда је то – путовање.
Путовања су увијек излазак и одлазак у непознато. Зато је потребна вјера.
На путу, као и у животу, ми знамо само уопштене детаље, али не и шта нас на том путу очекује. Зато ни један пут не треба започињати без молитве и призива благослова Божијег. Онда се трудите да на том путу урадите оно што је до вас и да се препустите ономе који је Пут, Истина и Живот. Када се сусретну човјеков труд и вјера са Божијом љубављу дешава се чудо. Благодарећи овом ходочашћу ми смо постали свједоци једног истинског чуда! Ми смо свједоци да се у немоћи нашој пројављује Сила и Благодат Божија. Господ нам је даровао највеће чудо – а то је да ми грешни, смртни, маловјерни, оптерећени свијетом и оним што је у свијету, осјетимо мир и радост Царства небескога – а то је осјећај љубави према Богу и љубави према ближњима. Од сада ми јасније видимо зашто је човјек створен, који је циљ и смисао нашег живота, због чега је Бог дошао међу нас и који је смисао његовог страдања, мука и патњи.
Осјетили смо на тренутак и силу Васкрсења Христовог као и поруку Његову: Ево, ово сам припремио за оне који су вјерна браћа моја. Велики и неизрециви дар Божији, али велики залог и обавеза.
Када би хтјели да изразимо наша осјећања и да их напишемо, не би стала ни у све књиге овога свијета, јер стално се рађа нешто ново. Зато, нека би нам Бог дао да у све дане нашег живота пјевамо заједно са нашом мати Стилијани:
Δεν έχω λόγια να σας πω, δεν έχω λόγια να σας πω ο Κύριός μου, μόνο ένα μεγάλο, σ ‘αγαπώ! (Немам ријечи да ти кажем, немам ријечи да ти кажем Господе мој, само једно велико, ВОЛИМ ТЕ!).
Радујмо се! Христос између нас!“
„Јест и биће оче“, одговарамо у једном даху!
Весна Девић
