Његово преосвештенство изабрани Епископ будимљанско-никшићки г. Методије служио је јутрос, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва и молитвено учешће сабраног вјерног народа, поводом храмовске славе, Свету архијерејску литургију у цркви посвећеној Светим апостолима Петру и Павлу у Бијелом Пољу.
Након прочитаног јеванђелског зачала Преосвећени Владика Методије је сабранима честитао Петровдан и храмовску славу бјелопољске Светиње и поучио их ријечима литургијске проповиједи:
Драга браћо и сестре, дивна дјецо Божија, срећна вам слава и данашњи велики празник, слава ове дивне и величанствене светиње. Да нам се поново и наново Бог јави у Светој Евхаристији, у Светим тајнама Христовим. Да се сјетимо на првом мјесту Христа Бога нашега, и свих оних преко којих нам се Господ јавио, а данас и прославаљамо прве међу њима Петра и Павла и све остале који су послије њих дошли, прејемнике наше, преко којих је та златна нит вјере доспјела до нас, коју смо примили и коју смо дужни да предамо наредним генерацијама.
Свето Јеванђеље је почело рођењем Светог Јована Крститеља. Тај празник смо прославили прије пет дана, и он представља један од првих јеванђелских догађаја. Тако и упокојење Светих апостола Петра и Павла, који се заједно данас прославаљу а који су и исто вријеме отишли ка Христу, је последњи догађај Јеванђеља Христовог. Присјетимо се само првог сусрета Петра и Исуса. Исуса из Назарета који се тек тада појавио међу јудејским народом, почевши да проповиједа у својој тридесетој години. И дошао је на обале Галијејског мора које још називају и језером јер је у њему слатка вода а морем су га називали због његовог пространства. И када је Исус дошао на обале да проповиједа народу који се окупио око њега видјевши лађе које су биле близу обале он је ушао у лађу, јер се народ тискао око њега. Било је тијесно, нису могли сви да га чују, па се на једну од тих лађа Исус успео и рекао лађару да мало одмакне од обале да би наставио да проповиједа. Та лађа у коју је ушао била је Петрова лађа. А човјек који је био ту и слушао га је био Симон Јонин, потоњи Петар. И када је чуо ријечи Христове јеванђелске, божанске, за које су чак и они које су јудејски првосвештеници послали да шпијунирају Исуса, рекли првосвештеницима и синедриону да такву ријеч и такву силу још никада нису чули. Те ријечи је слушао Симон Јонин. Биле су то несвакидашње, божанске ријечи пуне благодати и силе. Док је слушао ријечи Господње душа Светог Петра се преображавала. Када је Исус завршио проповијед окренуо се Симону Јонином и рекао му да отисне лађу још даље у дубину и да баци мреже. Петар му је рекао Господе, ми смо цијелу ноћ ловили. Овим послом се бавимо цијелог живота. Ми од овога живимо, и нисмо ништа уловили, и добро знамо да рибе нема. Али по твојој ријечи учинићемо то и бацићемо мреже. Учинивши то рибари су напунили мреже. Толико су се мреже преиспуниле рибом, како каже Јеванђеска прича, да су почеле да се цијепају. Рибари прости људи који су све то гледали знали су да је то превелико чудо Божије. Симон Јонин је тада пао на кољена пред Исусом и рекао: Изађи и иди од мене јер сам ја грешан човјек. То је оно што сви ми помислимо када се са Христом сретнемо, као што смо се срећемо у Светој Евхаристији, причестивши се Тијелом и Крвљу Његовом. Најприје помислимо и будемо свјесни, открије нам се у цијелом свом облику и форми наша недостојност и грешност. Што смо ближе Христу, то смо више свјесни своје недостојности и грешности. И то је исто једна од порука овог празника. Али не само то. Петар је кренуо за Исусом, оставивши чак и своју најужу породицу. Он по свом карактеру био међу ученицима Христовим. И када су послије много прогона и пријетњи тадашњих религијских првака у Једеји, апостоли били у страху од прогона, Исус их је окупио далеко од Јерусалима и Јудеје и повео на једно мјесто, да би се осјећали сигурније. Тада их је упитао: Шта кажу људи ко сам ја? Да би могли слободно да кажу шта су чули на том пустом мјесту удаљеном од онога мјеста гдје им је пријетила опасност и прогон.
Неки су рекли да си Илија, један од пророка, неки да си Јован Крститељ који је устао из мртвих, одговорили су апостоли оно што су чули од народа. А Господ их упита: А шта ви мислите, ко сам ја.
И тада, први међу њима апостол Симон Јонин рече: Ти си Христос, ти си Син Божји. А Господ мислећи на ту његову вјеру и исповиједање рече: Ти си Петар, давши му тако ново име, јер је благодат Божја и исповиједање Христа толико преобразила његову душу да је он постао потпуно нови човјек као што ми постајемо нови људи Светим крштењем, првом међу Светим тајнама, умножавајући и кроз остале Свете тајнама, благодат Божју. Христос је рекао Петру да ће то његово стање и благодатно исповиједање бити стијена и камен на којој ће цијелу Цркву сазидати, и врата ада неће јој наудити до краја историје. Али будући само човјек Петар је, као и сви ми, проживио све оне фазе које проживи свако до нас који се роди и уђе у матрицу живота. Он је искусио и слабост људску и кучавичлук, када се одрекао три пута Исуса у последњим данима Његовим. Када је Христос васкрсао и опет се јавио на мору својим ученицима, он га је вратио у достојаство и апостолство питајући га само једно, не зашто си ме се одрекао, не зар те нисам три године учио и поучавао и утврђивао у тој твојој вјери. Само га је питао: Петре, да ли ме волиш? Петар Му је три пута потврдио да га воли и да он то зна. И Господ га је вратио у апостолство. До тада га је ословљавао старим именом: Симоне Јонин, а када је исповиједао љубав према Христу и када се вратио у достојанство онда га је Господ поново ословио са Петре.
Ми смо данас, на Светој Литургији прочитали једну молитву, која се некад чита на глас а некад полугласно, у којој се свештеник обраћа Богу Оцу и каже: Ти који си нас привео из небића у биће, и када смо отпали поново си нас подигао и учинио си све да би нас узвео и даровао нам Царсво твоје будуће. Љубав никад не одустаје и увијек иде до краја. И као што Христос никад није одустао од Петра нити од било којег свог ученика, тако није одустао ни од једне душе коју пушта у ову матрицу живота, уводи из небића у биће и цјелива, имајући повјерење у њу и никада до краја не одустаје од ње јер је воли, јер љубав никад не одустаје. Љубав изгони страх напоље. То су показале сви ови протекли дани, мјесеци и године, које смо сви ми овдје искусили на својој кожи. Да се само истинска љубав не боји, и да никада не одустаје, да иде до краја и да на крају остаје и побјеђује. Све остало отпада. Отпашће и наши спољашњи облик и форма, отпашће и наше врлине и способности или неспособности, наше вјештине, физички изглед, наш положај у друштву, наше имовинско стање, све ће то једнога дана да нестане али само ће остати оно што увијек остаје и што је име Божје, а то је љубав. И то је оно на шта нас суштински призива овај празник. То је оно што је одржало нашу вјеру, што је све преобразило до дана данашњег, што је преобразило нашу вјеру кроз сву историју људског рода, све оне душе које су ходиле за Христом и Њега проповиједале. Важно је нагласити да је свака јеванђелска прича прича о храбрости, као што је и Петрова прича прича о храбрости и кукавичлуку. Сада нам изгледа да не морамо бити толико храбри као што су били они који су живјели у вријеме прогона Хришћана. Али и ми смо скоро прошли један период гдје је пуно требало храбрости да исповиједимо вјеру и име Христово. И сада, када се све то споља наизглед смирило слободно можемо да исповиједимо Исуса и своју вјеру, која је скуп спољашњих богослужбених обреда и обичаја. Сада се може рећи да више није потребно много храбрости за упражњавање наше вјере и наше окупљање у храмовима Божијим.
Хришћанство и наша вјера је много више од тог скупа обичаја и обреда. Управо због тога нам треба више храбрости, не само да исповиједимо Исуса Христа пред људима незнабошцима, него и пред такозваним Хришћанима, који су дошли и имају високе функције и положаје, који кроз вјекове покушавају да купе Цркву како би је подвргнули својим ниским циљевима. Треба имати храбрости то одбити. Такође треба имати храбрости бити на страни истине, јер је Господ рекао: Ја сам пут, истина и живот. Треба бити на страни правде у овој данашњој свакодневници јер истина, правда и доброта у овом свијету никада нису били на цијени јер никада нису могли донијети профи и положај који значи моћ и утицај. Ријетки су људи који су се са хришћанским врлинама могли пуно и преобилно обогатити. Ријетки. Правило је да се профит не може стећи истином правдом, добротом, поготову не на нашем простоу и ми смо свједоци тога. Зато је потребно бити храбар, не само да би учествовали у хришћанском обреду, него за оно више што значи хришћанска вјера, а то је исповиједање Исуса Христа чак и пред назови Хришћанима, који не држе ни истину, ни правду ни доброту.
Да се помолимо Господу и Светом апсотолу Петру који зна шта значи кукавичлук и шта значи одрећи се од Христа, али који такође зна шта значи дубоко се покајати, сагледати своје слабости. Помолимо се Светим апостолима Петру и Павлу који је сву своју младост прогонио Христа и његове ученике, а послије се преобратио и био најватренији Христов проповиједник међу незнабошцима као што је био Петар међу Јеврејима. Помолимо се њима да умоле Христа Господа да и у наша срца улију макар трунку храбрости, а изнад свега и прије свега љубав према Господу и нашима ближњима, јер је наш ближњи икона Христова. Ако не волимо Христа, лажемо да волимо Бога. Да нас свети апостоли помилују. Да нас, њиховим молитвама, Господ спаси и окупи у вијекове вијекова. Амин.
Владика Методије је послије Литургије освештао славско жито и пререзао славски колач. Овогодишњи кум славе Звонко Јеврић, који је припремио трпезу љубави, предао је дио славског колача проф. Миливоју Радовићу, који се јавио да буде кум наредне славе.
Владика Методије је рекао да је посебно радостан што предаје колач свом професору са Економског факултета, господину Миливоју Радовићу.
Поводом данашњег празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла високопрепсвећени изабрани Митрополит Јоаникије са преосвећеном господом епископима Милешевским Атанасијем и будимљанско-никшићким Јоаникијем предводи вечерас од 19 часова Петровданску свенародну литију улицама Бијелог Поља.
