„У име Оца и Сина и Светога Духа,
Никада се у таквој судбинској озбиљности не поставља пред човека питање о смислу и циљу живота, као онда кад се он сусретне са кога свога сродника, пријатеља или познаника. Aли смрт је А смрт је од почетка, од првог убиства, првог братоубиства па до дана данашњега постојала и постоји. Свети Василије Велики каже стога да су о томе питању циља и смисла живота расправљали и стари грчки мудраци, али се у томе нису слагали , те су једни сматрали да је циљ живота уживања, други стицање брака, новца и онога што благо чува човјеку, трећи стицање славе било научне, уметничке или какве друге, четврти власти и моћи у овоме свету и тако редом. Ми, пак хришћани, каже Свети Василије Велики, сматрамо и верујемо да је циљ људског живота достизање онога блаженога живота у непролазном Царству Небеском.
Сви свети не само да су знали ту науку него су је испуњавали и својим животом , показали и нама и до краја света ће показивати свима људима који је пут да се постигне тај циљ – блажени живот у непролазном Царству Небеском. Знали су по науци Светог апостола Павла, да смо ми људи сарадници Божји, да имамо то високо звање и у делу одржања свога живота и у делу свога спасења и у помоћи за спасење својих ближњих. Још су знали и за речи Господње да оне таланте које им је Господ даровао умноже на добро опште и своје лично. Све те особине красиле су све свете до дана данашњега.
Сви свети, не само да су знали ту науку, него су је и испуњавали и својим животом показали и нама и до краја света свима људима, који је пут да се постигне и достигне тај циљ, блажени живот у непролазном Царству Небескоме.
У томе броју свакако је и наш велики епископ Николај, чије је тело,ево сада, после толико година пренето у своју земљу, да у њој почива до дана Страшнога Суда.
Владика Николај је цео свој живот провео је са свешћу да је сарадник Божији. И заиста, све његово настојање, сав његов дар велики, као књижевника, као филозофа, као проповедника, био је у томе циљу и у тој дужности. А Бог га је обдарио, и даровао му, верујем, не пет него десет талената, и он је уз помоћ благодати Божије својим неуморним трудом тих десета таланата умножио и добио других десет других.
Зато у њему имамо увек углед и узор, како и ми према снагама, према даровима које нам је Бог дао, да треба да се потрудимо да их умножимо на опште добро, на добро Свете Цркве, свега народа и свих људи добре воље и на спасење своје душе.
И данас, ево овде, одавде, он нас упућује и опомиње и саветује и поручује:
„Једно вас само молим браћо драга: прекратите бесконачне распре међу собом. Довољно се сатиру ваши нерви у овом, злом оптерећено време – зар хоћете да их сасвим сатрете злом вољом једних против других? Сваки од вас имају свој крст живота. Старајте се да олакшате један другоме тај крст, а не да га још више отежате. Живот је кратак а кајање дуго. Ја сам гледао многе људе на самртној постељи и слушао њихове исповести. Никад и нико од њих није се кајао за то што је некоме олакшао свој крст него зато што му је отежао.Нико и никад се није покајао што је живео у слози и љубави са својим суседом него што је живео у неслози и мржњи. А самртни час , браћо, чека свакога од нас.
Зато молим, и опомињем браћу свештенике, да живе у међусобној слози и љубави, као браћа духовна и верне слуге Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Ја сам живео дуго у свету и знам да од међусобних односа свештенослужитеља, зависи успех њихове службе, много више него од безбројних личних напора.
Такође молим народне вође и прваке, да непрестано мисле о својој одговорности за народ пред Богом. Њихова је дужност, да стварају у народу мир а не распру. И њихова је дужност, света дужност да савесно рукују народном имовином. А ово вам говорим не напамет и не отприлике но као један који је погледао у очима страшном моралном закону у васиони и који је видео како свршавају свој живот проневеритељи народне имовине и народног поверења.
Још молим новинаре наше да се старају да зидају душу и карактер нашег народа обазривим и мудрим писањем. Света и морална дужност модерног новинара, није ништа мања од моралне одговорности свештеника и учитеља. И још је већа, јер је његов утицај шири. Један безобзиран новинар у стању је да распне душу народну на крст греха и злочина, као што је један савестан новинар опет у стању да је васкрсне!
И најзад, све вас молим браћо и сестре да не клонете духом у вери у Бога, и да не малакшете у нади у Христа. У тој вери и нади ваши преци нису клонули, нити малаксали, ни под тешком топузином турском, не клоните ни ви под тешким бременом садашњих невоља.“
Да захвалимо браћо и сестре Богу што нам је дао у тешким временима људе који су били дорасли тим временима. И да Га замолимо да има у виду и помогне и нама, данас, молитвама Св.саве и свију светихи пре и после њега, и да замолимо блаженоупокојеног владику Николаја да се моли Богу за нас и за све добронамјерне људе, да мир и слога братска и хришћанска завлада и у нашој земљи и у целом свету, да би се увек као људи, никад као нељуди, владали у животу своме, онако како Бог жели и како Он заповеда. Да кад изађемо пред Њега да нас Он призна као своје и призна за своје. И да нас преци наши свети познају као своје и признају за своје.
Патријарх Српски Павле
Из бесједе Патријарха српског г. Павла на светој Архијерејској литургији и дочеку моштију Св. Владике Николаја Велимировића у Храму Светог Саве на Врачару 4. мај 1991. године.
Приредио: мр Александар Вујовић,
професор Богословије Светог Петра Цетињског
и уредник Катихетског прогрма Радио Светигоре
