Umesto uvoda
Danas Srpska Pravoslavna Crkva slavi onoga koga je otac Justin Ćelijski zvao najvećim Srbinom posle Svetog Save – Vladika Nikolaj, novi Zlatoust srpski, izlazi pred nas u punom sjaju. I nikad ne dođe praznih ruku, nego nam, iz svoje ostavštine, uvek ponudi neku pouku, nešto novo u večnom novom Evanđelju Hristovom. Ovoga puta, pred nama je Nikolajeva pouka o značaju krsne slave u Srba, objavljena u „Amerikanskom Srbobranu“ posle Drugog svetskog rata.
SVETI NIKOLAJ ŽIČKI I OHRIDSKI: SRBI I KRSNA SLAVA
U jednom nemačkom logoru slavio svog Krsnog sveca srpski zarobljenik.
– Srećan ti rođendan! rekne mu Švaba, koji nije znao za drugu slavu osim rođendana.
– Ne slavim ja rođendan, odgovori mu Srbin. Ko slavi svoj rođendan, slavi samog sebe, a mi Srbi slavimo nekog većeg od nas – svece Božije.
Da, mi slavimo kalendarske svece, koji su proslavljeni na nebu zato što su svojom verom i dobrim delima na zemlji proslavili svoga Tvorca. Mi slavimo svece, a oni se mole Bogu za nas, i „Bog čini po volji, onima koji Njega ljube“. (Sv. Pismo). To je logika naše vere i smisao naše Slave.
– Tako i ja objašnjavam mojoj deci, govorše mi jedna starica Ličanka, sada oko šesdeset, no uvek snažna i svetla. – Evo udova ona je odgojila sedmero dece, sada već iženjeni i udomljeni. „O našem Svetom Đurđu, svi oni dođu k meni, da zajedno proslavimo. I ja im onda objašnjavam slavu, kako sam čula od našeg duhovnika u Liki. Kolač prestavlja Bogorodicu. Sveća prestavlja Hrista, koji se rodio iz Bogorodice i koji je rekao: „Ja sam svjetlost svjeta“. Zato se i peva: Isaija likuj! Jer je Isaija prorekao, da će se Hristos roditi iz devojke i zasijati svetu kao svetlost sveće u hlebu. A žito prestavlja nas žive, koji slavimo i svu množinu naših umrlih predaka i srodnika, koji su slavili istog sveca, Svetog Đurđa. Da bi umrlim bilo lako u onom svetu, a nama na zemlji zdravlje i poštenje.
Na slavi je glavno molitva, a jelo i piće je čast gostima i milostinja siromasima.
Jedan Solunac pričao mi:
– Moj kaplar nagovorio me, da ne slavim Krsnu slavu. Veli mi: Slavio je i Lazar na Kosovu, pa mu nije pomoglo.
– Kao da me maljem udario. I ja prestanem i sa slavom i sa molitvom. Ali srećom jednoga dana navrati k nama vojvoda Mišić, pa upita mene:
– Koju slavu slaviš, junače?
– Ja mu kažem, ali ispričam zašto sam prestao slaviti. Na to će reći veliki Vojvoda:
– Pogrešio je tvoj kaplar. Jer zaista, ako je ikom od Srba Krsna slava pomogla, to je Caru Lazaru. On se posvetio, i više je poznat, opevan i proslavljen, nego njegov krsni svetac, prorok Amos. A što je bitka na Kosovu izgubljena, nije krivica Lazareva, no jednoga od njegovih zetova. Jesi li učio Srpsku istoriju? Jesi li čitao Srpsku pesmaricu?
Čuvši ovu pametnu reč, produži Solunac, ja ponovo počinjem slaviti moje Svete Vrače. I jedne godine o slavi stajao sam u rovu, u snegu, u borbi. Kud ću i šta ću? Na što da stavim hleb i sveću? Ja stavim tain na prsa poginulog druga kraj mene a sveću prilepim na njegovo čelo, prekrstim se i reknem: Oprosti brate, neka su Sveti Vrači na pomoć meni i tvojoj duši!
Priredio: Vladimir Dimitrijević
