Vladimir Dimitrijević: Naš bačuška ili vitez od pričasne čaše – o proti Stevanu Kruniću, dokazu da je sveštenik moguć

O KOME JE REČ?

Rusi imaju sveštenika baćušku – taticu, a mi smo imali našeg bačkog baćušku, baČušku, dragoga oca Stevu.

U nedelju, 7. maja 2023. godine, usnuo je u Gospodu protojerej Stevan Krunić, umirovljeni paroh bačkopetrovoselski.

Prota Stevan je rođen 29. novembra 1936. godine u Mošorinu, od pobožnih roditelja, oca Miloša i majke Zorke, rođene Ćurčić. Završio je Bogosloviju Svetih Ćirila i Metodija u Prizrenu. Oženio se Vatimom Marković iz Krušedola. Rukopoložen je 1959. godine i postavljen je za privremenog paroha u Obrovcu. Za privremenog paroha u Bačkom Petrovom Selu biva postavljen 1972. godine, gde ostaje do 2000. godine, kada odlazi u mirovinu. Dovršio je Vodicu, manastir Uspenja Presvete Bogorodice, na čijoj se slavi okupljalo i po deset hiljada ljudi. Kasnije je manastir postao metoh Kovilja, a prota Stevan je podigao Zadužbinu, sa hramom Svetog Đorđa, gde su nastavili da se okupljaju pobožni i dobronamerni ljudi sa svih strana. Veliki pomoćnik mu je, skoro četvrt veka, bio pobožni i čestiti brat Mile, koji je umeo da se uvek nađe pri ruci i da bude skokom tamo gde otac Steva okom.

Zaupokojna Liturgija služena je u utorak, 9. maja, u Svetonikolajevskom hramu u Bačkom Petrovom Selu, sa početkom u 9:00 časova, a opelo je bilo u podne. Jedan od besednika na opelu bio je i Ivan Kostić, duhovno čado oca Steve. Njegove blagodarne, ali odmerene i tačne, reči smo, između ostalih, koristili pišući ovaj tekst.

GLUPOST KOJU SAM IZGOVORIO

Mlad i zelen, u manastiru Vaznesenju pod Ovčarom, pred mudrim ocem Savom, čija se kuća (Ćirovići iz Godačice u Gruži ) cela ugasila odlaskom u monaštvo ( a tamo proplamsala Duhom Svetim – otac, majka, dva brata i dva sestre, podigli manastir na svom imanju), izgovorih:“Hvala Bogu što nisam sveštenik!“ Mislio sam da to znači – nisam u mantiji, slobodan sam, ne mogu da me puštaju i otpuštaju, ne mogu da me premeštaju, da mi prete lišavanjem službene uniforme i stavljaju me pod zabranu. A to znači da mogu slobodno da govorim i pišem. Ali, otac Sava ozbiljno reče:“To ne sme da se kaže! Sveštenička služba je najuzvišenija služba na svetu!“

Ućutao sam, u trenu shavtivši kakvu sam glupost izgovorio.

I kada sam, godinama kasnije, sreo oca Stevana Krunića, bačkog barjaktara Hristovog, koji se našao „pod sankcijama“ ( i nikad nije prekršio, makar i naprevednu, odluku „vlast imajućih“ ), samo sam ove reči oca Save imao na umu. Otac Steva je bio živi dokaz Bog je čoveka stvorio kao sveštenika da, u ime svega što je sazdano, prinosi blagodarnost Tvorcu i Ocu. Pri čemu sveštenosluženje biva uvek, u srcu, umu, u milostivoj ruci i zlatnoj reči utehe.

Sveštenik je, po prizivu od Boga i Crkve, svečovečansko biće.

ORAO I ORLIĆI

Ivan Kostić, na početku svoje besede na opelu bačkog i svesrpskog prote rekao je:“Časni oci, braćo monasi, sestre monahinje, gospodo hrišćanska, deco, Hristos Vaskrse! „Svima sam bio sve, kako god koga da spasem.“ Izgleda da ove reči najbolje opisuju celokupan život oca Stevana Krunića, koji je bio istinski pastir stada Hristovog i koji je goreo za veru isto kao i apostol Pavle, koji je ovo izgovorio. Puno je stvari iz života oca Stevana o kojima bi danas moglo da se kaže, ali evo ja ću ovde reći koju reč u ime njegove duhovne dece koju je nesebično čuvao kao orao svoje orliće. O njemu se ne može reći sve na par strana papira, već će to biti budući zadatak istoričara, pisaca i svih nas, da životno delo oca Stevana detaljno opišemo i objavimo za nauk i korist generacijama koje dolaze. Otac Stevan je dete Mošorina, Šajkaške i Bačke, ali i celokupnog srpskog naroda i cele vaseljene! Ocu Stevanu je sva vaseljena bila dom, a ljudi svih nacija, bez obzira na veru, braća.“

A u tome jeste tajna da se bude Bogočovekov čovek. Znajući i opitujući da je pravoslavna vera od Boga preko Crkve data ljudima, pravoslavni hrišćanin ima potrebu da Istinu Koju je spoznao ( a ona je Hristos ) prepozna kao Ljubav. I za njega nema mržnje, ni omrznutih – svi su deca Božja, koja, i kad greše, čuvaju lik nebeski u sebi pošto se, kako bi rekao Dučić, Tvorac u svakom od nas ogleda kao nebesa u bunaru. Ko je kakve vere i narodnosti nije pitanje od koga počinje mržnja, nego je povod da budemo braća.

NACIONALIZAM SVETOG SAVE I DUH ZAJEDNIŠTVA PROTOJEREJA STEVE

Tu je otac Steva bio pravi sin svetosavskog predanja i duha svog naroda. U svom čuvenom predavanju „Nacionalizam Svetoga Save“, Vladika Nikolaj je 1935. godine istakao da Sveti Sava nikad nije dozvolio da ga se dohvati šovinizam, i da je pomagao druge narode gde je mogao i kad je mogao: „Taj neisključivi i široki duh pošte i ljubavi prema svima narodima nasledio je srpski narod od svog svetitelja i održao ga je na visini i u časti kroz duge svetosavske vekove. Mi često čitamo u narodnim pesmama, kako naši prvi junaci nazivaju braćom ljude druge krvi i jezika i vere. Tako, na primer, Marko Kraljević govori Ciganinu: “Bogom brate, Suljo Ciganine!“ A Strahinić ban, opet derviša turskog oslovljava bratom: “Bogom brate, starišu dervišu!“

Vi koji ste ratovali u poslednjem Svetskom ratu, vi možete dati lično svedočanstvo jednog retkog prizora, kako su se naši vojnici ponašali prema vojnicima iz Afrike i Azije, prema ljudima crne i žute rase, koje su Evropljani poveli na bojište iz svojih kolonija. Dok su se sami Evropljani tuđili svih svojih podanika, crnaca i žutokožaca, ne hoteći s njima ni jesti ni piti ni pod istim šatorima boraviti, dotle su naši vojnici s njima drugovali, jeli, pili, u bolesti obilazili ih, u nevolji pomagali, na svojim slavama častili i gostili, razgovarajući s njima prstima i rukama. Srbi su na crnce gledali kao na ljude i ponašali se prema njima kao prema ljudima.“

Veliki srpski pravnik i istoričar, Lazo M. Kostić, u svojoj studiji „Tolerantnost srpskog pravoslavlja“ istakao je ono što su stranci govorili o srpskoj verskoj toleranciji.

Tako je slovački pravnik i etnograf, luteranin Jan Čaplović, koji je od 1809. do 1812. bio savetnik srpske pravoslavne konzistorije u Pakracu, za slavonske Srbe i njihovu veru rekao: „Oni, i to svi istočni hrišćani, puštaju na miru ceo svet samo ako njih puste u miru!/…/Oni žive u spokojnoj svesti da je njihova vera odlična, oni se zovu pravoslavnima – i koja će druga crkva na njih baciti prvi kamen? – Ali oni puštaju na miru ceo drugi svet, oni ne progone nikoga; oni – koliko ja znam – ne nastoje uopšte da sebi privuku tuđe vernike, oni svakome ostavljaju nesmetanu slobodu da Boga moli na onaj način koji smatra za najpraviji.“

U knjizi „Srpski svadbeni običaji“ izašloj u Pešti 1826. piše Eugen Veseli:„Mahom u bojevima koji se preduzimaju da se zaštiti vera, žele se svojim neprijateljima nametnuti dogme: kod srpskih vitezova, koji se pojavljuju u epskim pesmama, to nije slučaj; oni ne traže ništa drugo nego nesmetanu slobodu u uživanju njihovog fizičkog, moralnog i verskog delovanja, oni ne napadaju, oni se samo brane“.

Poznati francuski geograf i etnograf Ami Bue, koji je svojevremeno posetio Srbiju, pisao je 1840. godine:„Knjaz Miloš je uvek sledio pametnu politiku prema muslimanima. On ih nije ni najmanje bodrio na menjanje vere i nije pružao nikakve povlastice onima koji su se odricali vere predaka, jer je znao da bi interes bio glavni motiv ove konverzije“.

Čuveni istoričar Feliks Kanic pisao je 1868: „Prema inovernima Srbin je sasvim tolerantan i nije nimalo naklonjen vrbovanju i prozelitizmu. On je religiozan u koliko se radi o crkvenim zapovestima“.

Takav je bio otac Steva. Jer, iz Hristove nauke izvire vaseljenskost, potreba da u došavšem vidimo lik Božji. Ne ekumenizam kao religiozni globalizam, nego verska trpeljivost zasnovana na hrišćanskoj ljubavi i slobodi. Njegova pažnja prema komšijama Mađarima, susretnost prema Slovacima, razumevanje za Bunjevce, dobronamernost koja prevazilazi granice puke uljudnosti značila je: moramo biti onakvi kakvima nas je stvorio Čovekoljubac. U tuđoj nesreći nema naše sreća, a u tuđem osmehu i u otkucaju zahvalnog srca nalazimo sunčane tragove Onoga Čiji je aspostol rekao da su i Judej i Jelin dobrodošli samo ako su Njegove tragove ugledali na svojoj stazi.

ŠTA JE BOG DAO SVEŠTENICIMA?

Sveštenička služba najuzvišenija je od onih kojima je Gospod darovao ljude. U svojih „Šest knjiga o sveštenstvu“ Sveti Jovan Zlatousti je rekao:“Bog je sveštenicima dao veću vlast negoli roditeljima, ne samo tamo gde se radi o kazni, nego i onde gde se radi o tome da se dobro učini, i razlika između njih je tolika, kolika i između sadašnjeg i budućeg života. Ovi (=roditelji), čak, ne mogu ni telesnu smrt od svoje dece odbiti, niti oterati bolest kada se ova pojavi, a oni (=sveštenici) su već često spasili nečiju dušu koja je bila bolesna i blizu propasti…“

Ali, po Zlatoustu, teško je biti pastir:„Ako suviše blago postupiš prema onima sa kojima bi trebalo oštrije postupati i ako ne zasečeš duboko kod onoga kod koga to treba, tada obrezuješ, istina, jedan deo rane, ali drugi ostavljaš; a ako bez milosti zarežeš kao što bi trebalo, tada onaj klone od bola, odbaci od sebe sve, i lekove i zavoj, te, slomivši jaram i raskinuvši veze, strmoglavce juri u ponor./…/Zato pastiru treba mudrosti i hiljadu očiju da može posmatrati dušu sa svih strana“.

Hiljadu očiju, ni više ni manje, bez obzira što neki žmure i dremkaju na straži svoje parohije i sopstvene duše. Naravno, SVAKI sveštenik koji pripada Pravoslavnoj Crkvi, koji uči i bogosluži kako mu je predanjem ostavljeno, bez obzira na to kako za sebe živi i kakav mu je moral, biće uvažen u svojstvu prenosioca blagodat, jer nijedan vernik ne sumnja u „validnost“ Svetih Tajni koje sveštenik predaje pastvi. Kako jerej lično ispunjava svoje moralne dužnosti, to nije pitanje za hrišćanina odanog Crkvi – hrišćanin veruje da, kako je govorio Vladika Danilo, i zarđala žica provodi struju. Pravoverni sveštenik je uvek, kakav god da je u moralnom smislu, prenosilac blagodati. Ako je loš pop Nikola, dobar je Sveti Nikola – i kvit! Pa ipak, narod najviše voli nosioce blagodati, one za koje su Srbi govorili:“Trista – bez popa ništa“.

A otac Stevan Krunić je bio od onih popova, srpskih učitelja, kako ih naziva narodna pesma, bez kojih su i trista – ništa. Ne samo prenosilac, nego i nosilac blagodati. Iako načitan i školovan, on nije pastirstvovao po apstraktnoj šemi, nego po sazirućem srcu otvorenom kao stotine očiju što gledaju u dolazećeg bližnjeg.

KNJIŠKA UČENOST I NAUKA SRCA

U svom tekstu „Šta očekujemo od svojih pastira?“ Ivan Iljin je o tome zapisao:“Šta čoveku može pružiti bogoslovsko školovanje koje proističe od apstraktnog, suvog, logički umujućeg racija, koji srcem ne sazire Hrista Spasitelja i ne pomaže nam da Ga vidimo? Kakvo značenje ima apstraktna „egzegeza“ ili deduktivni argument u sazercateljnim i molitvenim prostranstvima žive religioznosti? Mogu li oni dati religijsku očevidnost duši koja traži Božju svetlost i oganj, koja očekuje živoga Boga? Koliko puta, slušajući u inostranstvu besede i propovedi inoslavnog sveštenstva, razmišljamo o tome koliko je ono bogato knjiškom obrazovanošću i koliko siromašno darovima srca i duha! Kako je to tuđe ruskoj pravoslavnoj duši!“

I zaista – otac Stevan, obrazovan u najboljem duhu naše tradicionalne bogoslovske škole, bio je čovek koji je celog života izučavao nešto novo. Kad god sam dolazio kod njega u posetu, bio je sa knjigom u ruci. I stalno je nabavljao knjige – teološke, istorijske, naučne, kao i beletristiku. I na imanju svoje Zadužbine napravio je brvnaru – biblioteku u kojoj je svakom naslovu udobno u drvenim ormarima, i u kojoj vazduh miriše na slova što bude i preporađaju. Ali, prota se, bez obzira na stari nsko knjigoljupstvo, nije svodio samo na knjigu, a pogotovo ne na sholastiku koja ubija u pojam, a ne oživljava srca za večnost.

Živa religioznost se ne uči iz knjiga, nego iz svagdašnjice molitvenog opštenja sa Bogom i iz ljubavi prema bližnjem.

MOLITVA KAO NAČIN ŽIVOTA

Ivan Iljin nastavlja:“Zaista, nema boljeg religijskog poučavanja, nema dejstvenijeg propovedničkog služenja od SILE I ISKRENOSTI LIČNE MOLITVE. Jer se vera snaži i širi ne zahvaljujući logičkoj argumentaciji, niti od napora prinuđujuće volje, niti od ponavljanja reči i formula, nego od ŽIVOG PRIHVATANJA BOGA, OD MOLITVENOG OGNJA, OD OČIŠĆENJA, USHIĆENJA I PROSVETLENJA SRCA, OD ŽIVOG SAGLEDAVANJA, OD REALNOG USVAJANJA BLAGODATI. Mislim da mnogo zavisi od sposobnosti sveštenika da se ISKRENO I BEZ OSTATKA MOLI SRCEM, jer ako je o nesposoban za to, i moli se tako U SVOJOJ SAMOĆI, onda će crkvena molitva ražizati, očišćavati i prosvetljivati srca njegovih parohijana. Taj plamen usamljene molitve goreće i u njegovom crkvenom bogosluženju, i u njegovoj propovedi, i u delima njegovog života. I mi, njegovi parohijani, odjednom ćemo osetiti srcem da se „Sami Duh“ u njemu moli „uzdisanjima neiskazanim“ (Rimlj. 8, 26) i da se ti uzdisaji nama predaju na neizrecivi način.“

Otac Stevan se molio uvek – i kad je razgovarao i kad je obedovao sa gostima i kad je čitao molitveno pravilo jutarnje i večernje i kad je nastojao da ukrepi one koji su mu dolazili. Upravo odatle, iz molitve, izvirala se sila utehe koja mu se Bogom darovala da pomaže dušama što padaju pod teretom ovoga sveta. Koji su tražili, nalazili su – kod njega i u njegovoj blizini. Ivan Kostić o tome govori:“O njemu kao neponovljivoj ličnosti neću lično pričati jer svako od vas ima neku svoju priču koju je doživeo a koja je drugačija i jedinstvena. Ono što želim da kažem jeste, da je otac, krajem devedesetih godina, u naponu svoje životne snage okupio u manastiru stotinak mladih ljudi koji su „mogli stići i uteći i na strašnome mestu postojati“. Manastir je bio naša druga kuća, mesto saborovanja, drugovanja, upoznavanja… I stariji bogomoljci i mi mlađi smo živeli kao jedna duša. Radili smo od uranka do zaranka, zalivali voćke, kopali, pevali uz harmoniku, igrali fudbal, imali svoj fudbalski tim, kupali se u jezeru i uvek uz sebe imali brižnog oca i duhovnika uz koga smo se osećali apsolutno zaštićeni od svih nezgoda i neprijatnosti. Blagodat se u našim životima izlivala na sve strane i lično i kolektivno.

Za Ognjenu Mariju 30. jula 2000. godine, u manastiru na Liturgiji je bilo pedeset momaka obučenih u stihare raznih boja. Niko nije mogao da veruje da smo svi tu dobrovoljno, bez ikakve prisile ili nekog materijalnog interesa. Stotinak ljudi, stariji, momci i devojke iz manastira su dočekali te godine, na Ognjenu Mariju, deset hiljada ljudi iz cele Srbije i rasejanja. Sve je funkcionisalo kao najtačniji sat.“

A na tom satu su obe kazaljke pokazivale večnost.

KAKO SE PRODUBLJUJE VERA U NARODU

Sve se ovo, naravno, ne postiže pukom pričom, nego, opet i opet, živom molitvom. Zato Ivan Iljin naglašava:“Pastir, kome je svojstvena ta iskrenost i sila molitve, kao da je neka „neopaliva kupina“ u svojoj parohiji: njegovi parohijani, katkad ni sami ne primećujući i ne uočavajući to, postaju saučesnici njegove molitve; njima se predaje toplota njegove vere; oni se prisajedinjuju njegovom duhovnom poletu. Njegove pouke se primaju na naročiti način: ne samo umom, nego i srcem, živom svešću i časnom voljom. Njegove besede nose stvaralačko duhovno iskustvo; one su prožete živim hrišćanskim sazercanjem; one polaze od srca i primaju se svom dušom. Čak i običan susret sa njim se već oseća kao uteha i ohrabrenje bez reči.

A u temelju toga leži izvesni religijski zakon, prema kome DUBINA VERE RASTE I SNAŽI SE U MOLITVI, jer molitva je BLAGODATNO UZNOŠENJE DUŠE BOGU, koje ozarava, očišćuje i uverava. Eto zbog čega pastir mora biti živi izvor i živa škola molitve.“

Ivan Kostić nam, govoreći o svom duhovnom ocu, pokazuje da je Iljin bio u pravu kada je rekao da se vera meri usamljenim stajanjem pred licem Gospodnjim. Poslat u penziju voljom vlast imajućih, prota Stevan nije prestao da se moli i da molitvom grli bližnje, o čemu Kostić kaže:“Nakon penzionisanja otac Stevan niti jednom nije pao u očajanje, i to je bila njegova karakterna osobina, za nas nedostižna i nezamisliva. Uvek je govorio da za sveštenika nema penzije i da mora da se radi do izdihanija. Ubrzo uz pomoć svih njemu bliskih ljudi i njegove duhovne dece, kreće u realizaciju projekta nazvanog „Zadužbina oca Krunića“ koja je po njemu trebala da ima misiju i zadatak, da postane centar za sve ljude željne Vere i slobode. Dela dvadesetogodišnjeg rada svih vas su više nego vidljiva i treba da budu ponos našoj državi Srbiji da ovakvo zdanje postoji. Iza ovoga dosadašnjeg dvadesetogodišnjeg rada, nije stala ni jedna državna institucija, već samo verni narod koji neprekidno dolazi i koji je odvajao svoj poslednji dinar da Zadužbina bude još lepša i sa novim sadržajima. Bog sami zna koliko je znoja, truda i krvi svih vas ugrađeno u ovu Zadužbinu. Svaki rad koji smo ovde prineli, prvenstveno Bogu i Bogorodici a i sebi samima, što je otac Stevan stalno ponavljao, nama se vraćalo desetostruko i u svakom pogledu. Svaki put smo sa Zadužbine izlazili umorni, ali puni ljubavi i elana da i van ovih zidina nastavimo borbu za zadobijanje Carstva Nebeskog. Kao pravi duhovnik prvenstveno i uvek je insistirao na molitvi i na duhovnom aspektu Zadužbine. Tome nas je učio, da bez Liturgije, Pričesti i svih ostalih Svetih Tajni nema napretka ni nas lično, a ni čitavog našeg naroda. On je bio pravi pastir, koji je sve nas prvo privodio Hristu pa tek onda sebi. Bio je veliki utešitelj, koji je satima strpljivo slušao naše muke.“

Utešitelj je Duh Sveti. Pravi sveštenici teše u Njegovo ime.

SRCE KOJE VOLI

Ivan Iljin kaže da je svešteniku potrebno „živo ljubeće srce“:“Jer najbolja hrišćanska blagovest i uteha potiču od dobrote i srdačnog shvatanja. Dok ljudsko osećanje sahne i biva zaglušeno u razumski-apstraktnim teološkim konstrukcijama dok god um hladno rasuđuje i presuđuje, neprijateljstvuje u sporovima i kameni se mržnji, sve dotle čoveku ostaje nedostupno čitavo otkrivenje Gospoda Isusa Hrista. Ljudi lišeni srca u Evanđelju ne poimaju najvažnije; a shvativši to, ne žive po tome i ne ostvaruju ga. Sebičnjačka pohlepa čoveka čini slepim i gluvim. „Reke vode žive“ (Jn. 7, 38) teku samo za ljude koji vole; jer ljubav čoveku otvara vid i sluh, – i za Hristovo otkrivenje, i za život i stradanje drugih ljudi.“

Zato je otac Steva ljubavlju gasio bezbožničku mržnju – još kao mlad paroh, o čemu Ivan Kostić kaže:“To je bio njegov prvi dodir sa prvoborcima Drugog svetskog rata iz Bosne i Hercegovine, ali i sa Titovim oficirima iz vojne ustanove Karađorđevo sa kojima se sukobljavao, ali posle i drugovao, jer su i oni videli da pred sobom imaju dostojnog rivala, kojega nisu mogli nikako slomiti i preobratiti. Na kraju je i sam Tito morao da reguje, uhapsi oca Stevana i protera ga iz bačkopalanačke opštine.

O rezultatima misionarskog rada oca Stevana u Obrovcu i Mladenovu, uverio sam se za vreme naših mnogobrojnih obilazaka porodica u tim mestima. To su danas parohije koje odišu pobožnoću i čestitošću u svakom smislu. Otac Stevan je odmah nakon dolaska krenuo na posao. Nakon tri godine svešteničke službe, 1962. godine u jednoj kući u Mladenovu je otvorio bogomolju-crkvu posvećenu Svetom Iliji. Zamislite taj šok za tadašnje vlastodršce kada su u godinama najvećeg posleratnog zanosa, čuli zvona da zvone i da deca prvoboraca i narodnih heroja idu na veronauku kod jednog mladog sveštenika duge crne brade i još duže crne kose! O njemu je morala da raspravlja i tadašnja komisija ministarstva policije i da ga i zvanično proglasi za državnog neprijatelja, u šta sam se i lično uverio čitajući letopis mladenovačkog hrama koji i danas stoji u oltaru te crkve. Međutim, ništa nije vredelo! Otac Stevan je neumorno i danonoćno radio, dovodio patrijarha Germana u selo, sveštenomučenika Varnavu Nastića i bezbrojne episkope da se uvere šta jedan sveštenik, duha starozavetnog proroka Ilije, može da uradi u kolonističkim mestima u doba najvećeg državnog ateizma. O tome najbolje kazuje njegov brat u Hristu i saborac u misionarenju, upokojeni episkop Lavrentije u knjizi „Rukoveti sa njive Gospodnje“ gde u prvoj priči govori o životu i radu jednog seoskog sveštenika iz Obrovca u Bačkoj. Sa episkopom Lavrentijem je zajedno posećivao rođake kolonista u današnjoj Republici Srpskoj u selu Strojice u Janju, danas opština Šipovo. Govorio nam je: „deco morao sam da odem tamo i da vidim kako taj narod živi, da bi bolje upoznao psihologiju mojih parohijana koji su 1945. godine došli kao kolonisti u Vojvodinu“. Sa tamošnjim sveštenikom Miroslavom Strikom je obilazio domove tih ljudi, spavao u kući porodice Medić u kojoj je živelo 40 duša u porodičnoj zadruzi, obilazio sela, svetinje i sa tim iskustvom još jače prionuo radu na njivi Gospodnjoj. Ono što ga je posebno krasilo jeste da je gajio ljubav prema svome narodu, bez obzira na njegove geografske i običajne razlike. Kod svakoga je pronalazio samo najbolje i to isticao. Mnogo je doprineo da se u posleratnim godinama još više zbliže starosedeoci u Obrovcu i kolonisti. I uspeo je u tome! Prevazilazio je i lečio srpske razlike i podele i bio pravi sveštenik koji skuplja sve ono što pripada Crkvi. Naravno, nakon tolikog rada, večni mrzitelj sloge i roda ljudskog, to sve nije mogao da podnese. Vlasti hapse oca Stevana i njegovog đaka Gaju Jovina, odvode ih u zatvor u Novom Sadu, posle proslave Badnjeg dana, kada je stotinak domaćina i momaka išlo po Badnjak na konjima kroz selo. Pričao nam je da mu je najžalije bilo Gaje, a njemu lično je u zatvoru bilo odlično, jer je sam govorio da je tih dana „ bio najbliži Hristu“. Često smo prethodnih godina sedeli na terasi kod porodice Jovin u Obrovcu i kada bi se potegla priča o tom hapšenju, Gaja bi se samo smejao i govorio da je zbog toga danas najponosniji!”

I treba da bude ponosan – ima li većeg ordena od stradanja za Hrista?

DAROVI DUHOVNIKA

Ivan Iljin nas podseća:“Ako sveštenik ima tu ljubav, ona se oseća i u njegovoj crkvenoj molitvi, i u njegovoj propovedi, i otkriva se i u njegovim delima. Kod onoga ko sa njim razgovara ili mu pomaže javlja se naročit osećaj: on oseća da je od svog duhovnika primio nešto dragoceno, životno važno i ohrabrujuće, da je iskusio SVETLOST I TOPLOTU DUHOVNOG OGNJA, da je osetio živu dobrotu, da se približio onome što je Hristos imao u vidu kada je govorio o ljubavi. Jer živo srce ima zalihu dobrote za sve: utehu za nevoljnika, pomoć potrebitome, savet za bespomoćnoga, lepu reč za svakoga, srdačan osmeh za cveće i ptičice. I prosto opštenje sa takvim čovekom neprimetno postaje živa škola srdačnog saučešća, ljubavne taktičnosti, hrišćanske mudrosti. I sve je to prekrasno i blagodatno, jer istinski DUHOVNIK i jeste nosilac hrišćanskog duha, duha ljubavi i srdačnog sagledanja.“

Ivan Kostić opisuje iskustvo svoje i svojih prijatelja, i kaže šta im je otac Steva začio kao duhovni otac:“Kada smo mi mladi krajem devedesetih godina, za vreme NATO bombardovanja, u potrazi za duhovnim ocima sede brade došli u manastir, manastir je već blistao u punom sjaju. Puno je bilo ljudi, cveća, zelenila, životinja. Nismo mogli ni da zamislimo takav red i poredak. Tu su već tada bile bogomoljke Božica, Sneža, Duška i mnogi drugi, koje ću moliti da mi ne zamere ako ih ne pomenem sada, a koji su neumorno radili od jutra do večeri, održavajući manastir u najvećem mogućem redu. Tada smo i upoznali čoveka koji je time rukovodio i vezali se za njega odmah, na prvi pogled, jer je on za nas izgledao kao neki mudrac iz starostavnih knjiga, ogromne vere, volje i energije koji „može i gore da pomera“. Tada počinje jedno poglavlje naših života, čija se epizoda završila po Đurđevdanu ove godine, ali sam duboko uveren da novi, još duhovniji, bogatiji i smisleniji period za nas dolazi, jer sada imamo našeg molitvenika pred Gospodom koji je znao svaki detalj našeg života, svaku manu i nedostatak ali i svaki talenat koji je bio umnožavan do kraja. Vraćao nam je samopouzdanje kao niko ni pre ni posle njega!“

U doba kad se očajava, pouzdanje u Boga rađa i pouzdanje u sebe samoga kao sluge Gospodnjeg. A to je dragoceno.

NA STRAŽI SAVESTI, U OGNJU STRADANJA

Iljin je isticao da je pastirska savest ono što krasi pravoga sveštenika:“Evo i trećeg što očekujemo i tražimo od naših pastira, – to je SLOBODNA I STVARALAČKA HRIŠĆANSKA SAVEST. Ta savest mora živeti u njemu kao samostalna i nezavisna sila, kao kriterijalna mera dobra i zla, mera, po kojoj bismo mi sami mogli proveravati, ispravljati i snažiti našu sopstvenu savest. Tamo, gde mi ponekad bespomoćno sumnjamo i kolebamo se, on, kao MAJSTOR SAVESTI, mora videti jasno i duboko; gde mi bludimo i padamo u zabludu, on mora znati i pokazivati prav put; gde mi pitamo, on mora imati odgovor. On mora da nas podržava u iskušenjima i sablaznima; mora nam biti oslonac prilikom naših kolebanja i iznemogavanja. On mora odmah da sagledava gde postoji nečasnost, neiskrenost, izdaja; ali da pri tome čuva pravičnost u sudu i presuđivanju. Jer savestan hrišćanin ne preuveličava – ni u potvrdnom ni u odričnom smislu; njegovo suđenje potiče od smirenja koje predmetno vidi, ali se izgovara sa hrabrošću i snagom, jer ga ne izgovara on, nego PREDMETNI OGANJ U NJEMU. Nama je neophodan iskren i otvoren ispovednik, koji se nikad i ničim ne može potkupiti, koji nije pohlepan, koji se ne boji silnika i koji je slobodan od vlastoljubivosti; nama je neophodno živo ognjište hrišćanske savesti, sa čistim plamenom i krotkom svetlošću.“

Upravo zahvaljujući svojoj savesti, preporođenoj u Hristu, otac Steva je mogao da izdrži sva iskušenja:“Nažalost, u septembru te 2000. godine otac Stevan, posle četrdeset godina svešteničke službe, za nas sve apsolutno neočekivano, u naponu svojih snaga, biva penzionisan. Da li su za to postojali stvarni razlozi, ili je ta stvar mogla da bude rešena na drugi način a na korist Crkve i naroda, to će Bog reći u svoje vreme. Ono što želim da kažem jeste da je otac Stevan to podneo hrišćanski kao pravi i verni sin svoje Srpske Pravoslavne Crkve i da je taj svoj krst nosio dostojanstveno i poslušno 24 godine. Iako mu je nuđeno da dobije najbolje parohije u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, čega sam lični svedok, on nije hteo da napusti Bačku eparhiju i to dovoljno govori o njemu. Bačka zemlja ga je iznedrila, bačka zemlja ga je i primila! Kako reče pesnik – „gde je zrno klicu zametnulo, onde neka i plodom počine“. Ovo svi treba da znaju i da se od oca Stevana nauče dugotrpljenu koje je na kraju rezultiralo njegovom hrišćanskom končinom, koja je ista kao i končina svih svetih ljudi, sa Svete Gore, Sinaja, Svete Rusije o kojima čitamo u knjigama. Kako reče pre neki dan naš brat Boris iz Banjaluke, čovek je imao „Pashu u svojoj duši“. Ono što mi njegovi najbliži znamo jeste da je svima sve oprostio!“

Svojevremeno je i Sveti Jovan Zlatousti, zato što nije mogao da se odrekne svoje savesti, došao pod udar vlast imajućih, i bio prognan sa katedre. Ali, nije očajavao, nego je, objektivno i samosvesno, sagledavao situaciju. Evo odlomaka iz njegovih beseda – opet da se utešimo i vidimo da je Bog jači od svih slabosti kroz koje ljudi posrću; uostalom, po Zlatoustu, „hrišćani uništavaju ono što pripada Hristu više od neprijatelja i protivnika.“

1. Po imenu smo braća a po delima smo neprijatelji; nazivamo se udovima istog tela a tuđi smo jedni drugima kao zveri.

2. Sveproždirući plamen zavisti obuhvata sveštenike. Kao što se tiranin boji svojih telohranitelja, tako se i sveštenik boji svojih bližnjih i saslužitelja više od svih zato što niko toliko ne čezne za vlašću i niko bolje od svih drugih ne zna njegova dela kao oni.

3. Gde je Markion, gde je Valent, gde Manes, gde Vasilid, gde Neron, gde Julijan, gde Arije? Gde su svi oni koji su se protivili istini, o kojima je Crkva uzvikivala: Opkoliše me psi mnogi (Ps. 21. 17)? Rasejani su zato što su se suočili s borcima u licu ondašnjih starešina Crkava: to su bili istinski pastiri! Ali ja vidim veliku razliku između ondašnjih pastira i savremenih. Oni su bili borci, a ovi su begunci. Oni su se usavršavali u knjigama i učenju, a ovi se usavršavaju u raskošnom odevanju i ukrasima. Ovi, kao najamnici, ostavljaju ovce i beže, a oni su dušu svoju polagali za ovce.

3. Uzimaju /za sveštenike/ ništavne ljude i postavljaju ih da upravljaju onim stvarima za koje se Jedinorodni Sin Božiji nije odrekao da ponizi slavu Svoju.

4. Zar ne znaš da je telo Crkve izloženo većim bolestima i napastima negoli sve naše telo, da se ono lakše povređuje i sporije ozdravlja?

Ako je to doživeo Zlatousti, što ne bi i otac Steva, služitelj njegove Svete Liturgije? I doživeo je, i izdržao je. Opet kao Zlatousti.

ARISTOKRATIČNOST BAČKOG SELA

Ali, ko je iz zavičaja poneo u sebi čvrst karakter ( za koji je Heraklit govorio da nam je sudbina ) i predačku veru, taj se nije dao sablazniti. Ivan Kostić u besedi na opelu nam je svedočio o protinoj antejskoj ukorenjenosti u rodno tle, od koga je poticala aristokratičnost našeg seljaštva:“Sa ponosom je govorio o gospodstvu i dostojanstvu svoje porodice Krunić, oca Miloša i dede Stevana po kojem je i dobio ime. Sa ponosom je govorio o mučeničkom Mošorinu i proti Svetozaru Vlaškaliću koji ga je krstio i još na krštenju predvideo da će Stevan Krunić biti sluga oltara Božijeg. Otac nas je stalno vodio u Mošorin gde se napajao zdravim duhom svojih predaka i gde je na susretima svojih Krunića hranio sve nas duhom Svetozara Miletića , Isidore Sekulić, prote Vlaškalića i drugih njegovih poznatih zemljaka… Mnogo je voleo Mošorin, pisao mu pesme, pomagao kulturna i sportska društva, pomagao ljude i to znaju svi koji su živeli uz njega. Pre 30 godina je podigao u Šajkašu krst proti Vlaškaliću i od sveg srca se trudio da kaže narodu o njegovom podvigu i žrtvi. Štampao je ikonice sa njegovim likom i utabao stazu da naša Sveta Crkva pribroji liku svetih ovog svetog mučenika i sve šajkaške i bačke mučenike, što se na kraju i dogodilo, hvala Bogu. Nadam se da će se opština Titel i selo Mošorin u bliskoj budućnosti zahvaliti ocu Stevanu za njegovu nemalu ljubav prema svome rodnom selu.“

Zavičaj je, govorio je Žarko Vidović, smislom obasjan predeo našeg porekla. A antejska snaga ne dozvoljava vihorima istorije da nas liše žilišta – ni privremenog, ni večnog.

PRIZRENSKI ĐAK, KOSOVSKI ZAVETNIK

Naravno, ne sme da se zaboravi posleratna bogoslovija u Prizrenu u koju su mladi kandidati za sveštenstvo išli kad je guju guju za rep ujedala, i tamo se, pod nadzorom pobožnih pedagoga, uobličili u prave pastire svoga roda. U carskom Prizrenu budući sveštenici postajali su kosovski zavetnici. Ivan Kostić svedoči:“Slušao sam od starijih Krunića iz Mošorina, da je otac Stevan još kao dete, osnovac, želeo da postane sveštenik. Mnogo puta je unapred govorio da će to biti njegov životni poziv i da je to njegovo prizvanje. Redovno je kao dete posećivao hram Svete Trojice u Mošorinu, i u ranoj mladosti u čin čteca ga proizvodi Sveti Vladika bački Irinej Ćirić o kome je uvek sa ponosom govorio. Nakon završenog osnovnog obrazovanja, svome ocu Milošu je saopštio vest da hoće da ide u bogosloviju, ali u Prizren, na Kosovo i Metohiju. To je za sve Kruniće bilo čudo, pogotovo što je u Sremskim Karlovcima i Rakovici već radila bogoslovija. Tako da je čak i deda Stevan pitao svoga sina Miloša : Miloše, da li ti imaš odviše sinova, kada šalješ sina na Kosovo i Metohiju? Džabe su bili roditeljski saveti da se ne ide na Kosovo i Metohiju, kao i pretnje tadašnje UDBE iz Žablja njegovoj porodici. Nije vredelo! Otac Stevan je otišao 1951. godine u Prizren i tamo proveo pet godina u Bogosloviji Kirila i Metodija, u izuzetno teškim posleratnim godinama. Pričao nam je da nije smeo 5 godina da se vrati u Mošorin, za vreme letnjih raspusta, jer je UDBA bila pripretila njegovom ocu Milošu da će mu zabraniti povratak u Prizren. Njegova porodica je sigurno pretrpela represalije zbog njegovog odlasaka u školu za sveštenike, ali on o mukama i svojim svešteničkim patnjama nikada nije voleo nama da priča. To samo Bog zna i njegova najbliža porodica, supruga Vatima, sin Đorđe i ćerka Katarina! Zato je sve letnje raspuste provodio u manastiru Dečani u poslušanju čuvenom igumanu Rusu Arhimandritu Teodosiju Meljniku, nekadašnjem oficiru carske ruske vojske, koji mu je usadio ljubav prema onoj pobožnoj i verujućoj Rusiji i koji mu je bio prvi duhovnik. Otac Stevan je toliko voleo Dečane i Kosovo i Metohiju, da smo mi uz njega znali skoro sve nazive ulica u Prizrenu, delove grada, prezimena poznatih zanatlija i čuvenih srpskih porodica iz Prizrena. Sa ponosom je svugde i na svakom mestu isticao da je prizrenski đak i da mu je Patrijarh Pavle bio profesor pojanja, a blaženopočivši Patrijarh Irinej školski drug. Uvek je govorio da su posleratni prizrenski bogoslovi bili biser srpske crkve. Svoju ljubav prema Kosovu i Metohiji je dokazao i kada je bio među prvim sveštenicima iz bačke eparhije koji su 1981. godine potpisali Apel za zaštitu srpskog življa i svetinja na KiM, nakon paljenja Pećke Patrijaršije. Vodio je vernike i 1989. godine na Gazimestan a i nas nekoliko momaka 2004. godine u Dečane i Pećku Patrijaršiju, odmah nakon martovskog pogroma, da damo podršku narodu i dečanskim monasima. Za njega je Kosovo i Metohija do kraja života bio duhovni orijentir i naše najveće nadanje!“

Kako drugačije? Sveti Sava i Sveti knez Lazar su uvek bili i ostaju mera i provera naše istorije.

Na udaru komunista otac Stevan Krunić bio je od mladosti. Kostić nas podseća:“Nakon bogoslovije odlazi Promislom Božijim 1957. godine u vojsku u Valjevo, gde je u manastiru Ćelije upoznao tadašnje svetilo srpske Crkve prepodobnog Justina Popovića, kod koga je tajno odlazio. Uz njega se napojio bogomoljačkim duhom i poštovanju prema svetom vladiki Nikolaju Velimiroviću, koga je posle u svakoj svojoj besedi pominjao i citirao. Pričao nam je o pobožnosti Valjevaca, o kapetanu Došenoviću, čijeg sina je učio latinski jezik a koji je u ormaru imao ikonu i kandilo, sakrivenu od očiju posetilaca iako je bio partizanski oficir. Pričao nam je o njegovim verbalnim sukobima sa političkim komesarima u vojsci, koji su ga nagovarali da ne ide u sveštenike, i da će ga oni zaposliti u vojsci…“

Pošto je, kako rekosmo, odrobijao svoje ( nisu mu praštali misiju među kolonistima ), otac Stevan Krunić se obreo u mestu koje nije napustio do kraja – u Bačkom Petrovom Selu:“Po kazni dolazi u Bačko Petrovo Selo 1972. godine i okreće novu, još plodotvorniju stranicu u svome životu. Iako su mu njegov episkop Nikanor bački i Patrijarh German koji ga je izuzetno cenio, nudili najbolje parohije u Beogradu, Novom Sadu i Somboru, otac Stevan je izabrao Bačko Petrovo Selo gde su pravoslavni u manjini. Zbog čega, to samo on zna i Majka Božija, koju je voleo iznad svega i tu ljubav prema Bogorodici preneo na svu svoju duhovnu decu. Bačko Petrovo Selo je mesto koje je dalo srpskog patrijarha Vikentija Prodanova i koje je na kraju sela imalo Vodicu posvećenu Uspenju Presvete Bogorodice. Naravno da otac nije gubio ni jedan dan uzaludno i odmah je krenuo da sređuje tu Vodicu da okuplja narod na to sveto mesto i na kraju da izdejstvuje da tadašnji administrator eparhije bačke episkop Sava Vuković i zvanično 1988. godine to mesto proglasi za manastir Srpske Pravoslavne Crkve.“

Pravo mesto za podvizavanje – usred ravnice, gde se ne može živeti ravnodušno, nego samo dušom i srcem za Hrista.

NOVOAVRAAMSKO GOSTOLJUBLJE

I Svetouspenjski manastir je, kako smo videli, živo živeo do 2000. godine, a kasnije se njegov duh preselio u Zadužbinu oca Krunića, gostoljubivo srce čitavog kraja:“Otac Stevan je ovde svakog dočekivao i ukazivao mu ono pravo i istinsko Avramovo gostoljublje. Zadužbina je bila dom svih i svakoga, opet ponavljam, bez obzira na veru i naciju. To neka potvrde i svedoče njegove dobre komšije iz Bačkog Petrovg Sela kojima je uvek davao prvenstvo. Voleo je i poštovao svakoga ko je imao dobre namere! Zato je u Zadužbini svako mogao da se oseća kao svoj na svome i da pronađe svoje mesto. Velike planove je imao otac Stevan. Govorio je da će ovo i posle njegovog zemaljskog upokojenja biti mesto sabranja i molitve. Zato i postoji predivni hram Svetog Đorđa ispod nas ovde, koji tek treba da započne svoju misiju i da nam u budućnosti bude „izvor vode žive“.

Otac Stevan je svoje delo započeo, a sada svima nama ostaje da u nekoj novoj fazi ovo mesto podignemo na još viši nivo. Verujem da će njegov Mile koji ga je pratio i bio uz njega 24 godine, kao drugi sin, sa svima nama i sa viševekovnim iskustvom naše Srpske Pravoslavne Crkve ovo mesto učiniti onakvim kakvim ga je naš duhovnik, otac Stevan zamišljao, i o čemu nam je često pričao.“

Daj Bože da se molitvene želje ostvare!

SA OVOG U BOLJI SVET

Konac delo krasi. Ivan Kostić je, 9 maja 2023. godine, o končini prote Steve rekao i ovo:“Gledajući njegovu končinu u vrbaškoj bolnici, končinu mirnu, dostojanstvenu, sa Vaskršnjom radošću, sveštenika koji se pričestio Svetim Hristovim Tajnama, par sati pred svoj odlazak iz ovozemaljskog života, svi treba da smo ponosni što smo ga imali za svoga duhovnika i prijatelja. Normalno je da svi ljudski odtugujemo, i njegova najbliža porodica, unučad koju je voleo – Jelena, Stefan, Bojana, Milica, Stevan, Duška, Dušan, a i mi sa njima. Ali ovde zaista nema mesta očajanju ili bilo kakvoj brizi, jer sada imamo našeg zastupnika pred Gospodom i Bogorodicom koji je zaista „dobru borbu izborio, trku svršio, veru sačuvao“ i kojega će sigurno svi sveti dočekati u mestu gde nema bolesti, tuge i uzdisaja sa rečima Gospodnjim -„dobri slugo, dobri i verni, u malom si mi bio veran nad mnogima ću te postaviti“.

Oče Stevane, u ove Vaskršnje dane, mi ćemo svim snagama četrdeset dana moliti Gospoda i Bogorodicu za tvoju dušu, a ti se, nakon toga, opet kao i do sada, moli u Carstvu Nebeskom za sve nas do ponovnog susreta! HRISTOS VASKRSE!“

Tako je besedio Ivan Kostić. A smisao te besede nam je objasnio Ivan Iljin.

PROTA STEVA, SIN SRPSKE VOJVODINE

VOJVOĐANSKO SLOBODARSTVO

Naš narod koji je, sa raznih strana, stigao u današnju Vojvodinu za Velike seobe i kasnije, bio je oličenje Srpstva. Prvo su, makar i najsiromašniji, podizali veliku crkvu u svakom selu, da se vidi da ne zaostaju za komšijama rimokatolicima, i da neće menjati veru za večeru. Kad sam, davnih godina, bio u Opovu u Banatu, da držim neko predavanje, zapanjio sam se na večernjoj službi – svi stari seljaci, u svojim belim košuljama i sa crnim prslucima čudesno su pojali za pevnicom, i poznavali tipik bolje nego mnogi današnji sveštenici. Vidi se pobožnost sremskokarlovačka, vekovima uzgajana da nas čuva od zalaska u tuđinu, da nas zakrili u „sladosti pravoslavlja“. Nije slučajno da je mitropolit Stefan ( Stratimiović ) osmišljavao državotvornu politiku Karađorđa, a vladika bački Jovan Jovanović slao novac za nabavku topova našim ustanicima.

Na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima 1848, Srbi iz svih krajeva Ugarske, kao i iz Kneževine Srbije na čelu sa mitropolitom Josifom Rajačićem odlučili su da delovi Banata, Bačke, Baranje i Srema u kojima je srpsko stanovništvo činilo većinu, budu proglašeni Srpskom Vojvodinom kao autonomnom oblašću u okvirima Kraljevine Ugarske. Za vojvodu je izabran graničarski pukovnik Stevan Šupljikac. Karlovačka mitropolija je uzdignuta u rang patrijaršije, a mitropolit Rajačić je imenovan za srpskog patrijarha. Kao privremena vlada izabran je Glavni odbor, a za zapovednika srpske vojske Đorđe Stratimirović.

Srbi Vojvođani, vođeni Svetozarom Miletićem, Mihailom Polit-Desančićem, Lazom Kostićem, Jašom Tomićem, Tihomirom Ostojićem, Vasom Stajićem i drugima, borili su se za sve Srbe svuda.

Srpsko-turski, a potom i balkanski ratovi, kao i proboj Solunskog fronta, doveli su Srbe prečane do ujedinjenja sa ostalom braćom:„Priključujemo se Kraljevini Srbiji, koja sa svojim dosadašnjim radom i razvitkom ujemčava slobodu, ravnopravnost, napredak u svakom pravcu, ne samo nama, nego i svim slovenskim, pa i neslovenskim narodima, koji sa nama žive“…

Otac Steva je sin takvog Srpstva, junačkog i mučeničkog.

On to slobodarstvo svog roda nije zaboravljao, kao ni spomen stradalnika za slobodu u Hristu – sveštenika Svetozara Vlaškalića i njegove pastve, stradaliih od neljudi koji nisu bili kao Pal Teleki. Njima je posvetio divne freske u podzemnoj crkvi Svetog Đorđa, tamo gde stražu zavetništva čuva Zadužbina oca Krunića.

Duboko poštovanje oca Steve prema sveštenoispovedniku Irineju Ćiriću, episkopu bačkom, Bog je, na neobičan način ( „zaklela se zemlja raju da se tajne sve doznaju“ ), blagoslovio saznanjem jedne istine – njemu se ispovedao Titov izmećar koji je, sa svojim drugovima u zlu, po naređenju režima stražarno čuvao vladiku. Starac, bolešljiv i nemoćan, zaspi – a oni mu stave novina među prste, i zapale. U bolu, starac skače iz sna – kidaju ga, kidaju. Ali im je on u Hristu praštao. I zlotvor je, decenijama kasnije, došao ocu Stevi da prizna, pred Bogom i savešću, šta je činio.

Krunići su se, posla rata, našli na udaru komunista – otac našeg prote pet godina robijao je u tamnici bezbožničke nemani zato što im se nije uklapao u svetliju budućnost. Smetali su im Srbi domaćini iz Vojvodine jer ih je trebalo pretvoriti u poslušno roblje.

Istoričar Momčilo Pavlović o tom dobu piše:“ U martu 1946. beležimo prva hapšenja u vezi sa otkupom. Tada je samo na području Vojvodine bilo uhapšeno 1016 lica. Najveći broj je bio uhapšen zbog špekulacije i sabotaže „ali ima i dosta lica koja nisu blagovremeno zaključila ugovor sa Poljoprometom zbog prodaje žitarica, uglavnom srednjaka“. U izveštaju PK Vojvodine govori se o kažnjavanju seljaka zbog pečenja rakije od zrnaste hrane ili prodaje poljoprivrednih artikala. Tu je navedeno da je Narodni front u petrovgradskom okrugu u mesnim narodnim odborima isticao table sa imenima onih seljaka koji su mogli, a nisu hteli da plate porez, ili ispune otkupnu obavezu kao i table sa imenima „savesnih obveznika“.

Masovna hapšenja zbog otkupa žita i vune, kao i niz nepravilnih postupaka lokalnih organa vlasti izazivali su brojne žalbe seljaka Pezidijuma Narodne skupštine FNRJ. To je navelo Mošu Pijade, kao potpredsednika Prezidijuma, da juna uputi Josipu Brozu materijal o hapšenjima po otkupu i predlog da ovi krivci budu amnestirani. Iz priloženog materijala vidi se da je za krivice zbog otkupa žita i vune do polovine 1946. bilo osuđeno u čitavoj zemlji 2886 lica od kog broja sitnih zemljoradnika 644, srednjaka 1333 a krupnih 1060 (16 nije bilo grupisano a u toku procesa nalazilo se još 43 krivice). Najveći deo ovih kazni bio je izrečen u Srbiji. Od ukupnog broja od 2886 na Srbiju je otpadalo 2521 ili 87%. Od izrečenih kazni: na Srbiju je otpadalo 69% novčanih kazni, 70% na kazne prinudnog rada, 85,7% na kazne lišenja slobode, 87% na kazne lišenja slobode sa prinudnim radom i 80% na kazne konfiskacije.

Iz priloga dostavljenih uz ovaj materijal vidi se da je u Srbiji na novčane kazne bilo osuđeno 1595 seljaka (265 siromašnih, 686 srednjih, i 642 krupna seljaka): na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom 259 lica (26 siromašnih, 106 srednjih i 127 krupnih); 413 na kaznu prinudnog rada bez lišenja slobode (88 siromašnih, 195 srednjih, 130 krupnih); na prinudni rad sa lišenjem slobode 213 (40 siromašnih, 103 srednjih, i 70 krupnih) 91 seljak na kaznu konfiskacije (13 siromašnih, 45 srednjih i 33 krupna) i 28 na gubitak političkih i građanskih prava (3 siromašna, 20 srednja i 5 krupnih)./…/ Na terenu staropazovačkog i zemunskog sreza pojavile su se nove neprijateljske pesme: „Druže Tito ljubičice bela, pozdavlja te iz Londona Pera, pozdravlja te lepa Mariola da se seliš iz njihova dvora“, ili „druže Tito mi te svi volimo, mi želimo da te obesimo“. U daljem nabrajanju neprijateljskih istupa navođeni su konkretni primeri. Tako je npr. Mile Živić iz Subotišta, srez Ruma, otvoreno govorio da je današnja vlast gora nego što je bila vlast ustaša i Švaba, i da naše komisije koje idu i vrše popis viškova žitarica, isto su što su bili fašistički policajci, koji su pljačkali narod.“

U to doba, Krunići su se našli na udaru Titove okupacije. I odoleli su, i nisu savili glave pod crveni jaram.

Nisu se Srbi Bačvani mirili sa Titovim režimom, pa su kasnije, o čemu je otac Steva sa zadovoljstvom pričao, maršalove slike kačili po klozetima, i na svaki način se rugali srbomrzačkoj vlasti.

VOJVOĐANSKO BOGOMOLJSTVO

Takođe, prota je bio i sin vojvođanskog bogomoljstva, koje je Vladika Nikolaj naročito poštovao. On je u svom „Divanu“ navodio dragocena svedočenja ovog pokreta iz Srema, Banata i Bačke. Evo Nikolajevih zapisa.

Brat Petar Kozlić iz Šašinaca reče, kako su fruškogorski manastiri središte ovog duhovnog Bogomoljačkog Pokreta za sav Srem. Oko Ravanice mi okolni sabiramo se kao deca oko majke. O našim vidovdanskim saborima vode se razgovori po Sremu cele godine. I ti sabori bivaju iz godine u godinu sve veći i veličanstveniji. Naša braća i sestre pevaju na tim saborima dan i noć. Da, i po celu noć! I to je čudo za narod, ranije neviđeno. Dobro reče brat Aleksa, duhovna pesma je naše moćno sredstvo. Pesma privlači, uči i oduševljava narod. I kako saznajem svuda su manastiri prave žiže našeg pokreta. Oni su kroz to dobili nov smisao i nov zadatak. I postali su veoma mili narodu. Ravanički iguman o. Makarije zahvalio je bogomoljcima i javno rekao: „Ranije se o Vidovdanu ovde smejalo, pilo, igralo i veselilo, i od toga niko nije imao vajde. Vi ste uneli suze u ovo svetkovanje, kojim se ono osvećuje. I od kad su došle suze pokajničke, počela su se javljati i mnoga čudesa od molitava nad ćivotom svetoga Kneza Lazara“. Zato, braćo, treba da poštujemo naše svete manastire i da se što češće u njima sastajemo. Kroz manastire srpski narod je utvrđen i održan u veri pravoslavnoj. A Hilendar je početno i neugasivo žarište duhovne prosvete za Srbe.

Od bratstva Velikokikindskog prvi je uzeo reč Brat Niko Kekez: On otpoče da govori o postanku njihovog bratstva, o tegobama koje su imali u početku. Jedino vladika Temišvarski Georgije Letić bio im je naklonjen. Sveštenici su ih podozrevali a narod ih je smatrao za neke novoverce. No to se događalo i na drugim mestima, sve dok sveštenik nije shvatio taj pokret kao dar Božji srpskoj crkvi. Zbog toga izveštaj brata Nike nije izazvao nikakvo čuđenje. Ali dalja povest njegova zaista je sve iznenadila i začudila. On je pričao sledeće: „I kad bih hteo, braćo, nešto licemeriti pred vama, ja to ne bih mogao. Jer ja sam mrtvac živ opojan. I nisam ja sam, ima nas u Kikindi četrdeset bogomoljaca – nešto živih nešto umrlih, koji smo za života opojani kao mrtvaci. A to se dogodilo ovako: U prošlom Svetskom ratu koji je vodila Austrija protiv Srbije, mi u Kikindi bili smo izvešteni da su skoro svi sveštenici iz Kraljevine Srbije i Crne Gore odvedeni u ropstvo! Među njima i mitropolit crnogorski Gavrilo. Kako se pronosio glas, da će i naši popovi iz Banata biti odvedeni, a rat se može produžiti, to smo se mi na jednom sastanku pitali, pa ko će nas opojati kad umremo? I tako, reč po reč, tamo, amo, svi se složimo da umolimo naše sveštenike da nas žive opojaju, dok se ne budu odvojili od nas. Umolićemo Boga da nam to primi kao posmrtno opelo pa ma kad umrli. A svak je u to vreme očekivao smrt svaki dan. Računali smo da je bolje svršiti opelo pre smrti nego nikada. Naši sveštenici malo su se kolebali da to učine, no najzad su pristali. Kad se opelo vršilo, mi smo plakali ali nismo tugovali. Mogu vam reći, da je po svršenom opelu mir zavladao u dušama našim, i mi smo bili gotovi bez straha poći u tamnicu, u oganj, pod mač ili na vešala Hrista radi. I nikad nam Hristos nije bio draži ni bliži. Neki od tih četrdeset su umrli, kao sužnji ili kao slobodni, a ja sam sa još nekoliko drugova eto u životu. Razmišljajući o tom, da li smo dobro učinili ili ne, setili smo se priče o Mariji koja izli mirise na noge Isusove. Pa kad se neki zli ljudi ljutiše na to Isus odgovori: „Ne dirajte u nju, ona je to dohranila za dan mojega pogreba“ (Jovan, 12, 3-7). A to mu je, ustvari, bio pogrebni čin unapred, pre smrti na Golgoti. Tako i s nama u Kikindi. Neka nam se oprosti ako pogrešismo. Ali mi smo posle rata u onaj dan našeg opela činili mnoge milostinje i hranili mnogu sirotinju, evo već nekih petnaest godina.

Jedna sestra iz Čuruga: Naše bratstvo u Čurugu je veliko i staro. Čuli ste možda, da je naša crkva najveća u Vojvodini. Ali pored velike crkve mi imamo i druge dve veličine, prvo našu dugu bogomoljačku prošlost, a drugo našeg duhovnog učitelja i vođu protu Teofanovića. O našem pokretu u Čurugu pisao je još davno znameniti prota i rektor Karlovačke bogoslovije Jovan Vučković. Pisao je on sa ljubavlju i razumevanjem, rezileći jednog crkvenog starešinu, koji je sve nas prezirao i poništavao. U ono vreme ja sam kao devojka pešačila s našim bačkim i banatskim bogomoljcima u naše slavne manastire počev od Vojlovice i Kovilja pa do Ravanice i Pribine glave. Onda se to zvalo „Mali Hadžiluk“. Ko bi tri puta učinio taj hadžiluk, smatrao se kao poklonik Svete Gore. A ko bi sedam puta, smatrao se kao poklonik Groba Gospodnjeg u Jerusalimu. Devojke su išle na taj hadžiluk pred udaju za sreću u braku, a starci i starice za spasenje duša. Pred polazak postili smo po tri dana, i još tri dana u manastirima, pa bi se sedmog dana pričestili u onom manastiru u kome bi se zatekli. Mnogi su od nas išli bosi, kao da idemo na Hristov Grob, a usput smo pojali crkvene i duhovne pesme. Na putu mi smo bili za neke čudo a za neke čudovište. Jednog leta beše velika suša. Sve da se sparuši. Kad mi kretosmo na naš hadžiluk u Frušku Goru, moliše nas seljaci da se u manastirima molimo za kišu. I mi smo to učinili. U svakom manastiru duhovnici su rado čitali moleban za kišu po našoj želji. Kad smo bili u Šišatovcu, pade kiša samo onako kako duša hoće. To se u Čurugu pripisalo našem hadžiluku i molitvama. I ugled našeg bratstva vrlo poraste. Neka je slava Bogu koji daje i uzima.

Pera Knežev: Zovite me Bata iz Banata. Nije važno znati moje ime. Samo hoću da se zna istina o ovom Duhovnom ustanku i kako je on otpočeo kod nas preko. Sada je on najjači ovde u Šumadiji. Božja je volja da tako bude. Prvo zato što je u Šumadiji otpočelo spoljašnje oslobođenje Srpstva, pa je pravo da otpočne i unutarnje, duhovno. Ono od muhamedanaca, ovo od greha. Drugo i zato što je ovaj Pokret u Srbiji primljen od sveštenika u Šumadiji. Međutim, bogomoljci su se javili kod nas u Banatu mnogo ranije kao plamen koji je buknuo i ugasio se. Evo kako je to bilo, po pričanju moje tetke iz Srpskoga Padeja, stare devedeset godina. Uglavnom, Bog je pokrenuo jednog čoveka a ovaj mnoge ljude.
– „Znaj sinko, pričala mi je moja stara tetka, da je blagoslovena kuća Miletinih. Iz te kuće bio je pokojni hadži Vitomir Miletin, prvi bogomoljac u ovoj zemlji. Ne znam kad se rodio, ali pamtim da je umro na tri godine pred prvi srpsko-turski rat. Vito je bio crkveni pojac. Bio je kažu načitaniji i od nekih popova a pojao je lepše od sviju. Bio je crkveni pojac, i to besplatni. Govorio je ovako: „Ne pojem ja za platu zemaljsku, nego za platu nebesnu koja je mnogo veća. Zemaljska proleti kroz usta za mesec dana, a nebesna ostaje uvek i do veka. I tako, mada ja besplatno služim crkvu, ja sam najskuplji pojac na svetu“.

Tako je on govorio a mi bi slušali i ćutali. Vito je stalno učio ljude da ne brinu toliko o prolaznome koliko o večnome. Govorio je o postu i molitvi, o poklonjenju svetinjama, o milosti i ljubavi. Oštro je vikao na pijanice, kockare, duvandžije i psovače. Istina onda je svega toga manje bilo, ali svaka zla počela su se bila već uvlačiti i među naš čestiti srpski narod. Na čika Vitu niko se nije ljutio kada je vikao. Do hadžiluka zvali su ga čika Vito, a posle hadži Vito. Uleteo bi čika Vito u birtiju pa ispreturao poliće ispred Srba, razbacao karte, a cigare iz usta pa pod noge. Psovačima je vikao: „Što ne psuješ đavola, nego svece i krst“. I kažem, niko se nije ljutio na Vitu i svi su se stideli. Znali su da on viče iz ljubavi a ne iz mržnje. Sveštenika je poštovao, prosti Bože, kao samoga Hrista. Danas to već nije tako, nego čim počne pobožno živeti, odmah viče na sveštenika, i pravi se veći pop od popa. Onda je čika Vito sa nekoliko Banaćana otišao na hadžiluk, na Božji Grob. Kada se vratio, dočekan je baš kao car ili patrijarh. Svakome je doneo nešto iz Jerusalima. I meni je dao ovaj krstić s kojim ću i u grob poći. Hej, hej, da mi je da duša bude u onom svetu gde je i hadži Vitina.

Onda se dogodi te mu umre sin od devet godina. Misleći da je to zbog njegovog greha, Vito zaposti teško. Zavetovao se postiti do smrti bez zejtina. I to je održao. Sve je kuvao samo na vodi. Ležao je na goloj zemlji. A uoči srede i petka i velikih praznika preklečao bi celu noć na molitvi. Pa onda, sinko, imao je Vito viđenja i snove. On je ,sve to pisao u jednoj knjizi a u drugoj opet opisao je on svoj hadžiluk na Sveti Grob. Te njegove knjige narod je čitao sa uživanjem. Sada eto nigde ni jednu da nađeš. Po nekoj Božjoj naredbi Vito je podigao u svojoj avliji jedan veliki krst. Tu je narod dolazio nedeljom pred veče i tu je Vito besedio do same smrti. Znam, sinko, da su se kod tog krsta mnogi bolesni ljudi izlečili. U ono vreme govorilo se za bolesnike: „Vodi ga pod Vitin krst“. Kad je hadži Vito umro, hiljadu duša bilo je na njegovom pogrebu. Tu su bili Srbi i Rumuni i Cincari, pa čak neki katolici i luterani. Svi su ga smatrali za sveca. Kidali su parčad od njegovog pokrova i nosili kući. Eto, tako je to bilo, sinko. Smrću Vitinom bogomoljci se umanje. Ostali smo samo nekoliko nas koji smo kod Vite učili i koji to držimo u tajnosti. A sad čujem da je Bogomoljački pokret potresao svu zemlju Srbiju. Hvala Bogu“.Kad sam ja rekao mojoj tetki, da se krećem na ovaj sabor ona se zaplakala i rekla mi: „Idi, sinko, makar i puzeći. Pozdravi svu bogomoljačku braću i sestre i spomeni i hadži Vitu, da bi se njegova pravedna duša radovala na onome svetu. Svi su uzviknuli: Bog da mu dušu prosti!“

Takvi su boli vojvođanski bogomoljci. Takav je bio i otac Steva – prožet duhom naših pobožnih Sremaca, Banaćana i Bačvana, divnih ljudi Gospodnjih, čiji spomen ne smemo zaboraviti.

ČOVEK I PASTIR, BAĆUŠKA SRPSKI

SVEČOVEŠTVO I DOBROSUSEDSTVO

Sela koja su ocu Stevi bila prva parohija kolonistička su. Došli su u njih Srbi sa one strane, iz bosanskih krajeva i krajina. A prehodno su u doseljeničkim domovima živeli Nemci koji su, posle Drugog svetskog rata, proterani u Nemačku, plaćajući, kolektivno, Hitlerovu politiku zla i nedela zlotvorskog režima okupacije. Ali, naravno, nisu ti prognani Nemci mogli da zaborave svoj zavičaj, i dolazili su da vide kuće i dvorišta, drveće i voće, njive i puteve koje su ostavili u Bačkoj.

Naši kolonisti su ih dočekivali narogušeno – šta će ovde neprijatelj? To više nije njegovo, nema šta da gledaju, nisu zaslužili, neka se gube odakle su došli.

Ali, otac Steva je pristupao svojim Srbima, i objašnjavao im – kako bi im bilo da oni odu u svoje rodno selo, tamo u Bosanskoj Krajini, da požele da vide ognjište, i da ih neko otera? I kravio se srpski čovek, i puštao Nemca u zavičajni prostor, i video, posle krvi na očima, Nemca kao bližnjeg. I počeli su naši da idu u Nemačku – da se druže sa otišavšima. I otac Steva je išao tamo gde su se bivši seljani njegovih parohija odselili. Zbivali su se nezamislivi susreti, mogući samo u ozračju ljubavi Gospodnje, koja podiže čoveka iz senke tuđinstva.

Sa ocem Stevom u zatvoru je svojevremeno bio i jedan mađarski rimokatolički sveštenik – obojica su se našla na meti komunista. Kad je otac Steva stigao na svoju novu parohiju, u Bačko Petrovo Selo, u kome je većinsko stanovništvo bilo mađarsko, ispostavilo se da je njihov „plejbanoš“ ( mađarska reč za sveštenika ) baš onaj koji je sa ocem Stevom bio u zatvoru. Svojima je rekao:“Ovde je sada srpski sveštenik Stevan Krunić, koji je stradao od komunista i nije, to da znate, čovek režima, nego je pravi sveštenik. Da ga poštujete kao i mene“.

I tako je bilo – Mađari iz Bačkog Petrovog Sela su poštovali oca Stevu kao svoga. I celivali mu ruku. I zvali ga na svoja veselja i sahrane. I postavili ga u lokalni školski odbor. I spremali mu najbolje kobasice i suhomesnate proizvode. On ih je smatrao za svoje, i za njih je uvek bilo mesta u Zadužbini. Dolazili su da razgovaraju, potraže savet, ali i prošetaju po gradini ispunjenoj mirom i smislom.

Jednom sam tamo video mladog oca Mađara sa sinom – pecali su u jezercetu na Zadužbini. Otac Steva im je prišao, uputio nekoliko ljubaznih reči, i izgledalo je, po njihovim nasmešenim licima, kao da tu, kraj vode, počinje neki novi svet, u kome se svi razumemo i svi počinjemo od prapočetka, kao da je svet tek nastao.

Trudeći se da zapečati prijateljstvo srpskog i mađarskog naroda, otac Steva se sećao Pala Telekija, državnika koji je bio član delegacije koja je 12. decembra 1940. u Beogradu potpisala Ugovor o večnom prijateljstvu i miru između Jugoslavije i Mađarske. Teleki je, kada je dobio potvrdu da Mađarska, uz Hitlera, treba da krene rat i rasparčavanje Kraljevine Jugoslavije, digao ruku na sebe. Na stolu je ostalo pismo upućeno regentu Miklošu Hortiju:“Vaše visočanstvo, pregazili smo svoju reč i to iz kukavičluka, nismo poštovali sporazum trajnog mira sa Jugoslavijom. Nacija to oseća, a mi smo odbacili svoju čast. Sada smo saveznici nitkova jer ni jedna reč o navodnim zločinima nije tačna. Ni protiv Mađara, čak ni protiv Nemaca. Postaćemo lopovi! Krašćemo ljudska tela i duše! Nacija smeća. Nisam te sprečio u tome. Ja sam kriv.”

Otac Steva je često pominjao Telekija. Vredelo ga je pamtiti – kao čoveka odanog svojoj reči, koji nije bio spreman da lije krv u ratu što nikome dobra ne može i neće doneti.

Voleti svakog, a biti svoj – eto zadatka koji treba ispuniti. Moguće je u Onome Koji svojim sveštenicima moć daje, i podiže ih na visinu sa koje se vidi sušto čoveštvo.

Otac Steva je sretao i Engleze.

Kada je patrijarh German od anglikanaca dobio molbu da jednog njihovog pastora primi u posetu Srpskoj Crkvi, ali ne u zvaničnu posetu, nego da ga pošalje na neku parohiju, da vidi kako teče svagdašnji verski život u ateističko – komunističkoj zemlji, mudri patrijarh se setio da anglikanca uputi ocu Stevi, u Obrovac i Mladenovo. Znao je da je tamo sve pod konac, i da život teče kao da je vizantijska simfonija u punom jeku. Anglikanac je sa mladim sveštenikom Krunićem išao od kuće do kuće, i divio se – narod dobar, vera jaka, deca na veronauci, crkveni hor. Dugo je pisao o onome što je video, i bio zadovoljan, misleći da je u celoj Srpskoj Crkvi tako. A bilo je – kod oca Steve.

ONAJ KOJI JE BIO PESMA

Godinama sam se pitao, povodom one divne bačke pesme, koja počinje sa „Gde to kažu ima lepih seka? Hoće babo da ženi meneka!“ – šta li znači:“Hajmo, babo, u Žabalj, pa uveče na rogalj, luče belo doći će zacelo“. I pitao sam oca Stevu o značenju reči „rogalj“. Objasnio mi je – to je gradski ugao, ćošak znane kuće. Tu se okupljaju i mladi i stari; stari razgovaraju, a mladi se zagledaju jedno u drugo. Pa „Banaćansko kolo“ ( „ko ga ne bi vol`o?“), u kojoj su „na Marini seferini, a u Đoke zlatne toke“. Saznao sam da su „seferini“ dukati.

Otac Steva mi je bio pesma Vojvodine. Sve pevljivo iz Bačke, Srema i Banata. Umeo je da pusti glas i na srpskom i na mađarskom, onako odmereno, gospodski, do granice lepog raspoloženja. Bio sam u Zadužbini kada su doneta zvona, i kada je svirao pravi domaći orkestar, sa kontrabasom koji je, preko Dunava i Save, bucmasto „šalozbiljni“( izraz Čika Jove Zmaja ) domaćin melodije od koje se postaje čas poletan, čas ravnčarski setan. I otac Steva je pevao svojim Mađarima, sa osmehom koji razoružava i naoružava – razoružava od nakostrešenosti egoizma i naoružava mirom i komšijskom pažnjom.

Ali, naravno, otac Steva je, pre svega, bio pesma Vladike Nikolaja. On je sve bogomoljačke pesme, makar da su neke bile čisto narodne, pripisivao Svetom Nikolaju Srpskom, i pevao ih je i citirao u svakoj prilici. Ide razgovor, ide ručak, a on kaže:“Kako bi rekao Vladika Nikolaj“, pa onda krene:“Spremajte se, hrišćani, nailaze zli dani,/ Sad se treba boriti, pravu veru čuvati“…I kad se obed završi, svi dobiju pesmarice, da se otpoje hvala Domaćinu i Darodavcu.

Takav je on bio – dao se prepevati u pobožne stihove, koji su i mene, grešnog, celog veka držali i od kojih me je uvek bilo sramota što sam ovakav kakav jesam:“Da mi se obeća cela carevina,/ Ja bih bio sluga Božijega sina,/ Sveti Sava Srbe voli,/ Za Srbe se Bogu moli,/ Srpskom rodu daje krilam/ Srpski narodc blagosilja“ A zašto? Jer „zemaljsko carstvo menja gospodare, / Sava samo diže Božije oltare“…A tek ona, sa bogomolničkih skupova:“Ne žalite umora, što je duša klonula, / Ne žalite truda svoga, proslavljajte Boga“…“I da paziš „za gde ti se duša sprema, / jer joj kraja nema“…“Zašto žuriš na spavanje, brate, kad se tvoji dani brzo krate?“

U svakoj bogomolničkoj pesmi oca Steve bila je pouka – „srećan biće samo taj ko zasluži raj“. Mnoge od tih pesama nisam ni zapamtio, ni zapisao, a stvarno su bile plod bačke pobožnosti, sa skupova koji držani i pre i posle rata.

Pesma je takva da se lako pamti i prenosi. Ako je blagoslovena Bogom, postaje krilata i nosi onoga ko peva i onoga ko sluša. Kažu da je otac Justin, kad ćelijske sestre zapevaju iz „Duhovne lire“ Vladike Nikolaja, otirao suze i govorio:“Neka mi oprosti Sveti Damaskin, ali ga je Nikolaj prevazišao“. I u poglavlje o Majci Božjoj, u treći tom svoje Dogmatike, ubacio je Nikolajevu pesmu „Carica tišine“. Tim duhom je bio vođen i prota Steva, čija je ličnost bila mnogoglasni poj Hristu, srpski i svepravoslavni.

A mi smo ga slušali. I mi, bez duhovnog sluha, odjednom smo čuli maternju melodiju, o kojoj je pesnik Momčilo Nastasijević govorio – ako čovek ne zna otkuda je, pa krene svetom u potrazi za poreklom, na koju melodiju zadrhti, te je majke sin.

GOSTOLJUBLJE OCA STEVE: OD BAČKOG RUČKA DO TRPEZE CARSTVA

BAČKI RUČAK: UZROCI I POSLEDICE

Kad sam bio mali, mnogo sam voleo tamburaše. I danas ih volim. Ono prebiranje po sitnim žicama uvek mi je ličilo na vetrić koji pirka ravnicom, kad se svi poslovi završe. Jedna od pesama, u izvođenju čuvene „Tamburice pet“, donosila mi je trenutke detinje radosti, zasnovane ne na razumevanju svake reči, nego na osećanju da je to baš ono što treba reći – poletni ritam je navodio sve čari bačkog ručka, koji nikada nisam video, ali sam mogao da ga zamislim:“Bački ručak običan/ ima red svoj logičan//Dobra čorba kisela/žuta, mrka i bela/pa zakuska šarena/ šunka, jaja barena//Zatim riba sečena/sa limunom pečena/onda šerpa kupusa/s mesom dobrog ukusa//Zatim koha činija, činija/od svega najfinija, finija//Pa pečenje punjeno/potpečeno, rumeno/pile, ćurka nogata/i salata bogata//Gibanica makova/vina pola akova/i sirevi i voće/i kolača ko hoće//Zatim kao što je red, što je red/kafica i sladoled, sladoled/orasi u šećeru, šećeru// onda čekaš večeru, večeru// S one strane Dunava gazda pravi svatove/s one strane Dunava gazda pravi svatove/velike, bogate, sve na travi zelenoj/velike, bogate, sve na travi zelenoj“.

Kako je to izgledalo malom detetu!

A onda sam bio na ručkovima i večerama kod oca Steve. I pesma je, posle duga zaborava, oživela u meni. Šta je sve bilo na toj trpezi – i čorbe, i kiflice, i pite, i pečenje, i roštilji, i salate, i ajvari, i piletina, i ćuretina, i kompoti, i torte, i kolači, i vina, i rakije, i…Zar je moguće da sve ovo postoji i da se nama nudi, kao na carskom dvoru? Nije to, naravno, bio puki gurmanluk, nego prava bajka o rogu izobilja, o kome se uvek maštalo na ovoj grešnoj zemlji. I koji, naravno, može, kao u svakoj bajci, da bljesne i nestane, jer svet je ovaj, u suštini, dolina suza. Kod oca Steve su gosti dobro jeli kad je mrs. Ali, kad se posti, posti se, i polupprazan stomak se nosi putem zapovesti, od koga smo otpali jer smo, kroz praroditelje, jeli ono za šta nismo bili zreli.

I KOLO I BALET

Za trpezom je, naravno, pokretač svega bio osmehnuti domaćin – koji je nudio, nutkao i pozivao da se ne ustručavamo, jer je Bog dao i dobri ljudi spremili. A dobri ljudi, a vredne domaćice, i mlade i stare, samo iznose, donose, odnose – kao da se igra kolo ( kad stižu jake čorbe i dobro meso ) ili da prisustvujemo izvođenju baletske piruete ( kad stižu torte i kolačići – jer, kako reče Marina Cvetajeva, bez soli se dobija skorbut, a bez šećera tuga ).

Sveštenik Stevan Krunić, sa svojom salvetom, sa priborom, pažljiv prema mrvama koje bi da se ugnezde u bradu, sija – milina mu je da ugosti i učasti, naročito nas, koji smo iz kontinentalne stupili u onu panonsku, nekada morsku, Srbiju, koja nas potapa svojim plodom i rodom. Uzmite, služite se, nemojte se stideti, osećajte se kao kod svoje kuće, ovo i jeste narodna kuća…Čovek je uznemiren – dve su mogućnosti: ili će se uzdržavati tako da mu posle bude žao ( „Što ne probah barem ono?“) ili da mu, opet, bude žao ( „Prejedoh se, baš me sramota od oca Steve – pa, ako malo analiziram stvar, sramota je i od Boga“ ).

Ali osnovni osećaj jeste – čak i da nije ovakve raskoši na trpezi, da nije ovih činija, tanjira, kašika, viljušaka, čorbaluka i kutlača, ovih rumenih pečenica i poema napisanih kroz pite sa sirom i zeljem i utkanim u zlaćanu koru štrudli, da je tu samo kora hleba i čaša vode, ruka oce Steve sve bi to blagoslovila da bude slađe od meda ( meda onog gustog, od uljane repice, unete sa njiva bačkih pod nebo našeg nepca ). Trpeza oca Steve davala nam je znak da je sve to od Onoga Koji nije hteo da posrami sirotinju na svadbi u Kani, nego je pretvorio vodu u najbolje vino, pa su svi bili zapanjeni – sad, kad smo malo više pijucnuli, trebalo bi da stigne lošije vino, a ti iznosiš najbolje…Odakle ti ovakvo?

Odakle, oče Stevo, beše tvoje gostoljublje? Odakle si točio vino svojih uteha?

Pa kako odakle? Od Gospoda sve beše, deco.

GOSTOLJUBLJE GOSPODNJE

Moj pokojni prijatelj, Nebojša Krstić ( ubijen od neprijatelja krsta sa tri prsta na vavedenje 2001. godine ), ovako je tumačio gostoljublje Gospodnje:„U hrišćanstvu gostoljublje nije samo jedna od mnoštva vrlina koju hrišćanin treba da upražnjava u vođenju vrsnog i blagočestivog života. Setimo se opominjućih naloga Apostola Petra i Pavla: „Budite gostoljubivi među sobom i gostoljublje ne zaboravljajte“ (1. Pt. 4, 9; Rm. 12, 13; Jev. 13, 1.2). Hrišćanska gostoljubivost nema samo moralno značenje i nije tek svojevrsna konkretizacija i potvrda čovekoljublja. Ljudsko gostoljublje odslikava i ikonično odražava Božije Gostoljublje kao blagodatno projavljivanje Božanskog Gospodstva na tvorevini. Biblijsko teološko značenje gostoljubivosti ima oslonac u jednoj od primarnih činjenica biblijske aptropologije — činjenici koju je Psalmopevac car David izrekao i otpevao sledećim rečima: „Ja sam stranac i gost na zemlji“ (Ps 118, 19). Dakle, gostovanje je ono što suštastveno određuje i bitijno usmerava čovekov egzistencijalni položaj, mesto i ulogu u svetu. Po biblijskoj ontologiji, Gospod Bog je čoveka — uostalom, kao i celokupnu tvorevinu — izveo iz nebitija i ugostio u bitiju. Ova nelažna činjenica je i osnovna istina hrišćanske vere, jer Bog je kao Bitotvorac stvorio sve(t) ni iz čega, to jest iz nebitija. Stoga je Bog u punom i pravom smislu GOSPOD — Onaj koji može i hoće da gostu podari dar bitija!

Sa stanovišta pravoslavne ontologije veoma je značajna i bremenita golemim teološkim značenjem etimologija srbske reči Gospod. Ova reč je složenica sastavljena od imenice „gost“ i glagola „podariti“. Gospod je, dakle, Biće koje može gostu da podari nešto — Gost-podar, a odatle sažimanjem Gost-pod, Gospod! Bogoslovsku važnost i semantičku snažnost još više pojačava i ističe sledeća jezikoslovna činjenica: u Bogomblagoslovenom i golemim trudoljubljem Svetih Ravnoapostolnih Kirila i Metodija osveštanom starosrbskom jeziku, reč Gospod jeste singulare tantum, to jest imenica koja ima samo jedninu — „jedna jedina“ imenica u datom jeziku.

Šta Gostoljubivi Bog Gospod podaruje bićima koja gostuju u bitiju i žitiju? I na ovo pitanje, kao na mnoga druga, odgovara u boganadahnutom poetskom zamahu veliki Psalmopesnik car David kroz čija usta vaskolika tvorevina peva ontološki poj blagodareći Bitotvorcu i Životodavcu na podarenom bitiju i žitiju. Navešćemo svega nekoliko najkarakterističnijih stihova iz poznatog sto trećeg psalma u lepom prevodu episkopa Atanasija zahumsko-hercegovačkog. To je psalam kojim Crkva već vekovima svakodnevno otpočinje svoja večernja bogosluženja i kojim proslavlja Gospoda kao Premudrog i Svedobrog Tvorca:

„Kako su prevelika dela Tvoja, Gospode!

Sve si Premudrošću stvorio;

ispuni se zemlja tvorevinom Tvojom.

Sve od Tebe očekuje

da mu hranu svoju daš na vreme,

i kad im daš oni se okupljaju.

Kad otvoriš ruku Svoju,

sve i sva se dobrotom ispunjuje,

a kad Lice Svoje okreneš,

sve se smuti i pokoleba.

Kad im oduzmeš dah, nestaju,

i vraćaju se u prah svoj.

A kad im pošalješ Duh Svoj,

opet se stvaraju —

tako obnavljaš lice zemlje.

Pevaću Gospodu u životu mome,

hvaliću Boga moga dokle postojim.“

Punota Božijeg Gostoljublja otkriva se u Ličnosti Gospoda Isusa Hrista, ovaploćenog Logosa i Sina Božijeg — Bog Gospod podarujući samoga Sebe u obliku Svojeg Prečistog Tela i Svoje Prečiste Krvi kao Hleba Nadsuštastvenog (Nasušnog), podaruje gostima svetotajinski na evharistijskoj Gozbi (tj. Gost-bi kao mestu gde se gosti ugošćuju) novo bitije i novo žitije, to jest — bitijni život! Time se kroz Veliku Tajnu Pobožnosti — javljanje Boga u Telu — svetotajinski događa, još ovde i sada, preobražavajuće ukidanje našeg bitovanja kao gostujućeg stranstvovanja i tuđinovanja u ovom svetu koji u zlu leži — mi ugošćeni u Gospodu Hristu Gostoljubcu i Gostoprimcu nismo više, po rečima Apostola Pavla, gosti ni tuđinci, nego smo sugrađani svetih i domaći Božiji (Ef 2, 19). Jer, zaista, zaista je blažen onaj koji bude jeo nadsuštastveno jestivo na eshatološkoj Gozbi koju je Gospod onima koji ga ljube ugotovio u Carstvu Božijem (v. Lk 14, 15; 1 Kor 2, 9).“

Zato je kod oca Steve, odmah posle obilne trpeze i umesnih šala brata Mileta, koji je sebe, onako mršav, duhovito predstavljao kao ješnog i vinopijnog, kretala pesma, bogomolnička, da nas podseti da je pravi naš cilj ona Trpeza, s koje ćemo se, još prisnije, pričešćivati Hristom u nevečernjem danu Carstva Njegovog.

To nam je, kao zaveštanje, u svom „Divanu“ ostavio Sveti vladika Nikolaj:

Hvala tebi Bože, Domaćine dragi,
Hvala ti i slava, Roditelju blagi.
Za trpezom tvojom mi smo gosti bili,
Zadovoljno jeli, zadovoljno pili.
Na posao sada složno odlazimo,
No pre svega Tebi hvalu uznosimo.

Tebe priznajemo kao hranitelja.
Tebe proslavljamo kao spasitelja.
Tebi se klanjamo, pred Tobom stojimo,
Pred Tobom stojimo, pesmu Ti pojimo.
Slava Ti i hvala, Domaćine dragi,
Slava Ti i hvala, Roditelju blagi.

O svesilni Hriste, Spasitelju slavni,
Tebi od nas hvala, Bože pravoslavni.
Ti ribare prizva, proslavi uboge,
I sa pet hlebova Ti nahrani mnoge;
S pet hlebova malih i sa pet ribica –
Još preosta punih dvanaest kotarica.

Prepun si bogatstva, dobrote i milja,
Trpeza je Tvoja prepuna obilja.
Domaćinu našem podaj mnogo hleba,
Da bi i on dao svakom kome treba.
Neka mu se ime do nebesa glasi,
A kandilo nikad da mu s’ne ugasi.

ZADUŽBINA OCA KRUNIĆA

POVEST O DVA RAJA

Dva su raja – onaj prvi, koji smo izgubili grehom praroditelja, i onaj drugi, koji smo stekli u Hristu. Onaj prvi opisao je prorok Mojsije, kome je bilo dato viđenje: „I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i ondje namjesti čovjeka, kojega stvori. I učini Gospod Bog, te nikoše iz zemlje svakojaka drveta lijepa za gledanje i dobra za jelo, i drvo od života usred vrta i drvo od znanja dobra i zla. A voda tijecaše iz Edema natapajući vrt, odande se dijeljaše u četiri rijeke.“ ( Post. (2, 8) )

To bejaše gradina Gospodnja, blaženi vrt prepun plodonosnog drveća, u kome bilje i životinje žive u miru, nema ubijanja i proždiranja, sa rekama koje kroz vrt protiču, u kome može da se boravi u prisustvu Gospodnjem.

Kada je izgublje taj i takav rajski vrt, pojavio se novi, koji je utemeljen u raspeću i vaskrsenju Hristovom (Jov. 19, 41): „A na onome mjestu, gdje bješe raspet bio je vrt, i u vrtu grob nov, u koji još niko ne bijaše položen.“

U Knjizi proroka Isaije (51, 3) čitamo da sa Mesijom nastaje novi raj: „Jer će Gospod utješiti Sion, utješiće sve razvaline njegove, i pustinju njegovu učiniće da bude kao Edem i pustoš njegova kao vrt Gospodnji, radost će i veselje nalaziti u njemu, zahvaljivanje i pjevanje“.

Ovaj Novi Jerusalim biće ukrašen „svakim dragim kamenjem: prvi temelj jaspis, drugi sapfir, treći halkidon, četvrti smaragd“ (Otkr. 22, 11-22). S nebeskog prestola Jagnjetovog teći će „voda života bistra kao kristal“ (22, 1-2). Vrt, voda, raskošno bilje, svetlost, večno proleće, slatki i opojni mirisi i životinje zauvek pitome: takva je slika onog raja u kome će živeti pravednici. I tamo neće biti ni suza, ni uzdaha, no život beskonačni.

DŽ. Klark piše o shvatanju raja u delu Blaženog Avgustina:“Edenski vrt je raj pre greha; Crkva je raj sa voćem, simbolično opisan u „Pjesmi nad pjesmama“; kuća je Božiji raj; Avramovo krilo je raj, u kojem je Lazar boravio u blistavoj svetlosti; Pavle je bio u raju, materijalnom i duhovnom, na trećem nebu. Materijalni raj takođe predstavlja život svetitelja sada u Crkvi i večnom životu koji tek sledi, baš kao što je Jerusalim u isto vreme mesto na zemlji i na nebu.“

ZADUŽBINSKA POTRAGA ZA RAJEM

Otac Stevan Krunić je svoju zadužbinu pravio da bude, makar i kao senka ljudskom rukom bačena u prostor, slika te harmonije koja se rajem nasleđuje i u kojoj se ljudi naslađuju. U središtu svega je hram kao temelj konaka, a u hramu oltar i slike svetih, okupljenih oko Spasitelja. U konaku, počivalištu poklonika, sve je – i radna soba oca Steve, sa mnoštvom ikona i kandila, i trpezarija za goste, i slike – od mladosti u bogosloviji do fotografija sadašnjih dela onih koji su Zadužbinu doživeli kao svoju kuću. I branje kukuruza, i lubenicijade, i sve što sabira oko smisla – na slikama je.

Kad se izađe napolje, veliki prostor za predavanja i susretište gostiju, natkriven, a sa svih strana otvoren, sa ikonama za celivanje…Pa veštačko jezero, u kome ima i riba, i plovki i gusaka, i doleću labudovi, i u kome se, za vrelih letnjih dana, neko i okupa…Pa mnogobrojne staze koje se račvaju, između voća koje se, kad rodi, pruža da bude, sa blagoslovom, uzbrano, čime se sunce zatočeno u kruškama, jabukama i šljivama pretvara u našu krv. I ljudi koji dolaze, odlaze, donose darove i bivaju darovani…U svemu, otac Steva, da dočeka i isprati, da nas odvede među knjige i pokaže arhivu, to zgusnuto sećanje koje kroti vreme i nudi svetlu liniju smisla što se proteže sa kraja na kraj života…

Podiže se na Zadužbini, pošto su stigla zvona, i kapela u rumunskom stilu, posvećena ikonama Majke Božje…

Rastu kukuruzi, nebo se plavi, sa one strane obzorja klija neki novi život, u kome smo mladi da mlađi ne možemo biti.

POČIVALIŠTE NJEGOVO

I lišće sa Drveta života biće za isceljivanje narodima, piše u Otkrovenju. Kad dune vetrić kroz lišće, kad se sedne pod nastrešnicu pored vode, sa drvenim sedalištima i klupama, pa se zastane da se, bar na smerni trenutak, vidi da svet može i bez nas, i da je dovoljno postojati, a da se ništa drugo ne čini. Jer je On sve radi nas načinio i sve je za nas učinio…

Tu je otac Steva dobri stari kralj na prestolu svog smirenja, svoje pastirske dužnosti, svog odricanja od prava i spremnosti na svaku dužnost…

A zemlja plodna, živa, rađa da se i kamen u nju baci. Zemlja koja nas podseća čega smo se odrekli kad su nas gradovi utamničili…Zemlja Bačke, od koje može da se počne i u koju može sa mirom da se legne, kao što je legao blaženi naš prota, čekajući, kako rekoše apostoli, novo nebo i novu zemlju, gde pravda obitava. Iz njegovog tela rašće cveće, nad njegovim grobom pevaće ptice. A mi ćemo znati da pred nama nije raka, nego, kako reče Zmajova, kolevka novih snaga.

Položen kao seme u crnicu, da mnogi rod rodi, kad Veliki Arhijerej Hristos dođe u slavi Svojoj i svi sveti anđeli sa Njime – prota Steva spava, a oko njega šumi voda, drhture i igraju se talasi, plovke i misirke žagore, lišće treperi na vetru, plodovi sazrevaju i zgušnjavaju se slasti u njima, kukuruzi puštaju brkove i jedraju, hramovi čekaju da propoju i zvone zvona, čiju matematičku formulu niko i nikad nije otkrio…

Tako je to na Zadužbini oca Krunića, popudbini za jednu veliku i svetlu dušu.

OD PRVOG DO POTONJEG SUSRETA

U NOĆI, BAČUŠKOM OSIJANOJ

Bila je noć, i brat Ivan nas je prvo odveo među pobožne Vrbašane, u njihovo pravoslavno saborište, gde su nas obasjala mnoga lepa lica, lica – kandilca logosnosti u svetu koji, kako reče Branko Miljković, „nestaje polako“, dok su svi „zagledani u lažljivo vreme na zidu“. Tamo smo pričali, služili se nečim domaćim, shvatajući, opet po Miljkoviću, da granice u kojima živimo „nisu granice u kojima umiremo“. Stigli smo do zadužbine, sišli u hram, nadzemni – mada pod zemljom, gledali freske, divne ikone, kandila, rusko gigantsko pravoverje, vratili se u Bačko Petrovo Selo, seli sa protom. Sa našim bačkim baćuškom ( mnogo je voleo Svetu Rusiju ): BAČUŠKOM…I sve je delovalo nestvarno, ili nadstvarno, i prevazilazilo moja iskustva…A kad je prota počeo da priča, kad se setio svoje momačke pranevinosti i iskustva stečenih na pastirskom polju, odjednom sam video da sve to prvi put vidim, i da treba pamtiti, i puštati pamćenju da radi, da slika ikone…

Jer mi nikad ne pamtimo objektivno ( objektivan je samo leš, telo koje je postalo objekat bez duše ), nego presazdajemo ono što smo videli i čuli i u čemu se nalazi neki novi početak naše ličnosti. Svi smo građeni od mnogo živih i pokojnih, od živih koji postanu pokojni i pokojnih koji u nama ožive, i ima seoba, a smrti nema, i sve će to, opet, biti naše i sa nama…

PROTA „ZA MLADIH NOKATA“

Svaki čovek sa sobom nosi svoju prošlost, i širi nam, pri susretu, vidike. Tako sam od oca Stevana Krunića slušao o njegovom životu, koji je počeo u Mošorinu, odakle su bili ljudi poput prote Vlaškalića, ili Isidore Sekulić ( sretao ju je, gospođu mudru, kao mlad ). U tom Mošorinu, nekad bi stari sedeli, u tiha popodneva, i pričali beskrajnu priču o životu koji teče kao ravničarska reka; u Mošorinu, divne trodnevne zavetine koje treba videti, i koje i danas traju; u Mošorinu, vo vremja ono, čitava porodica, koja bdi nad obrazom Krunića, da se stablo ne osuši, i koja se pitala, kada je njihov Steva rešio da se ženi od Krušedola, može li iz Srema, partizanskog ( Kad su Sremci krenuli/sa te Fruške gore/pa odoše za Bosnu/ tamo da se bore ), šta dobro biti ( a onda se, po porodičnoj mudrosti Krunića, ode u Srem, pa se raspita, i vidi se da je buduća popadija iz dobre, domaćinske, pobožne kuće ); u stvari, šta god da kažeš o Mošorinu, nije dovoljno da se selo pohvali – Mošorin je neosvojiva srpska tvrđava, za ugled i diku…

Pa onda od prote čujemo kako su, u prizrenskoj bogosloviji, gde je rektor bio čuveni prota Živan Marinković, pisac „Najboljeg vaspitača“, učili ne samo katihizis, pojanje i liturgiku, nego i kako da prepoznaju kakva je koja kuća u parohiji, jesu li parohijeni od ovih ili onih ( tako je prota Steva, raspitavši se o ocu jednog lažnog ravnogorca i upropastitelja narodnih energija, koji se, taj otac, kao omrznut od komšija, vratio u Hercegovinu da komunstvuje, upozorio ljude da na putu njegovog sina nema nikakve obnove), i kako da pričaju sa devojkama iz učiteljske škole u blizini, da bi se pripremali da nađu dobre supružnice, i kako da se odenu i obuju, i kako da budu gospoda i učtivci, i kako da se ne podaju rđi titoizma…

PROTA I „DEBELI MRTVAC GROZ“ ( IZRAZ VLADIKE DANILA )

Prota je, svojevremeno, bio paroh u Karađorđevu, i patrijarh German ga je vodio kad god ga je Tito zvao na sastanke. Obrazloženje, krajnje jednostavno – to je Vaša parohija, idete sa mnom. A nadmeni Broz je pokušavao da komanduje, i gnevio se – patrijarh German je, mudro i odmereno, odbijao svaki nalet, od makedonsko – raskolničkog do nastojanja da potpiše inicijativu da se Brozu dodeli Nobelova nagrada za mir. I posle bi prota sa patrijarhom, koji bi skinuo panagiju, želeći da obiđe narod bez forme i pompe, išao među svoje, koji su prilazili k ruci prvo starijem ( ne znajući da je to poglavar SPC ), pa mlađem, dok je prvojerarh bio zadovoljan što mu je narod takav, topao, iskren, neposredan.

Voleo je otac Steva, neustrašvi Srbin, da na svom motorčiću prolazi Karađorđevom, kad Broza, lažnog cara – opsenara, vozaju fijakerom ( upregnuti lipicaneri, kočijaš neki Mađar). Prođe prota, Broz gleda prema njemu, a prota se ne javi. Neka zna maršal da je niko i ništa, i da će otići na Sud nepristrasni, tamo gde se ne može ni pretiti, ni mititi.

SA OCEM MIROSLAVOM STRIKOM

I priče kako je u svojim kolonističim selima uspostavio vezu sa svima, pa su ga voleli i prvoborci. Otišao je u njihov kraj, pregledao bujne žile njihovih porodičnih stabala, sreo divnog misionara, oca Miroslava Striku, sa jeromonahom Lavrentijem, budućim vladikom, brao duhovno cveće sa bosanskih planina i opijao se miomirom naših seljačkih duša. ( A taj otac Miroslav Strika, i danas ga pamte, pa se na fejsbuk sranici „Moje Šipovo“ nalaze svetla sećanja:“Pokojni sveštenik Strika rođen je 1935.god. u Krupi na Vrbasu, kod Banja Luke. U rodnom mestu je i završio osnovnu školu. Bogosloviju je završio u Beogradu-Rakovici 1956. godine. Zajedno sa njim u klasi bilisu sadašnji mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović i preosvećene vladike Atanasije Jeftić i bivši vladika šabačko-valjevski Lavrentije. Na službu u Janj dolazi 1958. godine. i tu ostaje do kraja života. Preminuo je prerano, u 47 godini života, posle duže i teške bolesti, 3. oktobra 1982. Sahranjen je u dvorištu parohijske crkve u Strojicama, na mestu gde je bilo zvono na klenu gde je upokojeni Strika služio liturgije pod otvorenim nebom.

U Janj je stigao u jeku najsnažnije komunističke vlasti,
kada se na religiju nije gledalo blagonaklono. Vlasti
su na sve načine pokušavale da narod odvrate od
religije. U to vreme nije bilo ni jednog hrama u Janju,
što je još više otežavalo rad i delovanje sveštenika Strike. Uz to, on je bio i jedini sveštenik u Janju, itako do svoje smrti, punih 24 godine. Danonoćno je obilazio sva janjska sela, peške i na konju, i po zimi i po žezi, uzduž i popreko, od Gorice do Pribeljaca i od Ljuše do Ćata. Treba znati da je tada u Janju živelo preko 9.000 stanovnika, bilo je mnogo domaćinstava.Strika je stizao da svagde osveti vodicu. Krštavao je,venčavao i stizao na sahrane. Poznato je da su ustaše u Drugom svetskom ratu porušile sve janjske svetinje-manastir u Glogovcu i crkvu u Strojicama. Po dolasku u Janj otac Strika je započeo traženje dozvola
od vlasti da obnovi svetinje. Nije to baš išlo tako lako. Trebalo je i vremena i truda da se dobiju dozvole i otpočnu radovi na obnovi. Prvo je započeta obnova manastira Glogovac, koja je trajala od 1960. do 1966. godine, kada je i
osvećen. Parohijska kamena crkva u Strojicama
građena je od 1967. do 1973. godine. Hram je osveštao episkop banjalučki Andrej (Fruščić). Skoro svaka janjska kuća dala je svoj prilog za izgradnju hramova, a dat je i doprinos u neposrednim radu na obnovi svetinja.
Religioznost Janjana na daleko je poznata, tako da
je ocu Striki bilo mnogo lakše voditi parohiju u
ta teška vremena. Janjani su poštovali i voleli
svog sveštenika, a on je voleo svoje parohijane. Tako da je uspevao održati visok nivo duhovne svesti. U školama su učitelji vršili pritisak na decu da ne poste i da ne idu u crkvu, međutim deca nisu prihvatala te preporuke. Mnogi i
danas tvrde da je Janju uskraćen privredni
napredak od strane komunističke vlasti jer se
okrenuo religiji. Iza prerano preminulog sveštenika Strike ostala je supruga Milija i četvoro njihove dece-
tri kćeri i jedan sin. Supruga i jedna ćerka
danas žive u Jajcu, dok preostalo troje dece
živi u inostranstvu. Svi su obrazovani čestiti i uspešni ljudi. Iako otac Strika nije sa nama već gotovo četiri
decenije, još uvek njegovo ime i delo u Janju traju.
Nisu ga zaboravile ni sve one generacije Janjana
koje danas žive širom sveta, a koje je sveštenik
Strika krstio, pričešćivao i venčao.“ Nije slučajno da he prota Steva sa ocem Miroslavom imao zajednički jezik – svetosavski i svetolazarevski. Takve smo sveštenike imali, rode – da se, u kolu oko Crkve, priča i pripoveda dok je ljudi i dok je Kosova).

ČOVEK BOLA I RADOSTI – JEDNOM REČJU, ČOVEK CRKVE

I vraćao se prota Steva u Obrovac i Mladenovo, gde su ga svi zavoleli kao rođenoga. Kada su parohijani išli na voz, a nisu imali gde da noće, on im je otvarao vrata svog doma, i tu bi čekali jutarnji polazak voza – nahranjeni, napojeni, odmorni i poučeni, pa su, u znak zahvalnosti, počeli da donose prasiće i piliće, i drugi rod i plod. Bilo je to toliko da je razdarušni prota delio šakom i kapom, i uvek je ostajalo. Jer, dela ljubavi ostaju. Popadija vredna, okretna, pobožna, i svi su je voleli, kao i oca Stevu…Narod ide u crkvu, hor peva, deca na veronauci, čak i fudbalskin klub ( posle im ne dadoše se da se takmiče, „reakcionari“)…I, naravno, moralo je da se plati – ode prota u zatvor.

Bilo je još bola u njegovom životu, poput smrti sina, nerazumevanja saslužitelja, podozrenja vlast imajućih, ali je sve to, kako reče Sveti Atanasije Veliki, oblačak i prolazno je. Nebo duše mora biti vedro, jer imamo Oca nebeskoga Koji je večna vedrina.

Prota je bio čovek Crkve, koji je znao mnoge naše episkope, sveštenike, teologe, i prema svima bio predusretljiv i sa svakim saradljiv. Mnogo su ga bolele podele među decom oca Justina, i tragični događaji u Eparhiji raško – prizrenskoj 2010. Molio se Bogu i uzdisao, nadajući se da će do pomirenja doći. Nije ga dočekao, ali se nadao. Budući protiv modernizma i ekumenizma, pazio je, ipak i svagda, da se ne nađe u razdeljenju od crkvene punote, jer je znao da je lako podeliti, a teško sabrati. On je, svojim duhom i dahom, bio sabran i saboran, i takav ostao do potonjeg izdihanija.

SABRANJE DUHOVNIH PČELA

Ljudi koji su se sakupljali oko oca Steve bili su mnogi, i razni – od naučnica koje su se sretale sa tajnom klijanja semena, preko vlasnika nekih trafika, do srednjoškolaca i studenata. Tu su bili i mladi i stari bračni parovi, braća i sestre, sinovi i kćeri, koji su, kao pčele oko matice, zujali u košnicamama starčevog srca, donosili med svojih bića sa svih strana, i preobražavali su u bogotražitelje i hristopoklonice. Kao kapija i kao zid, pored oca odani brat Mile, duša od maslačka, ali spolja čeličan da svoga protu ne preda promaji suvišnih radoznalaca i dosadnjakovića, navodno pobožnih.

Velike su borbe bile kada bi starčevo telo povremeno pokušavalo da pobegne iz službe, ali se uvek, po nalogu duše i molitvama duhovnih čada, vraćalo u stroj, da nastavi da služi. Bilo je opasno u doba korone, na ivici – i Bog je podigao protu Stevu. Bilo je i problema sa dijabetesom, i sa srcem, ali je prota uvek ustajao – da bi ustrajao. I nastavljao. Sve dok konačno nije pozvan: „Radosno, radosno, ide se tam`/gdeno je uteha, blagoslov sam“, kaže bogomolnička pesma.

Milosrđe njegovo neiskazano i duhovno i telesno. Koliko puta njegova levica nije znala šta čini desnica, sasvim u skladu sa rečju Milostivog Samarjanina. Jelej i vino za svakoga, i da se rane očiste i srede, jer nas pretukoše demoni, strašni razbojnici.

NA KONAKU KOD PROTE

Tamo, u kući u Bačkom Petrovom Selu, padne noć, i obreteš se među mnogim velikim ruskim ikonama, pred kojima gore kandila, pa krenu dugi noćni razgovori dok sve ne bude svetlo od Gospoda, pa bude celivanje moštiju u očevoj sobi, listaju se knjige za razgledanje, i, pred spavanje, tišina, seoska, kroz koju iznenada prolaje pas, da bi potonja utihlost bila još gušća i tamnija. I spavaš snom pravednika, mada nisi pravednik, ali je pravedan tvoj domaćin, čija te je molitva smirila i pomirila sa jastukom.

Prethodno je, pre no što baš ti, nemiran i gorak, ne postade lovina slatkog drema, pričao o nekim rumunskim sveštenicima i vernicima, koje je domaćinski dočekao i ispratio, šaljući im lubenice i druge darove, da znaju kad su sreli Srbe, pa su ga posle zvali da im dođe, i blagodarili, blagodarili…

Kao da te baš ti Rumuni, koje je prota ugostio, prate u san, iz koga se budiš sa osećanjem da si se utešio u majčinom krilu.

POTONJI SUSRET

Kada sam video protu Stevu – došavši putevima kroz njive žute od cveta uljane repice – nekoliko dana pred smrt, bio je omršao i tiši nego pre dve godine. Ličio mi je ( ne spolja, nego nekako iznutra, iz jezgra ) na oca Justina, i svedočio je, opet, o novim stvarima iz svoje prošlosti i naše budućnosti. Bio je ručak, oko koga se stara jedan mlađi bračni par na dobrovoljnoj, tih dana, službi kod prote; čekaju bebu i buduća mati sprema đakonije kakve se pamte, a brat Mile mora da ode na neko veselje na koje prota ne može – nije više za taj napor ( a domaćinima stalo da se neko protin pojavi, blagoslova radi ). I posle, kad smo mislili da je vreme da se počiva, u deset – večera. Prota uzima malo, kao ptičica, ali nutka i poziva da se, opet i opet, ponašamo kao kod svoje kuće.

Jedan zagonetni osmeh na njegovom licu – kao da sluti da neće dugo biti sa nama, ali priča o Krunićima iz svih krajeva koje je upoznao, i nagoveštava nova dela Zadužbine, i upućuje nas da, kad odjutri, odemo tamo ( otišli smo, zvonili, tamni se oblaci razišli ).

Činilo se – opet ćemo doći.

A onda, posle nekoliko dana, javlja glas uplakan, ali ukorenjen u svest da je Bog pozvao Svoga vernog slugu: prota Stevan je otišao, umiven svetlošću, pričešćen Agnecom večnim, i svedok da nema veće službe od svešteničke.

UMESTO ZAKLJUČKA

Kad te mori mora, obe ruke – leva,

Ti oslušni, dušo: sluga Božji peva.

Kad nisi pšenica, no smlaćena pleva,

Osvrni se, dušo – tu je otac Steva.

Kad otrov iz zuba crne guje sine,

Protivotrov stiže: zvona Zadužbine.

Čekaš da te sudba sa svog spiska skine,

Ali tada kusneš plod sa Zadužbine.

I opet je lako, proti voće rađa –

Njegov nadgrobnik je sad Nojeva lađa.

Ukrcaj se, brale, i zabrodi, sele,

I potop će proći, bićeš duše bele:

U pokajnom plaču srešćeš dobrog protu

I radovaćeš se što si u životu

Koji svako živi da bi večno bio,

S protom se u raju Hristom pričestio,

Još prisnije, dublje, no za zemnih dana

Tamo gde trpeza čega obasjana

Jagnjetom zaklanim od postanja sveta,

Kome Stevan Krunić služi od deteta.

Povedi me, stazo, da me želja mine,

Ka protinom grobu, kruni Zadužbine.