Доктор правних наука и члан правног тима митрополије црногорско приморске Владимир Лепосавић истакао је да,осврнувши се на вишемјесечну борбу правног тима митрополије против дискриминаторског закона о слободи вјероисповјести да је то било велико духовно искуство које је резултирало побједом и очувањем светиња епископија Српске Павославне Цркве у Црној Гори а да је кључну улогу и у том правном аспекту имао блаженопочивши митрополит Амфилохије:
„То је, стварно, једно несвакидашње искуство. Најприје, Митрополит Амфилохије је био јако благ, добронамјеран и демократичан и он је са великом пажњом слушао све оне који су савјетовали, који су имали предлоге, који су давали сугестије. Био је један невјероватно широк човјек и то је и остао, тако да је било задовољство радити у тиму Митрополије и наше Епарихије будимљанско-никшићке. С друге стране, оно што је навјероватно јесте једна лакоћа рада и живота са њим зато што је он био истински предводник. Ми смо се сви осјећали врло релаксирано у сваком тренутку, јер смо знали да је и испред нас и иза нас и уз нас он. Тако да, не вјерујем да ће се поновити за било кога из нашег тима ситуација да за један такав ауторитет можемо да радимо и да заједно са њим учимо, живимо и радимо. Оно што је на мене оставило највећи утисак јесте да је он ширио велико повјерење међу нама и према њему самом и да је то олакшавало наш рад тако да се ми ниједног тренутка нијесмо бојали. Давало је то велику енергију, сви су имали, добивши, управо, од њега уз ту благост Светог Духа и уз његов благослов, сви су добијали невјероватну енергију и могли да раде без престанка и да увијек налазе нека добра решења или тумачења да помогну нашој Цркви и да докаже оно што је било евидентно, да су њене светиње њене светиње и светиње њеног вјерног народа и да тако треба да остане, да је то норма у цијелом цивилизованом свијету и да, одбранивши ту норму, ми смо и Црну Гору учинили центром данас цивилизованог и духовног свијета. Овај догађај је тужан, истовремено и радостан, јер нас је Митрополит на крају овог, а на почетку његовог новог, вјечног живота окупио, још једном, све и оставио нам ту своју огромну заоставштину духовну, интелектуалну, а прије свега, ону братску и грађанску у смислу љубави, праштања, поштовања, борбе за оне идеале који су свима једнаки и који су свима потребни. Вјерујем да ће ово вријеме остати упамћено, наравно, читава ова епоха управо по њему и на томе му велико хвала.“
