Otac Romilo, ode kod Gospoda… A nadali smo da će pobediti i u ovoj borbi, kao 1998. kad su ga sa bratijom i igumanom Jovanom vezanih ruku izveli iz manastira Zočišta, ili kada je 1999. noseći u rukama kivotić sa moštima Svetih Besrebrenika došao u Orahovačku crkvu gušeći se u suzama i govoreći „Ljudi vi ne znate, isto je bilo u Bosni,,… Al našao je snagu da obnavlja Duboki potok moleći se za sve nas Svetim Vračima, Svetom Nikiti i Majci Božijoj… Uspravan, jak, prostodušan, pri svakom susretu radostan… Vešto je prikrivao tragove stradanja na duši. Utihnuo je njegov glas pred novim iskušenjem i otišao tamo gde ga više neće terati da menja staništa…Tamo gde ga čekaju njegovi mučki postradali srodnici iz Bosne i njegov iguman Zočiški arhimandrit Jovan Jelenkov kojem je pre samo dve nedelje išao na grob i služio pomen…
Hvala ti oče, za sve što smo od tebe naučili… Hvala za susrete u Zočištu, za poslednje bdenije u Svetim Vračima letos… Hvala i za onaj razgovor za moju knjigu, koji će od danas nadalje prenositi tvoj glas i tvoje poruke nama grešnim i gordim Srbima.
Neka te Gospod primi u Svoje naručje. Večan ti spomen!
Tvoja sestra po Hristu i po Zočištu, Olivera.
Život i pouke oca Romila
Arhimandrit Romilo je rođen 1973. godine u mestu Rudo u Bosni, u porodici Jelić, odakle je, posle stradanja srpskog naroda i nekih članova njegove porodice u poslednjem ratu, utočište pronašao u manastiru Crna reka. Nakon iskušeničkog života u Crnoj reci bio je zamonašen u manastiru Sveti Vrači u Zočištu.
Kao mlad monah je sa ostalom bratijom i igumanom manastira Zočište, ocem Jovanom Jelenkovim, bio kidnapovan od strane šiptarskih ekstremista, jula 1998. godine. Posle oslobađanja iz logora, intervencijom Međunarodnog crvenog krsta, monah Romilo se po blagoslovu vladike vraća u manastir Sveti Vrači u Zočištu i biva postavljen za igumana, na praznik Svetog Adrijana i Natalije (8.septembra) te 1998. godine. Po Božjem promislu ostaje nepovređen i kada za vreme bombardovanja naše zemlje, na njega i još jednog zočiškog kaluđera pucaju iz snajpera sa obližnjeg brda.
Ocu Romilu je pripala i teška dužnost da po okončanju bombardovanja, kada se narod iz Zočišta opet pokrenuo u zbeg, iznese mošti Svetih Vrača iz manastira u nadi da će se ubrzo vratiti u svoj manastir. Međutim kako to nije bilo moguće, dobio je blagoslov da mošti prenese u manastir Sopoćane, gde su ostale do 2007. godine.
Teroristi su septembra 1999.godine minirali manastir u Zočištu, pa tadašnji vladika Artemije, na praznik Sv Vasilija Ostroškog(12.maja) 2000. daje novi blagoslov ocu Romilu, postavlja ga za igumana manastira Duboki potok kod Zubinog potoka. I tamo je zatekao mošti Sv. Vrača, ali kako je govorio „po blagouhaniju“ se prepoznaje da je to drugi par Sv. Vrača, različit od onih u Zočištu. I ako su u manastir u Zočištu vraćene mošti po obnovi crkve 2007. godine, otac Romilo se ne vraća u njega da živi, ali dolazi kad god može, služi liturgije, bdenja o slavama, čita molitve potrebitima. Poslednji put je služio bdenije sa Petohljebnicom u navečerje Sv. Vrača ovoga leta.
Pamtićemo ga po rečima : Sada, u svojim zrelijim godinama sve drugačije doživljavam. I znam da i svetinja kao i čovek mora da prođe kroz nevolje, stradanja, iskušenja, kako bi oni koji su za nju vezani, mogli da se smire, pokaju, osete to vaskrsenje.
U Dubokom potoku je bio sve do svoga upokojenja, pune dve decenije. Obnavljao je manastir, gradio konake, trpezariju, oslikao crkvu, okupljao mlade ljude i bio jedan od najcenjenih duhovnika na severu pokrajine. Oličenje dobrote, mudrosti, blagoće i strogosti istovremeno.
Iznenadna bolest je omela njegove dalje planove. Upokojio se na odeljenju bolnice Dragiša Mišović u Beogradu. Opelo i sahrana će se obaviti u manastiru Duboki potok, u utorak, na praznik Rođenja presvete Bogorodice, na praznik rođenja One kojoj je do kraja verno služio.
Kao što je i sam govorio „Gospodnji su putevi čudni, i čovek se, ako ima vere, jednostavno prepusti Božjoj volji.“
Iza sebe je ostavio brojna duhovna čada i brojne porodice koje su njegovim poukama i savetima uspevale da se izvzku iz različitih kriza i životnih nedaća.
Pa da se podsetimo nekih njegovih pouka izgovorenih u razgovoru sa autorom ovih redova, na Svete Vrače 2017. godine.
– Sve nevolje Gospod dopušta radi sagrešenja ljudskih, jer drugačije se ljudi ne bi smirili.
-Najveća uloga svetitelja i njihovih moštiju je, da ukrepljuju našu veru, jer su ljudi danas maloverni. Današnji čovek ima malo smirenja, pokajanja, trpljenja, a pun je gordosti. I kod apostola je svega toga bilo, ali im je Gospod davao blagodat jedino kada su se smirivali. Tako i mi živimo ovde i zavisi kakvu prirodu imamo i kolko smo gordi, stradamo da bi se smirili.
– Zašto slabosti nama Gospod dopušta, i bolesti razne i strasti razne? Da trpimo da budemo smireni. Cilj života je smirenost. Bez smirenja nema pokajanja Nesmireni ne možemo u Carstvo Nebesko. Daje nam Bog stradanja, Jasenovac i razne nevolje, ratove i ranije i sad skoro, ne bi li se malo smirio čovek. Da Bog spase, bar dva dana pred smrt da se čovek smiri, da zavapi Bogu, da Bog oprosti čoveku i Bog spasi, jer ovde nije život vječni, vječni je po smrti. Ovde je priprema, početak, predukus, vječnosti i Carstva Nebeskog.
– U poslednjih sto, dvesta godina, ljudi su gordi do neba. Posebno u ovo betonsko doba kod ljudi je prisutna tzv. betonska gordost. I retki su primeri iskrenog kajanja. Neće Bog čoveka nasilu, ako čovek neće. Problem je što neme vere, nema pokajanja, to je problem, to je suština problema. Gospod da nam dometne najveći dar da uvidimo svoja sagrešenja, da se smirimo, da bi plakali nad sobom, nad svojim mrtvacem,kao Mitar što je svim srcem tražio da ga Bog pomiluje, a mi smo ti.
-Danas je i lukavstvo prisutno, i nepokajanje, ono zbog čega je Juda izdo Gospoda. Što su danas deca kockari i narkomani, pa generacije su nepokajanih ljudi, već tri četri i kad nema niko kući da se Bogu moli. Ja gledam roditelji ne daju primer, još dođu nešto ustaju što su im đeca kockari i narkomani. A to su đavoimani ljudi. Razmaženo je mnogo, ne boji se Boga, ne sluša starije, ne sluša nikog, oće roditelji raj na zemlji đeci. Nema raja, nikad nije bilo nit će ga biti na zemlji. I kolko god da nam je teško, da nemamo snage, bar da budemo svesni, nemamo snage, ništa smo, ne valjamo, ali ne očajavati, radovati se ,,drži svoj um u Adu, ne očajavaj“, starac Jovan što kaže, ali i trpeti. Za trunku smirenja, krv mora da se prolije, kroz pakao da prođemo, svi mi. Neko ima smirenje za jedno, a neko opet za nešto drugo.
–Danas je gord čovek, pred potop nije bio toliko gord. Ako nam nešto Bog da gordimo se, gordimo se što postimo, gordimo se što se molimo, gordimo se ako smo lepi, gordimo se ako smo pametni, ako smo sposobni, ako smo nešto uradili… samo se gordimo. Pa mora Bog teške nevolje da dopusti ne bi li se malo od srca smirili . Bez smirenja nema vrline i sve je dar od Boga. Da nam Gospod dometne pokajanja i smirenja, da ovde otrpimo ovo što nam Gospod da na zemlji, i svim srcem da Boga tražimo i da se ne brinemo, jer briga je bukvalno neverje u Boga i automatski nemir u duši.
– Jako je važno da u životu posle svakog padanja ustanemo. Pa i veliki su svetitelji grešili, i apostoli, al su se kajali i bili jači. Tako i čovek sa željom u srcu, koju god pomisao da ima i đe ima sklonost, može samo da se bori, da pada, da ustaje, da Bog da da se smiri malo u duhu, da pobedi to.
-Jedna duša kada se smiri i pobedi svoju prirodu, Bog spasi generacije.Moramo se Bogu moliti kako znamo i umemo i kako god vjerom živeti, na Boga polagati nadu. Odbacivati brigu i moliti se, ne može se bez toga. I moramo se za druge moliti i verom živeti. Đavo danas sve gleda da posvađa. Za rat je bukvalno potrebno dvoje. Ako neko ubaci đavola, u pomisli, onaj drugi, ako se moli za tog, za nedelju dana mora da se smiri. Mora i da neće. Moramo se jedni za druge moliti, i verom živeti. Ispovedati se, pričešćivati i to je to.
Večan ti spomen oče Romilo, mučeniče naš bosansko-metohijski
Olivera Radić
