Ове године, 21. октобра, навршава се прва годишњица од упокојења у Господу умировљеног пароха кумборског, протојереја Гојка Мрачевића. Тога дана, у манастиру Савина служиће се света Литургија и парастос за покој душе оца Гојка, са почетком у 8 часова.
Може ли се рећи, да је година дана била довољна за сумирање успомена и емоција, које смо стицали приликом сваког сусрета са њим? Аутентичан у свакој својој ријечи и сваком дјелу, отац Гојко никога није остављао равнодушним, ни током свог живота, тако да је ових годину дана, ипак није било довољно да се сагледа сва ширина и дубина, овог, уистину јединственог слуге Олтара Божијег. На први поглед незаинтересован за свијет око себе, али већ на други, откривао је широко поље своје свестраности и и високог образовања.
Отац Гојко Мрачевић, рођен је у Тузли, на празник Света Три Јерарха, 12. фебруара 1955. године, од оца Михаила и мајке Вјере. Чини се да је датум његовог рођења, опредијелило његов даљи животни пут. Рођен на празник света Трије Јерарха, на чијем учењу почива православна вјера, опредијелило је оца Гојка да цијелог свог живота буде истински боготражитељ, али и да се свакодневно надахњује учењима и поукама светих Отаца.
Има и оних који ће рећи да је боготражитељство била непознаница за њега. Међутим, они који су га добро познавали и са којима је разговарао, посвједочиће да је увијек у себи носио ону дјечачку жељу за Господом. Његова опијеност Вртом Пресвете Богомајке – Светом Гором Атонском, чинила је почетак сваког озбиљног духовног разговора који је започињао. Бог га је удостојио да више пута током свог живота посјети Свету Гору, а та искуства, непрестано је дијелио са свима око себе, често говорећи: „Е на Светој Гори…!“ након чега би услиједио дубоки уздах и тренутак ћутње.
Иако није рођен у својој Боки, коју је толико волио, увијек је наглашавао своје бокељско поријекло. Породица Мрачевић, стара је и угледна бокешка породица. Одгајан строго и са сваком правичношћу, његови родитељи Михаило и Вјера, васпитали су оца Гојка и његову сестру Нађу строго и исправно. Често је знао рећи, да га је отац подржавао ријечима: „Ако не мислиш у нечему бити најбољи, немој се у то упуштати!“ Тако је, свјестан својих недостатака, превагнула одлука да не прими монашки образ, већ да се ожени и створи породицу.
Рођен у мјешовитом браку, од оца православца и мајке римокатолкиње, од малих ногу имао је разумијевања за различите људе. Као дијете које је одрасло у древном Котору и коме су обије цркве биле блиске, стасао је у човјека, а касније и свештенослужитеља, кога су због своје љубави према свима, подједнако поштовали и православци и католици, код којих је радо одлазио и са којима је ширио и одржавао братску љубав.
Љубав према свеколикој творевини Господњој није напуштала оца Гојка до посљедњег његовог издисаја. Та љубав према човјеку, упутила га је и на студије медицине, како би цијелог живота могао да буде на помоћ другоме. Након средње бродомашинске школе, коју је завршио у Котору, одлази у Сарајево на студије медицине, а потом и на специјализацију из области физијатрије у Београду.
Из брака са супругом Стојанком, данас монахињом Василисом, добио је петоро дјеце: Олгу, Вјеру (данас монахињу Теоктисту), Михаила, Наду и Љупку. Кроз имена своје дјеце, отац Гојко је показао идеале којима је тежио цијелог свог живота. Син Михаило понио је име свог ђеда, Олга, носи име Велике руске кнегиње, јер је отац Гојко одувијек љубио историју и културу Руског народа. Вјера (по баби), Нада и Љупка (љубав) добиле су имена по узвишеним врлинама које треба да красе сваког хришћанина.
Следујући Господњи позив и Господње ријечи „Јер су многи звани, али је мало изабраних.“ (Мт. 22,14), отац Гојко уписује и Богословски факултет СПЦ у Београду, који са успјехом завршава.
Као дугогодишњи љекар у Институту „Др Симо Милошевић“ у Игалу, отац Гојко одговара на Христов позив да буде слуга Олтара и тако бива рукоположен у ђаконски чин, на Цетињу 1991. године, јануара мјесеца. То је уједно било и прво рукоположење које је извршио ново устоличени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Свештени чин примио је такође из руку блаженопочившег Митрополита Амфилохија, на Цетињу 31. децембра 1994. године и бива постављен за пароха у Јошици и Морињу. На овим парохијама боравио је до 2005. године у Морињу. До 2012. године у Јошици, када дужност пароха прима његово духовно чедо, отац Небојша Вуловић. Потом бива постављен за пароха у Кумбору, до 2022. године.
Године његовог пароховања нису ни мало биле лаке. Требало је ишколовати дјецу, поудати ћерке и обнављати храмове и парохијске домове, којих је било много. Током његовог пароховања, обновљена је „ћелија“ код цркве св. Томе у Горњем Морињу, започета изградња конака манастира Преподобномученице Параскеве на Буновићима и изграђена капела код цркве Светог Саве у Морињу, започета градња новог парохијског дома у Јошици и довршена изградња и уређење парохијског дома у Кумбору. Међутим, његова жеља била је да се давно забрањене завјетне литије, које су биле образ Православне Боке, поново обнове. Тако је у договору са парохијским одбором обновио завјетну литију у Јошици на Томину недјељу и завјетну литију у Морињу на празник Полагања Ризе Пресвете Богородице. Коначно су иконе и литијски барјаци, праћени мноштвом вјерног народа Боке, изашли из црквених порти и кренуле у свој давно заборављени пут, благосиљајући село. Његова љубав према Светој мученици Недјељи, у чијем је храму најдуже пароховао, показала се и у обнови прославе ове мученице, на дан њеног спомена, 20. јула, јер се у Јошици Сабор Свете Недјеље прославља прве недјеље августа мјесеца.
Често му се замјерала његова највећа мана, кашњење. Међутим, као и сваки домаћин, који брине о дому, он је најприје морао да намири своје домаће животиње, а потом да се спреми за службу Божију. Љубав према животињама, није га напуштала до посљедњег даха. Често је знао да прича о својим најбољим другарицама козама и да ужива у њиховом друштву. Као и сваки човјек, грешан и пун мана, отац Гојко то никада није скривао. Увијек је на првом мјесту истицао своје недостатке. Чак и када би га неко похвалио, био је срамежљив и није са лакоћом прихватао похвалу на његов рачун.
И заиста, у оцу Гојку није било мржње, нити скривене намјере. Тежак је био крст који је он узео на себе. Честе осуде парохијана, живот у беспарици, непрестана брига за парохију и домаћинство, нису га удаљиле од Бога, али ни од човјека. Свима је све праштао, али и свима рекао све што мисли, па допало се то неком или не, он рече и душу спасе. Као и сваки човјек, грешан и пун мана, отац Гојко то никада није скривао.
Чином протојереја удостојен је 22. августа 2016. године, у храму светог Василија Острошког у Кумбору.
Посљедњих година живота, његово здравствено стање знатно је погоршано, услед дијабетеса, са којим се борио неколико година. Међутим, ни сва болест није успјела да сломи ведар дух оца Гојка. Вјеровао је само у „Русе и њихову медицину“, повремено у барну комору и „домаћу медицину на бази лозомицона“. Када би га питали како је, одговорио би кроз шалу „Ке дојде, ке дојде!“ Ваљда је чекао Христов позив.
Тако је, окружен породицом, након неколико дана проведених у болници, свјестан ситуације у којој се налази, мирно предао своју душу Господу, у вечерњим часовима 21. октобра 2022. године. Знао је да се спрема на пут у вјечност, те се претходно телефенским позивима опростио са свим свештеницима, пренио им своје посљедње жеље и све замолио за опроштај. Своју ћерку Олгу, замолио је да га не реанимира, ако крене на пут, већ да га пусти да оде у загрљај Христу. Имао је једну неостварену жељу. Да са бројним унуцима и козама ужива у пензији. Пензионисан је свега неколико дана пред своје упокојење, а бригу о храму светог Василија Острошког, предао је колеги, оцу Обрену Шарићу, на старање.
Отац Гојко сахрањен је 23. октобра 2022. године у порти манастира Савина. Након свете литургије која је служена у храму светог Василија Острошког у Кумбору, којом је началствовао игуман манастира Подмаине, архимандрит Рафаило, његови земни остаци похрањени су у породичну гробницу у порти манастира Савина. Опелом је началствовао Преосвећени епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије, а опроштајно слово произнијели су протојереји Драган Пешикан и Живан Вукојевић. Са свог самртног одра, умјесто грча, који је својствен покојницима, послао је један тајанствени поглед, пун спокоја, са благим осмијехом. Као да је свима поручио: „Ви мени опростите, а ја сам вама одавно све опростио! Ево гледам Господа мога и Бога мога!“
Аутентични слуга Христов, у коме никада није замрла дјечачка опијеност Христове љубави, похитао је, да на најбољи начин послужи Ономе кога је цио живот прослављао и коме је приносио молитве за друге и за себе. Увијек је на првом мјесту истицао своје недостатке. Чак и када би га неко похвалио, био је срамежљив и није са лакоћом прихватао похвалу на његов рачун, али „Божанска благодат која све немоћи исцјељује и недостатке допуњује“ допуњавала је и мане и недостатке оца Гојка.
И на крају, нека ово моје скромно слово, буде још једна воштаница на гробу почившег оца Гојка, који је љубав према светој служби Божијој и према Господу пренио и на мене. И данас се са радошћу сјећам навечерја храмовне славе Светог Саве у Морињу, сада већ далеке 1999. године. Након входа, примјетио је на мом лицу и у мојим покретима, жељу да видим шта се то налази иза олтарске завјесе. Позвао ме је руком и дао ми кутијицу са тамјаном да унесем у Свети Олтар. И од тог тренутка, започиње моја истинска љубав и опчињеност Господом и светим службама. Нека би Господ дао, да ни мене та опчињеност не напусти до посљедњег издисаја.
Драги оче Гојко, сада када знаш све тајне и сва знања и када гледаш Спаситеља „лицем у лице“ опомени се и нас, који ћемо чувати успомену на тебе и молити се Господу да твоју душу настани у њедра Аврамова, чекајући Дан Господњи, када ћеш чути Трубе Другог и славног Господа. „Ке дојде и то!“!
Вјечан ти помен у Царству вјечном и непролазном!
Јовица Вукасовић, вјероучитељ
