“Овај парастос који данас одслужисмо овде у вуковарском Саборном храму јесте симбол и спомен на страдање нашег народа на простору Баније, Кордуна, Лике и Далмације. Свакако да из тог и толиког страдања васкрсава Христос, васкрсава нада и љубав Божија — и то без обзира на величину тога страдања — а оно је заиста велико и осећа се и у данашњим данима туге и боли кроз које пролазимо.
Не можемо ми данас бити радосни нити имати нарочите позитивне емоције, али из овог великог пространства туге у које је смештен сав наш светосавски род, треба да гледамо ка Христу, Христу као вечном Добру, као Светлости која ће обасјати таму свега онога кроз шта је наш народ прошао” – казао је Његово преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим у Саборном храму у Вуковару, где је у недељу, 03. августа 2025. године, на празник Светог пророка Језекиља, служио Свету архијерејску литургију и парастос невино пострадалима у војној акцији ”Олуја”.
Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, други парох вуковарски, јереј Марко Радмановић, епархија канадска и протођакон Војислав Николић.
Преосвећени Епископ Херувим беседио је после парастоса невино пострадалима у војној акцији ”Олуја”:
– У име Оца и Сина и Светога Духа.
Часни оци, представници политичког живота наше заједнице, поштовани господине конзуле Републике Србије, драги народе, нека свима буде на здравље и на спасење овај недељни дан који нас је сабрао овде под сводове овога светог Саборног храма у Вуковару. На првоме месту да заблагодаримо Господу за сва добра која нам је даровао, на првом месту да одслужимо Свету божанску литургију и парастос за све невино пострадале жртве у војној операцији „Олуја“. Васкрсење Христово јесте темељ нашега живота. Оно је основа и нада и права суштина онога што је постављено човеку као најсаврешнијем бићу, у целој икономији спасења, овде на земљи. Страдање и све оно што следује човеку као бићу јесу одлике човека као бића који се бори који непрестано стреми ка Царству Божијем. То су путокази које нас увек усмеравају управо у том правцу, односно да је човеков живот непрестано кретање ка Царству небеском, тј. непрестано путовање човеково ка Христу. То су и димензије духовнога живота, ускога пута који води ка Царству Божијем, ка вредностима духовнога живота и ка вредностима обожења и преображења личности и бића људскога.
Овај парастос који данас одслужисмо овде у вуковарском Саборном храму јесте симбол и спомен на страдање нашег народа на простору Баније, Кордуна, Лике и Далмације. Свакако да из тог и толиког страдања васкрсава Христос, васкрсава нада и љубав Божија — и то без обзира на величину тога страдања — а оно је заиста велико и осећа се и у данашњим данима туге и боли кроз које пролазимо.Не можемо ми данас бити радосни нити имати нарочите позитивне емоције, али из овог великог пространства туге у које је смештен сав наш светосавски род, треба да гледамо ка Христу, Христу као вечном Добру, као Светлости која ће обасјати таму свега онога кроз шта је наш народ прошао, почевши од овог несрећног егзодуса који се десио, када је, готово у дану, наша Отаџбина Србија постала вечно станиште нашем мученичком и страдалном крајишком народу. Уз напомену да не заборавимо све невино пострадале жртве које су пратиле ту злонамерну војну операцију названу “Олуја”, треба бити опрезан да нас сва ова туга и жалост нипошто не ослабе и не поколебају јер то је наш Крст који носимо и наш пут ка вечности који нас води ка Царству Божијем. Зато и то страдање које је било треба схватити и као симбол нашега враћања ка Христу, треба га схватити као симбол нашега обраћања и преображења у име Христово. Јер кроз ово страдавање васкрсава нас Христос, који је пут нашега спасења и засигурно наш народ који је прошао кроз те страшне муке, а које се могу мерити и као апокалиптичне, можемо схватити и ми који смо то проживљавали у дубини свога бића, да је заиста са нама био Христос. То што се десило у тим данима и тим годинама били би тешко пребродљиви да наш народ није био са Богом и да није био уз Бога. Све би то далеко другачије било, све би се то другачије и схватало, јер увек су на уму нашега народа биле оне речи да опростимо, да се молимо Богу и то смо слушали од наших предака да треба опростити, треба се молити за оне који чине зло.
И заиста пролазећи кроз све то, осетили смо такву молитву нашега народа, осетили смо саборност и јединство које су нас пратили у тим данима и које нас требају увек пратити и красити. Да нас оне увек усмеравају ка Богу и ка Цркви, ка љубави Христовој, јер једино тако можемо да одолимо свакоме искушењу, да победимо свако искушење и да на крају сваке те туге и можда некада и те безнадежности која нас некада обузима, увек стоји Христос који је светлост, који нам увек отвара пут, да можемо да спознамо праву истину и да можемо да победимо зло искључиво нашим добром. Тако се то кроз историју све и испрепретавало, оно добро са злим, али управо добро је увек побеђивало и увек је истина била та која је победила и која нам је отворила наду да можемо да схватимо да смо заиста небески народ, који се непрестано радује Христу и који је непрестано у радости са Христом.
Тако да и данас овај парастос и све те невино пострадале жртве којих је много и да је једна, много је, су управо наш пут. Они су наши учитељи који нас усмеравају ка Богу и који се засигурно пред престолом Свевишњега Бога моле за наш народ да он васкрсне у вери Христовој, да васкрсне у вери, нади, љубави и опраштању. Да опростимо, али исто тако да не заборавимо оно што је свето и вечно, да не заборавимо нити једну стопу земље на којој смо живели, нити једнога нашега претка да не заборавимо, нити једну жртву која је у паду да не заборавимо и да се молимо и да се кроз ту молитву увек и непрестано њих сећамо. Јер то ће онда бити прави знак наде и прави симбол љубави и право знамење нашега постанка и останка на овим просторима на којима се налазимо.
Стога нек сте сви срећни и благословени на крају овога нашега литургијскога сабрања, да нас Господ непрестано својом љубављу милује, грли, светлост Христова да нам обасјава пут, да увек будемо постојан народ, као што јесмо били кроз сву своју историју, пролазили смо кроз многа искушења, али знали смо да можемо постојано да стојимо, никада не чинећи нешто што је било супротно од онога што је Божије и што је Божији закон и што је Јеванђеље Христово, јер је дубоко укорењено у бићу нашега народа. Тим духом дишемо, том вером живимо и том надом се исповедамо. И стога, верујући, дубоко верујући да су све те жртве у Царству небеском, молимо се Богу за њих, а они се засигурно моле и за нас, да нас крепе и снаже и да их никада не заборавимо ради опстанка и останка нашег народа на овим просторима. Амин.
