“Ovaj parastos koji danas odslužismo ovde u vukovarskom Sabornom hramu jeste simbol i spomen na stradanje našeg naroda na prostoru Banije, Korduna, Like i Dalmacije. Svakako da iz tog i tolikog stradanja vaskrsava Hristos, vaskrsava nada i ljubav Božija — i to bez obzira na veličinu toga stradanja — a ono je zaista veliko i oseća se i u današnjim danima tuge i boli kroz koje prolazimo.
Ne možemo mi danas biti radosni niti imati naročite pozitivne emocije, ali iz ovog velikog prostranstva tuge u koje je smešten sav naš svetosavski rod, treba da gledamo ka Hristu, Hristu kao večnom Dobru, kao Svetlosti koja će obasjati tamu svega onoga kroz šta je naš narod prošao” – kazao je Njegovo preosveštenstvo Episkop osečkopoljski i baranjski g. Heruvim u Sabornom hramu u Vukovaru, gde je u nedelju, 03. avgusta 2025. godine, na praznik Svetog proroka Jezekilja, služio Svetu arhijerejsku liturgiju i parastos nevino postradalima u vojnoj akciji ”Oluja”.
Episkopu Heruvimu sasluživali su protojerej-stavrofor Saša Kuzmanović, arhijerejski namesnik vukovarski, protojerej-stavrofor Miljen Ilić, drugi paroh vukovarski, jerej Marko Radmanović, eparhija kanadska i protođakon Vojislav Nikolić.
Preosvećeni Episkop Heruvim besedio je posle parastosa nevino postradalima u vojnoj akciji ”Oluja”:
– U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Časni oci, predstavnici političkog života naše zajednice, poštovani gospodine konzule Republike Srbije, dragi narode, neka svima bude na zdravlje i na spasenje ovaj nedeljni dan koji nas je sabrao ovde pod svodove ovoga svetog Sabornog hrama u Vukovaru. Na prvome mestu da zablagodarimo Gospodu za sva dobra koja nam je darovao, na prvom mestu da odslužimo Svetu božansku liturgiju i parastos za sve nevino postradale žrtve u vojnoj operaciji „Oluja“. Vaskrsenje Hristovo jeste temelj našega života. Ono je osnova i nada i prava suština onoga što je postavljeno čoveku kao najsavrešnijem biću, u celoj ikonomiji spasenja, ovde na zemlji. Stradanje i sve ono što sleduje čoveku kao biću jesu odlike čoveka kao bića koji se bori koji neprestano stremi ka Carstvu Božijem. To su putokazi koje nas uvek usmeravaju upravo u tom pravcu, odnosno da je čovekov život neprestano kretanje ka Carstvu nebeskom, tj. neprestano putovanje čovekovo ka Hristu. To su i dimenzije duhovnoga života, uskoga puta koji vodi ka Carstvu Božijem, ka vrednostima duhovnoga života i ka vrednostima oboženja i preobraženja ličnosti i bića ljudskoga.
Ovaj parastos koji danas odslužismo ovde u vukovarskom Sabornom hramu jeste simbol i spomen na stradanje našeg naroda na prostoru Banije, Korduna, Like i Dalmacije. Svakako da iz tog i tolikog stradanja vaskrsava Hristos, vaskrsava nada i ljubav Božija — i to bez obzira na veličinu toga stradanja — a ono je zaista veliko i oseća se i u današnjim danima tuge i boli kroz koje prolazimo.Ne možemo mi danas biti radosni niti imati naročite pozitivne emocije, ali iz ovog velikog prostranstva tuge u koje je smešten sav naš svetosavski rod, treba da gledamo ka Hristu, Hristu kao večnom Dobru, kao Svetlosti koja će obasjati tamu svega onoga kroz šta je naš narod prošao, počevši od ovog nesrećnog egzodusa koji se desio, kada je, gotovo u danu, naša Otadžbina Srbija postala večno stanište našem mučeničkom i stradalnom krajiškom narodu. Uz napomenu da ne zaboravimo sve nevino postradale žrtve koje su pratile tu zlonamernu vojnu operaciju nazvanu “Oluja”, treba biti oprezan da nas sva ova tuga i žalost nipošto ne oslabe i ne pokolebaju jer to je naš Krst koji nosimo i naš put ka večnosti koji nas vodi ka Carstvu Božijem. Zato i to stradanje koje je bilo treba shvatiti i kao simbol našega vraćanja ka Hristu, treba ga shvatiti kao simbol našega obraćanja i preobraženja u ime Hristovo. Jer kroz ovo stradavanje vaskrsava nas Hristos, koji je put našega spasenja i zasigurno naš narod koji je prošao kroz te strašne muke, a koje se mogu meriti i kao apokaliptične, možemo shvatiti i mi koji smo to proživljavali u dubini svoga bića, da je zaista sa nama bio Hristos. To što se desilo u tim danima i tim godinama bili bi teško prebrodljivi da naš narod nije bio sa Bogom i da nije bio uz Boga. Sve bi to daleko drugačije bilo, sve bi se to drugačije i shvatalo, jer uvek su na umu našega naroda bile one reči da oprostimo, da se molimo Bogu i to smo slušali od naših predaka da treba oprostiti, treba se moliti za one koji čine zlo.
I zaista prolazeći kroz sve to, osetili smo takvu molitvu našega naroda, osetili smo sabornost i jedinstvo koje su nas pratili u tim danima i koje nas trebaju uvek pratiti i krasiti. Da nas one uvek usmeravaju ka Bogu i ka Crkvi, ka ljubavi Hristovoj, jer jedino tako možemo da odolimo svakome iskušenju, da pobedimo svako iskušenje i da na kraju svake te tuge i možda nekada i te beznadežnosti koja nas nekada obuzima, uvek stoji Hristos koji je svetlost, koji nam uvek otvara put, da možemo da spoznamo pravu istinu i da možemo da pobedimo zlo isključivo našim dobrom. Tako se to kroz istoriju sve i isprepretavalo, ono dobro sa zlim, ali upravo dobro je uvek pobeđivalo i uvek je istina bila ta koja je pobedila i koja nam je otvorila nadu da možemo da shvatimo da smo zaista nebeski narod, koji se neprestano raduje Hristu i koji je neprestano u radosti sa Hristom.
Tako da i danas ovaj parastos i sve te nevino postradale žrtve kojih je mnogo i da je jedna, mnogo je, su upravo naš put. Oni su naši učitelji koji nas usmeravaju ka Bogu i koji se zasigurno pred prestolom Svevišnjega Boga mole za naš narod da on vaskrsne u veri Hristovoj, da vaskrsne u veri, nadi, ljubavi i opraštanju. Da oprostimo, ali isto tako da ne zaboravimo ono što je sveto i večno, da ne zaboravimo niti jednu stopu zemlje na kojoj smo živeli, niti jednoga našega pretka da ne zaboravimo, niti jednu žrtvu koja je u padu da ne zaboravimo i da se molimo i da se kroz tu molitvu uvek i neprestano njih sećamo. Jer to će onda biti pravi znak nade i pravi simbol ljubavi i pravo znamenje našega postanka i ostanka na ovim prostorima na kojima se nalazimo.
Stoga nek ste svi srećni i blagosloveni na kraju ovoga našega liturgijskoga sabranja, da nas Gospod neprestano svojom ljubavlju miluje, grli, svetlost Hristova da nam obasjava put, da uvek budemo postojan narod, kao što jesmo bili kroz svu svoju istoriju, prolazili smo kroz mnoga iskušenja, ali znali smo da možemo postojano da stojimo, nikada ne čineći nešto što je bilo suprotno od onoga što je Božije i što je Božiji zakon i što je Jevanđelje Hristovo, jer je duboko ukorenjeno u biću našega naroda. Tim duhom dišemo, tom verom živimo i tom nadom se ispovedamo. I stoga, verujući, duboko verujući da su sve te žrtve u Carstvu nebeskom, molimo se Bogu za njih, a oni se zasigurno mole i za nas, da nas krepe i snaže i da ih nikada ne zaboravimo radi opstanka i ostanka našeg naroda na ovim prostorima. Amin.
