Dokumenta ne važe, dogovori se ne poštuju, odlučuje se sada i poruke se prenose usmenim putem bez obrazloženja, sve je prepušteno volji pojedinca ili nekoj tamnoj i nepoznatoj strukturi koja donosi odluku.
Pred oltarom Crkve Svetih apostola u Pećkoj patrijaršiji stoje nesagorele i nezapaljene sveće. Tepih između stubova postavljenih za svečanost je naboran jer se po njemu nije hodalo. U priprati patrijaršije skromni stolovi i stolice, sklonjeni od kiše, srpska deca iz dva autobusa šetaju po dvorištu zajedno sa starijom grupom italijanskih turista. Deca su došla da vide patrijarha. Uobičajena tišina, sestra Mardarija s uzdržanim osmehom i rečenicom: „Evo smo pokisli ko miševi.” Neko zaliva cveće, neko sedi na klupi… Sabor Srpske pravoslavne crkve nije mogao da počne u njenom drevnom i najvažnijem sedištu. Patrijarh srpski Porfirije sa više arhijereja vraćen je sa Merdara, drugi put u kratkom periodu. Na ovoj teritoriji, koja nikada nije mirna, retko kad je zabeleženo zaustavljanje i vraćanje srpskog patrijarha.
U vremenima ropstva, potpune anarhije od 1878. do 1912, svetskih ratova i komunističke ideologije bilo je ubijanja patrijarha, vladika, ali se uz dozvole, dokumenta, a i na reč, kretalo po nemirnoj teritoriji. Najnoviji period je doneo pravilo koje glasi: dokumenta ne važe, dogovori se ne poštuju, odlučuje se sada i poruke se prenose usmenim putem bez obrazloženja, sve je prepušteno volji pojedinca ili nekoj tamnoj i nepoznatoj strukturi koja donosi odluku.
Patrijarh Porfirije ne može, kako kaže, da „otvori vrata svoga doma”. Ovo uskraćivanje slobode kretanja prati lavina različitih osuda, ali se najmanje čuju glasovi Srba s Kosova i Metohije.
Njihove svakodnevne životne potrebe prate sistemska ograničenja svih vrsta sloboda: kako u administraciji platiti račun, kako podići osnovna dokumenta, kako prenoćiti sam u povratničkom selu, kako zaštititi seču šume, kako zaustaviti psovke i uvrede na putevima koji prolaze kroz srpske sredine, kako preživeti hiljade malih poniženja koja zagorčavaju život i čine ga dodatno privremenim. „Kad je zaustavljen patrijarh Porfirije, možete li zamisliti kako je nama”, kaže Đorđe iz Goraždevca na svečanosti uoči praznika Svetog Jeremija i Sabora Srpske pravoslavne crkve u Peći.
U ovom getu smeštenom između Visokih Dečana i Pećke patrijaršije, dva blistava spomenika Uneska, već 25 godina se pokušava da se zaustavi život. I taman kad se učini da je došlo do konačnog obračuna s getom i kad unutrašnje trzavice i život nagrizen zatvorskom atmosferom više ne može da se podnese, pojavi se nada. Za praznik Svetog Jeremije sve oživi. Dok se čekaju nove vesti o patrijarhu mali Petar Ugrenović pokušava da se pridruži kolu u kojem igraju kostimirani dečaci i devojčice stariji od njega. Njegov otac je bio teško ranjen i jedan je od onih mladih ljudi koje pominjemo kao stradalu decu na reci Bistrici. Negde u poslednjem redu sedi majka ubijenog dečaka Panta Dakića i kaže: „I moje bi dete bilo tu.”
Ali tu su deca koju ona vidi kao svoju. Milica Ugrenović, Neda i Nađa Dimitrijević i Petra Dunić pevaju, stihove govori Hristina Dašić iz Osojana.
Igrama iz različitih krajeva predstavila su se kulturno-umetnička društva „Kopaonik” iz Leposavića, „Metohija – Hvosno” iz Goraždevca, „Abrašević” iz Prilužja, kao i dečje kulurno-umetničko društvo „Metohija”.
Ispred Kancelarije za KiM Miloš Terzić je čestitao slavu Goraždevčanima i pozvao meštane da se drže naše Srpske pravoslavne crkve jer ona je „kroz vekove predstavljala temelj našeg nacionalnog bića. Ključno je da ovakav duh, posebno kod mladih, opstane na KiM. Jako je važno da sačuvamo naše običaje i tradiciju i da od toga nikada ne odustanemo i da čuvamo naše materijalno kulturno nasleđe, crkve i manastire koji su najvredniji za srpski narod”.
Predsednik Privremenog organa opštine Peć Darko Kolašinac zahvalio je prisutnima koji su se okupili u velikom broju kako bi ispratili ovaj program:
„Hvala vam što ste se u ovim teškim i smutnim vremenima za srpski narod na KiM, naročito u Metohiji, okupili da podržite ovu manifestaciju koju obeležavamo uoči Svetog Jeremije, zaštitnika našeg sela.”
Stihove Desanke Maksimović kazivala je pomoćnica direktora Kancelarije za KiM Milena Parlić, a stihove posvećene deci govorio je pesnik Vlasta Cenić iz Aleksinca.
Sveti Jeremija počeo je liturgijom u crkvi brvnari i porukama ohrabrenja igumana Svetih arhangela kod Prizrena Mihaila Tošića. Mnogo običaja i radosti buđenja života, kao i očekivanja, povezano je sa Svetim prorokom Jeremijom. Svaka kuća iznese sto sa hranom i pićem na ulicu da dočeka goste i litiju koja obilazi selo i koja se ranije u pratnji italijanskih vojnika Kfora kretala po poljima uz molitve za rod i berićet. Na jazu, kod stare vodenice, vrši se čin osvećenja vode, a onda nastaje prskanje i polivanje vodom dece i većine prisutnih.
U prepunoj sportskoj sali promovisana je „Geografska monografija Goraždevca”, knjiga dr Bojane Jandžiković, o kojoj su govorili dr Saša Milosavljević, dr Ivana Penjišević i dr Jovo Medojević.
Pet stotina gostiju je stiglo u Goraždevac. Mnogi od njih bi juče bili i u Pećkoj patrijaršiji, bili bi među ćivotima srpskih arhiepiskopa, patrijaraha i svetitelja i sedeli bi za onim praznim stolovima koji su ostali da čekaju i njih, i sabor i patrijarha Porfirija.
Živojin Rakočević
Izvor: Politika
