Данас, 8. августа, навршило се шест година од упокојења монахиње Христине (Нинчић), дугогодишње монахиње у манастиру Добрска ћелија. Ове године, 30. јуна, навршило се и шест година од упокојења њене игуманије, мати Олимпијаде, која се упокојила тачно девет дана прије сетре Христине, са којом је провела више од пола свог монашког вијека.
Од Ћелија ваљевских преко Вршца у равном Банату па до Цетињског Добрског села, гдје су и остале да чекају глас труба Господњих, Господ их је својом невидљивом руком везивао једну за другу.
Мати Олимпијада (Вуковић) је рођена 13. јула 1935. године у тамнавском селу Трлић, недалеко од Ваљева. Била је прави дар и благослов од Бога својим родитељима. Првих година њиховог брака дјеца им се нису могла задржати у животу. Неко веома мудар их поучи да посвоје и одгаје неко дијете из бројније породице или од неког сиромашнијег, па ће их можда Господ благословити тако да поживе и њихова дјеца. Родитељи послушаше и усвојише једну дјевојчицу из села. Непуне три године касније, у кући Вуковића родила се и мала Милица (мати Олимпијада), а након ње се кућа испуни са још здраве и лијепе дјеце.
Породица мати Олимпијаде је била веома побожна, богомољачка, каквих је у то вријеме било доста, нарочито у селима ваљевским и околини. Вуковићи се као мјештани села Трлић не помињу до почетка 20. вијека, па је веома могуће да је неко од предака мати Олимпијаде дошао на имање Рафаиловића који су били остали без мушких потомака и оженивши се неком од њихових кћери остао у Трлићу на женином имању. Интересантно је да су се у Трлићу сељаци доста бавили пчеларством, баш као и у цетињском Добрском селу, гдје ће се касније настанити и мати Олимпијада.
Малену Милицу је рат затекао у школи, у родном селу, гдје је као и сва остала дјеца стасала за таблу и писаљку у то вријеме, поред рачуна, слова, читања и лијепог писања учила и вјеронауку. Материно млијеко које је уз молитву посисала али и прве молитве које је од сеоског проте и учитеља научила, учиниће да се љубав према Богу и Цркви дубоко усаде у њено срце и душу. Никакве овоземаљске силе, правде и кривде, нису је помјериле са тог пута и правца, до последњег њеног издисаја.
Као и у свакој другој породици тога доба у којој су стасавале младе дјевојке, и Милицу су родитељи спремали за удају. Али, њено младо срце је тражило Христа, Женика душа. Силина монашког призива учинила је да се једне хладне ноћи тајно искраде из родитељске куће и запути пјешке до манастира Ћелије, са намјером да се тамо замонаши. Исте ноћи понијела је и своје прво тјелесно страдање. Од велике хладноће и исцрпљености од дугог пјешачења обољела је од упале плућа, а последице болести мучиће је дуги низ година.
У предивном духовном пчелињаку крај Градца, који ће у наредне готово три деценије бити њен дом, радило се од јутра до мрака. Биле су то тешке и гладне године. Манастирско имање одузето, конаци стари и дотрајали, а сестара све више и више. Само за по један скромни оброк у току дана, ваљало се добро ознојити. Него „не живи човек само о хлебу него и о свакој речи што излази из уста Божјих“.
Утјеха у тим тешким временима била су свакодневна богослужења у којима су учествовале, као и љубав, молитва и ријеч аве Јустина Поповића, духовника манастира, од чије руке је и млада искушеница Милица замонашена 8. октобра 1961. године, добивши име Олимпијада. Име је добила по мајци Светог Јована Златоустог, кога је отац Јустин посебно волео.
Бог јој је подарио такав благослов да преко двије деценије свога живота проведе као келејница аве Јустина, све до његовог упокојења, на Благовијести 1979. године. По његовом благослову била је и црквењак.
Духовни савјети које је чула и љубав коју је видјела и осјетила од овог дивног угодника Божијег, биће квасац за сав њен каснији монашки живот и подвиг.
Баш у манастиру Ћелије упознаје и своју сестру, пријатељицу и нешто мало касније сатрудницу на путу до спасења – мати Христину (Нинчић).
Монахиња Христина, у свијету Верица Нинчић, рођена је 1. јуна 1931. године у Зрењанину, у честитој свештеничкој породици проте Стевана Нинчића и протинице Милене. Имала је старијег брата, Љубомира који се педесетих година двадесетог вијека одселио у Америку, гдје се и упокојио од леукемије. Мајка Милена је потицала из веома имућне и угледне зрењанинске породице Стевић па ће тако мати Христина по упокојењу родитеља и мајчиног брата наслиједити велико имање у Банату, од чије ренте, а касније и продаје, заједно са мати Олимпијадом обнавља манастир Добрску Ћелију. Наслиједиће и господске манире и учтивост у разговору, препознатљиве за овај дио Баната. Од свога оца наслеђује онај важнији дио, вјеру у Бога, љубав према Цркви и оца Јустина као великог пријатеља и духовника, чији је прота Стеван био ђак у призренској богословији.
Како је често и сама помињала, дјетињство јој је било веома лијепо. Отац, кога је посебно волела је службовао у Зрењанину, гдје је неко вријеме служио у цркви Светог архангела Михаила, руској капели подигнутој за потребе руске емиграције између два рата. Око пет стотина Руса, од којих је значајан број био високо образованих, населио се после Октобарске револуције у тадашњи Велики Бечкерек (Петровград), гдје су по свједочењу хроничара исписали најљепше странице умјетности и културе тога града и времена. Верица је у Зрењанину завршила основну и средњу школу и запослила се као техничар у једној од великих зрењанинских фабрика. Коју годину касније се удала и 1953. године добила највећу радост и највећу рану свога живота – ћерку Надицу. Надица је од малих ногу боловала од епилепсије, за коју су у то вријеме биле далеко мање могућности лијечења него данас. Константни и неконтролисани напади узели су данак Надичином крхком тијелу и она се веома млада упокојила, са непуних 18 година. У потрази за излечењем и духовним окрепљењем њих двије су веома често ишле на поклоничка путовања и обилазиле многа света мјеста. Ипак, највише су вољеле да иду у манастир Ћелије код Ваљева, у посјету оцу Јустину.
Ишчекујући њихов долазак, отац Јустин би у то вријеме боравио на веранди. Када би их угледао, радосно је ширио руке и у очинском загрљају већ при поздраву тјешио Надицу. – Како сте оче Јустине, шта радите? – упитала би она, а он је са љубављу одговарао: – Молим се за тебе, моја Надице.
По упокојењу ћерке, Верица убрзо остаје без оца, потом мужа, оца Јустина, а онда и мајке. Сами Бог и она знају колико бола је свих тих година носила њена душа. Али, она је и даље корачала храбро гледајући у Христа.
Кад је долазила код оца Јустина у манастир Ћелије са својом Надицом, упознала је своју будућу нераздвојну другу, монахињу Олимпијаду. Поред родбине и многобројних пријатеља које је за живота стекла у Зрењанину, сестра Олимпијада се издвојила као њеном срцу и души најближа.
Када је завршила радни вијек у фабрици и примила достојно зарађену пензију, одлучила је да се потпуно посвети Христу и молитви. На празник Свете мученице Христине, 6. августа 1987. године одлази у манастир Ћелије и постаје искушеница. Наредне године, на исти дан, привођена руком своје миле сестре Олимпијаде бива замонашена, руком тадашњег епископа банатског господина Амфилохија, добивши монашко име Христина.
Како је Олимпијада била осјетљивијг здравља на плућима, није јој пријала влажна клима у долини Градца. Препорука љекара је била да промијени средину. У исто вријеме, на епископском двору у Вршцу су недостајале придворне монахиње па је епископ Амфилохије замолио мати Гликерију, игуманију манастира Ћелије, да му да једну или двије сестре у Вршац. Мати Гликерија је благословила да то управо буду монахиње Олимпијада и Христина.
Тако њих двије настављају своје монашко служење и пут заједно, не раздвајајући се од тада све до свог представљења Господу, једна за другом.
По доласку у Вршац, климатску ружу вјетрова, Олимпијадино здравље се веома брзо поправило, а бронхијална астма од које је боловала је нестала. Како је једна била свештеничка ћерка, а друга годинама келејница оца Јустина, имале су већ унапријед усађене добре навике и извјестан дар за успостављање одређеног реда и организације када је у питању дочек гостију и све остало око чега се требало побринути на епископском двору. У Банату гдје се увијек очекивао висок ниво културе и реда, то никако није могло бити лако. Но, оне су с’ Божијом помоћи достојанствено и у највећој тишини обављале велике задатке које су имале пред собом.
По одласку епископа банатског господина Амфилохија на трон митрополита црногорско-приморских, за њим на Цетиње одлазе и монахиње Олимпијада и Христина. Првих неколико година од доласка у Црну Гору провеле су у Цетињском манастиру, настављајући своје пређашње служење придворних монахиња. То су биле можда и најтеже или боље рећи најзахтјевније године за оне који су се нашли у најближем окружењу Митрополита Амфилохија. Требало је подићи на ноге старе и покренути нове службе и институције у Митрополији, сабрати народ, организовати администрацију, прикупити свештенство, покренути обнову запуштених храмова, обновити манастирски живот, пробудити уснуло, оживјети мртво. Све те обавезе су на одређени начин морале проћи кроз двор на Цетињу, а тиме и ући у оквир службе Олимпијаде и Христине. И оне су се дакле, као и многе друге дивне душе, каквих је било и каквих Богу хвала има у нашој Митрополији, уписале у обновитељке црквеног живота и напредак Цркве Христове у Црној Гори.
По благослову митрополита Амфилохија 1993. године њих двије настављају живот у манастиру Добрска Ћелија, а монахиња Олимпијада бива постављена за настојатељицу ове древне светиње, у којој је владика Петар Други Петровић Његош основао прву народну сеоску школу. Манастир је доста пострадао у великом земљотресу 1979. године и вапио је за обновом, како грађевинском, тако и духовном. Обнову је започео отац Димитрије, а наставиле су мати Олимпијада и монахиња Христина. Све што су имале уложиле су у обнову манастира, не жаливши ни своју преосталу снагу. Мати Христина је у Зрењанину продала сву наслеђену имовину и новац уложила првенствено у изградњу народне трпезарије у манастиру, а потом и за остале потребе обнове. Оне саме живјеле су скромно, а једини стални извор прихода им је била пензија мати Христине. Од те малене пензије су оне стигле и да материјално помогну потребитима, да утјеше понеко сироче, обрадују младу мајку, посјете болеснога, дарују младе брачне парове. Никада се нису жалиле или тражиле нешто за себе.
Како је манастир Добрска Ћелија био метох Цетињског манастира, манастирска братија је последњих година тамо на имању засадила виноград и оформила пчелињак. И ту су оне хтјеле да буду од помоћи, иако већ подобро у годинама, па ако никако другачије, оно увијек неким послужењем када се ради око пчела или грожђа.
Сваке недјеље или празника долазиле су на службу у Цетињски манастир. Нама који смо њихов долазак посматрали са стране, чинило се да им је читава претходна седмица протекла у припреми за долазак на недељну Литургију.
У храм Божији у којем готово само што се родиле нису, улазиле су са неким свечаним трепетом, као невјеста која прилази олтару да се једном заувијек обећа своме женику. Црквена врата би се полако отварала, као у наставцима, а иза њих погнуте главе прво би се појавила мати Олимпијада, једва мало са стране погледавши онога ко би пришао по благослов. На корак иза ишла би мати Христина, погледа упртог у леђа мати Олимпијаде, као да непрекидно брине да је не изгуби из вида и на вријеме не препозна неку њену потребу. Кад дођу до пред кивот Светог Петра Цетињског, мати Олимпијада се лагано окрене на десну страну да крајичком ока провјери да ли је мати Христина ту, што би значило да је све у најбољем реду, и онда настављају заједно поклоњење моштима и пут до устаљеног мјеста у цркви, гдје би стајале или сједеле, како су кад могле, на Светој Литургији.
Ни једну једину ријеч не би изустиле током свете службе Божије. Тишином су васпитавале и оне око себе, те су биле једне од ријетких које нико ништа не би ни покушао да пита док траје служба, не из некаквог страха, него из дубоког поштовања према њиховој молитвености.
Дјецу су јако вољеле и јако им се радовале. Увијек би се у џепу њихове мантије нашла нека бомбона, крем бананица или какве друге дјечије радости које би оне ненаметљиво тутнуле дјеци у шакице, измамивши им притом широке осмјехе или радосно-стидљиве погледе испод обрва.
И тако како су живјеле, нераздвојне, од како их је Бог једну ка другој упутио, тако су и пошле у Његово наручје, једна за другом.
На сахрани мати Олимпијаде, 31. јула 2019. године, Митрополит Амфилохије је између осталог казао: „Наша мати Олимпијада, света Божија душа, која је у младости својој пришла у светињу под крила Светих архангела са благословом Светога старца Јустина у Ћелијама код Ваљева, чија је келејница била 30 година, помогла је и њему да постане светитељ Божији, а и сама је у светости живјела служећи њему и Божијој светињи.“
„Свим срцем и душом је уградила себе у манастир Ћелија Добрска и везала се за њу до данашњега дана. Цио свој живот је прињела Христу Богу на дар, научивши се истинском монашком звању и послушању, које је било основно својство њенога живота, јер је тако научила од Светога Јустина Ћелијског. Нашу духовну учитељицу, монашког звања и призвања, дубоко сам увјерен, примио је Господ у Своје Царство за којим је чезнула и цијелу себе принијела”, рекао је тада Митрополит Амфилохије.
Девет дана касније, на сахрани монахиње Христине, Митрополит Амфилохије је казао је да је послушање било основно правило и мати Олимпијаде и мати Христине.
„И узајамно су се слушале, слушале су и благослов Цркве Божије, али су слушале и своје призвање монашко у све дане свога земнога живота. И како су заједно поживјеле овдје, у овој светињи, ево их је Господ призвао да заједно, управно за празник својих небеских покровитељки Светих Олимпијаде и Христине оду у Његово наручје, у Царство небеско. Прво мати Олимпијаду, па онда мати Христину, да овдје, једна поред друге, као што су сав свој живот заједно провеле, и озаједно проведу до Страшнога суда, чекајући трубе судњега дана“, казао је Митрополит Амфилохије.
Вјечан вам спомен и Царство Небеско, миле наше матушке!
Оливера Балабан
