U subotu, 11. marta, u hramu posvećenom Uspenju Presvete Bogorodice, u manastiru Gračanica, oprostili smo se od voljene i drage nam shimonahinje Teodore, igumanije manastira Gračanica
Zaupokojenu Liturgiju služio je Episkop raško-prizrenski g. Teodosije uz sasluženje sveštenstva i sveštenomonaha Eparhije. Za pevnicom su pojali učenici Prizrenske bogoslovije, a prisustvovao je i veliki broj monaha i monahinja, rodbine, prijatelja i vernika koji su došli da se oproste od voljene nam mati igumanije.
Nakon Liturgije, služeno je monaško opelo, na kome je Episkop Teodosije besedio:
-Prepodobni oci igumani i braćo monasi, prepodobne mati igumanije i sestre monahinje, prečasni oci sveštenici, profesori i učenici Prizrenske bogoslovije, draga braćo i sestre,
Danas smo se svi sabrali u ovoj drevnoj sveštenoj obitelji, da molitveno ispratimo našu igumaniju, mati Teodoru, iz ovog prolaznog, zemaljskog i privremenog života, u onaj, nama od Boga obećani, neprolazni, večni život na nebu.
Živeći ovde na zemlji i blagodareći Bogu na Njegovom daru- svojom verom, trudom i podvigom, i nadu u bezmermu Božiju milost i dobrotu, neprestano težimo onom lepšem, od Boga nam pripremljenom, životu u Carstvu Nebeskom.
Čak, šta više, sve ono što činimo i živimo ovde na zemlji, svoj puni smisao i značaj može dobiti jedino u zajednici svih Svetih i spašenih na Nebu.
Gospodnje su reči Njegovim učenicima da „ono što oko ne vide i uho ne ču, i u srce čoveka ne dođe, to ugotovi Bog onima koji ga ljube“. Ove Gospodnje reči i obećanje, mnogi su, živeći zemaljski život u podvigu i trudu, imali kao vodilju kroz svoj život, da bi u datom trenutku ušli u radost Gospoda svoga.
Stojeći danas, sabrani u ovom hramu, pred odrom naše mati Teodore, svedoci smo ovih Hristovih reči, jer pred nama je naša mati, koja je svim svojim src2m i bićem ljubila Gospoda i bližnje Svoje. Tako su se nad njom u pravom smislu ispunile ove reči.
Od ranog detinjstva svog, naučena od svojih čestitih i pobožnih roditelja, dvenaestogodišnja devojčica Milena (koje je ime dobila na svetom krštenju) napušta topli roditeljski dom i na Hristov poziv, poput Svetih apostola i žena mironosica, kreće za Njim da Mu služi celim svojim bićem i životom. U tim njenim devojačkim danima, za nju nije postojala prepreka u idenju za Hristom, kao što će to pokazati i kasnije, tokom celog njenog života. Kao iskušenica trudila se da ugodi Gospodu i sestrama, najpre u manastiru Pokrova Presvete Bogorodice u Mrzenici, zatim u manastiru Rudenici da bi, blagoslovom Patrijarha Germana, 1955. godine došla u ovu svetu obitelj Presvete Bogorodice, manastir Gračanica, zajedno sa svojom sestrom (sada mati Tavitom) i igumanijom Tatjanom.
Nakon četiri godine, od strane tada Episkopa raško-prizrenskog Pavla, biva monašena, dobivši ime po mučenici Teodori, koja će joj biti primer kako se voli Gospod i kako da Mu ceo svoj život verno služimo.
U svom monaškom životu, mati Teodora je prošla kroz mnogobrojna poslušanja. Nikada joj ništa nije bilo teško i sa radošću i pesmom radila je i najteže poslove u manastiru. Sva njena radost i uteha bili su joj manastir, mati igumanija i sestre monahinje. Skoro sedam decenija svoga monaškog života, mati Teodora je podarila ovom manastiru, žiteljima Gračanice i našoj zavetnoj zemlji – Kosovu i Metohiji. Za to vreme, ona je mnoge zadužila svojom nesebičnom ljubavlju. Širinom svoje duše, ona je sve grlila i Hristom ljubila: stare i mlade, siromašne, bolesne, i sve potrebite. Njena milostiva ruka, bila je stalno ispružena ka onima kojima je pomoć bila potrebna.
Na svojim poslušanjima, poput najsvetijih, revnovala je za dom Božji, za hram, za manastirsku ekonomiju, za sve posetioce i hodočasnike, a kao igumanija trudila se da svim sestrama bude prava majka, pa nekad i više od toga. Zato su je svi voleli i cenili kao osobu koja je uvek bila svima sve, kako bi Božanska ljubav kroz nju mogla da dođe do svakoga. Ta Božanska, nesebična ljubav, bila je glavna odlika njenog života.
Zahvaljujući toj svakodnevnoj žrtvi svoga duha i života, i nesebičnoj ljubavi, kojom je stalno zračila, naša mati Teodora se hrabro i trpeljivo suočavala sa mnogim bolestima i tegobama. Bila je i ostala nama svima primer kako se radosno i trpeljivo nosi svoj Krst kroz ovaj život. Ostaće nam u pamćenju kako se molitvom Gospodu pobeđuje i bolest i sva iskušenja. Sestre monahinje su je zaticale kako je posvećeno, sedeći na svom odru, okretala brojanicu i ponaosob se molila mnogim svetiteljima, prizivaući njihovu pomoć za sebe i za sve kojima je Božanska pomoć i milost potrebna. S toga je ona, svoj neizostavni kraj u ovom zemaljskom životu, u teškoj bolesti, ležeći na bolesničkom odru, okružena ljubavlju mnogih, dočekala nasmejano, vedrog lica, mirno i spokojno, imajući čvrstu veru, da je došao trenutak da se ona sretne sa mnogoželjenim Ženikom svoje duše.
Samo pre nekoliko dana Gospod me je udostojio da je posetim u bolnici. Iako bez svesti, priključena na aparate, naša mati je bila spokojnog lica. Izgledalo je, kao da je utonula u duboku molitvu i da željno očekuje kada će njena duša napustiti mnogonapaćeno telo i uzleteti Gospodu u naručje. To se, evo, uskoro i dogodilo. Njena čista duša je sada sa svetima i sa anđelima, a mi ovog trenutka spremamo i njeno telo da bude pogrebeno i sahranjeno na ovom svetom mestu, u ovu svetu kosovsko-metohijsku zemlju, gde počivaju kosti mnogih mučenika, prepodobnih i podvižnika.
Za našu mati, možemo sa sigurnošću danas reći da je „blažen put kojim danas ide njena duša, jer joj je od Gospoda pripremnjeno mesto pokoja“. Blažen je danas put njene duše, jer je posve bio blažen i njen život ovde na zemlji. Voljenom Gospodu i Majci Božijoj predala je svu sebe i sav svoj život, i zato se ona danas neizmerno raduje, rekao bih sa svima nama zajedno. Smrt pravednika nije gubitak, već je dobitak za sve nas u Crkvi Božijoj. Zato, danas svi ovde zajedno u glas kličemo Gospodu: Večan joj spomen i Carstvo Nebesko! Večan joj spomen kod Gospoda i svih nas. Amin!
Večan ti spomen, draga naša mati!
