КОСОВО
Негде на пола пута између Вечности и Србије,
налази се тврђа српске вере,
За нас Србе свето Косово, најсветије поље.
Том се тврђом вредности Царства небеског мере,
Вредности Божјег промисла и Божје воље.
Није то просто парче земље, где свака травка молитву пева,
Нит’ само поље божурова, никлих из крви,
То је наш почетак, Небо на земљи, што краја нема,
То је наш дан последњи и дан први.
Косово Лазарево и Лазарева Метохија,
Од мајчиног млека срцу су ближе.
То је кључ и то је капија,
Кроз коју се у Царство небеско стиже.
Није се Србин тек онако родио, тек онако крстио,
Да безбрижно живи свој свети живот,
Србин је рођењем аманет добио,
Да, где год му гроб био, Косово му је кивот.
Лазар му је обећао о Видову дану,
Вечити, радосни Косовски бој,
Бој што лечи сваку рану,
Бој што односи тугу и неспокој.
Кажу, Косово наше, да хоће да те отме некрст,
Да ти затре векове и постојање.
И да те кида адска чељуст,
Док нам брише веру и памћење.
Ал’ слугама пакла ти си само парче земље,
И светост твоју не могу да схвате,
Вековима се труде, вековима желе,
И на крају се у адску преисподњу врате.
А ти, уткано си у све ране Христове,
Течеш кроз млеко мајке српкиње,
У костима си сваког ко се Србином зове,
Живиш кроз искрене молитве детиње.
У сваком си погледу, осмеху, удаху,
У свакој капи воде попијене,
У свакој молитви, у сваком уздаху,
Ти си крв што тече нам кроз вене.
Узето си из руке смртног човека,
Предато да те чува Предвечни Бог,
Залог си за живот будућег века,
У Царству Христа васкрслог.
Ти си Крст и Велики петак
Наш почетак и наш крај
Ти си наш Васкрс и живот вечни
Пут којим се стиже у Рај.
Косово је последњи одговор,
што даће сваки Србин у животу свом.
Последњи испит и последња заклетва,
на Страшном суду Христовом.
