KOSOVO
Negde na pola puta između Večnosti i Srbije,
nalazi se tvrđa srpske vere,
Za nas Srbe sveto Kosovo, najsvetije polje.
Tom se tvrđom vrednosti Carstva nebeskog mere,
Vrednosti Božjeg promisla i Božje volje.
Nije to prosto parče zemlje, gde svaka travka molitvu peva,
Nit’ samo polje božurova, niklih iz krvi,
To je naš početak, Nebo na zemlji, što kraja nema,
To je naš dan poslednji i dan prvi.
Kosovo Lazarevo i Lazareva Metohija,
Od majčinog mleka srcu su bliže.
To je ključ i to je kapija,
Kroz koju se u Carstvo nebesko stiže.
Nije se Srbin tek onako rodio, tek onako krstio,
Da bezbrižno živi svoj sveti život,
Srbin je rođenjem amanet dobio,
Da, gde god mu grob bio, Kosovo mu je kivot.
Lazar mu je obećao o Vidovu danu,
Večiti, radosni Kosovski boj,
Boj što leči svaku ranu,
Boj što odnosi tugu i nespokoj.
Kažu, Kosovo naše, da hoće da te otme nekrst,
Da ti zatre vekove i postojanje.
I da te kida adska čeljust,
Dok nam briše veru i pamćenje.
Al’ slugama pakla ti si samo parče zemlje,
I svetost tvoju ne mogu da shvate,
Vekovima se trude, vekovima žele,
I na kraju se u adsku preispodnju vrate.
A ti, utkano si u sve rane Hristove,
Tečeš kroz mleko majke srpkinje,
U kostima si svakog ko se Srbinom zove,
Živiš kroz iskrene molitve detinje.
U svakom si pogledu, osmehu, udahu,
U svakoj kapi vode popijene,
U svakoj molitvi, u svakom uzdahu,
Ti si krv što teče nam kroz vene.
Uzeto si iz ruke smrtnog čoveka,
Predato da te čuva Predvečni Bog,
Zalog si za život budućeg veka,
U Carstvu Hrista vaskrslog.
Ti si Krst i Veliki petak
Naš početak i naš kraj
Ti si naš Vaskrs i život večni
Put kojim se stiže u Raj.
Kosovo je poslednji odgovor,
što daće svaki Srbin u životu svom.
Poslednji ispit i poslednja zakletva,
na Strašnom sudu Hristovom.
