Zitije Svetog Petra Cetinjskog

Žitije Svetog Petra Cetinjskog i Svetog apostola Luke

Ime: 31.10.2019 ZITIJE SVETOG PETRA CETINJSKOG I SVETOG APOSTOLA LUKE; Opis: Žitije Svetog Petra Cetinjskog i Svetog apostola Luke Tip: audio/mpeg

Sveti Petar CetinjskiSvemogući Bog, Otac i Sin i Duh Sveti, daje svakom narodu proroke i apostole i svete ljude, da ga vode i rukovode putevima spasenja, i izvode iz tame neverja i zla na svetlost vere i bogopoznanja, da mu daruju razumnu nadu besmrtnog življenja u ljubavi Božjoj i zajednici Duha Svetoga. Zapalivši tako u ona drevna vremena i svećnjak Srpske Crkve i zasadivši blaženim ocima našim Simeonom i Savom, kao drvo maslinovo, i Srpski narod u duhovni raj Hristov, slao mu je anđele čuvare duše njegove i blagovesnike, da ga uče pokajanju i paze da se ne bi digao svećnjak njegov sa mesta njegova (sr. Otkr..2, 5) i da ne bi ponovo postao divlja maslina i besplodna smokva. Tako i u ova poslednja vremena, kada poče da se hladi ljubav i bogoljublje mnogih, i kada pohodi pravedni Gospod narod svoj zbog grehova njegovih čovekoljubivom kaznom svojom, predavši telo njegovo kao Jova u ruke neprijateljske, posla milostivi Bog narodu tom još jednog čudesnog apostola i proroka, mučenika i pustnjaka, zvanog Petra Prvog, Cetinjskog čudotvorca, tog uistini duhovnog kamena i tvrđave i prosvetitelja novog.

Ne zna se tačno godina rođenja ovog krstonosnog svetitelja Cetinjskog, ovog novog Mojsija, zakonodavca i mirotvorca. Najverovatnije je da se rodio septembra meseca 1748. leta Gospodnjeg[1]. Rodio se u mestu zvanom Njeguši, od pobožnih roditelja Marka Damjanova (Petrovića) i Marije (rođene Martinović). Njegov deda Damjan beše rođeni brat čuvenog mitropolita Crnogorskog Danila[2].

Prozrevši u desetogodišnjem dečaku bogomudrog pastira stada Hristova i narodnog vođu, tadašnji mitropolit Skenderijski i Crnogorski Sava, izabra ga između četiri sina svog sinovca Marka, za svoga naslednika. Prizvavši ga sebi reče mu: „Dođi, čedo, kod mene, blagodat Svevišnjega neka počine na tebi, kako bi mogao biti narodu svome na korist. Zajedno sa mnom otsada i narod naš polaže nadu na tebe. Preblagi Bog neka ti pomogne da budeš krin ukrašeni Crne Gore i svetilo naroda tvoga.“Tako ovaj mladi izabranik i budući čudotvorac, dođe u Cetinjski manastir da se uči knjizi. Budući obdaren osobitim darovima Božjim i trudoljubivošću, Petar je veoma brzo napredovao u nauci, uz pomoć tihog vladike Save i monaha Danila, koga mu ovaj odredi za učitelja. U 12 godini on bi obučen u anđelski lik monaškog čina, dobivši ime Petar (njegovo svetovno ime nije nam ostalo zapisano), a u sedamnaestoj godini bi rukopoložen za jerođakona.

U to vreme vladika Sava imađaše za pomoćnika mitropolita Vasilija, veoma darovitog i sposobnog muža, koji krenuvši po treći put (1765. g.) radi narodnih i crkvenih poslova u jednovernu i jednoplemenu Rusiju, povede sa sobom i mladog jerođakona Petra radi daljeg obrazovanja njegovog. No njegovo školovanje u Rusiji ne potraja dugo: 10. marta 1766. godine upokoji se u Petrogradu rečeni mitropolit Vasilije, što primora jerođakona Petra da se vrati u Crnu Goru. Otada on boravljaše sa mitropolitom Savom, koji ga rukopoloži za jeromonaha, davši mu uskoro i čin arhimandrita. Živeći tako u manastiru Stanjevićima i Cetinjskom manastiru uz tihog vladiku Savu, mladi arhimandrit uzrastaše duhovno, trudeći se neprestano na svom svestranom obrazovanju. Dok ga je snažna i energična ličnost mitropolita Vasilija nadahnula smelošću i odlučnošću, neiskusni za svetovne stvari i povučeni mitropolit Sava, i manastirski život, navodnjavali su njegovu mladu dušu nebeskom rosom molitvenosti, smirenja i posta. Njegov um od detinjstva beše upućen i utvrđen u celomudrenosti, koja beše koren njegove potonje svete smelosti pred Bogom i ljudima i njegovog bogonosnog zdravoumlja. Jednom probuđena žeđ za Bogom i za poznanjem tajni Njime stvorene prirode, u krilu koje je rastao, sve se više razbuktavala u duši mladog monaha. Sve je zanimalo ovu devstvenu dušu, od mladih nogu prinesenu na dar nebozemnom Devstveniku Hristu Bogočoveku. Interesovalo ga je bogoslovlje i prirodne nauke, istorija i geografija, učio je jezike i sakupljao medonosne knjige. Suočen od mladićstva sa surovom stvarnošću vremena u kome je živeo, vrlo rano postade svestan demonske sile zla, koje i spolja i iznutra preti čoveku i koje je razaralo organizam njegova naroda, shvativši, Bogom naučen, da se ono može pobediti samo ognjenom revnošću proroka i bezazlenošću goluba. Video je kako nad glavom pravoslavnog naroda ovih gora visi oštri agarjanski mač, kao nekad faraonov nad glavom izabranog naroda Jevrejskog; njegovom bogomudrom oku nije mogao izmaći ni onaj još opasniji neprijatelj, unutrašnji: plemenska zakrvljenost, krvna osveta, razni poroci koji su harali narodnu dušu, siromaštvo, otimačine, pomori, ubistva. Narod je tužio u svojoj nevolji, kao nekad prorok Jeremija: „Postasmo sirote, bez oca, matere naše kao udovice… Na vratu nam je jaram, i gone nas; umoreni nemamo odmora… Oci naši zgriješiše, i nema ih, a mi nosimo bezakonja njihova“ (Plač, 5, 2-5). Saveti smernoga Save, s kojim je Petar živeo, i mirotvorni sudovi glavara bili su nemoćni da pobede zlu krv i neslogu braće, koja se još više umnožila posle smrti odlučnog mitropolita Vasilija, potpomagana uz to i agarjanskim podmićivanjima.

U to smutno vreme pojavi se u Crnoj Gori neki čudni samozvanac car Šćepan Mali, koji se pretstavi namučenom i razbratimljenom narodu kao Božji poslanik, umiritelj, i kao ruski car Petar III Prostodušni narod, umoran od zla i nesloge, istinski primi ovu i do danas zagonetnu ličnost, kao izbavitelja. On stalno isticaš da ga je Božje nadahnuće dovelo u Crnu Goru. „Čujte Crnogorci, govoraše on, glas Gospoda Boga i slavu svetog Jerusalima, ja nisam ovde došao, no sam poslan od Boga čiji glas čuh: ustani, pođi, trudi se, i ja ću ti pomoći“ Turci, videći da njegova pojava unosi nemir u balkansku raju i bojeći se bune, tražahu na sve načine da ga ubiju. Na evropskim dvorovima se ras-pravljaše o njemu, a on, zadobivši poverenje naroda, tražaše od njega da živi u miru sa svima, mireći zavađene i proterujući lopove i ubice. Ovaj lažni car ljubljaše Pravo-slavlje, pa i pored svoga samozvanstva bi od koristi narodu. No da bi mogao da ima za sebe svetovnu vlast, on postavi za zamenika povučenog mitropolita Save njegovog sujetnog sestrića Arsenija Plamenca, koga narod ne ljubljaše. Kada pak ovaj čudni vladar bi ubijen od strane njegovog sluge, potplaćenog od Turaka (1773 g), ponovo se razbuktaše u narodu surovost i strast, a seme razdora donošaše strašne plodove.

U to teško vreme mladi arhimandrit Petar beše još nepoznat i nepriznat, a drugoga nikoga nije bilo da zavede mir i slogu u zemlji, među glavarima i narodom. Šćepan Mali beše ojačao svetovnu vlast guvernera iz kuće Radonjića a umanjio ugled vladičanskog doma Petrovića oko koga se dugo vremena okupljala crnogorska plemena. Videći te teške nevolje i opasnosti, kojima beše izložen narod, ovaj blagorodni Petar, pun ljubavi prema braći svojoj, odluči se da pomoću Božjom ugasi razbuktale spoljašnje i unutrašnje zle stihije, koje su pretile da unište slovesno stado Hristovo. Uzevši tako blagoslov od sedog mitropolita Save, krenu sa još nekoliko pratilaca po drugi put u Rusiju (1777. g.), da traži pomoć od jednoverne braće Rusa i da nađe u njihovom samodršcu moćnog zaštitnika za njegov mali i siroti narod. No njegovo dugo putovanje bi uzaludno. Carica ruska Ekaterina II ne htede da ga primi, a on i njegovi pratioci biše primorani da napuste Petrograd i da se vrate doma bez ikakvog uspeha u delu. Tako isto i moćna Bečka carevina, u koju na povratku svratiše tražeći zaštitu i pomoć, ostade gluva za njihove molbe.

Kada se godine 1781. upokoji stogodišnji mitropolit Sava, postavi se pitanje izbora njegovog naslednika. Iako je većina naroda bila za mladog arhimandrita Petra, ipak bi izabran dotadašnji Savin pomoćnik i sestrić Arsenije Plamenac, koga narod nije voleo. Trebalo je da se po Božjem promislu duša mladoga Petra još isproba, kao zlato u ognju, kako bi, kad za to dođe povoljan čas, što lepše zasijala svima željnim pravde i mira Božijeg.

Na kraju, i protiv svoje volje, primoran narodnim poverenjem i ljubavlju, snabdeven preporukama glavara i gubernatora Radonjića, krenu se ovaj budući svetitelj u Beč da od Austrijskog cara izmoli dozvolu da ga rukopoloži za arhijereja neki od pravoslavnih episkopa, koji su živeli u Austrijskoj državi. U međuvremenu umire i mitropolit Arsenije (1784. g.), tako da oči celog naroda biše okrenute arhimandritu Petru. Preporučen od glavara i guvernadura i celog naroda kao bogoljubiv i blagonaravan, on dobi dozvolu od austrijskog dvora da ga rukopoloži karlovački mitropolit Mojsije Putnik. No na putu od Beča za Sremske Karlovce dogodi se svetome još jedno iskušenje, ili „Božja poseta“, kako on to sam nazivaše. Dogodilo mu se, naime, da ispadne iz kola i slomi desnu ruku.[3] Kao da je lukavi time hteo da spreči da njegova desnica bude desnica koja nosi mir, slogu i blagoslov; ali to bi ipak uzalud. Posle šestomesečnog bolovanja, Bog svetome povrati zdravlje i on bi svečano rukopoložen trojicom episkopa u sabornom hramu u Sremskim Karlovcima, za arhijereja Crnogorskog, Skenderijskog i Primorskog (13. oktobra 1784. godine).

U svojoj prvoj arhipastirskoj pouci, novi arhijerej nazivaše sebe „nedostojnim slugom i robom Isusa Hrista“ ; izražavaše svoju radost zbog čina, a preko njega i njegova pastva, koja je saizvolela, kako govoraše pun smirenja, da i protiv njegove volje bude izabran za njegovog duhovnog arhipastira. Izražavao je dalje uverenje da neće izne-veriti nade svoje pastve već da će one biti ispunjene. On koji je došao dosta tužan i žalostan, govorio je, sada se vraća pun radosti, primivši rukopoloženje i videvši ustrojstvo tamošnjih Crkava Božjih. Obećavao je vraćajući se „u dane mu predele sudbine njegove“, da sve to u njegovom umu duboko zapisano propoveda i da potstiče svoj narod, „zajedno sa samim sobom“, na vršenje svih Bogom zadatih izuzetnih vrlina. Molio je na kraju mitropolita Mojsija i arhijereja da njegovu pastvu drže u milosti, ljubavi i nezaboravnom molitvenom sećanju, dajući i sam ovo obećanje: „A ja zajedno sa mojom pastvom, koja iako se daleko nalazi pri-tiskana od svuda različitim bijedama, u istinskom savezu vjere, ljubavi i nade s vama do kraja života potrudiću se prebiti i biću“.

Novi pak mitropolit crnogorski beše, kako nam saopštava jedan od prisutnih na njegovom rukopoloženju, čovek visokog stasa, finih crta lica, plavih očiju. Sjajna kosa i dugačka brada, povećavali su dostojanstvo njegovog zvanja, „a načinom ophođenja sa ljudima ličio je na pravog plemića“.

Dobivši gramatu o rukopoloženju od mitropolita Mojsija Putnika, u kojoj se kaže da je posvećen po želji crnogorskog naroda i njegovih predstavnika, novi arhijerej Hristov krenu ponovo, „zbog narodnijeh potreba“, preko Beča u Rusiju. Prvo ode, odazivajući se pozivu, kod svoga prijatelja srpskoga roda generala Zorića u mesto zvano Šklov. No, budući da ovoga ne nađe, produži u Petrograd. On beše još iz Beča pisao moćnom knezu Potemkinu da mu izradi prijem kod carice Ekaterine II, izražavajući spremnost da prolije poslednju kap krvi u službi jedno-verne braće. To beše onaj isti knez koji ga već jednom otpusti praznih ruku i bez pomoći. Tako i sada, po osionosti svojoj ili zavisti i na kletvu zlih ljudi, Potemkin naredi da blaženi bude proteran nasilno iz Petrograda, tri dana posle njegovog prispeća. Ovaj knez, pisaše kasnije sa tugom sveti Petar, kao da se trudio da u poštenim ljudima ugasi plamen ljubavi prema pravoslavnom narodu zemlje svoje. I zaista, i pored njegovih protesta, policija ga nasilno strpa u kola, i gonjahu ga dan i noć bez počinka, preko Polocka i Poločina, dokle ga ne proteraše preko granice, tobož zato što je varalica a ne arhijerej, – jer, kako može biti arhijerej bez dopuštenja ruskog Sinoda? govorili su njegovi gonitelji. „Zaista“, pisao je o tom nemilom postupku mitropolit Petar, „meni se čini čudnovatim i bezakonim kazniti čovjeka pa poslije ispitivati njegovo djelo“. I pitao se svetitelj, čudeći se: zar oni ne znaju da vlast ruskog Sinoda ne izlazi izvan granica Ruske države? – ostavljajući da pravednost njegovu presudi Bog i savest svakog čoveka, koji nije pomračen nepravdama. „Kao Hrist od Iroda do Pilata, tako je i mene zvijer zvijeru predavala na trzanje k većemu mome oskorbljenju i poruganju“, žalio se ovaj ne-zlobivi arhijerej, rastužen nepravdom uči-njenom njemu i njegovoj ni od koga sem Boga zaštićenoj pastvi. Čuvši carica ruska za ovo pozivaše ga da se vrati, ali on ne htede više nikada otići u Rusiju. Koliko pak beše nezlobiv i nezlopamtljiv pokazuje ljubav koju je gajio kod svoje pastve prema jednovernoj braći, nazivajući neprestano ruskog cara za svoga i svoga naroda zaštitnika. Čak u svom testamentu prokle svakoga onoga koji bi se „našao da pomisli odstupiti od pokroviteljstva i nade na jedinorodnu i jedinovjernu našu Rusiju“ ; koji bi to pokušao „da Bog Jaki da te od njega živoga mesa otpadalo i svako dobro vremenito i vječno odstupilo“.

Dok je Vladika još bio na putu i podnosio poniženja, kucajući na vrata gluvih, da bi pomogao svome narodu, dotle je Skadarski vezir Mahmud-paša Bušatlija, to oličenje zloga duha, pustošio zemlju njegovu a pastvu mu na krst golgotskog stradanja prikivao. Bezbožni paša beše počeo još od ranije da okiva narod u gvožđa i da ga seče, puneći skadarsku tamnicu sužnjima, a sve radi toga da bi ga zastrašio. Naučen uz to satanskom silom, neke od njih zavađaše između sebe, neke opet potkupljivaše, da bi ih lakše pokorio, budući da se spremaše da ognjem i mačem pregazi Crnu Goru. Na kraju udari sa 18.000 vojnika, većinom latinskih hrišćana Arbanasa, da pokori ili pobije one koji se behu zakleli na Cetinju, da će braniti „ognjišta, vjeru i nejač“. No, avaj, sili njegovoj oni ne mogaše odoljeti. On neke od njih poseče, neke zarobi, zemlju i svetinju Cetinjskog manastira popali. Na vratima silnik obesi jednog monaha, koji se tu beše zadesio, da bi zastrašio ostale, a sirotinju i nejač rastera po gorama. Oskrnavivši Cetinjsku svetinju, paša se spustio preko Njeguša pa na veru prevari, razori i opustoši i Paštroviće. Ko tada ne pogibe od ljutoga mača i ne bi zarobljen, taj je umirao od gladi, razdora i bolesti, a kad dođe zima mnogi pomreše i od hladnoće. Tada umre od gladi oko 700 ljudi, žena i dece. Mnogi življahu po kolibama na brzu ruku napravljenim i po pećinama, jeđahu koru od drveta i kuvahu travu žućenicu i korenje.

To je bila uteha i dobrodošlica mladome Vladici, koji je dolazio na zgarište i pustoš i donosio svojoj pastvi na mesto pomoći ljuto poniženje moćnika ovoga sveta. Došavši i videvši nevolju naroda ‘ voga, Sveti gorke suze prolivaše i uzdigaše kao prorok Jeremija na razvalinama Jerusalima. Stotine očajnika siđoše iz pećine da ga dočekaju na zgarištu razorenog Cetinjskog manastira. Svi su upirali oči u njega i tražili spas; a on gledaše u Boga, jedino utočište i njihovo i njegovo. Poljubivši nagoreli prag manastirski, Mitropolit blagoslovi narod, izvadi iz torbe samo ono što je imao: nekoliko dvopeka i dade deci, pa pozva glavare na dogovor. Jedino što beše doneo svome napaćenom narodu iz Evrope, bila je vreća krompira, koju dobi u Trstu da zasadi u Crnoj Gori. Ta blagoslovena biljka beše do tada nepoznata u ovim krajevima, a po tada, po zapisu Vuka Karadžića, mnoge spase da ne umru od gladi. Najteža rana na duši pastve njegove koja čekaše iscelitelja beše krvna osveta.

Razlozi za međusobno ubijanje i krvoprolića bili su često bezazleni. Sitne uvrede, pohare stoke, oštra reč, bili su dovoljni da raspire zlu krv i da puste u dejstvo Lamehov zakon: „Ubiću čovjeka za ranu svoju i mladića za masnicu svoju“ (1 Mojs. 4, 23). To je bilo dovoljno da se pokrene krvavo kolo osvete, uzimanje glave za glavu među bratstvima, selima, porodicama, plemenima. Iza svakog grma čekala je puška osvetnica da naplati nenaplaćenu ranu i neosvećenu glavu. Majke su krile tek prohodalu decu, jer je meta osvete bila svaka muška glava dotične porodice ili bratstva, a orač je orao njivu s puškom na ramenu. Bilo ih je koji su od osvete bežali u Tursku zemlju, neki se čak i turčili, gubeći dušu svoju.

Novodošavši svetitelj, znajući da je to koren i mnogih drugih zala, poče svoj pastirski rad sa prizivom na uzajamno praštanje, slogu i poslušnost. Pošto obnovi spaljeni Cetinjski manastir, krenuo je od nahije do nahije, od plemena do plemena, ulazio u svaku kuću i molio, preklinjao, savetovao, pretio prokletstvom, da bi izmirio stare mržnje i zbratimio, silom Hristove ljubavi, razbratimljeni narod, i iscelio demonskom neslogom zatrovane duše. Posećivao je sad jedno sad drugo zakrvljeno bratstvo i pleme, utvrđujući dan zajedničkog sastanka i izmirenja. Kad ne bi uspeo prvi put, ponovo se vraćao i ostajao među zavađenima sve dok se ne pomire. Osobito je za to koristio presveti i predragoceni dar milosti Božje: tajnu kumstva imenom Božjim i svetim Jovanom. Nekima je sam odlazio, nekima slao svoj krst po drugome, kao znak Božjeg i svoga prisustva, nekima opet pisao pisma i poslanice. Nije bio redak slučaj da stane među zakrvljena bratstva i plemena, sa krstom u ruci i raširenih ruku, da bi sprečio prolivanje krvi koja je svakog momenta mogla da počne ili je već bilo u toku. Zaklinjao bi tada zavađenu braću strašnim imenom Boga Svedržitelja i svetim Jovanom, suzama i preklinjanjima, a kad to ne bi pomagalo onda i prokletstvima.

Ko bi bio u stanju da nabroji čudna dela i raspeća ovoga novoga proroka i apostola, mučenika i podvižnika! On je uistinu dušu svoju položio za bližnjega svoga, po reči Gospodnjoj (sr. Jn, 15, 13). Zajedno sa apostolom je govorio svaki dan: „Ko oslabi, i ja da ne oslabim? Ko se sablazni, i ja da se ne raspalim? “ (2. Kor. 11, 29). A i ono drugo: „Slabima bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga“ (1 Kor. 9, 22). Osobito se sveti brinuo o sirotinji. Tako čitamo iz njegovih poslanica kako brani nekog siromaha Petra Popadića da ga Uskoci ne „razure“, jer je on hranio ne samo svoju porodicu nego i siročad svoga brata. I sam još piše da je svagda branio sirotinju, stare i nejake, i to ništa manje one van Crne Gore od onih u Crnoj Gori. A kada je trebalo da nekoga izmiri, nije žalio truda ni vremena. Evo samo jednog primera za to: išao je 14 puta u toku jedne godine u Riječku nahiju da izmiri Ceklinjane i Dobrnjane. Hodio je na obadve strane, saopštava nam sam Sveti, i molio toliko, da bi se dosadilo već i najviša veselja hoditi. Ali opet, dodaje on, „kad pomislim, na onu ljubav koju sam iz moje mladosti s Riječkom nahijom imao, sve bih prve trude zaboravio, a nanovo započeo trud i muku postavljati, samo kad bih znao da će moji trudi kolikogođ zla ustaviti, koje bi bilo da nebude. I ništa više ne žalim, nego što je Riječka nahija sebe pod zakletvom postavila i zlo početak učinila i što će Bogu odgovarati za svoje kletvoprestuplenije i za hudi izgled (= primer) koji je ostalom narodu dala“. Kao što je potsećao Ceklinjane i Ljubotinjane: „Spomenite se, o Ceklinjani, da su Ljubotinjani vama braća, a vi Ljubotinjanima, i da njihovo zlo ne može vama nikakvoga dobra ni poštenja donijeti, ni vaše Ljubotinjanima“, -to isto je govorio i tome učio sva druga bratstva i plemena i sve ljude, tražeći čak da se ni Turcima zlo ne radi, jer su na svima zajednički praroditelji Adam i Eva, i svi smo deca Jednoga Oca. Svima je govorio da žive u miru i slozi među sobom, koliko do njih stoji. Lažnu svetost je izobličavao a klevetu progonio kao bogoprotivno zlo. Tako, kad je neko oklevetao devojku Obradovića iz mesta Kamenoga, da bi joj izgubio sreću i poštenje, Sveti piše u to mesto da su to bogomrske stvari, jer osuđuju bližnjega svoga i ubijaju poštenje, pa ih zaklinje: svaka takva bogoprotivna zborenja da prestanu. Trudio se još da iskoreni krađu i pljačku u narodu i svako samovoljstvo, ne štedeći, kako govoraše sam Svetitelj Cetinjski, ni života ni imanja svoga, neprestane i neopisane trude i troškove podnoseći, radeći za opšte-narodnu slogu i za opšte narodno dobro. Jedina uteha mu je bila i nagrada za to, ne blagodarnost onih kojima je činio dobro, nego što je ispunjavao dug „istinoga sina i ljubitelja otečestva“.

Kad bi sveti Petar čuo da je negde zavladala sloga i mir, gde je ranije harala mržnja i prolivala se bratska krv, srdačno je blagodario i zahvaljivao, kao da je njemu lično neko neizmerno dobro učinjeno, moleći se Bogu da takvima „i u naprijed bratsku slogu i mir i poslušanje za njihovo i svega naroda vječno dobro i blagopolučije“. Ove slučajeve je isticao vazda za primer drugima. Tako je svuda isticao primer Đura Tomova iz Donjeg Dola i blagosiljao njegove zemne ostatke. Njega beše ranio u svađi drugi Crnogorac. Rana je bila teška, i ako umre od nje, to će biti povod za krvavo kolo osvete. Kad su pak došli umirnici u kuću Đurovu i zapitali ga: „Umireš li od rane? “ – Đuro je odgovorio: „ne umirem od rane no od bolesti, tako mi puta na koji idem“. Tako je, mirno izdahnuvši, ovaj velikodušni čovek prekinuo kolo osvete i zaslužio blagoslov Boga i njegova svetitelja. Ako bi se opet našao neko neposlušan i ostao uporan u zlu i neposlušanju, takvoga je sveti Petar ostavljao pod najstrašnijim prokletstvom: „Da ga sila Božja nemilostivo porazi i da mu pogine svaka sreća i napredak i dom njegov da ostane pust“. Ili još strašnijim rečima: „Ko me ne posluša, Bog veliki neka skoli na njegovu kuću tešku bolest i prokletstvo i neka mu vazda snijeva i u svako jelo neka mu kaplje krv koju je prolio“. On nije imao druge sile i drugog oružja da prinudi na poslušanje, izvan Boga i svoje reči, molitve, saveta, kletve i zakletve. Zato pisaše austrijskim vlastima u Kotoru i Zadru, povodom njihovih žalbi na Crnogorce, ovako: „Vaše gospodstvo ima gradove, tamnice, sindžire i silu vojnu i pandure i svaku potrebnu jačinu i snagu i sa sviem tim ne možete zle i neposlušne ljude ustrašiti i privesti u poslušnost, premda oni ne žive dva dana hoda raspršeni po gorama kao Crnogorci, nego blizu po gradovima… A u mene ništa od takove sile i jakosti ne ima i mene ništa narod ne daje… Ja, ne imajući izvan pera i jezika jakosti nikakve, ne mogu prinuditi silom na poslušanje nikoga“. I ne samo što nije imao tamnice i sindžire, nego, čuvajući evanđelsku slobodu poverenih mu ljudi i znajući da je dobro delo samo onda dobro kad je dobrovoljno učinjeno, ne hoćaše nikome ni da zapoveda, nego je svakoga molio da, ako hoće, izvršava zakon Božji i ima njega za svoga dobroželatelja.

Kao što se trudio da narod izvede na put sloge i ljubavi, tako se prvenstveno brinuo za sveštenike i monahe, učeći ih i savetujući da žive po zakonu Božjem i budu primer drugima. Bogobojažljive i poslušne među njima blagosiljao je, a one koji su gazili zapovesti evanđelske izobličavao, ponekad i odsecao od zdravog tela Crkve, kao bolesni ud. Tako izobliči, kao drugi Jovan Krstitelj, nekog bogohulnog popa Gavrila, koji za mito venča za drugoga kćer Mata Markova pri živu mužu, a nekog Bijelića sa njegovom rođenom snahom; Gavrila svetitelj liši čina a hrišćanima zabrani pod pretnjom prokletstva, da ga niko ne sme zvati ni za kakav crkveni obred. Jer, pisaše on o tom bezakonom svešteniku Ceklinjanima, venčati snahu sa deverom, isto je kao da se venča sa njegovom rodnom sestrom, budući da je snaha, za rodnijem bratom venčana, kao rođena sestra. Zašto je sveti Jovan Krstitelj od prokleta cara Iroda posečen bio, ako ne zato što mu ne davaše da uzme ženu brata svojega Filipa? I tri puta je glava Jovanova u zemlju zakopavana bila i sva tri puta iz zemlje izlazila i svaki put isto govorila: Ne valja ti, bezakoni Irode, uzeti ženu brata tvojega Filipa! Sad promislite, napominjaše im na kraju sveti Petar, kakvo je bezakonje i kakva je strašna i nigde neproštena grehota uzeti snahu za ženu!

Tako je svetitelj izobličio i samozvanog kaluđera i lažnog sveca Avakuma, koji je mutio u narodu i bunio ga, pa je zbog tog Avakuma opominjao hrišćane da se čuvaju od laži i obećanja njegovih i da ne budu bezumni i lakoverni. Stefana pak Vučetića, koga je sam svetitelj podigao na čin arhimandrita, pa ovaj, na krilima visokoumlja nošen, postao neblagodarni smutljivac narodni i kletvoprestupnik, lišava svešteničkog čina, obaveštavajući sav narod da se od više pomenutog rastriženika Vučetića uklanjaju kao od zlonaravnog smutljivca, koji ne misli drugo nego kako da sa lažima utvrdi svoju sreću, vrh nesreće i sramote svega naroda. Kada bi se opet dogodilo da se sukobe ljudi sveštenoga čina i monaškoga, savetovao im je kao dobri pastir da se klone toga jer, govorio im je bogomudri pastir: „kaluđer protiv popa, pop protiv kaluđera, stidno je čut“. Od kaluđera je tražio da se ne skitaju nego da žive u manastirima svojim, jer je znao da je često premeštanje iz mesta u mesto izvor svakoga zla za monaha.

Trudio se blagorazumni ovaj muž i da iskoreni svako sujeverje u narodu i da nasadi zdravu veru u njemu, vaspitavajući ga u pravoj pobožnosti i svakoj vrlini hrišćanskoj. Protiv sujeverja se borio kao protiv „čudne sljepote i čudna bezumlja i zlih shvatanja.“ Želeo je svetitelj da izagna svetlošću Hristovom iz narodne duše strah od veštica, vampira i vjedogonja, koji narodnu dušu pomračavaše i ubijaše u njoj pravo blagočešće i strah Božji, kao jedini izvor spasenja i mudrosti. Tražio je da se u ovoj revnosti, a u svakom trudu, i svi ostali pastiri ugledaju na njega, kao on na Hrista, kako bi se i preko njih useljavala svetlost evanđelska i mir Božji u ljudska srca. „Ja, pisao je prepodobni Otac popu Marku Lekoviću a preko njega i svemu sveštenstvu, radio sam i radim da se ne prosiplje krv hristijanska, a i vi sveštenici dužni ste isto činiti i svaki čovjek koji zna za Boga i za dušu.“ Ako bi opet neki hrišćanin vršio nedela i bio uporan u svome neposlušanju, sveti je tražio od sveštenika pod pretnjom lišenja čina, da takvima ne vrše crkvene obrede, starajući se kao drevni Oci da i strogošću isceli duhovne neduge poverenog mu naroda.

Beše ušao u ta vremena još jedan rđav običaj u narod. Naime, kad bi slavili krsno ime, mnogi bi ga slavili i po nedelju dana, kao da se slavlje krsnog imena sastoji u preteranom jelu i piću i raskalašnosti, a ne u molitvenom slavlju i čestvovanju Boga i Njegovih ugodnika. Tako se dešavalo da gosti pojedu sve i onako siromašnoj sirotinji i ostave iza sebe gladnu decu i prazne domove. Videći tu nedobru stvar, sveti Petar izađe jednom pred Crnogorce sa krstom u rukama, pa podigavši posle besede obe ruke k nebu, glasno reče:

Čujte me, Crnogorci, i neka me čuje Bog i ove planine: Ko od sada bude slavio svoje krsno ime kao do sada, dabogda ga s krvlju svojom slavio! Ova svečana i strašna molitva svetog Petra tako podejstvova na sve Crnogorce, da otada kao nekim čudom nestade ovaj rđavi običaj među njima.

Ovaj divni mirotvorac Cetinjski, želeo je da sa svima ljudima živi u miru, pa je i sve Crnogorce i Brđane, tj. sav od Boga povereni mu narod, molio i Bogom Svedržiteljem zaklinjao da se čuvaju rata i svađe i da sa svima u miru stoje. Samo onda kad je trebalo dušu svoju polagati za bližnje svoje u odbrani ognjišta, vere pravoslavnih naroda od nasilja agarjanskog i njemu sličnog, tad je i sam išao pred narodom svojim kao nekad Mojsije bogovidac i Isus Navin, poražavajući neprijatelje svoje desnicom Višnjega. Tako, kada su Agarjani objavili rat Rusiji (1787. g. ), koja beše u savezu sa Austrijom, hrišćanski saveznici polagahu nadu i na pomoć hrišćana koji su stenjali pod turskim igom, osobito na Crnogorce, velike ljubitelje slobode. Vladika Petar, pun sastradalne ljubavi prema svima poniženim i porobljenim hrišćanima, pomagaše ovu borbu hrišćanskih saveznika. No kad dođe do mira između velikih carevina (1791. g. ), njega i njegov narod niko ne spomenu, ostavljajući ih na milost i nemilost Agarjana. A bezbožni onaj i verolomni skadarski vezir, Mahmud paša Bušatlija, koji beše u sukobu i sa sultanom kao buntovan, stalno je tražio zgodnu priliku da ponovo pokori i ponizi narod Crne Gore i Brda, koji sveti Vladika okupljaše i zakriljavaše svojim blagoslovenim skutom. Mitropolit Petar, mrzitelj svakog krvoprolića, moljaše i preklinjaše nadmenog silinika i pisaše mu da ostavi sirotinju na miru, da se prava krv ne prolijeva. „A ako li nećeš“, pisao je Sveti paša, „hvala da je Bogu, a mi ćemo se od tvoje sile i napasti s pomoću Božjom braniti dokle jedan teče.“ Videći pak da nasilnik nema nameru da odustane od svog paklenog plana, truđaše se i danju i noću, kako bi ujedinio sve Crnogorce protiv zajedničkog neprijatelja. Taj njegov trud ne ostade besplodan. Na zboru glavara na Cetinju (1. jula 1796. g.) bi donesena odluka svih, zvana „Stega“, u kojoj se narodni prvaci obavezuju da će braniti svoja ognjišta do poslednje kapi krvi „i proliti krv svoju za hrišćansku pravu vjeru.“ Oni tu zadadoše jedan drugome veru tvrdu da će se uzajamno pomagati, da će svakoga izdajnika prokleti, da „on i rod njegov ostane u vječnu sramotu i bezčest kao izdajnik vjere i zakona i hulitelj imena Božjeg, kao krvnik svega naroda“. Pred samu borbu vladika Petar izdade proglas narodu u kome ga poziva „da svaki vjerni sin otečestva na odbranu prave vjere i predrage naše slobode i na osvetu sinu Muhamedovu za učinjeno vjerolomstvo s napregnutim oružjem u rukama, bude hitno spreman“. I dok krvoločni Bušatlija sa neuporedivo većom vojskom protiv vladike Petra i njegovog hristoimenog naroda, Svetitelj Cetinjski, sabravši takođe svoje junake, stiže sa njima početkom jula 1796. godine u selo zvano Slatine u Bjelopavliće.

Otsluživši tu liturgiju u svetom hramu, on pričesti svoju vojsku kao nekada veliko-mučenik Lazar u crkvi Samodreži na Kosovu, pa hrabreći ih svojom krepkom besedom, reče im: „Ja molih neprijatelja da odustane od prolivanja krvi nevine i ne htede. Velika je njegova vojska ali je jadna i čemerna, jer nije pobeda u mnoštvu nego u Gospodu. Vi branite vjeru svoju, svoja ognjišta, svoj obraz pred svjetom; vi ste, dragi sinovi, slobodan narod, vi nemate druge nagrade za vašu svetu borbu do svoje voljnosti (slobode), ali znate da je nagrada slobodnog junaka: odbrana slobode i milog otečestva, jer ko se za drugu nagradu bori, ono nije plemeniti junak, već najmljeni rob, čije viteštvo nema cijene, koji junačkoga ponosa i svoje slobode nema“. Potom Sveti blagoslovi vojnike i pokropi ih svetom vodicom, pa preporuči i sebe i njih milostivom Bogu „koji sve vidi i pravedno rukovodi“, tvrdo uveren da će pogledati i na pravdu njegovu. I zaista, Gospod ne izneveri njegova nadanja. Iako je agarjanska sila bila više nego trostruko veća, Bog dade pobedu Crnogorcima, kao nekad Izrailju protiv Amalika, na mestu zvanom Martinići (11. jula 1796. g.). Sam Bušatlija bi ranjen u boju, a ono malo njegove vojske što preostade od ljutoga mača, pobeže u velikome strahu u Podgoricu. Bojište krvavo bejaše ispunjeno mrtvih telesa agarjanskih, i mnoštvo plena i oružja. Pričali su potom neki hrišćani iz Crmnice, koji se behu namerili u turskoj vojsci, a to i sam Cetinjski svetitelj posvedočava u svom pismu kotorskom providuru, da „to je možemo reći čudo od samoga Gospoda Boga učinjeno, kojemu slavu i hvalu prinosimo.“

Sujetnom i osionom Mahmud paši ne bi dovoljan ovaj znak od Boga da ga smiri i urazumi. On pripremaše u bezumlju svom brzu osvetu i ponovo napade na Crnu Goru u septembru iste godine. Vladika Petar mu i ovom prilikom izađe u susret sa svojim junacima, sad sa još većom hrabrošću, posle prve Bogom im darovane pobede. I ovom prilikom sokoljaše on svoje vojnike rečima: „Ustremite sa na neprijatelje naše vjere, našeg predragog imena Srpskog i naše dražajše voljnosti (slobode). Budite složni sad nego igda i učinite ono što vam dostojno vašem imenu odgovara…“ Pa prizvavši Boga za pomoćnika i blagoslovivši vojsku, stupi u ljuti boj na mestu zvanom Krusi u Lješanskoj nahiji, koji boj potraja od osam sati ujutru do mrkle noći (22. septembra 1796. g.). Tu agarjanska vojska bi do nogu potučena a njen vođa Mahmud paša ubijen i posečen, dobivši tako nagradu prema delima svojim. Mahmuda poseče dotada nepoznati junak Bogda Vukov iz Zalaza, porazivši oholost ovoga silnika kao nekad David Golijatovu.[4]

Ovom Bogom darovanom pobedom, mala Crna Gora uđe u novo doba svoje istorije, dobivši Bjelopavliće i Pipere i učvrstivši svoje jedinstvo, molitvama i podvizima svetog Petra. Narod pak uveri se na delu da uistinu desnica Višnjega čuva Cetinjskog svetitelja, zato ga još više poštovahu i pribegavahu njegovoj pomoći i savetu. Sav hrišćanski svet se i naslađivaše a i čuđaše tolikoj slavi, mudrosti i hrabrosti ovog Vladike i junaštvu njegovog naroda, a oni koji behu i dalje pod agarjanskim igom, gledahu na svetog Petra kao na jedino utočište.

Starajući se za pravoslavne ljude i van njegove oblasti, mitropolit Petar siđe, posle pada Mletačke republike (1797. g.), u primorska mesta Brajiće, Pobore, Majine i grad Budvu, u želji da uzme pod svoje okrilje vekovima ugnjetavani od latinske jeresi pravoslavni narod ovoga kraja, a u nadi da će izaći na more i time pomoći svoj siromašni narod, koji često ni soli nije imao. No po odluci silnih ovog sveta, za koje sirotinjske suze i stradanja ne znače mnogo, ti krajevi pripadoše moćnoj Austrijskoj carevini, a sveti Petar imađaše i dalje samo duhovnu vlast nad ovim primorskim krajevima kao i njegovi prethodnici. Ali kada, posle prvog austrijskog guvernera, zvanog Rukavina, dođe za vojnog načelnika u Boku Kotorsku general Bradi, ovaj tražaše da se Mitropolitu i ta vlast oduzme, da se nad pravoslavnima u Boki postavi drugi vladika. Tražio je on da mu se preda i pravoslavni manastir Majine, kako bi ga pretvorio u vojnu kasarnu. Ne želeći da pravoslavna svetinja bude porugavana, Vladika se odupiraše tome bezbožnome na-silju, pa pošto sazva narodni Zbor, svi napisaše da „neće dopustiti porugu da se od njihovih bogomolja grade vojnički stanovi, nego će prije svi izginuti.“ Tako i ova svetinja bi spašena, ali time ne prestadoše mnoge nevolje pravoslavnih i Svetoga u ovim krajevima.

Dok je Vladika bio u ljubavi sa ruskim carem Pavlom I, dobivši od njega pomoć i orden sv. Aleksandra Nevskog, dotle je Evropom vladao strah od nove sile Francuske na čelu sa Napoleonom. Napoleonova vojska je stigla i u Dalmaciju, spremna za nova osvajanja. Budući da je posle ubistva cara Pavla I, njegov naslednik na ruskom prestolu Aleksandar zanemario Crnu Goru, koja beše u stalnom sukobu sa Austrijom, Crnogorci su morali da dođu u dodir sa Francuzima, ostajući uvek verni Jednovernoj Rusiji. No to dade povoda nekima da ponovo oklevetaju svetoga Petra na ruskom dvoru i da skuju zaveru protiv njega. Car Aleksandar pošalje tada u Crnu Goru grofa Ivelića i nekadašnjeg poslanika Vladičinog pri ruskom dvoru arhimandrita Ste-fana Vučetića, koji beše ustao protiv svog dobrotvora u nameri da mu uzme vladičanski presto, da bi ova dvojica otkrila Crnogorcima njihove tobožnje „domaće neprijatelje“, misleći pri tom na samog svetitelja Cetinjskog i njegovog sekretara Dolčija. I Sveti Sinod Ruske Crkve optuživao je u svome pismu svetog Petra kao nemarnog i lenjivog. Tvrdili su tadašnji arhijereji ruski u Sinodu da je Vladika učinio smrtni greh kada je, da bi spasao narod od gladi, bio založio neke crkvene stvari kod trgovaca u Boki. Optuživali su ga još da je svoj narod ostavio bez zakona, da retko kad odlazi u crkvu, da su mu manastiri opusteli, deca se na krštenju ne pomazuju svetim Mirom, a crkvene knjige, poslane iz Rusije, uopšte se ne čitaju. Dodavali su da takve žalosne pojave donose veliku opasnost hrišćanskoj veri u Crnoj Gori i Brdima, i nazivali Svetoga učitelja zla i razvrata. Zato je Sinod tražio od njega da se opravda pred sudom ili pokaje. U slučaju pak da ne iziđe na njegov sud u Rusiju, Sinod mu preti da će ga odlučiti od Crkve i pozvati pravoslavni crnogorski i brdski narod da sebi izabere dostojnijeg pastira.

Čuvši za ove optužbe, crnogorski glavari i sav narod uzeše u zaštitu svog arhijereja, ne primajući carske izaslanike, koji su stigavši u Boku rovarili protiv svetog Petra u narodu, u nameri da ga na prevaru lađom prebace do Petrograda, kako bi bio strpan u zatvor i proteran u Sibir na večno zatočenje. Braneći svog arhipastira, glavari uputiše sa Skupštine, koja se sabra na Cetinje 1. maja 1804. godine, pismo ruskom caru gde mu govorahu ovako: „Naš arhijerej nije zaslužio da bi u njegovoj kući i sopstvenoj nezavisnosti mogao iko s njim tako tiranski postupati, jer dok smo mi živi nikakva sila ljudska nije u stanju njemu sličnu nepriliku učiniti. Naš mitropolit nikada nije bio pod zapovjed ruskog Sinoda, nego sam pod pokroviteljstvom Vašeg imperatorskog veličanstva, a i to pod moralnim, i tako dosad nijesmo bili ni od koga branjeni; mjesto silne odbrane počinjemo trpjeti silno gonjenje.“ Tražili su glavari još od cara da pošalje savesnijeg poslanika, i to rođenog Rusa, koji će se uveriti u neosnovanost svih navedenih optužbi. Nešto docnije Skupština šalje i otpozdrav na pismo ruskom Sinodu, izjavljujući u njemu da su srećni što njihovom zemljom vlada takav čovek kao što je vladika Petar I Petrović, koji je optužen na osnovu lažnih dostava, a koji je međutim oslobodio narod od njegovih neprijatelja, što je poznato celome svetu. U svom pismu glavari kažu još i ovo: „Sveti oci optužuju našega vladiku zbog lenjosti i misle da on ima onu veličinu kao oni u Rusiji, koji se vozaju na pozlaćenim kočijama i imaju vremena da se u svetom služenju upražnjavaju. Toga nema kod nas: naš vladika obilazi svoju pastvu pješice po besputnim krajevima i s krvavim znojem.“ Tako je narod odbranio vernošću svojom i ljubavlju svoga pastira. Posle toga došlo je do boljih odnosa sa jednovernom i jednoplemenom Rusijom zahvaljujući dolasku novog ruskog poslanika u Boku Mauzerskog. No ova nečista igra nije ostala bez žrtve: Vladičin sekretar opat Dolči, starinom Hercegovac, koji iako rimskog zakona beše veoma odan i veran Vladici, bi zatim, i pored sveg nastojanja Vladike da ga spase kao nevinog, osuđen na smrt vešanjem a potom osuda bi promenjena na večno tamnovanje, te on uskoro umre u tamnici. Njega, naime, behu optužili da je francuski čovek i izdajnik.

U to vreme zavlada Napoleonova vojska Dalmacijom, pa shodno miru u Tilzitu njemu trebaše da preda Austriji i Boku. Sveti Petar se Junački borio sa Francuzima, nekad zajedno sa Rusima od Boke do Dubrovnika, a nekad opet sam sa svojim Crnogorcima, i pobeđivaše silnog Napoleona. Ovo je trajalo tako sve dok Napoleon ne bi poražen od saveznika i proteran na ostrvo svete Jelene. Vladika se i sastajao nekoliko puta sa francuskim komandantima maršalom Marmonom, Gotjeom i Bertranom, i oni se divljahu

Vladičinom dostojanstvu i razboritosti, čvrstini karaktera i jačini duha. U to vreme pravoslavni u Boki pretrpeše mnoga stradanja, čak na predlog rečenog maršala Marmona (1808. g) Vladici bi oduzeta i duhovna vlast u Boki i na njegovo mesto Francuzi postaviše Benedikta Kraljevića. No narod mu se i dalje tajno obraćaše i „gotovo svi pravoslavni“, po priznanju samog Kraljevića, „a osobito sveštenici pristaju uzanj.“ Kad su na kraju Englezi i Crnogorci oduzeli Boku od Francuza i Englezi je ostavili vladici Petru, dođe do kratko-trajnog jedinstva Boke i Crne Gore, izglasanog na Skupštini u Dobroti (1813), ali po odluci velikih sila Boka bi ponovo posednuta Austrijom, na veliku žalost Vladičinu.

Vladika Petar koji je uzalud maštao o stvaranju „slaveno-serbske države“, radovao se ustanku srpskog pravoslavnog roblja pod vođstvom Karageorgija i imao stalne veze sa njim, a kada je čuo za njegovu smrt sa suzama je pisao o stidu i poruganju koje pade zbog njegovog ubistva na celu naciju, „a suviše gnjev Božji, koji se izliva za takovo strašno zlođejstvo i krvoprolitije“, oplakujući tu „neiscijeljenu ranu, ne samo sadašnjim, nego i budućim od roda našega čestitim i dobro-mislenim ljudem…“ Nadajući se oslobođenju od agarjanskog iga svih porobljenih pravo-slavnih naroda, obaveštavao je sa oduševljenjem svoj narod o ustanku jedno-verne braće Grka, blagodareći Boga što hrišćanska vojska „ide srećno naprijed i svaki dan sve više raste i umnožava se.“ U to vreme, uz njegovu pomoć, oslobodiše se od turskog iga Morača i Rovci sa divnom zadužbinom Nemanjića manastirom Moračkim, i biše pripojeni Crnoj Gori (1820. g).

Trudeći se tako da zaštiti dušu i telo naroda svog od neprijatelja koji ga behu odasvuda opkolili, mnogo se staraše Sveti istovremeno i o unutrašnjem poretku Bogom mu poverenog naroda. U tu svrhu je osnovao Narodnu kancelariju sa sekretarom koji je obavljao pisarske i sudske poslove. Vladika nije imao nikakav prinudni organ svoje uprave, i ne zna se da je izvršio ni jednu smrtnu presudu. „Ja nemam“ pisao je on u jednom pismu, „ni koca ni konopca da ikoga prinudim nego samo ovo jezika i pera pa ako me ko posluša.“ Znajući, međutim, da anarhija i bezvlašće, iz kojih su se rađala mnoga zla u narodu i tolika bratska krv prolivala, ne mogu biti otklonjeni bez zakona i opšteg poretka, nastajao je da narodu svom da pisani zakon po kome bi se svi upravljali. Do tada se narod upravljao po običajima svojim obraćajući se u težim slučajevima Vladici za pomoć. On im je sam išao ili slao svoje poslanike, najčešće sveštenike ili sekretare, pozivao se na odluke njihovih plemenskih zborova, savetovao ih i zaklinjao da žive u miru i slozi.

Prvi zakonik koja je primila Skupština glavara bila je zvana „Stega“ od šest članova, doneta „u ime Presvete, jedinosuštne i jedinoslavne večnopok-lanjajeme i nerazdeljive u tri ipostasi životvorne Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha“. U njoj glavari i starešine i sav zbor crnogorski, prizivajući presveto ime Gospoda Boga Svedržitelja u pomoć sebi, – „drug drugu, pleme plemenu, nahija nahiji tvrdu i čistu vjeru i riječ od česti i poštenja dadoše da se izdati i prevarati među sobom neće“, nego da će crkve svete i manastire i domove svoje, žene i decu svoju s pomoću Svesilnago u Trojici slavimago Boga oružjem svojim braniti, predajući svakoga izdajnika večnom prokletstvu. No ovo je bila samo priprema za pravi zakonik, zvani „Zakonik svetog Petra I“, donet i primljen u dva maha: prvi njegov deo do člana šesnaestog donet je 18. oktobra 1798. godine na Skupštini u manastiru Stanjevićima, a drugi na cetinjskoj Skupštini održanoj 17. avgusta 1803. godine. Počinjući Zakonik „Vo Imja Gospoda Spasa Našega Isusa Hrista“ razdelivši ga na 33 člana, na onoliko članova, dakle, koliko Gospod naš Isus Hristos požive godina među nama na zemlji, radi našeg spasenja, svi ga jednoglasno i saborno primiše, zaklevši se na kraju da će sve što je u njemu napisano čuvati i držati, i potvrdivši zakletvu celivom časnog i životvornog Krsta i svetog Evangelija, a uz to i svetih moštiju velikomučenika Pantelejmona. Prizivajući velikoga Boga u pomoć i odbranu, Zbor najpre potvrđuje „jednim glasom“ Stegu, a potom određuje kako treba postupati sa ubicama nevinih ljudi i kako ih treba kažnjavati, budući da bez kazne zloga i samovoljnoga čoveka „jedinstvo, mir, tišinu i svaki dobri poredak nije moguće uzdržati.“ Zakonik određuje dalje kako treba postupati sa onima koji nanose povrede drugima, koji otimaju tuđu ženu ili devojku i sa sveštenikom koji takve venčava; određuje kazne za kradljivce i krađe, pošto je najviše zla i krvoprolića u zemlji bivalo zbog lupeža, a za to su po zakoniku „najviše roditelji krivi, koji ispočetka ne hoćahu svoju đecu s dobrim djelom vaspitavati i ni u strahu Božijem soderžavati“; govori o dugovima, kupoprodaji imanja, miru sa Primorcima i svađama na pazarima i oko crkava, „ot čega ne samo pazari ostaju u smutnji i narod žalostno vraća se natrag bez svojega udovoljstvija, nego crkva Božija nahodi se porugana i obesčašćena“; dalje se određuje porez da bi mogao od njega da se održava sud zakoniti i dobra vlast, i navodi primer Mitropolita Petra, koji prvi daje za to ceo prihod od svih zemalja Cetinjskog manastira u Sinačkom čitluku. Zakon i dalje zabranjuje megdane i opominje sudije; kad sedu da sude, da se „spomenu, što oni glasom naroda po volji Božjej za sudce postavljeni jesu, a ne kako najamnici, no kako otci pravi i ljubitelji otečestva“; da se mole Bogu da im dade prosvećenje razuma, silu mudrosti da poznaju šta je pravedno, sveto i bogougodno; da paze na svoju zakletvu i obećanje da ne prestupe i da ne sude pristrasno, nego po pravdi malome i velikome, „jerbo sud Božji jest“; da slušaju strpljivo razloge i jedne i druge strane i da ne primaju mito;a narod da poštuje, voli i sluša sudce poštene i dobre, dobrovoljno izabrane i postavljene. Zabranjujući na kraju svako nasilje i prizivajući na vernost otečestvu Zakonik, bolje rečeno sveti Petar preko ovoga, jer je zakon njegovo delo, -obavezuje sveštenike za vreme praznika u crkvama, a isto tako i knezove i plemenske starešine, da svakoga domaćina od kuće pouče i svakome da govore „da mirno u ljubavi sa svakim žive, da se Boga boje i da zlo govoriti i činiti prestanu“; i da se sećaju i zapamte kazne određene za svakoga zločinca „i to neka svaki domaćin od kuće zapamti i svojoj đeci i čeljadi kaže“.

Donevši tako saborno ovaj bogomudri zakon, sveti Petar se celog života trudio da uveri i nauči narod da ga se pridržava, za njegovo dobro, pretrpevši mnoga stradanja zbog toga, jer su ga često gazili čak i oni koji su ga potpisali, pretpostavljajući slozi i miru svoju samovolju i razuzdanost. Znajući pak Svetitelj od kolike je koristi škola za vaspitavanje mladeži, i usađivanje blagih običaja i zakona u narodnu dušu, želeo je da osnuje školu pa i štampariju, ali se ta želja Svetome nije ispunila, zbog siromaštine i nemirnog stanja u zemlji, a i zbog toga što mu niko nije hteo dati traženu pomoć. Zato je sam on postao učitelj njihov: okupljao je decu oko sebe, učio ih pismenosti i pravoslavnoj veri, a sposobnije slao da se uče u Rusiju i Austriju. U želji da što bolje prosveti narod svetlošću Evanđelja, vodio je razgovore sa nekim ruskim arhijerejima i o prevodu Svetog i božanstvenog Pisma na narodni jezik. Učio je narod i kako da se čuva i od bolesti, osobito od kuge i kolere, koje su nekoliko puta ostavile pustoš iza sebe u Crnoj Gori za vreme njegovog arhijerejstva.

A što se bolesti tiče i gladi, oni su bili česti gosti ovom narodu stešnjenom „među zmijama i skorpijama“ ibrda kamena i potpuno odvojenom od ostalog sveta, čemu su osobito doprinosile međusobne zavade i stalno ratovanje sa svojim susedima. Izuzetno teške godine nastupiše posle ratova sa Francuzima. Susedni Austrijanci u Boki Kotorskoj često su zatvarali pazare Crnogorcima, a od Rusije nije stizala obećavana pomoć, i pored svih molbi svetoga Vladike. Uz to popušti Bog nerodne godine i nastupi glad kavu ljudi ne zapamtiše. Narod je cvilio što od gladi što od Agarjana. Svi se obraćahu u nevolji bespomoćnom Vladici i tražahu od njega pomoć. Sirotinja Lukovačka mu pisaše tražeći hleba i utehe i dodavaše: „ljubimo ti ruku i skut i stopu đe čeplješ…“ Iz Drobnjaka mu „plačnu knjigu pisahu“ očekujući napad Agarjana i od njega spasa ištući, glavari pak obadve Morače, na čelu sa Minom vojvodom, poručivahu mu u pismu:

„Donosimo veliki plač obje Morače i uskokah, da nikako nije već moguće ovamo živovati ni u naša ova mjesta stajati…“ zbog gladne godine i napadanja jačeg na nejačega. Sam sveti Vladika zapisa u te dane da „narod u mjesec dana nije jedanput jeo hljeba, nako samo korjen i trave svakojakog roda“. Te gladne 1817. godine ni sam Vladika nije imao zašta soli kupiti i bojao se: „održat nikoga živa nećemo, nego sebe izgubit a narodu ne pomoći“. „No, evo moje velike žalosti“, pisao je on u jednom pismu, „što je, videći da ovaj narod nema o čemu živjeti, ne vidim nikakve duševne ni tjelesne polze da se umnožava, nako da od gladi umire ili po pričini velike tjeskote i nestašice da jedan drugoga bije i ćera, sljedstveno po mojem plačevnom rasuždeniju bolje je da đeca od krastah po polučeniji svjatago krešćenija umiru, nego li kad narastu da budu glađu i nestašicom prinuđeni tuđe imuće (=imanje) grabiti i svoju braću biti i ćerati.“

Glad je iznova razbuktavala dugim naporima smirene strasti krvne osvete i pljačke, uz to iz Hercegovine prebegoše mnogi uskoci sa porodicama tražeći spasa od turske osvete u Crnoj Gori, koja se i sama davila u nemaštini. Da zlo i nevolja budu veća, u pograničnim krajevima se pojavi kuga, a Austrijanci zatvoriše pazare da bi sprečili epidemiju. A svetitelj Cetinjski krstonosni? – On je plakao sa onima koji su plakali, sirotovao sa sirotima, sa svima delio sve što je imao, hrabrio, verom nadahnjivao, tešio, molio da se čuvaju od bolesti, zalagao svoje i manastirske stvari, da bi u gladne godine žita za sirotinju nabavio, a u ratnim prilikama oružje, prah i olovo. „Kad crnogorska kuća prokisuje“, govorio je ovaj novi milostivi Samarjanin, „čini mi se da meni kaplje za vrat.“ Kakvo je i koliko njegovo bogatstvo bilo, vidi se iz pisma ovog milostivog Vladike Cetinjskog od 22. decembra 1820. godine, u kome se tuži jednom prijatelju: „Moji troškovi, prevashodno moje dohotke, jerbo za narodne posle trošim, a od naroda ništa ne polučavam (=dobijam) nako svakodnevno bespokojstvije i glavobolju. Ja sam i moje najdraže vešči založio i u dug panuo“.

Vladika nije voleo da se njegov narod raseljava u tuđe zemlje i da ide da drugima služi. Zato je sprečavao odlazak Crnogoraca u vojnu službu bečkog dvora, kad su ih zato u svoje vreme vrbovali austrijski poslanici. Ustavljao je i Trebjesane kod Nikšića, kojima su Turci posle njihove bune razorili i spalili domove, pa oni lutali dvadeset godina po moračkim planinama i na kraju se odlučili da nađu spasa u Rusiji. Tada se ipak odselilo u Rusiju 98 stanovnika iz plemena Trebjesa (1804. g.). Docnije mu je Karađorđe obećavao da će primiti kod sebe u Srbiju one koji zbog nemaštine žele da se presele, a sad je i sam Vladika uvideo da je seoba za mnoge spas od propasti. Prvo je 80 stanovnika sela Humci krenulo po njegovoj preporuci u Rusiju, što je podstaklo mnoge da se odluče na seobu. Vladika se povodom toga obraćao caru i lično i preko drugih, ali nije dobijao nikakvog odgovora. Slušajući svakodnevne molbe gladnih i očajnih, on odluči da i bez prethodne dozvole pošalje 800 Crnogoraca brodovima u Rusiju. Istovremeno je pisao ruskom caru. „Pogledajte, Najmilostiviji Gospodaru, na sedamdesetljetnju sjedinu moju, dajte pomoć mojijem trudovima!“ Pa je dodavao hvaleći krv naroda svoga: „Krv je naroda Crnogorskoga tako čista kao što mu je i duša vedra, i tuđi ljekar za njega i od njegovog življenja dalek je i njegovo je povjerenje otlučeno od tuđijeh vrata.“

Narod ovaj, prodavši sve što je imao, stiže na tri iznajmljene lađe do Carigrada. Ruski poslanik u Carigradu Stroganov sažali se na njih, dade im jelo i lekove, ali odloži za dve nedelje njihov odlazak u Odesu budući da od ruske vlade nije dobijao nikakvog odgovora. Turska vlada čuvši za njih, zahtevala je da joj se oni predaju, smatrajući ih za svoje podanike. Na kraju poslanik ih ukrca u tri ruska broda i naredi da se vrate u Boku. Putujući četrdeset dana, neki se od njih razboleše, neki umreše od gladi i biše bačeni u more, a oni koji stigoše na Rose bolni i nevoljni, pisahu rukom „na ovi svijet“ nesrećnog popa Toša Šorovića, preporučujući se Bogu i Vladici da za ostatak misli. Vladika im napisa u karantini, u kome su bili zbog bolesti, utešno pismo, zalivajući ga suzama sastradanja, ali im ništa pomoći ne mogaše jer behu prodali drugima svoja imanja. A oni kad izađoše iz karantina, mnogog opljačkaše i ubiše tražeći hrane da održe goli život. Jedan od njih ostavi sledeći tužni zapis o tom žalosnom povratku iz Carigrada stotina gladnih porodica: „Mi otolen boni i gladni te u Crnu Goru, pa od nas bi i mrtvijeh od gladi i poturčenikah, i oprostismo svu zemlju i mnogo zla i nevolje bi od toga naroda… I dođasmo opet na Cetinje, ljuto boni i bez nikad ništa – bez haljina, bez kuća, bez pokućstva, bez prava, bez svačega što treba za život čovjeku…“ Izgladnele čete ovih patnika su lutale i pretile čak i manastiru, dodajući nove rane na mnogobrojne stare ovog Cetinjskog mučenika.

Starost mu je dolazila, noge poboljevale od velikog truda i podviga a nevolje i brige se umnožavale i smenjivale jedna drugu. Kada je kuga prošla, molio je ćesareve vlasti da otvore gradove da narod ne umre od gladi, i čekao novu glad koja se dogodila 1822. godine i za koju sam Svetitelj piše: „Ja sam mnogo gladnijeh godina zapazio, no ovakvih nije bilo nigde u moje vrijeme.“ I poslednja godina njegovog mnogostradalnog zemaljskog života bila je gladna godina. „Danas treći dan narod ne ima hljeba“, piše on žalopojku Jeremiji Gagiću. A njemu pišu Grahovljani, iste te 1830. godine: „Obaveštavamo vas, da se nalazimo još koji dan u životu s pomoću Božjom i vašom, „a u našoj velikoj i mučnoj misli od Turaka i Crne Gore i gladi…“

Najteže je bilo svetom Vladici što su zbog svega ovoga krvna osveta i drugi poroci ponovo hvatali maha, što Praviteljstvo niko nije hteo poštovati, a on više nije imao snage da svuda stigne kao nekad. Ipak i dalje se trudio da očuva jedinstvo i povrati red i mir koji je nekad vladao. Znao je dobro da samo stalnim bdenjem, svojim autoritetom i rečju može spasiti zemlju od propasti. Gorke su mu bile posledenje godine njegovog zemnoga života i mučeničke, ali i ljubav njegova i samopožrtvovanje ogromni i vera u Svemogućeg Boga neizmerna. Iako više nije mogao zbog starosti i bolesti da sam ide po zemlji da bi mirio i tešio narod, slao je druge umesto sebe, svoj krst i mnogobrojna pisma, prateći ih tajnim molitvama svuda-prisutnom Bogu, da ne bi trud ostao prazan. Svima se obraćao kao brat i učitelj, sapatnik ali i kao strogi otac. Kad je trebalo molio je i blagosiljao, drugi put opet opominjao, zaklinjao i kletve slao. Želeći dobro-susedske odnose sa Austrijancima, radi nesmetane trgovine sa Bokeljima, trudio se da urazumi Crnogorce da ne upadaju u Boku radi krađe i pljačke, pa je pisao Njegušima da je dobar sused najbolji prijatelj i zemlja najbolja ona koja je kući najbliža, i molio ih da ne nanose sramotu celome narodu. U Bjelopavliće je poslao svoga brata, bojeći se da zbog samovolje ne izgube slobodu, pa videvši da ne žele da ga poslušaju strogo im pisaše: „Za to, dakle, kad mene ne ljubite i nauke moje ne slušate, ja već nemam s vama posla nikakva, nego mi pošaljite brata i te ostale Crnogorce neka idu doma, a vi pošto ne možete bez turskoga jarma, eto vi ga…“ U Katunsku nahiju, u kojoj se vodio mali rat među zavađenim plemenima, po kaluđeru Stefanu Lazareviću sveti Vladika ovako poručivaše:

„Ja s velikom žalošću i sa suzama vidim, da svi vaši neprijatelji i svi đavoli od svijeta ne bi vam mogli, toliko zla, toliko štete ni sramote učiniti, koliko vi sami sebi činite. A šta je fajda žalit i plakat, kad više ljubite zlo, nego li dobro, i sramotu nego li poštenje i kad ne slušate, što ve ja učim i savjetujem i što ve molim i zaklinjam.“ Tužio se na njih i izobličavao ih da su „od Boga odstupili i straha Božijeg izgubili, grehotu i sramotu zaboravili“, i da čine ono što znaju ali ne znaju šta čine, jer, pisao im je: „Vi nikoga ne slušate ko za dobro vaše radi i govori, a neka dođe koji lažac među vama, svi će te mu vjeroveti…“

Saraspinjao se tako Cetinjski stradalnik Gospodu svome i Njegovoj bezgraničnoj ljubavi prema svima, sve dajući, i dušu svoju, a ništa ne tražeći i ne dobijajući. Žrtvujući se, do kraja se žrtvovao. „Ostara sam“, pisao je poslednjih godina života na zemlji, „više od zla i neposluha crnogorskoga, nego li od mojijeh danah“, nemoćan više zbog starosti i obolelih nogu da svud stigne i svima lično pomogne, kao što je vazda hodio i o miru radio. One koje Bog poveri njegovoj ljubavi, do kraja ljubljaše, kao Gospod njegov učenike svoje: voleo ih je i kad ih je blagosiljao, i kad ih je prekorevao i kad ih je kleo i zaklinjao “ silnijem Bogom Svedržiteljem i čestnijem Krstom i svetom Gospođom i svijem arhangelima i angelima i svetiteljima, koji su od vijeka Bogu ugodili“, i njihovim zdravljem i srećom i napretkom, i to „u tri puta i u tri hiljade putah!“ Voleo ih je i onda kad im je pisao, prepun getismanske tuge i žalosti; „Ja sam odavno video da ovđe živjeti ne mogu i evo dođe vrijeme, da od sile cetinjske pod starost biježim iz Cetinja.“ Pa i kad im je prekorno napominjao kako je njegovo „serdce od vašega zločinstva uvehlo i staros moja oskorbljena, da počivala i radosti nigda nema.“ Znao je ipak Vladika da ga je duboko poštovao i reči se njegove i suze bojao kao groma, pa je otuda i imao smelosti u Bogu da im tako strogo piše, koristeći i sedine svoje i stradanja svoja za njih pretrpljena, samo da bi ih naveo na mir i bratsku slogu, postidevši ih starošću svojom i nesebičnom ljubavlju svojom prema njima.

Osećajući Sveti da se primiče kraj njegovom zemaljskom stranstvovanju, i mnogim trudovima i brigama za poverene mu Bogom duše, nađe za bogougodno da u licu Đorđija, sina njegovog mlađeg brata Sava, pripremi sebe naslednika. Zato ga posla u Rusiju u petrogradsku duhovnu Akademiju da se dostojno pripremi za uzvišenu službu. No ovaj, imajući više sklonosti za vojni nego duhovni poziv, zatraži od njega da mu dozvoli da stupi u vojnu službu. Vladika ga razreši obaveze stupanja u duhovni čin, pa pozva k sebi drugog sinovca Radivoja – Rada, sina svoga najmlađeg brata Toma, providevši u njemu dostojnog naslednika, mnogostruko obdarenog. Kad je Rade stigao na Cetinje, pred manastirom ga je sačekao, naslonjen na svoju srebrnu štaku, jedan visok, skroman starac u crnim dugačkim haljinama. Njegova duga brada i kosa, po opisu koji je prema kazivanju savremenika zabeležio Ljuba Nenadović, nisu se razlikovali od povesme bele svile; koža na licu i rukama bila je žuta kao voskom pomazana. Oko njega su stajali gologlavi Crnogorci: stajali su oko sveca koji još po zemlji hodi. To je bio Vladika sveti, koji je uticao na budućeg velikog pesnika više nego iko drugi, svojim likom, rečju, delom i primerom. Jer i sam beše darovit pisac i pesnik, a uz to mudar narodni vođa i sasud Duha Svetoga.

Sveti Petar I pretstavio se u Cetinjskom manastiru na dan sv. Evanđelista Luke 18. oktobra 1830. godine, pun truda, briga i godina, u četrdeset i šestoj godini svoga arhipastirskog služenja. Uoči samog Lučindana, predosetivši sveti Vladika, da mu se bliži kraj, pozva svog sekretara Simu Milutinovića u svoju ćeliju i saopšti mu u pero svoje poslednje zaveštanje i volju. Ističući u zaveštanju da je čuvao narod i sirotinju kao svoju dušu, sveti Mitripolit moli svakoga Crnogorca i Brđanina maloga i velikoga, kome je što sagrešio ili kakvu žalost učinio, da mu svak oprosti, od sveg srca i duše, opraštajući i sam svakome, ko mu je ma šta sagrešio: da je svakome vavek prosto i na Strašnom Božjem sudu za vreme drugog Hristovog dolaska. Zatim moli sav narod i zaklinje samosilnim Bogom svega sveta Tvorcem i svom silom nebesnom, da ga s mirom u tišini i ljubavi opštenarodnoj krotko ukopaju i ožale, i da se zakunu na njegove mrtve prsi da do Đurđeva dana niko nikoga ne dira i da se krv ne proliva. Pored toga svakoga moli i zaklinje istinskijem Bogom Svedržiteljem i ostavlja im u amanet da ne diraju u crkvena imanja, da sve sveštenoslužitelje poštuju i paze, određujući za svoga naslednika Rada Tomova, za kojega se nada „da će biti čovjek od posla i razuma.“ Na kraju, blagosiljajući sve dobre, verne i poslušne, ostavlja im za opštenarodne potrebe novac koji je dobio kao pomoć od ruskog cara i zbog koga su ga neki klevetali i zaklinje ih da se drže jednoverne i jedinorodne Rusije.

Toga dana kada će se upokojiti, sedeo je ovaj smireni Božji ugodnik, kao obično, u prostranoj manastirskoj kujni pokraj vatre. Naokolo su sedeli neki od glavara crnogorskih, koji su bili k njemu došli. On ih je savetovao i davao im poslednja uputstva, rekavši im da mu se bliži kraj. O svemu im je govorio i za svašta naručivao, kao brižljivi domaćin kada polazi na daleki put. Usred toga govora nastupi velika slabost; on iznemogne i celom snagom. Glavari ga pridignu i odvedu u njegovu malu jednoprozornu ćeliju, u kojoj je kao pravi isposnik i pustinjak svoj život provodio, gde ga spuste na postelju. I tu, moleći se Bogu i blagosiljajući Crnu Goru i sav narod i „razgovarajući s okolo stojećima“, tiho predade duh svoj Bogu, bez ikakvih bolova i samrtnih muka.

Čuvši o njegovom upokojenju, cela Crna Gora je plakala za njim; svi hrišćani u Primorju i pod agarjanskim igom, uzdahnuli su teško, izgubivši svoga utešitelja i pribežište i molitvenika pred Bogom. Jedan revnosni apostol Hristove vere, propovednik bratske ljubavi, sloge i slobode, ostavio je zemlju sirotom. Pogreben je u manastirskoj crkvi. A pre pogreba, na Veljem gumnu ispred manastira, ukrstivši puške iznad mrtvog i svetog tela Vladičinog, rasplakani glavari su se zakleli i uhvatili veru: da će živeti u ljubavi, da će držati slogu i mir i slušati Rada Tomova. Postojala je bojazan, kako nam saopštava naslednik mu Petar P, oplakujući ovoga „vjesnika volje Svevišnjega“ i našega zajedničkog oca i krotkoga učitelja, da dođe do pokolja na grobu, „ali slava vsevišnjemu Tvorcu i vseh blag Ocu, vnušio je u njihovo srce mirnoga angela“, pa „kako se Testament pročita, svak se zaplače i njegovi najviši dušmani… ne uzdrže se od suza, svi plačući se zakunu slušat njegov Testament.“[5] Isti ovaj Rade Tomov, pun žalosti za izgubljenim stricem i učiteljem, primajući njegovo teško breme na svoja nejaka pleća, pisao je ovako 22. oktobra 1830. godine: „U svu našu državu nije čojeka koji ne plače za njim i sami su se zlotvori njegovi da toga čuvstva goresti (=žalosti) uznijeli, pa možete misliti kako je nama njegovijem domaćijema.“

Kada je četiri godine posle njegovog upokojenja, isto na dan svetoga Evanđeliste Luke (1834. g), njegov grob bi otvoren, mošti Vladike svetog biše nađene cele i netljene. Tu sveradosnu vest, da je Bog proslavio svoga ugodnika, objavi Petar II istoga dana proglasom svemu narodu, sa željom da svi budu učesnici „radosti i veselja opštega našega Pravoslavija.“ U svojoj radosnoj poslanici ovaj umni naslednik svetoga strica pisaše ovako: „Na znanje vi dajemo, blagočestivi narode, kako smo 18 ovoga mjeseca, na Lučindan, otvorili grob blaženo i svetopočivšega pretka mojega i arhipastira vašega Petra i, pošto smo otvorili grob, našli smo cjelokupno i sveto tijelo dobroga i svetoga arhipastira našega. Zato, blagočestivi narode, mi vama radosno i objavljujemo o tome srećnome događaju, jerbo znamo da ćete blagodariti Svemogućeg Tvorca, koji vi vašega dobroga oca, krepkoga pastira Crkve i stada Hristova, vašega odbranitelja i izbavitelja, posla među vama u svetome tijelu, da, kako je bio u smrtnome životu gotov za vas dati dušu i tijelo, tako da mu se molimo da on i sada, kako ( =kao) svetitelj i ugodnik Božji, bude molitvenik Svemogućemu Bogu za nas kako za svoje sinove. Ja mislim, blagočestivi hrišćani, da pamtite vi riječi svetoga Petra, koje je vama govorio „da živite u slogi, miru i Jedinstvu.“ Ove svete i božanstvene riječi ja mislim da je svaki od vas držao na srcu i doklen se nije ovi ugodnik Božji bio među vama javio. A sada nadam se da će te ih dobro držati, jerbo vidite onoga koji vi (= vama) ih je govorio među vama sveta i cjelokupna. I vi ste uvjereni, ja mislim, da koji Crnogorac neće držati slogu, mir i jedinstvo, biće mu sveti Petar suparnik i na tome i na ovome svijetu, nego, koji što ima među sobom nemira, složite se i mirite, i tada će te biti Bogu povoljni i vašemu svetitelju Petru. Za drugo vas Bogu preporučujući i njegovom ugodniku novoobjavljenomu svetitelju, ostajem svakom dobroželatelj.“

Narod, koji je svoga arhipastira još za života smatrao za sveca i uvek ga nazivao „Vladika sveti“, čuvši ovu radosnu vest, pohita sa svih strana na Cetinje da celiva njegove svete mošti. Stizao je narod iz Crne Gore, Brda i Boke Kotorske, slaveći Boga na daru Njegovom. Dolazili su preko gudura i bespuća čak i starci od 90 godina na poklonjenje novojavljenom ugodniku Božjem i stubu pravoslavne vere svoga otečestva. Po proceni Vuka Karadžića, koji se tada beše našao na Cetinju, sabralo se oko njegovog svetog tela do 1500 duša. Iako je bilo zlonamernika i zavidljivaca, lažnim razumom pomračenih, koji ne ostavljahu na miru ni svete mošti ovog istinskog pastira, kao što ga i za života nisu na miru ostavljali od svojih zlobnih kleveta, i koji pokušavahu da spreče da mu narod dolazi na poklonjenje, osobito iz Boke, ipak ništa nije moglo zaustaviti reku narodne ljubavi i poštovanja prema njemu. Nikome od smrtnih, kaže Ljuba Nenadović, što se sada rađaju neće više ni jedan hrišćanski narod takvo poštovanje ukazivati: da se njegovim imenom zaklinju, da ga u pomoć prizivaju, da u tuzi i bolesti njegovom mrtvom telu dolaze radi utehe i isceljenja!

Koliko su se Crnogorci bojali njegovih čudotvornih reči i njegove kletve dok je bio u životu, toliko više sada su se čuvali da štogod ne učine što njemu nije milo i što je on prokleo, jer, znali su: on je sada bliže Bogu. On gleda i zna i vazda će gledati da li narod njegov živi u veri i ljubavi, u slozi i poštenju, i da će dobrima kao i za života pomoćnik biti, a zlima nakazatelj i protivnik. Pamtilo se dugo i danas se pamti svako njegovo prokletstvo i svaki njegov blagoslov: što je blagoslovio ostalo je blagosloveno, što je prokleo, nikad nije imalo napretka. Narod za njega veli: „Onaj sveti Petar što je u Rimu, tri puta se odrekao Hrista: a naš sveti Petar što je na Cetinju, nije ni jedanput!“ Zato često kažu: „Pomozi sveti Petre!“ – jer je kost od njihove kosti, zastupnik sigurni pred Bogom i pohvala cele Crkve Božje. Narodu nije ostalo nepoznato da je čitavog svog života, i pored raznovrsnih svetovnih obaveza, bio veliki isposnik i molitvenik, da je do smrti živeo u jednoj polumračnoj ćeliji uz crkvu Cetinjskog manastira, koja je po svemu ličila na ćeliju pustinožitelja. Malo ga je ko video da se smeje ili da je mnogo govorio; obično je ćutao, uduben u bogoumlje i molitvu ili u brige o svojoj pastvi. Kome god bi bolesniku nad glavom molitvu čitao, retko bi ostajao neko da nije prebolio i ozdravio. Posle prebrojenja Vladike bogonosnog liku Svetih i proslavljenja njegovog tela silom Duha Svetoga i čudesima, u njegovu čast biše podignuti mnogi hramovi, od kojih prvi podiže bogorazumni Petar na Lovćenskom vrhu, njemu u čast a i za počinak svoga praha (1844. g.)[6] No u ova poslednja vremena, kada nesta straha Božjega i ohladnje vera mnogih i ljubav prema Svetome i njegovim raspinjanjima za narod do smrti i posle smrti, nesta i svete crkvice sa Lovćena. Ali večno stradajući Vladika, koji je u svojoj starosti pisao: „da među Turcima živim, ne bih toliki zulum trpio, koliko trpim od Crnogoracah“, – ponovo nađe utočišta u Boki koju toliko ljubljaše. U Prčnju kod Kotora pobožni narod mu zida novi hram, podoban onome Lovćenskom, koji se vaznese tamo gde i njegova sveta duša. Tako u gradu Dortmundu u dalekoj Nemačkoj rasejana čeda njegova, posvetiše mu nedavno skromnu kapelicu, njemu i Bogu njegovom u čast, a sebi na spas. Njemu pripadamo i mi svegrešni sa molitvenim vapajem: Svetitelju oče Petre, Cetinjski Čudotvorče, moli Presvetu Trojicu, Trosunčanog Boga našeg, da prosveti tamu našu. Amin!

Arhimandrit dr Justin (Popović)

 

Sveti apostol i jevanđelist Luka.

Sv Ev LukaRodom je bio iz Antiohije Sirijske. Još u svojoj ranoj mladosti izučio je grčku filozofiju, medicinu i živopis.

U vreme delovanja i rada Gospodnjeg ovde na zemlji, licem u lice sreo se sa Spasiteljem, čuo je Njegovu spasonosnu nauku i bio je svedok čudesnih dela Njegovih. Zbog toga, njegovo srce se ispuni Božanskom mudrošću i Božanskim znanjem, poverova u Istinitog Boga i bi uvršćen u sedamdeset apostola i bi poslan da propoveda Božansko Jevanđelje u svetu.

Zajedno sa Kleopom ukaza mu se Vaskrsli Isus, Gospod naš, na putu za Emaus (Lk. 24). Po silasku Duha Svetoga na apostole, Luka se vrati u Antiohiju i tamo postade satrudnik apostola Pavla, putujući svuda sa njim u Rim, i obraćajući u veru Hristovu Jevreje i neznabošce.

Napisao je jevanđelje na molbu mnogih hrišćana oko 60-te godine, a po mučeničkoj smrti apostola Pavla poče da propoveda Jevanđelje Hristovo i po Dalmaciji, Italiji, Makedoniji i drugim mestima.

Njegovo delo ogleda se i u tome što je živopisao ikone. I to ikonu: Presvete Bogorodice (tri ikone), i ikone svetih apostola Petra i Pavla. Zbog toga se i smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa. Ni starost ga nije mogla sprečiti da putuje Svetom i širi Jevanđelje. Propovedanje je nastavio u Liviji, gornjem Misiru, odakle se vratio u Grčku, gde je nastavio sa obraćenjem ljudi u hrišćansku veru. Napisao je i mnoga dela Apostolska, koja je posvetio Teofilu, knezu Agaje. Upokojio se u 84 godini ovozemaljskog života, kada su ga zlobni neznabožci stavili na muke i obesili o jednu maslinu u gradu Tebi, Hrista radi. Njegove svete mošti prenete su u Carigrad za vreme cara Konstancija, sina znamenitog i svetog cara Konstantina.