Iz velikog crnog džipa švajcarskih registarskih tablica jedna ruka istresa pepeljaru na putu kod Lipljana. Okolo stovarišta, pumpe, prodavnice, s leve strane dve srpske kuće spaljene i devastirane izviruju iz velikog rastinja i šikare. Imena na srpskom jeziku, na svim znakovima, prefarbana su crnom bojom. Kod precrtanog natpisa Staro Gracko skreće se na uski put i ulazi u selo, koje je postalo simbol žrtve i mesto jednog od prvih organizovanih zločina na Kosovu i Metohiji posle ulaska mirovnih misija 1999. godine. Preko puta spomen-ploče stradalima stoji policijski automobil i službenik u uniformi zabranjuje da se posetioci parkiraju na sprženoj travi ispred lepe ograde i kuće. To imanje je kupio Albanac. I on ne može da prihvati da se makar juče, na najtužniji dan u istoriji ovog mesta, neko na pola sata parkira, dok se ne završi parastos ubijenim žeteocima. Ovde se dolazi kao na ostrvo, dvadeset šest godina s istim pitanjima: Kako preživeti u ovakvom okruženju, kako sačuvati sećanja, kako se održati iznad očaja i monotonije u kojoj dvadeset šest godina od sukoba i žrtava primećujete samo nazadovanje, ima li smisla ponavljati jad i šta posle svega možemo da kažemo o njemu?
Surove činjenice odmah posle potpisivanja mira i završetka rata 1999. godine jasno govore: Četrnaest mirnih seljaka, među njima i jedan dečak, otišli su da žanju žito. Masakrirani su 23. jula 1999. godine na svojim njivama. Pod utiskom zločina i bez uticaja politike, istražna jedinica britanskog Kfora obavila je savršenu istragu. Oslobodilačka vojska Kosova i njena jedinica „Fortuna” poubijale su mirne seljake. Sve su identifikovali i uhapsili njih pedesetak. Presreli su njihove komunikacije. Vođa je Beg Šaćiri iz susednog sela. Pobili su, proterali i iz lipljanske opštine, kako u njihovim dokumentima piše, eliminisali prosvetne, zdravstvene radnike i ostatke srpskog administrativnog sistema. Tražili su da napadnu Štrpce i Dobrotin, ali im je nedostajalo „materijala” – ljude su imali.
Pismo je upućeno Šukriju Buji, jednom od komandanata i prvih ljudi Albanaca iz ovog kraja. Britanci su ušli u njihove domove, zabeležili šta su vozili i kuda su se kretali. Neki su u zatvoru i tučeni. U zaplenjenom dnevniku Lindite Krenzi, frizerke iz Lipljana, koja je u slobodno vreme ratovala u OVK i na Paštriku, vidi se da je želela da i ona ode na žitna polja sela Staro Gracko. Onda je na scenu stupio tadašnji šef Unmika Francuz Bernar Kušner i poručio: „Reč je o činovima razumljive osvete!” Tog trenutka sve je bilo završeno. Savršeni zločin je onaj u kojem se sve zna, a pravde nema. Kasniji traljavi proces bio je samo nagrada za zločince, a dokazi i hapšenja, na primer, Malzuma Bitićija, bili su čista kupovina vremena. „Politika” je integralno objavila sva dokumenta iz istrage. Niko nije reagovao. Specijalno tužilaštvo Kosova obustavilo je istragu u maju 2017. godine. Ostali su samo bol porodica, vera u ispravnost žrtve i uporna potraga za pravdom.
Juče se niko iz međunarodne zajednice nije udostojio da dođe u Staro Gracko. Iguman Svetih arhangela kod Prizrena, arhimandrit Mihailo Tošić, služio je parastos. Svaka reč koju je izgovorio podsećala je na taj dan pre 26 godina. On je bio tu i video je sve, a iza blagih reči koje je juče uputio stoji slika masakra, poniženja i smisla koji govori da se ova zemlja ne može ostaviti. Iako o tome ne govori, vidi se da ga je masakr trajno obeležio i da je zapamtio tugu patrijarha Pavla, majke, siročad, kao i odluku da se preživi. Gleda u decu, koja mu se, onako velikom, osmehuju, okreće se posle parastosa i kaže: „Mi smo ovde, na našoj zemlji, postali mnogo manje od manjine. Sad smo malobrojni, ali nam blagodat Božija i ljubav Božija daju snagu da opstajemo. Sve dok i jedan od nas živi ovo će biti naša zemlja i dok god nas ima slavićemo Boga i sećaćemo se svojih žrtava. Siguran sam da će ih Gospod kao mučenike i stradalnike naše kosovskometohijske zemlje primiti u carstvo svoje.”
Potpredsednik Srpske liste Dalibor Jevtić pozvao je međunarodnu zajednicu da ponovo otvori istragu i učini sve da se počinioci kazne. „Živimo u vremenima kada žele, ne samo da oni koji čine zločine prođu bez kazne, već da i nama zabrane da o tim zločinima govorimo i da tražimo pravdu.” Posebno je istakao slučaj pomoćnika direktora Kancelarije za KiM Igora Popovića, koji je uhapšen zbog toga što je govorio o zločinima oslobodilačke vojske Kosova na parastosu u Velikoj Hoči, zato je „na godišnjicu krvave žetve važno poručiti da nećemo prestati da tražimo odgovornost, da nećemo prestati da zahtevamo pravdu”.
Srbi iz Starog Gracka o masakru se izražavaju svedeno i vidi se da ne mogu da ga razdvoje od života. Slavica Janićijević Popović izgubila je brata od sedamnaest godina, oca i strica i koliko god se trudila da ima osmeh u životu, senka bola ide s njom. Pali tri sveće ispod ploče i između cveća namenjenog njenim najmilijima. Ima snage za uzdržan uzdah i potrebu da među poslednjima napusti mesto parastosa i sećanja. Pesnik Ratko Popović stoji ispred mermerne ploče na kojoj se, kao u ogledalu, vidi njegovo lice. Tu su urezani i njegovi stihovi: „U mom se polju vesela žetvena pesma ne čuje više.”
Na žetvi su ubijeni i izmasakrirani: Đekići – Božidar i Stanimir, Janićijevići – Mile, Momčilo, Novica i Slobodan, Cvejići – Ljubiša i Saša, Milovan Jovanović, Andrija Odalović, Nikola Stojanović i Miodrag Tepšić
Obilježavanje zločina, paradoksalno, jeste i trenutak kada selo živi, jer se u čast žrtava igra fudbalski turnir, održi kratak književni čas i dođu gosti kao na neku vrstu hodočašća. Vence su položili predstavnici Kancelarije za Kosovo i Metohiju, opština Priština i Lipljan, Kosovskog upravnog okruga i predstavnici boračkih organizacija.
Živojin Rakočević
Izvor: Politika
Foto: Živojin Rakočević
