Ži­vot i smrt u tri tač­ke

NA­TO je saopšti­o ta­da da je auto­bus „Niš-eks­pre­sa”, ko­ji je sa­o­bra­ćao od Ni­ša do Pri­šti­ne, „slu­čaj­no po­go­đen” tog 1. ma­ja 1999. go­di­ne

Je­dan pr­vo­maj­ski put uzeo je rat­ne 1999. ži­vo­te tro­čla­ne po­ro­di­ce Pe­tro­vić iz Gra­ča­ni­ce. De­ca Ma­ri­ja, Ni­ko­la i nji­ho­va ba­ka Smi­lja­na stra­da­li su u auto­bu­su „Niš-eks­pre­sa”, ko­ji je sa­o­bra­ćao od Ni­ša do Pri­šti­ne. Da bi se shva­ti­la nji­ho­va sud­bi­na i pri­ro­da ne­sre­će ko­ja je za­de­si­la ovaj pro­stor da­nas, dva­de­set pet go­di­na ka­sni­je, mo­ra po­no­vo da se kre­ne na put, mo­ra­ju da se po­se­te tri spo­me­ni­ka ko­ji po­ve­zu­ju ovu tra­ge­di­ju.

Pr­vo spo­men-obe­lež­je se na­la­zi po­red mo­sta na ko­jem je bom­ba NA­TO-a is­pa­lje­na iz avi­o­na, pre­se­kla auto­bus na­po­la i pre­tvo­ri­la ga u kr­va­vo va­tre­no klup­ko put­ni­ka i me­ta­la u se­lu Lu­ža­ne kod Po­du­je­va. Ov­de su u de­li­ću se­kun­de iz­dah­nu­li Ma­ri­ja, Ni­ko­la, Smi­lja­na – Sr­bi, Al­ban­ci i je­dan čo­vek ko­ji je iz­nad sve­ga po­što­vao dru­ge i dru­ga­či­je.

„Le­ži uglje­ni­sa­no te­lo s po­dig­nu­tim ru­ka­ma, pri­la­ze da ga od­ne­su i ka­ko ga do­dir­nu, ono se ras­pad­ne. Ni­čeg ni­je bi­lo što ni­je sa­go­re­lo”, sve­do­čio je, pre ne­ko­li­ko go­di­na, za „Po­li­ti­ku” Bo­ban Se­ku­lić, sni­ma­telj RTV Pri­šti­na. Nje­ga i Go­ra­na Ko­pri­vi­cu, na istom pu­tu, ga­đa­la je avi­ja­ci­ja, pre­ži­ve­li su i sti­gli da po­ša­lju sli­ke zbog ko­jih će, već su­tra­dan, NA­TO sa­op­šti­ti da je auto­bus „slu­čaj­no po­go­đen” i da su ci­lja­li most ko­ji slu­ži za snab­de­va­nje ju­go­slo­ven­ske voj­ske i spe­ci­jal­nih sna­ga ko­je de­lu­ju iz­me­đu Pri­šti­ne i Po­du­je­va. Most ni­je bio ni­ka­kav stra­te­ški obje­kat, a ma­le­na re­ka Lab se uvek mo­gla pre­mo­sti­ti i pre­ga­zi­ti, jar­ko­cr­ve­ni mul­ti­et­nič­ki auto­bus je spa­ljen, a port­pa­ro­li su iz­ve­sti­li da, naj­moć­ni­ja si­la ko­ju je svet do ta­da vi­deo, na­sto­ji da „iz­beg­ne na­no­še­nje šte­te ci­vi­li­ma ko­ji su se na­šli usred su­ko­ba na Ko­so­vu”.

Most u Lu­ža­nu i na­se­lje oko nje­ga da­nas su sa­svim obič­na, idi­lič­na sli­ka. Se­lo na re­ci. Ku­će Sr­ba či­ji su se zi­do­vi de­ce­ni­ja­ma na­zi­ra­li iz ra­sti­nja odav­no su ne­sta­le. Go­to­vo is­pod mo­sta je ne­či­ji dom s ma­lim pla­ste­ni­kom: sre­do­več­na go­spo­đa iz­no­si cve­će na te­ra­su. S one stra­ne re­ke je spo­me­nik s nat­pi­som na al­ban­skom: „Sva­ki put se se­ti­mo pro­le­ća ’99, tvoj por­tret se po­ja­vlju­je kao zve­zda na ne­bu!” On­da sle­de ime­na žr­ta­va Al­ba­na­ca – dece, žena, starca, sre­do­več­nih lju­di; za pet oso­ba pi­še da su ne­sta­le i ta­ko se re­đa sve do bro­ja 32, iza ko­jeg sto­je tri tač­ke (…). Is­pod sve­ga, jed­no­stav­no pi­še: „Sla­va!”

Šta se kri­je u te tri tač­ke? Ko je ba­cio bom­bu i ko je u auto­bus „Niš-eks­pre­sa”, usred ra­ta, pu­stio to­li­ko Al­ba­na­ca?

Ov­de ne­ma od­go­vo­ra i mo­ra se kre­nu­ti na ne­ki dru­gi put da bi se shva­ti­lo ka­ko je u tri tač­ke al­ban­skog spo­me­ni­ka stao uga­še­ni ži­vot tro­je Pe­tro­vi­ća, u nji­ma je jad maj­ke, pet­na­e­sto­go­di­šnje de­voj­či­ce Ma­ri­je i dve go­di­ne sta­ri­jeg Ni­ko­le, ko­ja je me­si­la hleb i ra­do­va­la se de­ci, ka­da je na ra­di­ju ču­la vest da je bom­ba NA­TO-a po­go­di­la sve što ona ima. U Gra­ča­ni­ci, na gro­blju, dru­gi je spo­me­nik i sve je mno­go ja­sni­je, in­ti­ma po­ro­di­ce u ko­joj se vi­di da ne­sreć­ni otac Dra­gi­ša i maj­ka Zo­ri­ca je­dva če­ka­ju da se pri­dru­že svo­joj de­ci. Oni od­ne­gu­ju sva­ku trav­ku ko­ja nik­ne iz­nad nji­ho­ve de­ce. „Kad bi mo­gli ži­vi da uđe­mo u ovaj grob”, po­na­vlja­ju već če­tvrt ve­ka. Na nje­mu je sve skrom­no, s ma­lo tek­sta, jer ko­sov­ski Sr­bi i naj­ve­će tra­ge­di­je pred­sta­vlja­ju sve­de­no i tr­pe­lji­vo. Ti­ši­na, muk, za­bo­ra­vlje­nost i sa­mo­ća, po­kri­li su i osta­le nji­ho­ve su­na­rod­ni­ke iz auto­bu­sa u ko­jem je bi­lo, pre­ma raz­li­či­tim po­da­ci­ma, iz­me­đu 46 i 60 put­ni­ka. I oni su sta­li u tri tač­ke s me­sta tra­ge­di­je, za­jed­no s go­spo­di­nom od­go­vor­nim za po­sled­nji put i pu­to­va­nje.

„Raz­go­va­ra­la sam sa Zo­ri­com Pe­tro­vić, ka­že da ni­šta ne zna o pa­ra­sto­su, ni­ko im se ni­je ja­vio. U sva­kom slu­ča­ju njih dvo­je iz­la­ze na grob, ali ona ne zna tač­no vre­me”, ja­vlja no­vi­nar­ka Je­le­na Đor­đe­vić. Ona pri­pa­da ret­kim oso­ba­ma ko­je ula­ze u ti­ši­nu po­ro­di­ce, jer lju­di­ma što su, dve i po de­ce­ni­je, pre­se­lje­ni na gro­blje vre­me ne zna­či ni­šta.

Da bi se raz­u­me­la i ima­la ma­kar de­li­mič­na sli­ka o raz­me­ri ra­ta i tra­ge­di­je po­treb­no je pre­ći tre­ći put i sti­ći do tre­ćeg obe­lež­ja is­pred Osnov­ne ško­le „Kralj Mi­lu­tin” u Gra­ča­ni­ci. Na nje­mu ja­sno pi­še da su: Ma­ri­ja i Ni­ko­la „po­stra­da­li od NA­TO agre­so­ra 1. 5. 1999.” i da su „spo­men plo­ču po­di­gle ge­ne­ra­ci­je 1984. i 1982”. Na toj plo­či ko­ja vi­še pod­se­ća na škol­sku klu­pu ili pa­no ge­ne­ra­ci­ja ko­je su za­vr­ši­le ško­lu, Pe­tro­vi­ći le­pi i sa bla­gim li­ci­ma iz­gle­da­ju kao da iz­la­ze iz be­lih cve­to­va. Iza njih su uči­o­ni­ce i vit­ki spo­me­nik Sve­tog kra­lja Mi­lu­ti­na. Tu, po­red nje, jed­na mla­da maj­ka ka­že: „Uči­mo da ho­da­mo”, dok za ru­ku dr­ži ne­si­gur­nu de­voj­či­cu sa oba­ve­znom ma­šni­com na vr­hu gla­ve.

„Ni­sam ti se ja­vi­la, znaš da sam u auto­bu­su”, če­sto od­go­va­ra pri­ja­te­lji­ca, či­nov­ni­ca ugled­ne me­đu­na­rod­ne mi­si­je, dok pu­tu­je iz Pri­šti­ne do Gra­ča­ni­ce. U auto­bu­su se ne go­vo­ri srp­ski, dva­de­set pet go­di­na ka­sni­je Sr­bi i Al­ban­ci ne pu­tu­ju za­jed­no.

Ko je on­da, pre to­li­ko vre­me­na, usred kr­va­vog ra­ta iz Ni­ša do Mer­da­ra pri­mao put­ni­ke Sr­be, a od Mer­da­ra – kroz op­šti­nu Po­du­je­vo – do mo­sta u Lu­ža­nu, put­ni­ke Al­ban­ce?

Čo­vek se zo­ve Vu­ka­din Je­lić, vo­zač po­sled­njeg pra­vog mul­ti­et­nič­kog auto­bu­sa na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Gra­đa­nin ko­ji je sa­mo ra­dio svoj po­sao i uzi­mao put­ni­ke, gra­đa­ne. Ta­ko je na sta­ni­ca­ma, na pu­tu u Po­du­je­vu po­tro­šio svo­je, i ze­malj­sko vre­me svo­jih put­ni­ka. Vre­me na mo­stu u Lu­ža­nu po­klo­pi­lo se s vre­me­nom NA­TO bom­be. Za­to da­nas put iz­me­đu tri spo­me­ni­ka naj­bo­lje po­zna­je vo­zač Vu­ka­din Je­lić, čo­vek bez spo­me­na, bez uli­ce i so­ka­ka ko­je je po nje­mu tre­ba­lo na­zva­ti, čo­vek bez mr­žnje što je stao u one tri tač­ke po­red mo­sta, iza bro­ja 32.

Ho­će li iko raz­u­me­ti šta je on po­ru­čio i ko­jim su je­zi­kom na mo­stu u Lu­ža­nu, u auto­bu­su „Niš-eks­pre­sa”, po­sled­nji put go­vo­ri­li Pe­tro­vi­ći Ma­ri­ja (1986) i Ni­ko­la (1982) sa svo­jim al­ban­skim vr­šnja­ci­ma iz po­ro­di­ce Ko­pa­la, Ar­je­tom (1985) i Dža­vi­tom (1983). Bom­ba NA­TO-a ih ni­je raz­me­la, „mir i slo­bo­da” ko­ji su s njom sti­gli ni­su ih raz­u­me­li, a mr­žnja i strah su, či­ni se, za­u­vek raz­dvo­ji­li one ko­ji su pre­ži­ve­li. Za­to da­nas, da­le­ko od gra­da, jed­na maj­ka gu­ra de­te u ko­li­ci­ma oko spo­men-obe­lež­ja u Gra­ča­ni­ci, u tra­vi spa­va­ju psi, de­ca se igra­ju. Na ploč­ni­ku na­cr­ta­na pra­vi­la igre – smer­ni­ce i pu­to­ka­zi…

Ži­vo­jin Ra­ko­če­vić
Izvor: Politika