Piše Protojerej-stavrofor prof. dr Miloš Vesin
Da li tišina ima svoj zvuk? A odjek? Koliko god da je čudno, a mnogima i neverovatno, ali tišina ipak ima i svoj zvuk, ali i svoj odjek. U Kanonu o prazniku Svetog velikomučenika i iscelitelja Pantelejmona, Crkva u himni Bogorodici Devete pesme peva, izmeću ostalog, i ovo: „Rodila si Onoga koji nam je dao tišinu.“ Gospod Isus Hristos nas je, pre svega, svojim primerom i odlaskom u pustinju naučio tišini. Tišini i miru koji se iz nje rađa. I upravo po odjeku tog glasnog zvuka tišine, Onoga koji je naš mir, krenuše bezbrojni milioni onih koji svoj smisao pronađoše u idenju za Hristom. I tek kada se naučiše tihovanju, i kada se Hristovim mirom oblagorodiše, tek onda, neki od njih, i glasno progovoriše.
Već dve hiljade godina svetom odjekuje glasna tišina dva prazna groba: grob vaskrslog Spasitelja Hrista i grob Presvete Bogorodice. Ali od onih prvih dana, od kada otpoče bruj tišine ta dva prazna groba, glasnost tišine prati i larma sumnje, udružena sa bukom neverja. A lik , koji povezuje sumnju i neverje jeste jedan. Lik Apostola Tome. Ali kod Tome neverje je, pojavom vaskrslog Hrista, porodilo veru, kako Crkva i peva o Tominoj nedelji. A šta je sa našom sumnjom i neverjem? Neka svako sam sebi odgovori!
Mnogi se, u nas Srba širom sveta, već nedeljama, pa i mesecima, pitaju: -Zašto Crkva ćuti? Zašto ne progovori o „Evroprajdu“?- Ne ćuti Crkva, draga moja braćo i sestre! Ne ćuti već tihuje, jer se samo u tihovanju sabiraju mir i snaga. Ne ćuti Crkva, nego se moli! Na svakome mestu, svakoga dana. Za blagoverni i hristoljubivi rod naš…, svakodnevno, i to nekoliko puta, u Velikoj jekteniji. Za one koji plove, za putnike, bolesnike, paćenike, sužnje i za njihovo spasenje…, takođe svakoga dana više puta. A oslušnimo i reči jedne molitve iz Liturgije Svetog Vasilija Velikog, gde se Crkva ovako moli: …domove njihove (Gospode) napuni svakim dobrom, brakove njihove sačuvaj u miru i slozi, decu odgoji, omladinu vaspitaj, stare ukrepi, malodušne uteši, rasejane saberi…bolesnike isceljuj… Dakle ovim molitvenim rečima je iskazan najdelotvorniji socijalni „program“, rekli bismo danas, ali „program“ čiji je koren u naručju milosti Nebeskog Oca. „Program“ koji dokazuje da Crkva nikada nikog ne zaboravlja. A šta tek da kažemo o rečima one molitve na kraju dana, molitve Velikog povečerja, koju bi, makar i u sažetom vidu, svako od nas trebalo da ima na usnama i u srcu pred počinak: Pomeni Gospode i one koji nas vole i one koji nas mrze, i one koji nama nedostojnima zapovediše da se molimo za njih…?
Tek ispunjeni mirom i snagom molitve, a nikako silom potencijalne i uvek u nama dremajuće agresije, već glasom ljubavi i razuma, ali razuma kao uma Hristovog, svako od nas, svako na svome mestu, ali i svi zajedno sabrani, možemo i da progovorimo! Gde je naše najveće i najdelotvornije i, uistinu, jedino blagosloveno sabranje? U Svetoj Liturgiji. Namerno ne kažem – na Svetoj Liturgiji, nego – u Svetoj Liturgiji. A onda sledi Liturgja posle Liturgije! U miru iziđimo… blagoslov je kojim se iz Liturgije šaljemo u svet. Ali ne da bismo se vratili …egipatskim kazanima i svinjskom mesu… kako pevamo u Velikom Kanonu Svetoga Andreja Kritskog, dakle ne da bismo se vratili pređašnjim navikama iz ovoga sveta, nego da bismo prosijavali lepotom Liturgije u ovome svetu. A onda, ako je potrebno, a sada je i više nego potrebno, saberimo se i u Bogougodnim litijama da bismo projavili svetu da nikoga ne mrzimo, da nikoga ne ugrožavamo i nikoga ne napadamo, ali da se, po rečima Svetog apostola Pavla, Bogu treba pokoravarti više nego ljudima… (D. ap. 5,29).
A ako se neko, slučajno, zapita – A šta se sve to vas tiče, vas tamo preko okeana -? Nema između nas okeana, braćo i sestre, ma kako velik na mapi da izleda, nema ga jer Liturgija ne zna za granice ni vremena, ni prostora! Ali ako nečija znatiželja ode i dalje pa se upita: – A kako će to oni iz Amerike, ili Australije, biti sa nama u litijama mira i ljubavi-? I tu je, dragi moji, odgovor – Liturgija, ali navešću ovde i prve dve reči najlepše crkvene pesme (stihire) o prazniku Uspenija Presvete Bogorodice: Bogonačalnim manovenijem…na milozvučnom crkvenoslovenskom jeziku, ili našim rečima: Po Božanskoj zapovesti, na oblacima visokim nošeni, sabraše se apostoli sa svih krajeva sveta… Daleko smo i predaleko od apostola i njihove revnosti, kao i njihovoj odanosti Bogomajci, to je tačno, ali nas ista blagodat Božija koja …nedostatke naše dopunjuje… čini da smo, i mi danas i ovde, satrudnici Svetih apostola u istom delu i istoj misiji.
Sva naša sabranja, mala ili velika, jesu tu ne da bi mi „branili“ Hrista ili Crkvu, nego da bismo se, zajedno sabrani, pomolili da Hristos, koji je glava Crkve, odbrani i sačuva sve nas! Pre svega od nas samih, a onda i od svih zala i iskušenja oko nas. Jedno od najvećih savremenih iskušenja, ali i zala, jeste svuda prisutna i sve više narastajuća homoseksualizacija društva! I to u skoro svim segmentima društva, od politike, ekonomije, preko akademskog sveta, sveta umetnosti i kulture, pa sve do sveta zabave i razonode. Takozvana „Parada ponosa“, u okviru nameravanog „ Evroprajda“ u Beogradu, to je samo vrh jednog ogromnog ledenog brega. Ispod površine tog sve nemirnijeg „okeana“ tinja, a zapravo bukti, neutoljiva želja za vladanjem ljudskim dušama. A svetootačka reč, i to iz nama tako bliskog dvadesetog veka, kaže: „ Nema ničeg strašnijeg od žeđi za moći nad nečijom dušom. To je žeđ za antihristom.“
Ne radi se ovde o homoseksualizmu, i ostalim vidovima ponašanja LGBT+ pokreta, kao seksualnoj orijentaciji. Ne, ovde se zapravo radi o dezorijentaciji većine, od strane ekstremno liberalno nastrojene manjine. Ovde se radi o višku sebeljublja, a celokupan problem želje, po Svetom Maksimu Ispovedniku, koji je znao i da tihuje, ali i rečit da bude, i to naročito perom svojim, dakle, „… celokupan problem želje kako bi se postigla sveobuhvatnost, jeste u tome da prestane da bude sebeljubiva.“
A najmanje se ovde radi o nazovi diskriminaciji pripadnika LGBT+ pokreta! Ali hajde da prvo, mirno i staloženo, a ne bez bola, upitamo našu braću i sestre iz LGBT+ pokreta: – Zašto oduzeste svetu prelepi znak duginih boja? Zar ne znate da je to simvol izmirenja neba i zemlje? A vi, vi paradirajući upravo pod zastavama duginih boja, vi unosite razdor i pometnju! Zašto omalovažiste reč – parada? Ta reč se uvek nekako dostojanstveno, svečano i časno izgovarala. Sad’, što se ponosa tiče, tu vam, iskren da budem, ne možemo ništa zameriti, jer ma kako ljudi voleli da su na nekoga, ili nešto, ponosni, mi hrišćani smo ipak obazrivi sa tom rečju, zato što ponos izvire iz gordosti. A gordost, gordost je prvi uzrok svih zala, kako u podnebesju, tako i na zemlji.
Ako danas, u dvadeset i prvom veku, u zemlji Srbiji treba da se održi istinska parada ponosa, hajde da to ipak lepše nazovemo – Podvig blagodarnosti, vere i ljubavi, onda ćemo, i to s pravom, ukazati na one koji zaista jesu diskriminisani, a jesu ono najlepše i najvrednije što naš rod ima! Dakle, pravo lice ponosa, tj. Podviga (kao dvig-pokret, a podvig nema potrebu da „paradira“, jer on živi i jeste) blagodarnosti, vere i ljubavi jeste zapravo ovo:
Podvig, to je svakodnevni odlazak svakog srpskog đaka, dečaka ili devojčice, na Kosovu i Metohiji, u školu, jer ne zna da li će se uveče vratiti kući!
Podvig, to je odlučnost svakog srpskog domaćina na Kosovu i Metohiji, kada krene ka svojoj njivi, ili vinogradu, a ne zna ni šta će ni koga će tamo zateći, ni da li će do te njive, ili vinograda, uopšte živ stići.
Podvig, to su koraci svakog srpskog pravoslavnog monaha i monahinje u Kosovsko-Metohijskim manastirima, kada svake noći, mnogo pre svitanja, hode crkvi svojoj eda bi se napojili tišinom Božanskoga mira, pa tako i sebe, ali i nas sačuvali! I ne zaboravimo: koliko god da se mi molimo za njih, toliko se još više oni mole za nas!
A šta tek da kažemo o Podvigu blagodarnosti, vere i ljubavi, besprimerno diskriminisanih porodica sa četvoro, petoro, ili više dece, u tzv. Centralnoj Srbiji?
Šta reći o velikom broju diskriminisanih osoba sa različitim vidovima invaliditeta, ili smetnji u razvoju (autistična deca, ili deca sa Daunovim sindromom itd.), i to čak i u prestonom (a bez prestola!) gradu Beogradu, jer ima mnogo toga što je njima nedostupno?
Kako nam sada zvuče jadikovke članova LGBT+ pokreta o tome da su baš oni ti koji su obespravljeni?
Rekosmo već da ne bi bilo primereno da sebe poredimo sa Apostolima, ali se zato upitajmo: Ima li ipak nekih paralela između naših otaca i majki u veri, hrišćana iz apostolskog doba i onih prvih vekova hrišćanstva, i nas danas ? Njih su, u ono vreme, prisiljavali, i to pod pretnjom smrtne kazne, da se klanjaju idolima i da učestvuju u paganskim gozbama. Da li smo mi danas baš toliko daleko od njih? Jesmo, ali samo u odlučnosti i snazi vere koju su oni imali, a nama ili nedostaje, ili sve više posustaje. A što se izazova tiče, rekao bih da smo u veoma sličnoj situaciji. Različiti su izazovi, ali je podloga zapravo ista! Homoseksualizam je danas ne tek izazov, ne tek ni ideja i iz nje nastala čitava ideologija, ne tek samo pokret kao takav, nego je homoseksualizam danas uzdignut na pijedestal savremenog idola i od svih „demokratski usmerenih i tolerantnih“ ljudi se očekuje da to poštuju! Naravno da smo tolerantni i da trpimo svačije seksualno opredeljenje. Hajde da se, baš toliko, ne igramo rečima. Tolerancija, za nas hrišćane i jeste trpljenje. I to trpljenje sa strpljenjem! Dakle, seksualno opredeljenje je slobodni izbor svakog odraslog ljudskog bića! To je sloboda od Boga nam data, i ko smo onda vi ili ja da to bilo kome uskraćujemo? Da li će ta sloboda biti zrelo upotrebljena, ili raspusno zloupotrebljena, o tome kada se budemo suočili sa pitanjem koje, na svu sreću, neće postaviti niko od nas, ali će, neumitno, pitanje o upotrebi slobode i te kako biti postavljeno! Baš u ime ljubavi i slobode!
Ovde se ne radi o „slobodi“, već upravo obrnuto – o oduzimanju slobode! Nama se, ne daj Bože, dolazećim „Evroprajdom“ obećava i nešto mnogo gore od tek „obične šetnje“. Naime, neko je sebi uzeo za pravo, mimo svih uistinu demokratskih, ali i zdravorazumskih uzusa, pravo koje mu niko nije dao, pravo da truje našu decu i da ih polako, ali sigurno, udaljava i od nas, i od njih samih kakvi bi trebalo da budu, i to do neprepoznatljivosti!
Hoće da dođu u Beograd! Naš odgovor bi mogao da bude i gramatički izmenjena varijanta onoga što je blaženopočivši Patrijarh Pavle izrekao u jednini, a mi da to kažemo u množini, dakle: Dobro nam ne došli!
Ali, ako i dođu, nikakvo zlo im se u Srbiji ne sme i neće desiti. Ne zaboravimo, draga braćo i sestre, oni možda, po nečemu jesu drugačiji, ali oni, sviđalo se to nama ili ne, oni nisu drugi! Mi smo, ma koliko god sada neki negodovali, i te kako odgovorni i za njih! Svi smo za sve krivi, nije bez razloga rekao Dostojevski.
A čusmo i pročitasmo da žele i naše škole, vrtiće, fakultete, crkve i manastire da posete. A verovatno i za katedru da stanu… U škole?? Da, u škole!! Ali ja bih predložio ne da oni, sačuvaj Bože, našu decu nečemu“ uče“ ili ih „ogledno podučavaju“, nego mislim da bi bilo i lepo, a i onako domaćinski, da svi naši LGBT+ gosti uđu u jednu veliku učionicu pa da se onda tu njima održi jedan blok časova, sa odmorima naravno, i to u trajanju od 6 dana, baš onoliko dugo koliko oni nameravaju da „prosvećuju“ našu decu i nas. S obzirom da tako velike učionice, čak ni u sve većem Beogradu, još uvek nema, hajde da ih onda pozovemo na jedan od beogradskih stadiona. Ne ljutite se sada vi Zvezdaši, ako to bude na Partizanovom stadionu, a ni vi Partizanovci ako naša učionica bude na Zvezdinom stadionu. Usuđujem se, evo, i da predložim raspored časova, tj. dana:
Dan prvi, ili prvi čas: produženi čas biologije, ali sa obaveznim segmentima genetike, medicine i psihologije. I da im onda naši uvaženi profesori biologije, genetike, i medicine, između ostalog, odgovore i na ono ključno pitanje, naime: Da li se rađamo kao pripadnici muškog, ili ženskog pola, ili to tek vremenom postajemo? Odgovor je veoma slojevit i trebalo bi ipak poći redom:
Prvi sloj je genski sloj, jer je tzv. SRY gen onaj dominantni gen u određivanju nečije muškosti.
Drugi sloj jeste nivo hromozoma. Kod muškarca XY, a kod žene XX. Ukoliko dođe do mutacije hromozoma, a dešava se, onda se ide u fenotipskom pravcu.
Treći sloj, ili nivo, jeste onaj hormonski, jer hormoni utiču na hromozome. Testosteron je hormon koji je dominantan kod muškaraca, dok je estrogen dominantan kod žena. Istina, s godinama može da dođe i do dominacije muškog hormona kod žena, ali i obrnuto.
Četvrti sloj je moždani sloj, gde se dotičemo i nivoa neurofiziologije. Savremena naučnica Luen Brizendin kaže da su muški i ženski mozak „različiti i drugačiji od trenutka začeća…“. A šta bi tek na tu temu našim gostima imao da kaže naš Profesor Toševski, jedan od prvih i vodećih naučnika u svetu kada je u pitanju oblast različitosti između muškog i ženskog mozga!
Peti sloj bi bio psihički sloj. Tu bi nam, između ostalog, od velike pomoći bilo i Sondijevo otkriće familijarnog, ili porodično nesvesnog dela u nama. Džulijet Mičel, prva naučnica među feministički opredeljenim naučnicama, izgleda da je veoma ozbiljno shvatila Frojda, kada je rekla da je tzv. biseksualizam zapravo „pogrešno shvaćeni Frojd“. A šta bi tek moglo od Viktora Frankla da se nauči, jer volje za smislom zaista nikada dosta!
Dan drugi, ili drugi čas: produženi čas sociologije. Tu bi se, na primer, saznalo da je, po naučnim statistikama, kod 50 % LGBT+ populacije presudna uloga gena, dok je kod prestalih 50% dominantan uticaj sredine. Seksualnost ( i to svake vrste) je danas, nažalost, postala roba, i to kao jedan od glavnih takmaca u nezajažljivoj trci potrošačko-hedonističkog društva. Seksualnost je neizostavni deo industrije zabave, modne industrije itd. I svakako da neko na perfidno izazvanoj ljudskoj lakomislenosti i površnosti obrće ogromne svote novca. O desetinama miliona savremenih seksualnih robova i robinja širom sveta, da i ne govorimo. A pedofiliju, koja se volšebnom lascivnošću odeva u dozvoljeni „pedoseks“ sa, u mnogim državama, sve nižim i nižim starosnim granicama što se pristanka na seks tiče, tu dakle oblast psihopatologije bolje da prepustimo kriminalnim inspektorima. Ali naše goste bi svakako trebalo bar malo da zabrine podatak o tome da su dve najzastupljenije grupe u američkom društvu po broju samoubistava: američki veterani ( iz Vijetnama, Iraka, Avganistana itd.) i odmah uz njih – transrodne osobe. I jednima i drugima su pričane priče o „ugroženim slobodama“, o „pravu svakoga da odlučuje o svome životu onako kako se oseća“. A kada su jednom ipak došli k sebi i shvatili da su bili obmanjivani, i jedni i drugi, tada je bilo kasno! I sada kao posledicu, naravno godinama posle učinjenog izbora, imamo nedopustivi broj samoubistava upravo u dve pomenute grupe. Da, to će zaista biti težak čas…
Dan treći, ili treći čas: čas istorije. Čas istorije bi svakako trebalo da, bar malo, obuhvati i istoriju medicine, pa da se čuje da su negde još uvek na snazi stavovi stare škole psihijatrije, koja kaže da je uzrok homoseksualnosti, i ostalog sa te šarene palete, ili: emotivna nezrelost, ili hormonalni disbalans! Kasnije je to sažeto u tzv. seksualnu inverziju. A u suštini je ipak pitanje identiteta. Kao i u svemu ostalom u životu… Ali čas istorije, i to u Srbiji, ne bi nikako smeo da prođe bez podsećanja na godinu 1427. kada je jedan od najmudrijih, ali i najtragičnijih, srpskih vladara – despot Đurađ Branković, naložio učenom Hilandarskom monahu Germanu da tada, na početku petnaestog veka, prevede sa grčkog na srpski Lestvicu Svetog Jovana Lestvičnika, Igumana sinajskog. Jedno od najčuvenijih dela ne samo duhovne, nego i književnosti uopšte. Znao je despot Đurađ šta je, u ono tegobno vreme, njegovom narodu bilo potrebno. Zašto? Zato jer je ta knjiga ne samo najdelotvorniji „udžbenik“ primenjene duhovnosti, nego je to i knjiga – preteča svih potonjih dela iz istinske i ozbiljne dubinske psihologije. Lestvicu poslednjih decenija, sve više otkrivaju, ali i primenjuju, mnogi zapadnoevropski i američki psihijatri i psihoterapeuti. Zašto? Zato što nas sa stranica te dragocene knjige bukvalno omivaju talasi mudrih pouka o tome kako se boriti protiv strasti! A svaka, baš svaka, vrsta seksualnosti može da bude i jeste štetna ako i počinje i završava se jedino u samoljubivoj želji! Dakle, strast na delu. A onda nastaje i konflikt. Da li je moguć život bez konflikta? Sveti Maksim Ispovednik poručuje da jeste, ali samo „bez želje koja je ukorenjena u samoljublju“. Zato je homoseksualnost manifestacija „žalca u telu“, trna u telu, rekli bismo. Podsećanje da smo u palom svetu. Otac Šmeman kaže da se u palom svetu „ ništa ne može dovesti u normalu, ali sve može da bude spaseno.“ A kada smo već na času istorije, kako da mimoiđemo duhovno-istorijsko i književno nasleđe Svetog Vladike Nikolaja Žičkog i Ohridskog, koji lepo i poučno kaže: „ Kada preovladaju nezrele i nepobožne misli, onda one čine nasilje nad čovekom i vuku ga od jednog zla ka drugom.“
Dan četvrti, ili četvrti čas: čas bontona! Da, baš tako, čas bontona, dakle pristojno primenjenog vaspitanja, pa onda i ponašanja. Ne zaboravimo da čovek nije samo homo sapiens, homo faber i homo ludens, on je i homo religiosus, ali i homo esteticus. A religiozno i lepo ne mogu jedno bez drugog, jer je hrišćanski „standard“ lepote uvek oličen u dobroti, kao što Crkva, rečima Bogomajke raspetom Hristu, peva o Krstovdanu: …Ti koji si lep dobrotom…! Ta lepota nikada nije podložna promenama stilova i ukusa, nego je to upravo ona lepota, Hristova lepota, koja će, kako to mudro napisa Dostojevski, spasti svet! A nazovi „lepota“ i „sloboda“ bahatosti, a zapravo vulkan vulgarnosti, što nas zasipa sa svih nazovi „parada ponosa“ svuda po svetu, samo je mešavina straha i gordosti, s jedne, i erosa i zaljubljenosti u sebe, sa druge strane.
Dan peti, ili peti čas: čas umetnosti. Čuje se, a i piše, da naši Evro LGBT+ gosti žele, između ostalog, i manastir Krušedol da posete. Hajde zato da ih za taj čas premestimo na fruškogorske proplanke oko Krušedola, pa da čuju i vide šta je vrhunac umetnosti. Sa tih proplanaka moguće je pogledom obuhvatiti i druge naše manastire po Fruškoj gori. Videće i čuće naši gosti, svakako, primere umetnosti oličene u arhitekturi, ikonografiji, freskopisu, rezbariji, muzici, ali će im se, iznad svega, kazivati o duhovnosti kao samom vrhu svih umetnosti. A tu, ispred Krušedola, čuće potresnu i poučnu istinu o primenjenoj umetnosti, ostvarenoj u harmoničnosti porodice: oca, majke, sinova i kćeri, po primeru Svete loze Brankovića: Despota Stefana Slepog, Prepodobne Majke naše Angeline i njihove dece: Georgija (potonji Sv. vladika Maksim), Jovana i Mare. Da čuju naši gosti, a domaći da se podsete, kakav i koliki značaj ima funkcionalno i duhovno zrela porodica, čak i u socio-politički veoma disfunkcionalnim vremenima.
I na kraju, ali nikako i poslednje: Dan šesti, ili šesti čas: čas veronauke. Osnovna „tematska jedinica“ – Vera, Nada i Ljubav. Uvek i na svakome mestu! – Da, u redu-, upitaće nas naši LGBT+ gosti, – Zar vi mislite da toga nema i u nama? I zar ne razumete da niko nije savršen- ? O, razumemo, još kako razumemo. Lepo nas je tome poučio još Sv. Grigorije Niski kada je odgovorio na pitanje: – Kako se savršenstvo praobraza može usaglasiti sa nesavršenstvom ikone? A svako od nas je, zar ne?, ikona lika Božijeg, i baš verom, nadom i ljubavlju taj lik nam valja neprestano glačati, eda bi prosijao. A Sveti Grigorije je rekao „… da je ključ u biblijskim rečima : „Muško i žensko stvori ih“! On dakle prihvata dvojako sazdavanje čovekove prirode: prvo je „po obrazu i podobiju“, a drugo po razlikovanju muškoga i ženskoga, koje je strano praobrazu.“ A što ste vrlina tiče, naravno da verujemo da i vi ka njima težite, ali ne zaboravite pri tom i ono što neizostavno grli, tj. spaja vrline, a to je blagorodnost! Jedan drugi Grigorije, iz Nazijanzina, poznatiji kao Sveti Grigorije Bogoslov, ovako uči o blagorodnosti: „ Blagorodnost je čuvanje obličja i upodobljenje praobrazu, koje se stiče rasuđivanjem, vrlinama i čistom željom.“
Dan sedmi: časova više nema, ali program još uvek traje! Ako sedmoga dana naši gosti zaista žele i da „malo paradiraju“, vratićemo ih, i to udobnim autobusima, nazad u veliku učionicu, tj. na stadion i neka prošetaju atletskom stazom. Ne, ne trčeći i galameći, nego mirno, sabrano, koliko je to moguće, razmišljajući o svemu što prethodnih dana čuše. A ako se kojim čudom, a čuda su uvek moguća, i sam Hristos pojavi među njima („šta bi bilo kad’ bi i to bilo?“, upitao se u tom stilu neko, putem medija, pre nekoliko dana)? Naravno da ih Hristos, verujem, ne bi ni mrko pogledao, ni izgrdio, a nekmoli osudio, ali bi zato svakom, ko zaista ka vrlinama teži, ko mu s pokajnim srcem priđe, s ljubavlju rekao: – Sine, kćeri, brate, sestro, …“ Idi i ne greši više“ (Jn. 8:11).
S pravom bi se sada neko upitao, a mene zapitao: – Šta vam daje pravo da sve ovo baš ovako iskažete? Odgovor se nalazi na stranicama moga tridesetdvogodišnjeg svešteno-pastirskog zamuckivanja, eda bi barem jedan jedini dan nečim opravdao. E vidite, te trideset i dve godine su, između ostalog, u sebe upile i pregršt veoma potresnih iskustava, jer sam dvadeset i trojici od side (Aids-a) umirućih bolesnika zaklopio oči. Dvojica su bili Srbi, a ostali – Amerikanci, Grci, Rusi, Rumuni, Arapi. Da, svi su oni bili pravoslavni i pripadali svako „svojoj“ crkvi, ali, da ne dužim, desilo se, verujem- ne slučajno, da su mene, ni sam ne znam zašto, pozivali baš njihovi sveštenici da odem i da ih ispovedim. Možda kada su čuli da sam posetio i ispovedio prvog. Posle je sve bio nastavak, koji nisam ni mogao, a ni smeo, da odbijem! Elem, sve su to bili muškarci u najboljim godinama života. Od poznih dvadesetih do poznih četrdesetih. Da, većina njih su bili homoseksualci, a nekoliko njih transrodni. Svaki slučaj je drama za sebe. Ono što ih, pak, sve povezuje, to je veoma uzburkana dinamika duše prilikom razgovora, a potom i tokom Ispovesti. Svi, ali svi, su imali ne malu borbu u sebi, i to godinama. Svi bi, da su tada, na kraju, mogli, svi bi mnogo toga izmenili u svome životu. A upoznavši njih i približivši im se onda kada više nema ni ponosa, a nekmoli želje za ma kakvim paradiranjem, kada ostaju samo: živa i pitanjima kipteća duša, ne bez nade i ne bez vere (!), iskren da budem, i trošna, sasušena i izmučena telesnost, upoznao sam, preko njih, i preko stotinu drugih osoba, koje su ih obilazile. Bili su to roditelji, braća, sestre, partneri, prijatelji, kolege sa posla itd. I skoro svi, osim roditelja i braće i sestara, istog seksualnog opredeljenja kao i stradajući bolesnici. I verujte da niko, ali niko od njih nikada nije ni bio, niti želeo da bude, član ma kakvog „pokreta“. Nosili su oni pokret svoje borbe u sebi i na sebi. I niko od njih, po onome što su mi sami kazivali, niko nije učestvovao na redovnim godišnjim „paradama ponosa“, koje su u gradu Čikagu počele, sada već davne, 1970. godine. Istina, nekolicina je samo jednom otišla da vidi „kako će to da izgleda“ i nikada se više tamo nisu pojavili.
Nemojte se ni pitati, a ni mene pitati: – Imaju li i oni potrebu za Bogom?- Imaju, još kako. Usuđujem se da kažem – tek oni je imaju. Ali, Trojični Bog je Bog ljubavi i slobode. Svakoga priziva, nikoga ne primorava i nikoga ne odbacuje. Pre ma kakve i pomisli o osuđivanju, pomolimo se za sebe, da sve to istrpimo, ali pomolimo se i za sve njih, da i njih orosi blagorodnost!
I na samome kraju, i oprostite na mnogoglagoljivosti mojoj, pouka,a zapravo molba, i to svima nama: Hajde da budemo dosledni i pošteni! Krenimo prvo od tihovanja, koje nam je svima potrebno, ojačajmo zatim u molitvi, bez koje nema dijaloga sa Bogom, a ni sa bližnjim, pa onda prvo uperimo prst u sebe i recimo: Da, treba podići glas protiv ovako skrojenog „Evroprajda“, ali, pre toga, valjalo bi da smo bar malo glasniji u odbrani onoga što je mnogima ovih nedelja i meseci na usnama i transparentima, dakle – glasniji u odbrani naših moralnih vrednosti. Te moralne vrednosti, dragi moji, jesu i one postoje. Stamene i nepokolebive. Ono što se na vetrićima i povetarcima njiše i što je vazda nepostojano, to smo, uglavnom, mi. Iskreni da budemo, odbrana naših moralnih vrednosti, a zapravo negovanje i jačanje istih započinje u nama samima i našim porodicama.Ta odbrana bi, recimo, mogla, da ne kažem da bi i trebalo, da počne od pobune protiv nas samih i velikog broja onih među nama, i u otačastvu i u rasejanju, koji su svakodnevno prosto opsednuti gledanjem tzv. programa nazovi „relanosti“ (Reality show). Mnogi su, kao silom neke magije, više prisutni u životima razno raznih, ne uvek i funkcionalnih, „likova“ sa ekrana, nego što su prisutni u svojim životima. A o prisutnosti u Crkvi da i ne govorimo. Možemo li i korak dalje? Odbrana moralnih vrednosti bi se, zatim, nastavila u odbijanju, ili barem smanjenom intenzitetu, da nam vrhunac „zabave, razonode i opuštanja“ bude sve ono sa široke lepeze kojom ispred nas, ne ježednevno, već ježeminutno, mašu razne zvezde, zvezdice, mesečići i ostali meteoriti iz prostranstva tzv. estradnih umetnika, kroz zvuke nečega što se ( o srama!) „ponosno“ okitilo imenom – narodna muzika! A, ruku na srce, većina te kakofonije niti ima kakve istinske veze sa narodom (osim što narod to plaća i kada ima i kada nema), a sa muzikom ima još manje dodirnih tačaka. Naravno, slažem se da je sve pitanje ukusa i da se o ukusima ne raspravlja. Ali, dragi moji, svaki ukus, pa samim tim i muzički ukus jeste, ili bi trebalo da bude, i nešto što se razvija, što se odgaja i neguje! Kako? Pružanjem i pokazivanjem lepih i vrednih primera. A, Bogu hvala, u našoj bogatoj riznici, istinski narodne umetnosti, kako muzike, tako i na ostalim poljima, imamo preveliki niz pravih pravcatih bisera. To bi trebalo od zaborava i nestajanja spasavati! Umetnost koja je potekla iz naroda i koju je narod negovao, oplemenjujući time i sebe. Jer u Bogom nam datom životu zaista za sve postoji vreme: i za molitvu, i za rad, i za opuštanje, ali i za preko nam potrebnu tišinu. Bar malo tišine svakoga dana, u nama pre svega, i misli, a i osećanja će biti mnogo mirnije i bistrije. Tek tada, da, tek tada ćemo imati puno pravo da kažemo da se borimo za očuvanje naših moralnih vrednosti!
Neka nas Gospod, sve zajedno, u molitvi i dobrim mislima sabrane, molitvama Presvete Bogorodice, Svetog oca našeg Save, Svetih Prvomučenika Beogradskih Ermila i Stratonika, složi, oboži i umnoži.
A M I N !
Protojerej-stavrofor dr Miloš M. Vesin
paroh južnočikaški i lensinški
profesor Bogoslovskog fakulteta
u Libertivilu, SAD
(Beseda izgovorena posle Akatista, u sredu 24. avgusta 2022. u hramu Sv. Arhangela Mihaila u Lensingu – Južnom Čikagu)
