Piše: Slobodanka Grdinić
Na osmu godišnjicu upokojenja duhovnog oca
Blaženopočivši arhimandrit Luka (Anić) održao je 2000. godine predavanje u Arilju. O čemu god da je otac Luka govorio, govorio je o Bogu i Svetoj liturgiji pa je tako i ovog puta tema predavanja bila ,,Liturgija je tajna spasenja“. Na kraju ovog dušekorisnog i nadahnutog predavanja, kakva su bila sva predavanja i besjede oca Luke, kao i emisije u kojima je govorio o Bogu i životu, jedan od posjetilaca je postavio pitanje koje je glasilo ovako:
Oče Luka, blagoslovite i kažite nam nešto o duhovnim promenama koje se događaju u Crnoj Gori, o promenama u duši običnog Crnogorca.
I te 2000. godine, otac Luka, koji je sam po sebi bio radost i ljubav videći u ljudima samo dobro i svoju vječnu sabraću za Carstvo nebesko, ovako je kazao o Crnogorcima, među koje su ga putevi Gospodnji donijeli jula davne 1991. godine, kada je došao za svojim duhovnim ocem Mitropolitom Amfilohijem i postao iskušenik u Cetinjskom manastiru.
,,Nije jednostavno pričati o Crnoj Gori i o tome šta se to tamo dešava ukratko. Nadam se da neće biti neukusno ako se sad izrazim političkim žargonom. Za političke promene koje su se u Crnoj Gori dogodile pre nekih petnaestak godina, rekli su: U Crnoj Gori dogodio se narod, a ja sad mogu da kažem: U Crnoj Gori dogodio se – Bog. Iako se u Crnoj Gori dogodilo vaskrsenje, u stvari se, na površini nije mnogo toga promenilo, jer je narod u Crnoj Gori uvek bio s Bogom isto onoliko koliko je bio i sa ljudima i to se nije razdvajalo. Narod je samo, u jednom momentu, u toj meri Boga zamenio nekim drugim božanstvom da je počeo da mu služi, čini mi se, sa isto onoliko usrđa koliko je pre služio istinitom Bogu. Videvši da se prevario i došavši do poznanja šta je uradio, narod u Crnoj Gori nije morao da se leči od svih onih propratnih stvari koje su pratile poklonjenje tom lažnom Bogu, idolu i učenjima jer propratnih manifestacija nije ni bilo. Ako se za bilo koji narod može reći da je sav u nekoj bogočežnjivosti, gde materijalističke stvari ne ulaze u bilo kakva, pa čak ni politička učenja, to je narod u Crnoj Gori. Tamo su siromašni bili i hrišćani i komunisti, iako su bili jedni protiv drugih, neko je nekoga mučio, neko se mučio, onog momenta kada je prestala ideološka razlika, oni su shvatili da su, ipak, svi na jednoj strani i da više nema ničega što ih deli. Ne samo što nije bilo vila i palata koje bi delile neke bogate od nekih siromašnih, nego ni u srcu nije bilo razlike.
Možda se Gospodnja reč o primanju pokajnika najlakše može primeniti u Crnoj Gori. Ovde u Srbiji, naročito u Beogradu, ljudi teško primaju pokajnike, i često čujem priču: Do juče su bili komunisti, eno ih sad u crkvi, pa ne može čovek od njih ni da se pričesti. Jedan čovek mi čak reče: To je njihovo strateško pokajanje (zamislite kakva reč), da bi se sad saobrazili novim principima društva koje sve više prelazi na hrišćanske osnove.
Na ovaj način ljudima se onemogućava mogućnost pokajnja, mogućnost da kažu: Jeste, mi smo grešni. Mi ih ne primamo, umesto da im, kao onaj otac, u jevanđelskoj priči o bludnom sinu, potrčimo u susret i kažemo: Dobro došli; mi oponašamo onog drugog sina koji se ljuti na oca što prima bludnog brata. E, to i nije baš mnogo hrišćanski. Hrišćanski bi bilo da ih prigrlimo i budemo ti koji će im olakšati pristup Crkvi. Kad se kaje, čovek mnogo ne vidi kako ga drugi gledaju, bitno mu je samo lično pokajanje, ne insistirajući da bude prvi već samo onde gde su pokajnici. Zar nije bolje da takvi ljudi dođu u crkvu i budu tu gde se svi kajemo i radujemo? Zašto bi ih mi sad izdvajali!?
U Crnoj Gori toga nema mnogo. Tamo je narod, posle onog stravičnog ispita zvanog plodovi komunizma, ostavivši ovo po strani, prešao na hrišćansku svest, pokazao da je vera duboko u njemu, čak i dok je bio u zabludi, u stvari bila čista.
Čini mi se da u Crnoj Gori nema podmuklog čoveka. Sve što imaju, ljudi tamo iznesu napolje, tako da se ne morate bojati nikog osim onog koji vam javno zapreti, kao ni toga da će vas neko napasti s leđa. Iako se čini nevažnim, to je najbolja slika onoga što se krije u ljudima. U njima nema zadnje misli, u njima postoji Jevanđelje, oni su oni nišči duhom, oni koji ne kalkulišu planovima svog uma, koji sve iznose napolje i odgovor na to očekuju odmah. Nekome može izgledati naporan život sa takvim ljudima jer oni traže potpunog čoveka, isto onako kao što sebe potpuno daju. Treba da znamo, da će odbrambeni zidovi koje ljudi, naročito u gradovima, prave oko sebe, te iste ljude, sprečavati više nego bilo šta da dođu u neko istinsko jedinstvo sa ljudima. U Carstvu nebeskom nema nikakvih zidova, ko bude imao zid tamo neće ni ući, ne zato što ga Gospod neće pustiti, već zato što će mu biti teško da nosi sve to kamenje, cigle i malter kako bi oko sebe sagradio zid. Ovo ogromno buđenje u veri koje se sada dešava u Crnoj Gori, u stvari je samo projavljivanje one nepatvorene čistote, koja može samo da bude na pomoć svima nama, i ovde u Srbiji.
Kada je 1976. godine, na sahrani Svetitelja naših dana, oca Justina, jeromonah Amfilohije rekao u svojoj besedi: Spas srpskom narodu će doći iz Crne Gore, izgledalo je kao da je rekao da će spas srpskom narodu doći sa Marsa. Iako je Crna Gora tada bila potpuno ideološki obojena, on je znao šta se nalazi u ljudima.
Meni se dešava, i to ne zato što sam monah i sveštenik, da kada na Cetinju tražeći nekog čoveka, uđem u pogrešnu kuću, iz nje se ne mogu više tako lako iščupati. Kada komšije vide da vam je u kuću došao neki gost, iako ne znaju mnogo ni vas, a još manje tog gosta, odu pa vam donesu njeguški sir i pršutu, da gosta imate čime da počastite.
To je neka nepripremljena odbrana pred Strašnim sudom, takvi u Carstvo nebesko ulaze bez muke jer nemaju zadnjih misli i postupaju kako srce govori. Narod je tamo zbog toga bivao podložan velikim stradanjima, mnogo većim tokom i posle rata nego ostali srpski narodi (osim u Hrvatskoj i Bosni). Takvi ljudi na sigurnom temelju grade svoje spasenje. Ljudi u Crnoj Gori ne moraju da upoznavaju i pronalaze Hrista, dovoljno je da imaju samo jednog pored sebe, oni su već su sabrani u ime Hristovo, jer tamo gde nema ograde među ljudima, tamo je i sam Hristos.
Teško je o Crnoj Gori reći bilo šta, a ne reći sve najlepše. Dole sam dobro naučio da je lako biti sa ljudima, da je jedino teško biti sa sobom ako se tim ljudima nisi potpuno dao, jer se tamo svi jedni drugima daju.
Zbog toga je tamo život lak“ – kazao je davne 2000. godine blaženopočivši arhimandrit Luka (Anić) na svom predavanju ,,Liturgija je tajna spasenja“ .
Svojom ljubavlju, toplinom i radošću koju je širio na sve oko sebe, a posebno mudrim savjetima i duhovnim poukama obilježio je uveliko program Radija ,,Svetigora“, posebno emisiju ,,Pitajte sveštenika“ u kojoj su ga mnogi naši slušaoci, koji nisu imali blagoslov da ga sretnu upoznavali i prepoznavali, i kojima je u mnogome mijenjao život i navike usmjeravajući ih na jedini Put, Istinu i Život koji je naš Gospod Isus Hristos.
Pitali su ga jednom slušaoci da li običaj litija potiče iz Crne Gore?
Toplo se nasmijao i počeo šaljivim tonom:
,,Pa znate kako…Kad je Bog stvarao ovaj svijet onda su Crnogorci stajali okolo i govorili: Nemoj to tako, mi ćemo da ti kažemo kako treba…
Mi zaista jesmo stari narod, ali su litije, u svojoj suštini, nastale prije hrišćanstva, kao drevni običaji iskazivanja bogopoštovanja. Međutim, one su kasnije hristijanizovane, zvali su ih procesije, i to su bili hodovi ljudi sa religioznim simbolima i obilaženje nekih mjesta. Kasnije u hrišćanstvu, normalno je bilo da krst kao centralna stvar naše vjere bude nošen ispred svega, a zatim i ikone. Početkom četvrtog vijeka litije počinju u Maloj Aziji, po Palestini, počinju litijska obilaženja Svetih mjesta iz Hristovog života, pa su tako stigle i u Crnu Goru“- kazao je otac Luka.
Koliko li se on sa nekog ljepšeg mjesta radovao i molitveno učestvovao u našim toržestvenim litijama za odbranu vjere pravoslavne i svetinja Božijih u Crnoj Gori, koju je toliko volio, samo Bog zna. Koliko bi se tek svi mi radovali da smo mogli i njega da vidimo na čelu tih krsnih vhodova kako nosi krst rame uz rame sa svojim duhovnim ocem Mitropolitom Amfilohijem, koga je toliko volio. Duše im se radovale vječnom radošću i zajednicom u Carstvu nebeskom.
