Др Андреј Јефтић

Др Андреј Јефтић: Митрополит Амфилохије није одвајао теологију од живота

Хвала лијепо на позиву, ово је благослов и част да учествујем у овим вечерима и данима посвећеним блаженопочившем Митрополиту Амфилохију. Заиста је велика част и привилегија говорити о Митрополиту Амфилохију, али је са друге стране, одговорност и изазов ништа мањи од тога, зато што је о таквој једној личности, нарочито вама којима је он био отац, учитељ, пастир, духовни руководитељ заиста тешко рећи нешто што већ можда и сами не знате о њему, или тога нисте свесни. Но без обзира на то, поштујући благослов Митрополита Јоаникија, ноћас имам то задовољство.

Постоје многи аспекти и многе заслуге Митрополита Амфилохија за српску теологију, Српску Цркву, које је напросто тешко, ако не и немогуће освијетлити. Са које год стране да почнете, да приступате том проблему, односно о тој теми тешко да ћете учинити правду и изразити сву ону пуноћу коју је његово присуство у нашој Цркви, нашој теологији, остварило. Тако да у том смислу, ми смо приморани да се бавимо неким фрагментима или неким мрвицама и да тек поједине теме освијетилимо, и кажемо о његовом лику и дјелу. Као што је о. Гојко већ напоменуо, његова заслуга за српску патристичку мисао је просто немјерљива. Она започиње са његовим славним докторатом али се и не зауставља ту. Захваљујући њему можемо да кажемо, са једне стране, да српска теологија себе поставља на велику сцену православне теологије 20. века, али не само и саме православне теологије него и у ширем схватању хришћанске теологије. С друге стране, митрополит уводи у српску теолошку сцену најбоље изданке онога што ће се сматрати и што данас узимамо за доминантан тренд и најважнији допринос за православне теологије 20. вијека, а теолошки ће се често називати неопатристичком синтезом, неопатристичком теологијом, онако како је започела са оцем Георгијем Флоровским. Његов докторат у том смислу, дакле, не само да поставља његов каснији рад и српску теологију на свјетску сцену, него на неки начин и свјетску сцену доводи у окриље, домете православне теологије ставља у српски контекст.  Неколико ствари би могли да истакнемо које се тичу његовог приступа теоклогији и неких тема које налазим за важне, тако да ћу да за почетак да наведем само можда три ствари. Прва се тиче његовог интегралног приступа теологији. Наиме, теологија, поготово од тренутка када постаје универзитетска дисциплина и када почиње да се развија у академским оквирима од 19. и 20. вијека, на неки начин постаје фрагментисана, издељена на различите теолошке дисциплине: на патрологију, библистику, катихетику, литургику и томе слично. И то, са једне стране, представља неку неумитну и неопходну потребу теологије, да се развије као академска дисциплина. С друге стране, представља и њен лош усуд утолико што се једна интегрална визија теологије, у тој фрагментисаности дисциплина  полако почела губити тако да имате разне стручњаке за поједине теолошке области. Сви ти стручњаци помало зазиру од тога да врше уплив и говоре на неке теме које се не тичу директно њихових домена компетенција. И као што рекох, у свему томе добијамо, па ево и дан данас много стручњака за различите дисциплина, али, на парадоксалан начин, можда мало теолога. И оно што ми се чини врло важним у митрополитовој мисли јесте управо тај интегрални аспект његовог теолошког мишљења. Дакле, код њега више, чак и када се рецимо, ради о радовима који се стручно и на један посвећен начин баве патролошком, библијском или темама православне педагогике, ти радови никада нису ограничени, нису, тако да кажем положили оружје пред  захтевима те дисциплине, пред правилима тог жанра у коме у датим околностима пише. ли и довољно теолог, и оно што ми се чини су врло важне Митрополитве мисли, јесте тај интегрални и буквалистички аспект његовог теолошког мишљења, дакле код њега више чак и када срећемо радове који се стручно и на један посвећен начин баве библијским примјенама православне педагогика, ти радови никада нису ограничени или никада нису, или да тако кажем положили оружје пред захтјевима тог жанра или те дисциплине, о коме у датим околностима пише. У њима, увијек препознајемо онај органски свеобухватни приступ теолошким питањима. С друге стране је ли се у овој фрагментисаносто теологије на поједине дисциплине та фрагментисаност односила и на односе  према другим дисциплинама, па отуда и потреба за одређеном дисциплинарношћу, и остваривању дијалога, комуникације теологије са другим друховним, научним дисциплинама. И у овоме митрополит на неки начин ту комуникацију остварује у сопственој личности. Дакле, код њега већ у њему самом сабеседи односно говори и теолог и књижевник и филозоф и мислилац и историчар и библиста, а и пјесник на крају крајева. Има у неком интервјуу, како је митрополит волио да каже, кад су га питали на који начин и дан-данас наставља своје образовање и како се он то и дан данас едукује, он каже како се највише едукује од дјеце и од пјесме, будући да и дјеца и пјесници, каже, понајбоље познају тајну живота. У том смислу је, чини ми се и важно истаћи и то да митрополит не одваја теологију од живота. Шта се данас често спомиње или оглашава како теологија, не може бити академска дисциплина ако неће имати никакве везе са реалним хришћанским животом и са потребама Цркве, али са друге стране, код њега је било важније а и сада је што не одваја живот од теологије, што је и живот увијек теолошки промишљен, осмишљен и укорењен утемељен у оним теолошки промишљањима и начелима која су руководила његовом мишљу, а самим тим и његовим животом.

Друга ствар коју бих хтио да напоменем се тиче једне подјеле која је владала и била доста присутна у православној теологији 20. вијека и која се умногоме бавила еклисиолошким питањима, а то је подјела између такозване терапеутске или исцелитељске теологије и евхаристијске теологије, тако да с једне стране имате, терапеутску односно исцелитељску теологију која се бави питањима човјековог подвига и начина остварења његовог личног спасења кроз аскезу, кроз личну молитву, кроз све оно што заправо чини наш лични подвиг, док се, с друге стране, ова евхаристијска теологија се бави оним питањима из призме Цркве и фокусира се на Литургију као тајно спасење, као домен гдје се заправо остварује наш хришћански живот. И у православној круговима и у неким кретањима православне теологије 20. века често су теолози делили, на оне којима је ближи први приступ и на оне којима је ближи други приступ. И не само међу теолозима: оваква подјела постојала је и међу хришћанима, вјерним народом, па се тако неко посвећивао више личној молитви, исихији, подвигу и аскези, и на оне, који, опет, сматрају да је Црква та, да је светотајински живот тај у којем треба да налазе своје спасење. И чини ми се да је велика заслуга Митрополита то што је од самог почетка у оквирима живота наше Цркве и наше теолошке јавности у себи измирио ова два приступа у православној теологији што је истовремено за њега Литургија основ живота православног хришћанина, и мјесто спасења, и начина реализације бића Цркве, а с друге стране, он је и молитвеник и исихаста и подвижник који дакле тај смисао подвига види у остваривању заједно са ближњима. И само бих додао, још један аспект на који могу и касније да се вратим и појасним шта је то, а то је смјештење човјека кроз Богочовјека у центар теолошких мишљења, дакле стављање теолошке антропологије као можда прве и примарне, да тако кажем теолошке дисциплине, или правца мишљења у теологији.

Микоња и ја смо имали част да приредимо зборник за који су и добар дио вас вјероватно и чули а то је зборник радова посвећени митрополиту Амфилохију и владици Атанасију. Постоји један лијеп академски обичај да се по навршених 80 или више година заслужном професору приреди један зборник научних радова и да се то приреди и свечано њему уручи као као нека захвалност за његов академски педагошки допринос. Ми смо нешто слично покушали да урадимо и тај зборник је угледао светлост дана ове године. Али смо донекле прекршили те обичаје и нисмо га само посветили митрополиту Амфилохију и владици Атанасију него смо посветили њима обојици. И чини ми се, колико смо то промишљено а донекле непромишљено, свјесно или несвјесно урадили да је некако у свијести свих нас, макар је то мој утисак, врло тешко раздвојити њих двојицу. На корици тог зборника се налази њихова укоричена фотографија коју би могли да видите. По њој су већ изграђени неки мурали: њих двојица онако загрљени у једном братском загрљају. Црно-бијела фотографија помоћу које и препознајемо њихов однос. Ја сам одрастао у Требињу, имао ту привилегију и прилику да гледам и слушам и учим се од владика Атанасија још као дијете чак и у том смислу колико год и кад год би нам владика Атанасије говорио увијек се у том говору дошло и до Митрополита Амфилохија. И увијек нас је подсјећао и упућивао на њега. Није могла да постоји тема и није могло да постоји питање и није могао да постоји говор у коме у једном тренутку владика не би споменуо оца Јустина, исто тако можда још више и Митрополита Амфилохија. И ово је веома важно зато што често посматрамо у нашем животу, а и сагледавамо и туђе животе, пријатељство као неку, да тако кажемо акциденталну ствар, нешто што може да се деси и не мора, нешто што суштински и обликује наше животе, може да их оплемени, може да нечему допринесе, да нас уздигне а и да нас и обори. Са друге стране, склапамо кумства, али их и расклапамо. Али чини ми се да њихова љубав и пријатељство између њих двојице јесте нераскидиви однос и да нам управо он показује да је то и сама света тајна, ако смијем тако да се изразим. Има негдје у Књизи премудрости каже се како је пријатељ вјеран покров, па ко њега нађе нашао је благо, да пријатељ вјеран нема цијену и нема мјере доброти његовој, да је пријатељ вјеран лијек живота. И ако погледамо историју Цркве и велике оце Цркве, међу њима ћемо дознати и пријатељство која су на неки начин обликовала и промијенила и суштински утемељила не само историју Цркве него и чак и слободу великих црквених дормата. Ако погледамо пријатељство Светог Василија Великог и Светог Григорија Богослова, начин на који су се они сами држали заједно својим пријатељством, обликовали Цркву и црквену стварност тога времена, неко би могао да каже да је велико питање да ли би никејско православље било очувано и само вјеровање о Светој Тројици, да ли би било такво какво јесте, које данас у Цркви проповиједамо, да није било њиховог пријатељства и љубави и њјиховог пријатељског односа који је употпунио живот њихов, а и живот Цркве уопште. Тако да ће можда бити сувише смјело да кажем, али мени се чини да је њихов значај за нашу Цркву велики, а то је умногоме плод њиховог хришћанско рада и подвига и настојања последњих деценија 20. века, ево и 21 века и да се њихова два лика као две спирале, као познатог ланца ДНК који се међусобно преплићу, који као такви одређују однос који данас препознајемо као нашу Цркву. И тај чувени један дан који је владика Атанасије стално истицао, који раздваја датум њиховог рођења, да је митрополит један дан старији од њега, чини ми се да је у том дану који наставља тренутке њиховог живота стала наша Црква.

Ако могу да напоменем несто што сам на почетку хтио а тиче се оног антрополошког фокуса, митрополитове теорије која је за мене врло битна. Митрополит на једном мјесту, есеју који носи наслов “Значај православља за младе данас” каже како се љепота православног Христа састоји у његовом бесконачном постојању личности и љуске слободе и његовој божанској ненаметљовости, што је за мене врло лијеп поетски израз. Нема таквог светог циља који би Њега и Његову Цркву могли навести да манипулишу човјеком и да изврше насиље над његовом Богом даном слободом. Чини ми се да, опет на другом мјесту говорећи, он управо православље именује као откривање Бога у човјеку и истине о човјеку у Богу. То је важно, са једне стране, у контексту како настаје његова теолошка мисао. Кад погледамо православну теологију, многи су склони да одреде раздобље 20. вијека као епоху гдје је питање Цркве и идентитета заправо било суштинско и најважније питање, којим се православна теологија бавила, а да је питање човјека и њена теолошка антропологија, и њено заснивање, нешто чиме би требало да се бави теологија 21. вијека. Чини ми се да у том погледу митрполит предњачи у односу на своје православне савременике. Са друге стране, кад погледамо тај социо-политички контекст у коме он живи и дјела, и систем који човјека и личност и његово достојанство ставља на маргине његовог мишљења, посматрајући је као циглу која треба да изгради стање друштва које је било замишљено.Оно сто ми се чини је да је као што рекох раније, Митрополит свој живот утрмељио на теологији. Мислим да се овај антрполошки фокус рефлектовао и на начин на који он изграђивао Цркву, да он није изграђивао Цркву градећи знања и црквене структуре него подизући храм Божији у људима и у сваком човјеку понаособ, уздижући човјека у другим људима да је на тај начин изграђивао Цркву, ето заврсавајући могу рећи да је свједочанство његове љубави према човјеку управо та Црква коју имамо у Црног Гори, а и наша Српска православна црква.

(Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 27. октобра 2021. године)