Од самог настанка, манастир је израстао у важно, а понекад заправо и једно, духовно и културно средиште српског народа. Монаси који су у њему стицали образовање стизали су до достојанства владика и патријарха, док су други постајали просветитељи и писци. Њихова дела, како изворна тако и преведена, допринела су развоју друштвених установа у Србији и подизању општег интелектуалног нивоа народа.
Од средине XVI века дошло је до постепене промене у националном саставу братства: Срба је бивало све мање, како због сеобе народа на север, тако и због исламизације становништва. Од тада се у Хиландару повећавао број бугарских монаха, који ће, почетком XVIII века, већ преузети потпуну контролу. Управо у Хиландару је живео и деловао славни бугарски монах Пајсије, чије је дело Историја Бугарског народа извршило пресудан утицај на развој националног осећања код Бугара уопште.
Манастир је претрпео два велика пожара, 1722. и 1891, али се оба пута доста лако опоравио. Исто важи и за невоље проузроковане најездом турске војске у време грчког устанка. Посета српског краља Александра Обреновића означиле је судбинску прекретницу за Хиландар. У време великог супарништва међу православним народима око заузимања места на Светој Гори, манастир је од краља добио огромну финансијску помоћ, а српски монаси почели су да пристижу у све већем броју.
O oвој теми разговарали смо са Синишом Самарџићем из „Пријатеља манастира Хиландар“
