Свети Марко Исповедник

Календар за 11. април

Свети Марко Исповедник- Лазарева Субота – Врбица

О његовом страдању извештавају свети Григорије Богослов и блажени Теодорит. Према тим извештајима Марко је, у време цара Константина, разорио неки храм незнабожачки и превео многе у веру Христову. Но кад дође цар Јулијан на престо, и ускоро поста одступник од вере Христове, тада се и неки аретусијски грађани одрекоше Христа и вратише незнабоштву. И сад они усташе на Марка зато што им је храм разорио, тражећи да он или храм сазида или да плати неку велику суму новца. Пошто се старац Марко отказа да учини иједно од тога двога, то би шибан, руган и кроз улице вучен. Затим му одрезаше уши танким и јаким концем, па га онда обнажише и медом намазаше, па оставише привезана за дрво на летњој вућини, да би га осе, комарци и стршљенови уједали. Но мученик Христов све претрпе без јаука. Беше сасвим стар а у лицу светао као ангел Божји. Незнабошци све ниже спуштаху цену свога храма, тражећи најзад од Марка неку сасвим незнатну суму, коју он могаше лако дати. Но он се одрече да да и један новчић. Његова трпељивост учини огроман утисак на грађане, због чега они почеше дивити му се и жалити га, и због чега и спуштаху цену храма свога скоро ни до чега, само да би он остао у животу. Најзад га пустише на слободу, и један по један опет сви примише поуке од њега и повратише се у веру Христову. За слично дело пострадао је у то време ђакон Кирил из града Илиопоља под гором Ливаном. Он је био разбио неке идоле у време слободе хришћанства, те под Јулијаном буде за то љуто мучен. Толико беху на њ озлобљени незнабошци, да кад га убише, зубима својим распараше му и отворише утробу. Истога дана кад и свети Кирил пострадаше и многи други. Злобни незнабошци исекоше тела њихова на комадиће, помешаше с јечмом, и дадоше свињама. Но стиже их казна убрзо, свима поиспадаше зуби и на уста удари несносан смрад.

Преподобни Јован Пустињак. Свети преподобни Евстатије исповедник, епископ Витинијски. Свети мученици Јона, Варахисије и они с њима. Васкршњи пост.

 

Лазарева Субота

ВрбицаВелики пост се завршава двама светлим и празничним данима, боље рећи – својеврсним двоједним и дводневним празником. То су: Лазарева субота – дан у који Црква празнује Лазарево васкршење[1], то јест чудо које је Христос учинио подигавши из мртвих свог умрлог пријатеља Лазара и Цвети – дан у који Црква празнује свечани Христов улазак у Јерусалим, шест дана пре него што је био предан на страдање и крсну смрт. Црква нам овим празницима још једном – пре нашег уласка у жалост и таму Страсне седмице у којој ћемо поново постати сведоци Христовог страдања – открива истински смисао Христове вољне жртве и Његове спасоносне смрти.
Христос се – у време када је умро Лазар – налазио далеко од Јерусалима. Христос је стигао у Витанију четири дана после Лазареве смрти и тамо затекао Лазареве сестре Марту и Марију и Лазареве пријатеље како горко плачу и тугују за својим умрлим пријатељем.
Јеванђеље по Јовану подробно описује тај сусрет. Јеванђелист Јован најпре описује разговор који су Марта и Марије водиле са Христом. Обе говоре Христу: „Господе, да си Ти био овде, не би умро брат мој…“. Христос одговара: „Васкрснуће браш твој“. Но, и поред тог Свог одговора Христос се и сам – како пише јеванђелист Јован – „потресе у духз и сам се узбуди“ (Јн. 11, 33) видевши уплакане Лазареве сестре и мноштво Јудејаца који су ишли за њима двема и плакали. Христос креће ка Лазаревом гробу и Сам почиње да плаче. Они који су били крај Христа говоре међу собом: „Гле, како га је волео!“. Христос заповеда присутнима да одгурну камен који је био наваљен на гроб. Када су одгурнули камен Христос – по речима јеванђелиста Јована – „викну громким гласом: „Лазаре, изађи напоље!“. И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано“ (Јн. 11, 43-44).
Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовог силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и госиодари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти.
И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напољњ!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао нам вечни живот за који нас је саздао Бог.
Идућег дана Христос улази у Јерусалим. Али, овог пута не овако као што је много пута раније долазио, као непознати и непризнати странац. Не, овог пута Он – Који никада није за Себе тражио ни славе, ни власти – свечано улази у Јерусалим. Он пре тога заповеда Својим ученицима да му доведу младу магарицу, седа на њу и тако улази у град где Га дочекује мноштво људи и деце са палмовим гранчицама у рукама. Ти људи и та деца Га поздрављају древним поздравим којим су се Јевреји обраћали само цару: „Осанна! Благословен Онај Који долази у име Господње! Осанна на висинама!“. И како пише јевађелист Матеј: „Кад Он уђе у Јерусалим, узбуни се сав град говорећи: Које то?“ (Мт. 21,10).
Шта значи све то – то мноштво људи, те палмове гранчице, ти громки поздрави намењени само цару, та ликујућа радост? Зашто се сваке године сећамо тог догађаја са таквом радошћу као да и сами стојимо на улицама светога града, и чекамо Христа, и срећемо Га, и радујемо Му се поздрављајући Га тим поздравом, тим вечним „Осанна“? То значи даје Христос – макар се то збило одавно и то само у том једном једином, далеком граду – ипак био Цар, да је Христос царевао и био признат од стране народа као Цар! Да, Христос је учио о Царству Божијем, о Свом будућем царевању. Али, тог дана – шест дана пре Пасхе – Он је јавио Своје Царство и овде на земљи, Он је открио Своје Царство људима, позвавши их, а са њима и све нас да постанемо грађани тог Царства, да постанемо поданици тог смиренога Цара без земаљске власти и земаљске моћи, али Цара свесилном Својом љубављу.
Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божију љубав, Божију светлост и Божију радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети – док стојимо у препуним црквама – опет и опет одјекује оно исто царско „Осанна!“, и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму.
На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си једини Господ, Ти си наш једини цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх – победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе – победиће Царство Твоје! Не, неће се још дуго одржати то земаљско царство насиља, зла и лажи. Срушиће се, као што су се срушила сва претходна царства земаљска, као што су нестали сви претходни силници овога света. А Твоје Царство, Господе, трајаће заувек! И доћи ће време када ћеш љубављу Својом утрти сваку сузу са очију наших, када ћеш у мору радости Своје растопити сваку жалост људску, када ћеш светлошћу вечности Своје обасјати свет који си створио!
На Цвети увек изнова постајемо свесни да Христос после Свог свечаног уласка у Јерусалим креће на страдање и према крсној смрти. Но, светлост која се запалила у свету на Цвети обасјаће и бездану тмину Његовога страдања.
Три дана после Крста и крсне смрти почиње да свиће зора неизрециве васкршње радости. Васкрсење Христово и јесте прави смисао и сила Лазареве суботе и Цвети, тих задивљујућих дана у које се – привевши наш пост крају – припремамо да до краја следимо Христа у Његовом вољном страдању, у Његовом победном силажењу у смрт, у Његовом преславном Васкрсењу у трећи дан по Распећу.
Протојереј Александар Шмеман: „Тајне празника”, Цетиње 1996.
превео са руског и приредио Матеј Арсенијевић