Kalendar za 11. april

Sveti Marko Ispovednik- Lazareva Subota – Vrbica

O njegovom stradanju izveštavaju sveti Grigorije Bogoslov i blaženi Teodorit. Prema tim izveštajima Marko je, u vreme cara Konstantina, razorio neki hram neznabožački i preveo mnoge u veru Hristovu. No kad dođe car Julijan na presto, i uskoro posta odstupnik od vere Hristove, tada se i neki aretusijski građani odrekoše Hrista i vratiše neznaboštvu. I sad oni ustaše na Marka zato što im je hram razorio, tražeći da on ili hram sazida ili da plati neku veliku sumu novca. Pošto se starac Marko otkaza da učini ijedno od toga dvoga, to bi šiban, rugan i kroz ulice vučen. Zatim mu odrezaše uši tankim i jakim koncem, pa ga onda obnažiše i medom namazaše, pa ostaviše privezana za drvo na letnjoj vućini, da bi ga ose, komarci i stršljenovi ujedali. No mučenik Hristov sve pretrpe bez jauka. Beše sasvim star a u licu svetao kao angel Božji. Neznabošci sve niže spuštahu cenu svoga hrama, tražeći najzad od Marka neku sasvim neznatnu sumu, koju on mogaše lako dati. No on se odreče da da i jedan novčić. Njegova trpeljivost učini ogroman utisak na građane, zbog čega oni počeše diviti mu se i žaliti ga, i zbog čega i spuštahu cenu hrama svoga skoro ni do čega, samo da bi on ostao u životu. Najzad ga pustiše na slobodu, i jedan po jedan opet svi primiše pouke od njega i povratiše se u veru Hristovu. Za slično delo postradao je u to vreme đakon Kiril iz grada Iliopolja pod gorom Livanom. On je bio razbio neke idole u vreme slobode hrišćanstva, te pod Julijanom bude za to ljuto mučen. Toliko behu na nj ozlobljeni neznabošci, da kad ga ubiše, zubima svojim rasparaše mu i otvoriše utrobu. Istoga dana kad i sveti Kiril postradaše i mnogi drugi. Zlobni neznabošci isekoše tela njihova na komadiće, pomešaše s ječmom, i dadoše svinjama. No stiže ih kazna ubrzo, svima poispadaše zubi i na usta udari nesnosan smrad.

Prepodobni Jovan Pustinjak. Sveti prepodobni Evstatije ispovednik, episkop Vitinijski. Sveti mučenici Jona, Varahisije i oni s njima. Vaskršnji post.

Lazareva Subota

Veliki post se završava dvama svetlim i prazničnim danima, bolje reći – svojevrsnim dvojednim i dvodnevnim praznikom. To su: Lazareva subota – dan u koji Crkva praznuje Lazarevo vaskršenje[1], to jest čudo koje je Hristos učinio podigavši iz mrtvih svog umrlog prijatelja Lazara i Cveti – dan u koji Crkva praznuje svečani Hristov ulazak u Jerusalim, šest dana pre nego što je bio predan na stradanje i krsnu smrt. Crkva nam ovim praznicima još jednom – pre našeg ulaska u žalost i tamu Strasne sedmice u kojoj ćemo ponovo postati svedoci Hristovog stradanja – otkriva istinski smisao Hristove voljne žrtve i Njegove spasonosne smrti.

Hristos se – u vreme kada je umro Lazar – nalazio daleko od Jerusalima. Hristos je stigao u Vitaniju četiri dana posle Lazareve smrti i tamo zatekao Lazareve sestre Martu i Mariju i Lazareve prijatelje kako gorko plaču i tuguju za svojim umrlim prijateljem.

Jevanđelje po Jovanu podrobno opisuje taj susret. Jevanđelist Jovan najpre opisuje razgovor koji su Marta i Marije vodile sa Hristom. Obe govore Hristu: „Gospode, da si Ti bio ovde, ne bi umro brat moj…“. Hristos odgovara: „Vaskrsnuće braš tvoj“. No, i pored tog Svog odgovora Hristos se i sam – kako piše jevanđelist Jovan – „potrese u duhz i sam se uzbudi“ (Jn. 11, 33) videvši uplakane Lazareve sestre i mnoštvo Judejaca koji su išli za njima dvema i plakali. Hristos kreće ka Lazarevom grobu i Sam počinje da plače. Oni koji su bili kraj Hrista govore među sobom: „Gle, kako ga je voleo!“. Hristos zapoveda prisutnima da odgurnu kamen koji je bio navaljen na grob. Kada su odgurnuli kamen Hristos – po rečima jevanđelista Jovana – „viknu gromkim glasom: „Lazare, izađi napolje!“. I iziđe umrli uvijen po rukama i nogama pogrebnim povojima, i lice mu ubrusom povezano“ (Jn. 11, 43-44).

Koji je smisao ovog događaja koji Crkva tako svetlo, radosno i pobedno praznuje na Lazarevu subotu? Kako spojiti žalost i suze Hristove sa Njegovog silom kojom je vaskrsao mrtvoga Lazara? Crkva praznovanjem Lazareve subote odgovara: Hristos plače zato što je u smrti svog prijatelja sagledao trijumf smrti u svetu, smrti koju Bog nije stvorio, a koja je zagospodarila i gosiodari svetom, zatrovavši svekoliki život i pretvorivši ga u besmisleno smenjivanja dana, koji se neumitno urušavaju ka propasti.

I, gle, evo Hristove zapovesti: „Lazare, iziđi napoljnj!“. To je izazov koji Hristos upućuje smrti. To je zapovest kojom Hristos objavljuje rat smrti. To su reči kojima Hristos objavljuje da sama smrt mora biti umrtvljena i uništena. To je čudo ljubavi koja trijumfuje nad smrću. Da bi uništio smrt i njenu tminu sam Hristos – a to znači sam Bog, sama Ljubav, sam Život – silazi do groba Lazarevog, silazi da bi se tamo licem u lice sreo sa smrću, da bi je razrušio, da bi nam darovao nam večni život za koji nas je sazdao Bog.

Idućeg dana Hristos ulazi u Jerusalim. Ali, ovog puta ne ovako kao što je mnogo puta ranije dolazio, kao nepoznati i nepriznati stranac. Ne, ovog puta On – Koji nikada nije za Sebe tražio ni slave, ni vlasti – svečano ulazi u Jerusalim. On pre toga zapoveda Svojim učenicima da mu dovedu mladu magaricu, seda na nju i tako ulazi u grad gde Ga dočekuje mnoštvo ljudi i dece sa palmovim grančicama u rukama. Ti ljudi i ta deca Ga pozdravljaju drevnim pozdravim kojim su se Jevreji obraćali samo caru: „Osanna! Blagosloven Onaj Koji dolazi u ime Gospodnje! Osanna na visinama!“. I kako piše jevađelist Matej: „Kad On uđe u Jerusalim, uzbuni se sav grad govoreći: Koje to?“ (Mt. 21,10).

Šta znači sve to – to mnoštvo ljudi, te palmove grančice, ti gromki pozdravi namenjeni samo caru, ta likujuća radost? Zašto se svake godine sećamo tog događaja sa takvom radošću kao da i sami stojimo na ulicama svetoga grada, i čekamo Hrista, i srećemo Ga, i radujemo Mu se pozdravljajući Ga tim pozdravom, tim večnim „Osanna“? To znači daje Hristos – makar se to zbilo odavno i to samo u tom jednom jedinom, dalekom gradu – ipak bio Car, da je Hristos carevao i bio priznat od strane naroda kao Car! Da, Hristos je učio o Carstvu Božijem, o Svom budućem carevanju. Ali, tog dana – šest dana pre Pashe – On je javio Svoje Carstvo i ovde na zemlji, On je otkrio Svoje Carstvo ljudima, pozvavši ih, a sa njima i sve nas da postanemo građani tog Carstva, da postanemo podanici tog smirenoga Cara bez zemaljske vlasti i zemaljske moći, ali Cara svesilnom Svojom ljubavlju.

Živimo u svetu, u državama koje su se odrekle Boga, koje su isključivo zanete same sobom, koje stalno strepe za svoju vlast, silu, moć i pobedu. U tom svetu gotovo i da nema više mesta za Božiju ljubav, Božiju svetlost i Božiju radost. Ali, gle, na taj jedinstveni dan, na Cveti – dok stojimo u prepunim crkvama – opet i opet odjekuje ono isto carsko „Osanna!“, i mi iznova govorimo sebi i svetu oko sebe, i svedočimo: nije umrlo, nije nestalo, nije iščezlo sa lica zemlje Carstvo Hristovo koje je tako jarko zasijalo u taj dan u Jerusalimu.

Na Cveti se obraćamo iznova Bogu govoreći: Ti si jedini Gospod, Ti si naš jedini car, mi znamo i verujemo i ispovedamo da će pobediti Carstvo Tvoje ljubavi, Carstvo Tvoje pobede nad grehom, zlom i smrću, i znamo da nam radost te vere niko oduzeti ne može. I premda ljudi sve svoje nade polažu na silu i nasilje, i premda ljudi veruju samo u oružje, zatvore i strah – pobediće Carstvo Tvoje! I premda ljudi muče druge ljude – pobediće Carstvo Tvoje! Ne, neće se još dugo održati to zemaljsko carstvo nasilja, zla i laži. Srušiće se, kao što su se srušila sva prethodna carstva zemaljska, kao što su nestali svi prethodni silnici ovoga sveta. A Tvoje Carstvo, Gospode, trajaće zauvek! I doći će vreme kada ćeš ljubavlju Svojom utrti svaku suzu sa očiju naših, kada ćeš u moru radosti Svoje rastopiti svaku žalost ljudsku, kada ćeš svetlošću večnosti Svoje obasjati svet koji si stvorio!

Na Cveti uvek iznova postajemo svesni da Hristos posle Svog svečanog ulaska u Jerusalim kreće na stradanje i prema krsnoj smrti. No, svetlost koja se zapalila u svetu na Cveti obasjaće i bezdanu tminu Njegovoga stradanja.

Tri dana posle Krsta i krsne smrti počinje da sviće zora neizrecive vaskršnje radosti. Vaskrsenje Hristovo i jeste pravi smisao i sila Lazareve subote i Cveti, tih zadivljujućih dana u koje se – privevši naš post kraju – pripremamo da do kraja sledimo Hrista u Njegovom voljnom stradanju, u Njegovom pobednom silaženju u smrt, u Njegovom preslavnom Vaskrsenju u treći dan po Raspeću.

Protojerej Aleksandar Šmeman: „Tajne praznika”, Cetinje 1996.

preveo sa ruskog i priredio Matej Arsenijević