- На данашњи дан, 1. јула 1745. године Марија Терезија је распустила Војну крајину.
Срби су вјековима живјели на граници свјетова на којој су се сусријетали Запад и Исток, Европа и Азија. Иако се појам „крајина“ односи на граничне територије уопште, у дугом периоду историје за Србе је крајина била прије свега граница два туђинска царства, Аустријског и Турског, у којима су с обије стране границе живели Срби.
Од краја XV вијека кад су Турци освојили српске земље, на напуштена имања близу границе са Аустријом – која се углавном протезала дуж садашње границе Босне и Хрватске, затим кроз данашњу Србију ријеком Савом и Дунавом – насељавају Србе из унутрашњости. Многи од досељених Срба бјеже преко границе под власт цара, неправославног али ипак хришћанског.
На територији данашње Хрватске и прије тих великих пресељавања Срби су били значајно присутни. Срби су били присутни изнад Саве у Славонији, Барањи и Западном Срему.
О српском присуству испод ријеке Саве јасно свједоче писани документи из IX вијека и манастири Крка, Крупа и Драговић у Далмацији, сви из XIV вијека. Ораховица у Славонији (дио Хрватске изнад ријеке Саве) изграђена је још у XV вијеку, Лепавина такође у Славонији у XVI вијеку. Ипак највећи број српских породица преселио се у те области од почетка XVI вијека.
На територијама које су у тадашњем аустроугарском царству населили Срби, створена је такозвана Војна Крајина (Војна граница). Срби су кроз дуг период били „живи зид“између Отоманског царства и Аустроугарске, односно римокатоличког Запада, који није био наклоњен Србима као православним и исламског Истока који је у Србима видио „безбожнике“. На Србе је вршен притисак да се одрекну своје православне вјере и пређу под духовну власт римског папе, али због тога што су били потребни Царевини, до извјесне мјере толерисана им је и разлика у вјери.
Срби граничари су били познати по свом јунаштву и аустријска царевина ослањала се на њих као брану пред најездом ислама. Може се рећи да су вјековима Срби у Крајини и Срби у данашњој Војводини били чувари хришћанске Европе. Због својих заслуга, Срби су од Аустријске царевине добијали одређене повластице.
Стварањем Југославије послије Првог свјетског рата Срби Крајишници нашли су се у једној држави са Хрватима, Словенцима али и Србима из Србије и Србима из осталих српских земаља на Балкану.
Из повеље Аустријског цара Фердинанда I (1538. године):
„…овом исправом дајемо на знање и саопштавамо свима, којима се упућује… како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе…
Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо… ми им… дајемо, поклањамо, уступамо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извјесних обавеза, извјесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:
Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напријед споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали вјеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и смије у року од 20 година без прекида слободно живјети на нашем подручју… без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења…
Обавезујемо се и обећајемо, да ћемо се ове наше повластице чврсто држати, а захтијевамо и наређујемо да се ње сви држе…„
- На данашњи дан,1. јула 1569. године закључена је Лублинска унија којом су се ујединиле Литванија и Пољска у Државну заједницу Пољске и Литваније.
Пољско-литванска државна заједница је држава која је постојала између 1569. и 1791. године у средњој и источној Европи. Државе које су сачињавале уније биле су Краљевина Пољска и Велика кнежевина Литванија. Њена територија се око 1600. године састојала од данашњих територија Пољске, Литваније, Летоније, Белорусије, као и дјелова Русије (област око Смоленска), Естоније, Румуније и Украјине. Државна заједница је настала „Лублинском унијом“ и наслиједила је Пољско-литванску унију која је постојала од 1386. године. То је била федерална држава са заједничким изборним монархом и заједничким парламентом. У избору краља и владању државом учествовали су племићи који су чинили око 10% становништва земље. Племство се дијелило на ниже племство — шљахта, и више племство — магнати. Била је то вишенационална држава, чије је хетерогено становништво припадало различитим религијама: католичкој, протестантској и православној цркви, јудаизму и исламу. Ово је риједак рани примјер међуконфесионалне толеранције у Европи. Доминантна привредна активност била је пољопривреда. Племство је за краљеве често бирало стране владаре, попут чланова шведске династије Васа или саксонске династије Ветин. Међу њима су били Француз Анри Валоа и Мађар Стефан Батори. У вријеме раног XVII вијека, Пољско-литванска држава је избјегла разарања Тридесетогодишњег рата и проширила се на исток у Пољско-руском рату, када је 1610. године заузела Московски кремљ и избила на обалу Црног мора. Ратовала је против Русије, Шведске и вазала Османског царства. Заједница је претрпјела два снажна ударца. Први је била прва велика побуна козака у историји (устанак Хмељницког уз помоћ Кримских Татара). Побуњеници су затражили заштиту од руског цара 1654. године, чиме је Русија постепено преузела доминацију у Украјини. Други велики ударац је била шведска инвазија подржана од трупа из Трансилваније и Бранденбурга. Тиме је значајно ослабила моћ Пољско-литванске државе. Последњи велики тренутак у историји Пољско-литванске државе збио се 1683. године када су трупе краља Јана Собјеског разбиле турску опсаду Беча и тиме заувијек окончале турску пријетњу средњој Европи. Због овог подвига, државна заједница је добила епитет Бедема хришћанства. У доба грађанских револуција (Рат за независност САД, Француска револуција) у Пољској је донијет либерални устав. Овај покушај реформе је стигао прекасно, када је држава већ запала у анархију и под страни утицај. Услиједила је Прва диоба Пољске 1772. године, чиме је престао пољско-литвански дуалитет. Преостали дјелови државе уједињени су у унитарну државу. Сусједне апсолутистичке монархије (Пруска, Аустрија, Русија) су послије двије године извршиле Другу диобу Пољске, а после још двије године, последњу и коначну Трећу диобу Пољске. Пољска и Литванија су тиме нестале као суверене државе са политичке карте Европе све до 1918. године.
