Brionski Plenum

Љетопис, 1. јул 2019

  • На данашњи дан, 1. јула 1966. године одржан је „Брионски пленум“ Централног комитета Савеза комуниста Југославије, на којем су из руководства партије уклоњени Александар Ранковић – потпредсједник СФР Југославије и Светислав Стефановић – савезни секретар за унутрашње послове, што је значило и уклањање са државних функција.

Brionski PlenumКао личности одговорне за рад Службе државне безбједности, Ранковић и Стефановић оптужени су за прислушкивање предсједника СФРЈ Јосипа Броза и за шовинистичку политику према  Албанцима на Косову. Пад Александра Ранковића Леке, блиског сарадника Јосипа Броза, један је од најконтроверзнијих догађаја у историји комунизма у Србији и Југославији, а поједини стручњаци сматрају да је Ранковић, под оптужбом да је прислушкивао, склоњен управо да не би наслиједио Броза. На сједници Централног комитета Савеза комуниста Југославије, познатој као „Брионски пленум“, на основу монтираних оптужби оштро је осуђена Служба безбједности због наводно штетног дјеловања на развој самоуправног система. Главна жртва политичког обрачуна Александар Ранковић, друг Јосипа Броза, био је принуђен да поднесе оставку на све функције. Повод за одржавање Брионског пленума и смјену Ранковића била је „афера прислушкивања“, кад је предсједник СФРЈ Јосип Броз у својој резиденцији у Ужичкој улици број 15 у Београду пронашао апарате за прислушкивање (у свом радном кабинету и у спаваћој соби). Он је о овоме одмах обавијестио политички и војни врх земље, а за прислушкивање је оптужио Управу државне безбједности (УДБА) и Александра Ранковића. Одмах потом је формирана посебна комисија Извршног комитета ЦК СКЈ која је имала задатак да испита наводне оптужбе а комисија је саопштила да је прислушкивања било. Александар Ранковић, као дугогодишњи министар унутрашњих послова и организатор службе безбједности, сносио је главну кривицу. Пленум је послије дуге расправе прихватио оставку Ранковића на чланство у ЦК СКЈ и Извршном комитету ЦК СКЈ, као и оставку Савезној скупштини на мјесто потпредсједника СФРЈ. Поред Ранковића, на сједници је смијењен и искључен из ЦК СКЈ дотадашњи Савезни секретар за унутрашње послове Светислав Стефановић. У периоду послије Брионског пленума из политичког живота је уклоњен, смијењивањем и пензионисањем, велики број присталица Ранковића. Године 1967. услиједила је реорганизација Управе државне безбједности, кад је федерализована (свака република имала је своју службу) и промијењен јој назив у Служба државне безбједности. Служба је овиме била ослабљена, што се посебно видјело у годинама распада СФРЈ. Након одласка Ранковића с мјеста шефа државне безбједности уништена је велика количина архивске грађе, за коју се ни до данас не зна шта је у њој писало. Разне комисије су уништиле на стотине хиљада досијеа архивске грађе која се налазила у архивима државне безбједности у периоду од 1966. до 1977. године.  Радило се о неких 2.700.000 нечег што се звало досијеи и ту је заправо потпадала разна архивска грађа, и свело се на свега 600.000 докумената послије те реформе, односно комисијског уништавања. Александар Ранковић је послије Брионског пленума пензионисан и искључен из Савеза комуниста Југославије. Све до своје смрти 1983. године живио је у Београду и Дубровнику, повученим животом, без икаквих јавних и политичких наступа. Његова сахрана била је једна од највећих коју Југославија, Србија и Београд памте.

 

  • На данашњи дан,1. јула 1569. године закључена је Лублинска унија којом су се ујединиле Литванија и Пољска у Државну заједницу Пољске и Литваније.

Ujedinjenje Poljske I LitvanijeПољско-литванска државна заједница је држава која је постојала између 1569. и 1791. године у средњој и источној Европи. Државе које су сачињавале уније биле су Краљевина Пољска и Велика кнежевина Литванија. Њена територија се око 1600. године састојала од данашњих територија Пољске, Литваније, Летоније, Белорусије, као и дјелова Русије (област око Смоленска), Естоније, Румуније и Украјине. Државна заједница је настала „Лублинском унијом“ и наслиједила је Пољско-литванску унију која је постојала од 1386. године. То је била федерална држава са заједничким изборним монархом и заједничким парламентом. У избору краља и владању државом учествовали су племићи који су чинили око 10% становништва земље. Племство се дијелило на ниже племство — шљахта, и више племство — магнати. Била је то вишенационална држава, чије је хетерогено становништво припадало различитим религијама: католичкој, протестантској и православној цркви, јудаизму и исламу. Ово је риједак рани примјер међуконфесионалне толеранције у Европи. Доминантна привредна активност била је пољопривреда. Племство је за краљеве често бирало стране владаре, попут чланова шведске династије Васа или саксонске династије Ветин. Међу њима су били Француз Анри Валоа и Мађар Стефан Батори. У вријеме раног XVII вијека, Пољско-литванска држава је избјегла разарања Тридесетогодишњег рата и проширила се на исток у Пољско-руском рату, када је 1610. године заузела Московски кремљ и избила на обалу Црног мора. Ратовала је против Русије, Шведске и вазала Османског царства. Заједница је претрпјела два снажна ударца. Први је била прва велика побуна козака у историји (устанак Хмељницког уз помоћ Кримских Татара). Побуњеници су затражили заштиту од руског цара 1654. године, чиме је Русија постепено преузела доминацију у Украјини. Други велики ударац је била шведска инвазија подржана од трупа из Трансилваније и Бранденбурга. Тиме је значајно ослабила моћ Пољско-литванске државе. Последњи велики тренутак у историји Пољско-литванске државе збио се 1683. године када су трупе краља Јана Собјеског разбиле турску опсаду Беча и тиме заувијек окончале турску пријетњу средњој Европи. Због овог подвига, државна заједница је добила епитет Бедема хришћанства. У доба грађанских револуција (Рат за независност САД, Француска револуција) у Пољској је донијет либерални устав. Овај покушај реформе је стигао прекасно, када је држава већ запала у анархију и под страни утицај. Услиједила је Прва диоба Пољске 1772. године, чиме је престао пољско-литвански дуалитет. Преостали дјелови државе уједињени су у унитарну државу. Сусједне апсолутистичке монархије (Пруска, Аустрија, Русија) су послије двије године извршиле Другу диобу Пољске, а после још двије године, последњу и коначну Трећу диобу Пољске. Пољска и Литванија су тиме нестале као суверене државе са политичке карте Европе све до 1918. године.